Mali virtuelni klub pesnika

Samo da mi nekko bar kaze sta misli o njoj, obecavam da se necu buniti....
:wink:
Hvala

Ja bas i nisam neki kriticar, ali, kad vec molis, da ti kazem misljenje. Pesma je lepa, meni, zato sto je jednostavna, razumljiva, i zato sto se, ocigledno, odnosi na neki tvoj konkretni dozivljaj. Ima i nekih nedostataka koji su mi upali u oci, ali nemoj da ih uzmes previse ozbiljno, jer ja sam ne znam da pisem ozbiljnu poeziju, a i retko je citam. Ako koristis rimu, koristi je do kraja, ili je nemoj koristiti uopste. Pesma moze biti lepa i bez rimovanja. Ne dopada mi se mesanje, jer onda izgleda kao da bi htela rimu, ali ne mozes da se setis reci kad ti je potrebno, pa rimujes kad ti ide, a to ne cinis kad ti ne ide. Slicno je i za direktan i indirektan govor. Ako je pesma obracanje nekome, onda neka bude cela takva, upucena nekome. Sve to nije mnogo bitno, i stvar je ukusa. Ja govorim o svom ukusu, a ne o nekim opstim pravilima. Pozdrav.

GRAD

Paranoični mesec i morbidno svetlo neona
bore se za prevlast nad dušama onih koji žive u kvartu.
Do mene dopire promukli,
od vina i noći doteran vokal i priča mi
svoju priču, vidovitu priču bez kraja....
Spominje Marksa, razapetog,
ulične pse, snove koji su ga mimoišli,
bivšu vlast koja mu je uzela sve,
sinove što su ga ostavili,
sve vreme psovajući ulične perače ulica
koji će jakim mlazevima
odneti sve nedogorele cigarete
i saterati ih u smrdljivu kanalizaciju,
skidajući trag njegovih bosih i izranjavljenih nogu.

Oko njega i mene sve neke plašljive oči i iste slučajnosti,
puno dlanova željnih, a želje sve na izdisaju...
tek nešto emocija koje su
uspele da iscure nepažnjom sećanja i
nepažnjom deteta kome se eto, oteo smeh....
Na drugoj strani čovek sa kartonskim kutijama na ledjima
pokušava uporno da predje ulicu van pešačkog,
e baš u inat pobesnelim vozačima,
i gradskim damama što ga zaobilaze u širokom luku.

Jedno svetlo se upalilo na zgradi preko,
žena prilazi i otvara prozor,
rasklanja zavesu i pušta grad u sobu...
U stanu do, neko je upravo završio večeru,
i ugasio svetlo, a zatim upalio TV...

Devojke cikoću o svom prvom orgazmu šapatom,
da ih ne čuju,
dok će ga neko po hiljaditi put uspešno odglumiti
otići u kupatilu i gorko plakati nad lavaboom.

Čuju se pucnji u daljini...
kao osveta za izgubljenu sreću i nedočekanu ljubav,
ili kao radost zbog tek rodjenog sina.

Neko u ovom času znam, umire sam,
a neko sam i zaboravljen,
neko pali poslednju cigaretu a da to ni ne zna...

Vučemo se ulicama, grad i ja...
Novembar je opet,
pozorišta ponovo puna,
a najveći glumci su ostali ispred
jer nemaju za kartu...

alexandra011:

Ressentiment

Beogradski trgovi,
prenuti ogromnim kipovima velikana
i roj violina koji je dopirao sa neke terase na cosku
ucinise da mu ovo otpustanje iz bolnice
izgleda kao dugo i ponizavajuce putovanje natrag ka razumu...
molio se da ga niko ne zaustavi.
da ga niko nista ne pita.

pritisnu dlanove na kapke,
i kroz oci mu prsnu gomila iskrica...
svaka njegova vizija
bila je pothranjivana bljuvotinama
povezanih cistom asocijacijom,
sve se nadovezivalo jedno na drugo...
samo je kuljalo i kuljalo....
lekovima zamagljena stvarnost
filtrirala se u ovom trenutku
kroz mrezu raznih osecanja
koja su svoje likove pronalazila
u fragmentima davne proslosti...

