Mali virtuelni klub pesnika

Da li ćeš mi opet doći u januaru,
sa buketom tek ubranih belih ruža,
kao nekada, kada si dolazila
dok si me volela?
Znaš da za mene vreme ne postoji:
možeš doći danas, sutra,
za sto ili milion godina,
isto je.
Negde smo se ukrstili, nekada,
na kratko ličili na sina i majku, na ljubav.
Sada blješti sjaj veštačkog u tvojim očima.
Od novembra do januara mi pišeš pesme,
zalepiš ih na oglasnu tablu
i čekaš da se neko sažali
i daruje ti plastične ruže utehe.
Odatle uzmeš dve ili četiri,
ostaviš mi ih, reda radi...
važan ti je paran broj,
rekli su ti da tako treba
da si, onda, uradila "kako valja".
Nikada nisam voleo plastične ruže
ni šljokičasti prah, posut po njima.
Moliš se da se sretnemo
molis se po inerciji,
rekli su ti: Valja se.
No, nikada se se više nećemo sresti.
U večnosti ćemo ostati razdvojeni.
Nikada nisam voleo prepoklonjene bele veštačke ruže.

jutro biva dan,
dan biva noć,
a noć ima potpis.
Ujutru ćeš videti
sve što nisi
i opet ćeš
sklopiti oči
da bi ih otvorio...

...i sve tako u krug
bez nekog smisla
bez nekog kraja...

dlanovi su mi uplakani od boja
ne mogu da ih obrišem
zidovi pamte sve što je bilo i nije...

potonućemo svi
sa vrlinama i manama,
sa željama i nadanjima
sa gresima i pokajanjem
i niko neće pitati
zašto smo i postojali
a ponajmanje mi sami

sve nestaje, sve se menja
materija u vatru
vatra u materiju
odlazimo, vraćamo se
tu smo, daleko
ko će nas pamtiti...ko...
ima li smisla sve ovo...


ne znam, samo grakćem

Zaljubio se nisam
Gledam je čitav dan, a ne znam ko je... dolazi pa odlazi, o kako je lepa, sjajna,
očarala mi srce, zavela telo, ušla u dušu kao bajka, zagonetka uma prava,
gledam je sav hipnotisan, a ne znam ko je, telo lepo i glatke ruke ima,
kosu tamnu, lice je blista, daleko i mutno mojim umornim očima
i, ne znam ko je ona, ni kako da joj priđem, gde da je nađem, o žudnjo prokleta,
o sudbino kleta, o svetlino sveta, o anđeli sa neba i zmajevi podzemlja,
verovatno potražiti je ja neću nikada, ni saznati ko je ta neznana zvezdana žena,
zanosna ko foto model koju stotine nekih drugih momaka dobro zna i željno čeka,
samo ta slika ruku kose i lica, ta predivna slika njena mala ostaće još da spava
u ćošku pamćenja moga, još nekih deset ili dvadeset i nešto minuta,
dok u vihoru zime hladne i vejavice bele u tihoj noći nestaće zauvek i memorija ta,
na krasotu što stajaše u pretrazivaču, kao sličica na reklamnom baneru foruma krstarica.

nomen

vežbač nedelovanja, silentio,
je izašao iz nebesedilišta - ćutališta bezosećajnih emotivaca.
na putu od glasa ka tišini,
postade besposlen i bezazlen.
izdržao je bez životinjskih vlakana.
pobedio je „niže on“.
međutim, u povratku u svet, olinjao se i pao.
Život ga je sačekao i nebesmisleno omlatio.
a nosio se mišlju da je možda postao snažan kao zemlja,
možda drevan i nezainteresovan?
nije važno silentio, ne očajavaj, nego ojačavaj.
nomen est omen,
bat nomen iz en ajland.

Cvet

U Edenskom vrtu, baš u središtu tog raja,
preda mnom je bilo cveća da im nema kraja.
Svaki je bio jedinstven, mirisan i priča za sebe,
Ali ja sam tražio među njima najlepši, tražio sam tebe.

Nalik detetu, skakaću i tražiću samo taj cvet,
Nalik leptiru, iskoristiću zamahom krila let.
Ne dolazim da bih ga ubrao ili sa sobom nosio,
Dolazim da bih se njegovom lepotom ponosio

Stidljiv je on, i svoje latice retko otvara,
ali unutra se krije tajna koju cvet stvara.
Može zvučati ludo, ali voleću ovaj cvet do kraja,
Paziti ga, negovati i nazivati ga - Maja.

rajski vodoskoci


tu knjigu sam uzeo jednog leta
od ujaka u Novom Sadu
on je momak u najboljim godinama
ja sam dete zainteresovano za svaku vrstu fantastike

bile su devedesete , vreme je sporo prolazilo i bilo je vruće
ujaka su odveli na front
ja sam citao o skupturama Šri lanke i
fantastičnom liftu

i sve je bilo ok

Ujak se vratio
nije mu bilo ništa
nije bio čak ni ranjen

dugo vremena nisam uopšte ni razmišljao o tome
a to se ipak tek kasnije pokazalo
tog leta ujak je izgubio mogućnost da bude sećan

Писмо у флаши испијеног вина

Волео бих да си ноћас ту крај мене
да не морам да те тражим у облаку
кафанског дима и песмама Цигана,
да те не тражим у лицима непознатим
и чашама испијеним, разбијеним,
у капима горким опорог вина на уснама
да твоје усне не цртам у мислима.

Волео бих, али ноћас те нема ту.

Празним нову чашу, не бројим више,
девојка нека прилази и пита
сме ли да седне крај мене,
волео бих да је она ти па да седне
и одагна од мене слутнје и немире,
али није, мирис није твој, глас није твој
лик и не гледам, не морам, осећам
предосећам, ти ме се ноћас ни не сећаш.

Волео бих да ме ноћас волиш и да си ту.

Празна флаша испијеног вина
твоје име у песми Циганина
уместо мене јеца виолина, ово у мом оку
само је пијана ноћ пуна дима,
ова црвена кап на рукама је просута чаша вина
сасвим случајно здробљено стакло
сасвим случајан траг на белом столњаку
прва слова твога имена и знак бескраја.

Волео бих да ме ноћас волиш као што те нема.

Рекла си, волела си некад неког, више нећеш никог
и да љубав не знаш шта је, не знаш ништа о њој
сем да празне речи ветар носи, даљинама разноси,
причала си, на ветар си ми личила, јогунаст, помало љут
у очима су ти се смењивали ноћ и дан,
схватио сам, заробљен сам остао у ветру, у оку твом
заробљен и заљубљен, као дете преплашен.

Волео бих да ми ноћас верујеш да љубав није пуста реч.

Поново чаше вином пуним, поново исту песму
да ми свирају, да ми певају, да се докрајчим
и док још нешто од свести ми оста
узимам хартију и пишем ти писмо с поруком
да ме пустиш у свој свет да га чувам као цвет
једна кап црвена је на белину папира канула
она нека ти буде уместо завета, сведок твога човека,
јер, твој сам човек, теби припадам сад и довек.

Волео бих да знам где си да ноћас могу да одем к теби.

Не знам где си се сакрила од мене и адреса
ми непозната, сем да си ме заробила
све је мистерија остала, све сања и узаврела осећања,
не знам, па узимам празну флашу испијеног вина
и као у филму неком, заљубљен, изгубљен, луд
на писамце пољубац утиснух и уролан у флашу убацих
решен да сиђем до прве реке па нека је виреви носе
нека је неко нађе и нека ти преда и каже
како те овај лудак чека, макар чекао довека.

Буди ноћас бар у мом сну и воли ме толико колико ниси ту.

( februar, 2018. )

OTVORENA VRATA
(ili moj do mojega)

Otvaram vrata “drugaricama”
Osmehom im poželim
Dobar dan.
Uzmu ono bolje moje
A meni ostave svoj šit.

Pustim da uđu “drugovi”
I niima dam preostalo, ono bolje.
Oni još brže šituju I odu
Niko ne pušta vodu.