video je mrtvo telo svoje majke,
naduveno i pomodrelo...
ubiveno od zelje za dosezanjem
onog stanja lepote koje je on pronalazio
gledajuci kakvu mladu devojku
dok ceslja svoju dugu i zamrsenu kosu.
video je ljude,
koji su kao masni odresci prolazili pored njega...
pomisli,
kako je tesko biti duhovit pored njih...
a mogao je i on postati takav.
malo je falilo da postane i on patrljak
intelektualne elite medicine i umetnosti.
da bude nepovratno zaglavljen,
kao debela zena
koja ocajnicki ceka vatrogsce da je izbave...
ego, ljudski ego,
kao presudna sprava za mucenje.

najednom ga prereze
bozanstveni grc gladi u stomaku...
ponos lokalnih biznismena, galama dokolicara i
ekstravagancija mocnih a primitivnih,
oterase ga sa nekoliko mesta.
ne! otici ce sto dalje, jesce na nekom drugom mestu,
negde daleko, i naruciti klistir za ceo grad!
izmet namazan na tost! i onda ce...
al...
vec je sedeo u hladu a kelner mu je punio casu.
krv mu je jurila zilama,
plasio se da nece izdrzati dok tecnost ne dodje do vrha.
smazao je jaja i podgrejanu kobasicu,
gledajuci sa gadjenjem dva afro pedera
koja su se dodirivala za susednim stolom.
za razliku od prilika u svetu,
njegove su manje-vise bile u redu...

konacno otpustanje iz bolnice
primio je nerado, ali se morao pomiriti...
dakle, nazad u hladan i prazan stan.
ulaz je i dalje smrdeo na maciji izmet,
pitao se da li je ziva zena koja ih je negovala i gajila.
kada je otisao imala ih je 19,
jele su smece,
ofucane kao zene koje je poznavao...
bacio je spontano pogled u sanduce...
nije bilo nista za njega,
bio je budala sto je ista i ocekivao.

duga borba protiv zanesenosti i manicne depresije
dala je ton njegovom celom zivotu...
cak je ugrozila njegov
toliko dragoceni,
nacionalni fanatizam.
cinilo mu se da je ova zemlja
ostavila dubok trag u njemu.
ali ne kao ona...
trebalo je da joj se javi.

park u kome su dogovorili sastanak
nalazio se na deset minuta hoda...
pomislio je da ce mu prijati malo setnje
da smiri sebe...jer ce u suprotnom
poceti da isparava pod naletom silnih osecanja.
dok joj se primicao s ledja,
u njemu je neki glas neprestano ponavljao
"obozavam te..."
plasio se da ce nekim trikom nacuti njegove misli,
ali ona je zadrzala mir,
mada joj je srce toliko lupalo
da se gusila.
polako su krenuli gore-dole stazama
pa medju decu i vozni park,
oboje prebledeli od uzbudjenja.

njene tamne oci
bile su pune zara, idealizma i inteligencije.
cuo je kako mu reci izlaze,
ali nije bio svestan sta prica...
u jednom momentu,
njegove oci su ponovo promenile boju i ona
oseti snazno naviranje emocija...
toliko snazno, da je morala cvrsto stegnuti bedra
kako bi ih stisala.
seli su na stepenice i cekali da padne mrak...
otpratio ju je bez reci do stanice
na kojoj su ljudi grupisani u gomile vec cekali....
gledajuci je kako odlazi, pomislii samo jedno,
ljudska sreca....
kakav divan nacin za pocetak jedne nove sudbine.

"alexandra"

[/b]

Kliknite za proširenje...

hej aleksandra VEOMA MI SE DOPADA! Samo nastavi tako

wooow! haos!!! daj jos! mnogo je dobro!!

Hrabrost je vrlina. Imaš je, pogledala si sebe. I pesmu si, tamo, videla. Probola si je olovkom i zapisala. Gledaj, u sebi imaš šta da posmatraš. Uvidi blaga u svojoj riznici. Neguj ih, pa ih vrednima razdeli.

Aleksandra,evo pre podne je,ja pokušavam nešto da napišem,pošto ja sam pisac,i tako to,ali ovo što sam sada pročitao,mogu da kažem da je dobro,ali bi se onda pitao da li je reč dobro sasvim dovoljna.
Prosto,to je to!Mene je ostavilo bez daha totalno.
Vidim da nisi preterano razmišljala o estetici reči nego si jednostavno ispoštovala prosto nepisano pravilo književnosti:dovesti reči u totalni haos apstrakcije (jer osećanja stoje iza toga) i onda ih jednostavno prosuti na papir.Nastavi da pišeš,glupo mi je da osećam da JA jedini ovde pišem na takav sličan način.
Ako ti treba bilo kakav bolji komentar,podrška,šta god,piši mi.Rado izlazim u susret onim piscima i pesnicima koji znaju da pišu.
ekkerot@yahoo.no

hvala svima sto ste procitali pesme.. u stvari, hvala sto ste reagovali.
U principu mi nije toliko vazno da li reakcija pozitivna ili ne, vec da postoji...