I kad uveče pokuca prijatelj
I uđe bez poziva
Sve što treba da dobije,
Toga više nema.
Srećom, prijatelj uvek ponese
Rolu toalet papira.

pre nego...

smešim se toplim očima beba
i mahovini na zidu stare ruševine
čudnim prolazima
i koincidencijama
još puno treba da odaznam
puno vatri da ugasim
puno obraza da poljubim
pre nego što sve zagrlim
i skupim snagu
da pustim

Zvuk

Mokra usamljenost
Na primer
Dva stranca
Plutaju praznim svemirom
Dva pokvarena kompasa
Ne čine jedan ispravan
Probali su
I probali
I probali opet
Dok im
Ruke nisu postale kvrgave
Oči krvave
Srce prazno
Ne kaju se ne žale ne očekuju više
Nisu učili na tuđim greškama
Možda se
Takvi ljudi pitaju
Kako bi uopšte znali
Da su to greške
Da nisu čuli
Krckanje sopstvenih kostiju
I škrgut sopstvenih zuba
I kad očajni
Nakon svega
Predvečerjima lutaju
I pomišljaju da odustanu od svega
Možda baš oni
Sasvim neočekivano
U takvim trenucima
Jasnije od drugih čuju
Tihe
Tonove
Sfera

Potrebno je da i drugim korisnicima date reputaciju pre nego što je ponovo dodelite korisniku wirdz

Sećam se ove, baš je...

čišćenje


nema se tu puno šta reći.

život otvrdne mnoge.

od dečje zbunjenosti
u doba svinjokolja,
do donošenja i sprovođenja
teških odluka.

razne vrste patnje često
ogrube ljude.

obeščiste ih.

kada shvate šta gube,
neki počinju
da hrane
preostale male fenikse.

da čiste
razbucana kraljevstva.

deluje da ima nekog
pulsa u tome.

ipak, teško je.

sjaj je
solište senki.

Miriše mart


I opet je mart,
sunčano proljeće već glasnike šalje
i sve miriše na prvo cvijeće.

Mart je kao i onda,
kao što i opet će biti
i sunce na obzorju zracima svojim
tuđe snove obasjava.

Između iluzija cvatu ljubičice
stidljivo, nestvarnim mirisom sanja.

A noću, pod svjetlošću čarobnog fenjera
i bezbroj sjanjih nebeskih lampiona
s mirisom proljeća i čeznja miriše,
i čuješ i što se ne čuje i vidiš
i ono čega nema i neće biti više.

Mart je, mjesec snova,
onih dosanjanih, što ih sunce
na obzorju stidljivo otkrije
i onih nedosanjanih što
zauvijek ostaju u martovskoj tihoj noći
da svjetle čarobnom svjetlošću
i mirišu opojnim mirisom nedorečenosti,
mirisom tajnih nebeskih odaja
do kojih ne mogu svi doći.

Mart je i opet će biti
ali ni jedan neće imati isti san.


( Mart , 1997. godine )

nbg

Prolece je
Miris novog beograda
Je neprocenjiv
Guzva u prevozu
Sirina reke I sunce
Pokrece zardjale točkice

Nista nije više bitno
Dan se kortlja
Od mesta do mesta
Lica se menjaju
Svako dobro znano
Malo drugaćije ali
Nasmejano

Nije dobro ali
Dobro je
Dragi su ovi dani

Danas je umro čovek
U odsjaju sopstvenog ponosa
ugušio se rečima
bez čuvstva
trunke krivice
mirno.Sam

Zanebesalo mu se dok čekao je na hleb tuđ
što jela su njegova bezuba usta
Zanebesalo mu se od potrage za lišćem
koje će biti dosta za ležaj

Na klupi ga delili vetrovi
otimaše mu se za dušu

Bilo kakav trag da ostavi za sobom
Ne može. Ne stiže.

Sit lažnih obećanja
neuslišenih molitvi
umoran i bled
očiju što gledale samo u praznu flašu
i poneka bestidno utegnuta bedra
beše se u sve razočarao
U polja žita, u dan, slobodu
sunce vrelo, vlast i kuju što voleo je davno

Ne čekavši svetla
ni zvona ni glas
na klupi u parku upoznao je boga
prepoznao ženu
te skrhane ruke
beskrajno nebo
i Ljubav

Stavili ga na odar i opevali
oni što mu rekoše da će sutra biti bolje

Je li žalio zapitaše se
što ponosom svojim požurivao je Kraj
a umro je sa osmehom na Putu
gde rađa se novi život
za one iste kojima će zemlja kojom hode
sutra rođenija Majčica postati

-M.R.

Bilo šta

Žuta minuta
Pa pomračenje
Pa svetlo…

Dublje u tvrdo
Pa meko…

Cela ova priča
Nije toliko bitna

Bitno je
Bilo šta
Sa ljudima?