Zivimo u jednom suludom vremenu, gde je sve vise zombija i flasiranih "sugarfree" osecanja...

Mene to sve boli kada vidim...
Ja ne zelim takav svet, al ko me pita?

Znam da ne mogu recima da ga promenim, al ... ne znam sta "al..."

to je nekako, to...

alexandra011:

GRAD

Paranoični mesec i morbidno svetlo neona
bore se za prevlast nad dušama onih koji žive u kvartu.
Do mene dopire promukli,
od vina i noći doteran vokal i priča mi
svoju priču, vidovitu priču bez kraja....
Spominje Marksa, razapetog,
ulične pse, snove koji su ga mimoišli,
bivšu vlast koja mu je uzela sve,
sinove što su ga ostavili,
sve vreme psovajući ulične perače ulica
koji će jakim mlazevima
odneti sve nedogorele cigarete
i saterati ih u smrdljivu kanalizaciju,
skidajući trag njegovih bosih i izranjavljenih nogu.

Oko njega i mene sve neke plašljive oči i iste slučajnosti,
puno dlanova željnih, a želje sve na izdisaju...
tek nešto emocija koje su
uspele da iscure nepažnjom sećanja i
nepažnjom deteta kome se eto, oteo smeh....
Na drugoj strani čovek sa kartonskim kutijama na ledjima
pokušava uporno da predje ulicu van pešačkog,
e baš u inat pobesnelim vozačima,
i gradskim damama što ga zaobilaze u širokom luku.

Jedno svetlo se upalilo na zgradi preko,
žena prilazi i otvara prozor,
rasklanja zavesu i pušta grad u sobu...
U stanu do, neko je upravo završio večeru,
i ugasio svetlo, a zatim upalio TV...

Devojke cikoću o svom prvom orgazmu šapatom,
da ih ne čuju,
dok će ga neko po hiljaditi put uspešno odglumiti
otići u kupatilu i gorko plakati nad lavaboom.

Čuju se pucnji u daljini...
kao osveta za izgubljenu sreću i nedočekanu ljubav,
ili kao radost zbog tek rodjenog sina.

Neko u ovom času znam, umire sam,
a neko sam i zaboravljen,
neko pali poslednju cigaretu a da to ni ne zna...

Vučemo se ulicama, grad i ja...
Novembar je opet,
pozorišta ponovo puna,
a najveći glumci su ostali ispred
jer nemaju za kartu...

Kliknite za proširenje...

...................

Ova pesma me strašno podseća na Preverovo stvaralaštvo. Pesma ti savršeno odslikava realnost, ljude onakve kakvi su u surovoj svakodnevici(naravno nisu svi u takvom stanju, ali velika većina naroda jeste) Mislim da treba pisati još više ovakvih pesama da bi se odslikalo vreme u kom smo i sva njegova surovost.
Aleksandra, podržavam te u potpunosti i samo napred, sa još upečatljivijim prikazima realnosti, zamršenih odnosa i događaja..........

ON

stalno ponavlja kako veruje da ljudi
koji imaju žestoke emocije,
a nemaju osećanja,
nesposobni su za nežnost i za ljubav,
oni su opasni...

nju vidi kao
okorelu dušu koja misli.

flertuje sa istinom tako lako...
prolazi mu kroz prste,
čini mu se ponekad
da moze da je dohvati.

on zna da su svi susreti predodredjeni,
neka kodiranost postoji u svemu...
svet satkan od brojeva.
spiralni putevi gospodnji,
putevi gospoda u koga ne veruje.
sve to mu ubija želju za traganjem.
želju za prizivanjem budućnosti
koja ga opterećuje, koja ga ne zanima.
u koju ne veruje.
sve su to, za njega, neke iste slučajne osobe
sa kojima bi na dalje
pravio modele svojih zebnji i strahova
i puštao ih da plove
oko njihovih golih tela...
znao je da bi posle
morao da traži načine da se oslobodi zlih duhova
koje je osećao uvek kada legne...
nisu mu nikako dozvoljvaali da zaspi...
sve se u trenu obrušavalo na njegovo lice, nos, usta,
nije mogao da diše....

ludilo je pucalo od zavisti…

u odsjaju staklenog oka
grabljivice sto je preprirana stajala na zidu
bilo je više života
nego u ostatku čovecanstva…
vraćajući se stalno svojim nepovezanim mislima,
shvatao je da one nemaju nikakav značaj.
ni za koga...
poraz
poraz
poražen
progutan
skeptičan prema ljubavi.
reč "ljubavnici" uvek ga je ispunjavala nevericom..
kad tad zazvučiće neuverljivo.
nabedjeno.
oni koji se vole,
sto se "ljube" postaju nemogući.
pitao se zašto?
možda se romantične stvari
dešavaju samo romanitičnim ljudima.

Slučajan susret i potonuće
u neke tudje tamne duboke oči,
besprekorno bi se poklopilo sa stanjem u
kome se nalazio.
Uranjao je u duboke predele tuge,
za koje čovek ne mora da bude pesnik da bi ih prepoznao.
To su momenti u kojima samo seks
ima suštinsku ulogu da konvertuje
pobunjeni um u neku čudnu bezbrižnost...
kao u lagan smeh....
I tada to nije ljubav,
jer ljubav je iracionalna.
ovo iskustvo imalo je moć,
kao pokopani i prašnjavi palimpsesti iz davnina.

a opet, ničeg prostačkog i nasilnog…

i bilo je neophodno ponašati se kao da se
apsolutno ništa nije dogodilo.

alexndra

Pjesme su ti super!!! GO!

ODGOVOR L. DARELU

I stvarno! Zivot ce prohujati
u proticanju dana i casova.

Iste ulice i trgovi
pijaca Zaglul - srebrnarija i
golubovi u kavezu,
gorece u mojoj masti
kao sto Faros gori u istoriji.
Pa sve te sobe
pune muva u sparno leto
u kojima smo vodili ljubav,
etericno ludi a
u dusi tamni kao dugi,
prasnjavi putevi sto vode
do jezera Mareotis.

I isti oguljeni stolovi
kafane "Al Aktar"
za kojima me je ocaravao
pritisak njegovih prstiju
na moj rucni zglob,

dok sam osecala kako mi se
puls probija
kroz vrele plocnike Aleksandrije
i prenosi ritam nagore
u sva ta tela
koja su ga mogla tumaciti
samo kao...
...izgladnele poljupce,
kao reci od milja izgovarane
glasovima promuklim od divljenja,
kao odlomak zivota prozivljen
bez predumisljaja.

"alexandra"

Epizoda

I dok se svet raspada na komade,
na sirokom, francuskom kaucu,
ona drhti…
sama,
zadahtala,
napetog tela…..
trese se,
drhti…
drhti…
kao prut…
vruce je odjednom,
izmedju nogu je vruce,
u stomaku je zivo,
mocvara cela podno pupka,
I samo jastuci i isti zidovi,
kojima ce se okrenuti,
dok krv diktira, a telo izdaje besno...

“Krmaco!” rekao joj je,
I nogom je tako sutnuo u stomak da je ostala bez daha
jos jedna mucna noc...
jos jedno ponizenje koje ju je zviznulo posred grudi.
gubila je dah,
gusila se…
zelela je da mu se unese u lice i kaze "gade!"
da ga pljune,
gnjecila je ruke ne bi li stisala bes…
bila je prazna,
prazna,
gnusala se sebe same.
kao da je morala vecito da ispasta zbog sopstvenih provala
dobrote…ljubznosti...

on je bedan, i jadan, da, svakako je i jadan,
"trebace me, znam..."
sterilan je odavno, prevario ju je,
nije joj rekao...
a zelela je dete,
tako ga je zelela.
ta silna lecenja, a I dugo uzimanje sedativa ucinili su svoje…
“Jednog dana ce umreti…umrece…”,
“pre toga ce mu istruliti svi zubi I kosa ce poceti da mu otpada….”
nacas se nasmejala pobednicki.

"alexandra"

sasvim jednostavno i lako pronasla si reci koje je trebalo izreci...bices zaista velika,ako to jos nisi...upecatljivo i veoma bolno...nastavi da odusevljavas...pozdrav

Price koje bih ja voleo da napisem, ali nema sanse da to uradim tako istinito i potresno...
Svaka cast...

ovaj...a da predjete na haiku..mislim, ekran i po.....mislim ubijte me zbog ovoga
zezam se, odo da citam i ja ali sad ne mogu, internet me odvikao od tekstova preko ekrana :I

ej dobro je...!! deluje :I
imas li neki sajt??