Negdje s proljeća


Negdje u proljeće,
s mirisom trešnjina cvijeta,
stajah nad svježom humkom
dok sunce se igralo zamrlom suzom
vjetar je mrsio u kosi
priče našeg djetinjstva,
da, humku prekri grumenje crno,
vidjeh što ne vidje niko,
uz brata pođe i sestra.

Pomislih, košmare snivam,
i još ne otvorih oči od njih,
a vec je umrla i nečija ljubav
samo što ovaj put ljeto bi
i talas je tukao greben,
sunce ljubilo žal, u kosi,
namjesto vjetra, šaputao je
tužno maestral.

Ogrubjelo srce, pa ćuti,
al' duša ranjena još zla sluti
I ne diše, i ne sanja,
i ne traži od života više.
Zakuca jesen zlatna na
stara, izgrebana vrata,
sunce se toplo smiješi
hladnom srcu što slutnjom zebe,
šeretski oktobar sobom prodje
slikar novembar s kistom dodje.
Ejj, rano, bjehu to one iste boje
što srce ledom boje,
bjehu to crne sjenke na platnu bjelom
crnje od najcrnje noći novembarske.

Fijukala je košava neka,
da, baš kao da sad je čujem,
a magla gusta, vlažna,
u daljini miriše na snijeg,
ne vidim ništa sem suza na
dnu srca skamenjena,
ne razaznajem lica ni glasa,
i duša se još nada da
samo košmare sniva jer, zaboga,
ne može, ne, da nestane mati
ako su već nestale sestra i kći.

Al' ne, nije košmar,
jedan za drugim pada grumenje,
gavran crni otima krik.

Ne osta ništa,
ni proljeća, ni ljeta, ni jeseni.
Zima raširila nad suncem krila,
zamrzlo srce, još duša živa.
Ruke prazne, pogled nijem,
zar još nešto može da umre,
nešto što nije već umrlo pr'je.

Može. Gledah kako umrije žena,
oči crne svjetlosti se skriše,
bez života osta da luta sjen
sto više nema pravca ni puta.

Znam Bože, i Ti si plakao,
i Ti si bolom gledao,
ne pitam se više šta još
umrijeti može, jer znam, može,
ono malo duše u kojoj stanuješ Ti.

( davne 2007. )

Sjajno

OOOJ Dimitrije:

tehnički problemi

sećam se osećaja ushićenja i
optimizma prvi put kada sam
shvatio da ljudi pišu poeziju
danas

da ti nisu to samo ljudi
sa crno belih strana
daliekih od mene
a bliskih

sećam se osećaja
da nisam sam
i koliko olakšanje
to nosi

inernet, forum
mesto koje
zbližava i
otudjuje ljude

Kliknite za proširenje...

Neću da verujem u Večnost
Ne postoji Ništa
što zbližava i otuđuje
Ljude
Mačke
Šoljice čaja

Ne govori takve stvari

Moj Svet
Ja za stolom pišem

Žuti Mačak
se nervira što ne idemo spavati

I moje Muško
koje šeta tamo vamo
On zvecka
kockicama leda
i malim svećama
na kojima piše
da je vreme za čaj

Ne verujem u vreme za čaj
Nikada u našoj kući
Nije vreme za čaj

Neću da verujem u Večnost
Nešto što zbližava i otuđuje
Ljude

Ja sam bre
samouka
A Ti si
OOOJ Dimitrije

wirdz:

nomen

vežbač nedelovanja, silentio,
je izašao iz nebesedilišta - ćutališta bezosećajnih emotivaca.
na putu od glasa ka tišini,
postade besposlen i bezazlen.
izdržao je bez životinjskih vlakana.
pobedio je „niže on“.
međutim, u povratku u svet, olinjao se i pao.
Život ga je sačekao i nebesmisleno omlatio.
a nosio se mišlju da je možda postao snažan kao zemlja,
možda drevan i nezainteresovan?
nije važno silentio, ne očajavaj, nego ojačavaj.
nomen est omen,
bat nomen iz en ajland.

Kliknite za proširenje...

Dopada mi se da "postanem besposlena i bezazlena"
Ne sećam se kada sam baš takvu sebe nacrctala