Posto sam covek proze,volim vise slobodan stih od metrike i rime!INTERESANTNO! :wink:

Hvala svima na komentarima i reakciji... Ne, nemam nikakav sajt. Za sada mi nije ni u planu.... Pisem jer zelim da stalno podsecam sebe na stvarnost... Jedino takav zivot za mene je onaj koji vredi, koji postoji. Koji prolazi kroz nasa tela i zile... takav kakav je.

Prost, jednostavan zivot.
Nisam pristalica komercijale i ukrasavanja.
Vec volim coveka takvog kakav jeste.
svet sa slika i reklama i stvaran svet, ne prepoznaju se...
necu da neutralisem zivot.
necu da ga sminkam.

vecite tragace i one koji jure za dosezanjem onoga sto vide na TV-u, na reklamama, u snobovskoj paradi kica i nesrece, smatram mrtvima... za zivot hendikepiranim... njihova dusa je mrtva.
zato njihova noga do tog sarenog sveta nece stici...
jer, mrtvi ne hodaju.
mrtvi su mrtvi, kao sto znate...

ne zelim reflektore i mutne neonske svetiljke.
vec mrak. i zrno sibice tek.
sasvim dovoljno za pravu predstavu o svemu.
ugodan zivot ne postoji. to je laz.
pa ipak dozivim nesto ugodno...
insistiram na dodiru,
na ugodnom u nicemu,
na mirisima i pogledu...
na zivotu kakav jeste!
insistiram!

...kada bih mogla zagrebati noktom koru, skramu sa zaledjenog stakla ili poledicu, ucinila bih to svakog jutra, cim se probudim! da zderem kozu sa nekog nevidljivog tela, taj omotac koji je citav ovaj svet sklupcao pod jedan pokrov.

otvaras prozor...sobu ispunjava miris lipe... kao da se time menja svet...
i to je nekad sasvim, sasvim dovoljno!

hvala vam.

Ova mi je mnogo bliska,sva sam se najezila!

jedan chudni chovek koji se pojavio niotkuda .

baba je umrla nekako krajem januara , bila je to moja baba . nije ona bila ni baka ni bakica jednostavno bila mi je baba , shto nikako ne znachi ni da je bila babuskara ili baburda , bila je to jednostavno jedna od onih baba . klasichna baba koja nije bila ni previshe bliska sa mnom a ni previshe daleka , bila je fina starica britkog uma i zdrave pameti . bila je patrijarhalna , moralna i poshtena baba , voleo sam je . no bila je jako stara i znala je i ona sama kao i mi ostali da ce da umre , osecala je da ce biti skoro . to se i dogodilo , tek tako , jednostavno ona je znala da je dosta , mi smo znali da je dovoljno i ona je umrla . daleko od toga da mi je nije bilo zao i da me nije skrhala tuga jer ipak rekoh da sam je voleo . nije to neko olakshanje nije ona bila nikome teret , jednostavno znali smo da je ona sama zelela da ode . bila je to nadasve jedna jako razumna baba . da se razumemo sve vishe primecujem da ovo "baba" zvuchi previshe nekako narogusheno , a ne treb da bude tako , da bi to izbegao zvacu je bakica . u redu bakica . kazah bakica je umrla pochetkom januara . mi smo chudan narod sa chudnim obichajima tako da je njena "chetresnica" ma shta to bilo , pala negde pochetkom marta . bio je to ruzan mart . nimalo prolecan mart , pre bi lichio na jedan od meseci na ar nego na prolece . bilo je gadno vreme , chas neka kishao koja po ceo dan slini , chas je neki mutant snega - kishe -vetra i nekog nelagodnog osecaja koje prachi chitavo to vreme . odluchili smo da ko zna zbog chega bakicina "chetresnica" ma shta to bilo , bude u subotu , ko zna iz kojih sveshtenichko religioznih pobuda stareshine moje porodice odluchishe da bude subota . bila je to jadna subota . jedna od onih beskrajno praznih subota , ona shto se prostire kroz maglu i onog mutanta o kom sam malopre govorio . dva popodne nikako nije vreme da budete te subote bash na groblju , kad malo bolje razmislim nijedno vreme nije bilo dobro za doci na groblje te subote . a ja sam relativno i voleo groblja , nekako uvek tiho , mirno odishe emocijama . teshkim i dubokim emocijama . a zamislite kakve sam emocije imao ja te gadne subote . oko mene je bilo nekih dvadesetak - trideset pripadnika mog plemena . par njih su mi bliski i zaista ih cenim i volim . a drugi deo i ne poznajem jer ih vidjam samo po : grobljima , svadbama , ispracajima , dochecima , slavama , preslavama ,krilima slave , posek , pechenje rakije , a kako te ljude upoznati na takvim mestima ? uglavnom stojimo mi tu i chekamo popa , u neko doba dolazi pop . crn i bradat samo je uvelichao moju vec dovoljno iskrivljenu sliku o toj suboti . ja sam stajao negde napred , nekoko smo svi bili u krugu oko popa i groba . pogledah oko sebe i nevidjena misao prodje mi kroz glavu ." shta bi o nama mislio neko ko nikad nije bio na groblju i nema pojma kako sve to izgleda" . a mi smo po tom nakaradnom vremenu kishi i vetru u krugu staja oko groba bezuspeshno se trudeci da zapalimo svece u nashim rukama . shta bi zaista pomislio neko ko nema pojma o celoj stvari ? no stojim ja tako i pitam se zashto li je groblje , svako ali svako groblje na nekakvom brdu , setim se da sam se to vec pitao i da mi je neko dao odgovor . malko potom setim se i odgovora , to je zato da bi se voda slivala , da je groblje na nekom niskom terenu postoji shansa da grobovi budu samo bare . ah pa da , bio sam srecan shto sam se setio odgovora na pitanje koje sam sebi dao . pop je vec odavno neshto mrmljao pa na chas neshto zavijao , pa obilazio oko groba dok su se svi krstili . krtim se i ja , kud svi turci ... uglavnom ja dok razmishjlam o svrsi zivota a pop tuzno mrmlja , pojavljuje se iznenada chovek . samo najednom bup , i chovek . pogledam choveka on se gurnao kroz nashu rodbinu . ko je sad ovo ? ovog prvi put vidim . on klimnu glavom neshto u stilu "ups *******" i promumla "ja sam izgleda zakasnio" . pogledam ga zachudjeno , svi ga pogledasmo i svi klimnusmo u stilu "ma ok je iskuliraj" . tada sam skapirao da mora da je neki bakichin poznanik , ili neki bash daleki rodjak , komshija ko ce ga znati . uglavnom mora da ju je poznavao i sad je doshao , zakasnio dodushe ali je ipak doshao da isposhtuje . "cenim to" rekoh sebi , iako mi nije jasno zashto cenim al dobro sad on je ipak doshao i to po onakvom vremenu . to je za svaku pohvalu . imao je dugi mantil , jedan od onih koje nose samo vojni penzioneri kojima je ceo zivot vojska , sve je uredno i pod konac . pomislih tada da je on dedin prijatelj al ne bitno . on uglavnom iz unutrashnjeg dzepa izvuche svecu , prekrsti nekako na brzaka pokloni , zabi svecu u zemlju pored ostalih sveca . potom iskoraknu unazad i nadje se u krugu . pop je i dalje pevao , samo ga je pogledao kad je ovaj doshao i klimnuo mu kad i mi svi . no pevao je , a ja sam neprestano zurio u tog choveka i pitao se "ko je on?" . njegove ochi su prelazile po nama , gledao sam ga u ochi i u trenutku su se srele , pogledao me u ochi . "to je to" pomislih video me da buljim u njega , posle svega ce da pridje da kaze "chiji ti mali beshe?" onda ce da kaze "aaau koliki si , kad cesh bre da se zenish?" a ja cu se truditi da se nasmejem . videh i njegovo blago iznenadjenje u ochima a zatim se nasmejao , onako samo da ja vidim . kao da je govorio "moj si mali" . stresao sam se od jeze . gledao sam ga josh ne znam koliko , par minuta 2-3 verovatno . shvatio sam da posmatra ljude oko sebe sa chudjenjem , prvo onako blagim a zatim sve zachudjenije i zachudjenije . najzad je pukao . gledao sam kako je chovek iskoraknuo jedan korak napred . pritom se povijajuci prema svecama , liznuo je kaziprst i plac , primakao ta dva prsta svecama . chulo se samo psssssssccccc sveca je bila ugashena , pop zastade , svi zastadoshe , osetio sam da je on taj chovek trenutno centar sveta . da smo svi mi nas 20-30 svu svoji duhovnu , moralnu , potencijalnu , kinetichku i ko zna koje josh energije , uputili u njega . kakav chudan osecaj . chovak kada se chulo ono psssc podize pogled josh drzeci svecu u zemlji i reche : "ja sam izgleda pogreshio". "kakav vrhunac , kakav dramaturg , kakav genije , kakvo savrshensto , hvala ti shto sam doziveo neshto ovakvo ove sumorne subote." pomislio sam u tom delicu sekunde . on izvadi svecu iz zemlje , obrisa je malko ,(pazi sve je ovo jako jako brzo , govorim o miliskundama), okrenu se i prodje kroz krug . kako sam bio opcharan , kako sam stajao zabezeknut samo sam ja znao . hteo sam da se smejem , hteo sam jednostavo da puknem od smeha , ali nisam . hteo sam i da neshto ruzno kazem o njemu , neshto bash onako ko da je on najgori , ali nisam . bio sam zbunjen , bio sam jednostavno pravi smisao rechi izgubljen . trebalo mi je dugo da se povratim i da konachno shvatim shta se odigralo . shvatio sam da je to bio nestvaran trenutak , da je to trenutak koji je toliko upechatljiv i postojan da ce trajati dok i ja trajem . to je to . to je jednostavno jedan chudni chovek koji se pojavio niodkuda , pojavio se i ostao za uvek . nemam nishta vishe reci to je to





cenio bi vashe mishljenje , ako vas nije mrzelo da chitate poz

Bez ljutnje!Prvo mnogo je aljkavo-previse reci i price u prazno,slenga koji ne vode ni cemu;mislim da sama okosnica price (covek na groblju)je vise ostavila utisak na tebe,ali drugima nece biti interesantna,jer nisi uspeo da uhvatis i prenesec neobican momenat ako ga je i uopste i bilo!Emotivna nezrelost je jedino sto ja vidim u ovom tekstu!Jer iz teksta proizilazi da je mnogo plitko tvoje osecanje za babu,tvoj dozivljaj groblja i nasih obicaja,takodje.Mozda toga nisi svestan.A kad nesto ne osecas duboko ,onda je svaki pokusaj da o tome pises osudjen na propast.Pa cak i u slucaju da je ovo trebalo da izazove komican efekat,opet nisi uspeo!I molim te,sta ce ti ono sh za s?I moras malo da povedes racuna i o pravopisu!Mnogo zbrke ni oko cega!Izvini,imala sam samo dobre volje!Nadam se da ovo neces shvatiti licno!

Ja se apsolutno ne slazem sa komentarom iznad. Rekla bih da mi se pricha jako dopada. Nisam imala nameru da je chitam posle prochitanog komentara ali me privukla i zadrzala mi paznju. Razlichiti su ukusi. Ja vidim sitne nedostatke, neshto shto si mogao ipak drugachije. Ali, ako si uporan i talentovan ti i povremene gramatichke greshke mozesh da postavish kao kriterijum. Mada, nema potrebe za tim. Pricha moze biti josh bolja. Pisanje ipak nije lak posao, a kratke priche su posebno teshka knj. vrsta.

Ipak, meni je bilo zanimljivo I pripovedach mi je bio zanimljiv, njegov stav. I lepo klizi rechenica za rechenicom (uz sitne omashke) Jedino, ako imam pravo da kritikujem, kraj, ono "to je to" ... mada generalno krajevi su zeznuta stvar (vidi hollywood filmove, svi imaju krizu poslednjih 5 minuta

Kad je pochela pripovetka, pomislila sam "samo shto je zavrshio chitanje Stranca" ali nije, vec je originalno i zanimljivo. Samo nastavi ... i ne dozvoli da te obeshrabruju.

Nemoj da te obeshrabre kritike koje sam pročitala. Ovo je super,Stil koji oslikava jednu odraslu i zrelu osobu. Samo napred[/b.
Lavica Zr

Samo napred!
Sasvim je dobro, samo si se sa formom pobrkao.Da si poštovao pravopis , odelio tekst u pasuse, tako da bude čitkije, sigurna sam da bi mnogo više njih ovo pročitalo.
U stvari, kad bolje razmislim, odlično je.