Mali virtuelni klub pesnika

Srdačno hvala!

Evo još nekih starih pesama.

Preobraženje

septembarski polazak u školu
me uvek razdvajao od toplog leta
koje sam voleo.
oštri zubi jeseni
su me čekali.
mokre ulice i škola
nestrpljivo čekanje poslednjeg zvona
i povratak u topli krevet i san.
kad danas mislim o tim danima
shvatam
da su upravo te prohladne jesenje večeri
i jutra
bili predivni
u svojoj melanholiji.
ponekad me neka setna melodija
ili stih
vrate u to vreme.
prođe me neka divna tuga
veličanstvena
i nehajno bolna
kao dani
mog detinjstva.

...

Ozdravljenje

crveni jul, nepokorno, suvo leto…
zamišljam, ležiš na toploj zemlji…
sveže pokošena trava, iza fiskulturne sale…
Sunce je, i nema nikog…
rumena si, i smeješ se…
nije to neka moja velika ljubav,
samo zamišljam jednu devojku kako to radi...

...

Umbilicus

zagledan u tirkizna vrata
izgubio sam se u nekim čudnim dimenzijama
povukla me neka sasvim nenametljiva sila
ovde i tamo je nestalo
raspršio sam se na sitne tokove
čudan spokoj
pomirenje
muva na meni
saveznik
sasvim svejedno
i sasvim gde treba da bude
sećanja na detinjstvo
na nanu i dedu
i to čarobno dvorište
boje
sve postale su tirkiz
mir
kroz pupak svemira
ušao sam natrag u hacijendu
trebalo je da jedem neki krompir
ali nije ga bilo

...

Nešto nad čim se vredi zamisliti

na kraju grada
leže ljudi sahranjeni.

to je nešto
nad čim se vredi zamisliti.

štene je rodjeno.
možda postane pas.
možda postane ker.

to je nešto
nad čim se vredi zamisliti.

tišina svetlosti i tišina mraka
ne zvuče isto.

to je nešto
nad čim se vredi zamisliti.

...

Prepisivač

mesec toplih duša snega.

život unutar škrabanih zidova
teče i dalje.

izvrnut ka sebi,
prepisuje iskidane rečenice od snova.

lepi ih razumom.

najtirkiznije saosećanje,
zeleno uzemljenje,
mišićna memorija godišnjih doba.

traži iskupljenja i opravdanja.

slama minus u grlu,
bljuje tišinu.

...

Čišćenje

nema se tu puno šta reći.

život otvrdne mnoge.

od dečje zbunjenosti
u doba svinjokolja,
do donošenja i sprovođenja
teških odluka.

razne vrste patnje često
ogrube ljude.

obeščiste ih.

kada shvate šta gube,
neki počinju
da hrane
preostale male fenikse.

da čiste
razbucana kraljevstva.

deluje da ima nekog
pulsa u tome.

ipak, teško je.

sjaj je
solište senki.

...

Winning

postojali su verujem
i takvi ljudi

za života
za život

piljili u jad
poništavali ga

okrznuti
ali neprobušeni

slabo ih viđam danas

možda su
otrčali nekim novim ulicama

možda se
nisu ni osvrnuli

VUK

Neustrašiv.

Neumoljive ćudi i oštrog pogleda,

Pamtim ga kao sinonim za izuzetno jakog čoveka,

Bilo sam,

Bilo u čoporu,

Uvek ima tu drsku potporu,

Uspešno će odoleti lovčevom otporu,

iznenadni napad pretvoriti u strahovitu odbranu,

Bilo sam,

Bilo u čoporu,

Neustrašiv,

Neumoljive ćudi i oštrog pogleda,

Ni pretnje,

Ni lovca,

Ni metka,

Ništa do trenutka ranjivosti

trenutka u kom i najjači postane slab,

i vuka će raskrinkati tužan pogled,

u očima oslikana za životom glad.

Neukrotivost koja ga je odlikovala do tad

za legende i priče,

za mitove kojima se laici diče,

ne važi i sad.

Vuk je posve hrabra i divlja,

a tek naposletku ranjiva zver

koja pred ljubavi i smrti spusti gard,

U životu večno vičan borbi

sebi jednom dozvoli da je neizmerno slab.



K.V.

POGLEDI KAD SE SRETNU


Pogled

Oči u oči,

Bez reči.



Razmena energije,

Zaustavlja vreme,

U mernoj jedinici trenutka,

Menja ritam srca,

Slabi sluh,

Oštri pažnju,

Budi snove,

Rasplamta maštu,

Očara,

Postidi.

Taj pogled se oseti,

taj pogled se prepozna,

tad se jasno vidi.



Prećuti se sve što se može reći,

a reći se ne mora,

jer sve se zna.



Pogledi kad se sretnu

gde se u drugom pronadje drugo,

Drago ja.



Pogledi kad se sretnu,

između jave i sna.



Oni se kriju,

njih retko ko prepozna,

za njih retko ko zna.



K.V.

Grotlo


Beznačajan čovek

sa beznačajnim licem

u odelu automehaničara

prolazi gradom.

Niko ga ne gleda

niti konstatuje

niti je ikoga briga

da li ima rak.



Sasvim beznačajna žena

seče i meri meso

u supermarketu.

Predaje isto

neljubaznoj mušteriji.



Baba sa gigantskim brkovima

i obe noge u grobu

prodaje celer na blatnjavoj pijaci

a napolju je hladno,poprilično.

Evo nekih starih, neke su iz ciklusa "Pad" (takva bila faza )

Pad

možda ga viđaš
negde u komšiluku:
bio je dugo sav u nebu
pukao o tlo
promenio se u mrak
ne čuje više poeziju stvari
raspalo se to sa njim i životom
naoružen bolom
smežuran u ništa
ne pozdravlja više ni ljude ni dane

...

Haler

kotrlja se niz ulicu
kao mrak kao loš stih
dok ga karlica haosa karlica straha
udara u glavu
sačuvaće svoj sićušni javni život
pisaće kratke crne priče sa dna
pregaziće neništavilo u boji
samo mu dajte
živahne dojke kakve tople žene
neka se probudi veseo u žućkaste dane smisla

...

Fragil


kad sam bio mlađi teže mi je padalo.
sad špinujem vunu od golog vazduha,
divim se crevima čovečanstva.
nekako je bilo boljih i biće.
što ventila, što persona.
moja se raspala, lepio sam,
sad cvrči i ispušta miris čokolade pri uzbrdici.
zatvorene su rupe iz kojih je šikljala jesen,
pažljivo sam pričvrstio i razmahnuća i sudove a priori.
fali mi još samo mapa utešnih sazvežđa,
da bih konačno upoznao život i još more lepog,
da bih delovao konzistentnije
u čija god tri zida.

...

Dak fejs univerzuma kroz nihiloskop

ko si ti da spaljuješ svet do temelja
Neron bez benzina
ostavi se svega rđaj u noći

avangarda lucidno dementnih
izludelih u dubinama

baš zbog takvih pojava
mreže teraju ljude na normalnost
na zaplitanje
na mejnstrim sudbine
na food for the moon

pristojno je biti ništa

doza izgubljenih u vestima
gospodar vesti
sam divalj i kao neki kralj
kaže doći će beli ljudi doneće lilihipe

ozon je proburažen
piramidom potreba privilegovanih
to je druga vrsta romantike
dak fejs univerzuma kroz nihiloskop

...

Šta sve taj nije uradio

nije pojeo porciju susama i meda
u noćnom snegu.

nije zrnevljem hranio
žene koje sanja.

tako misli, i hoda, sporo, teško, tužno.
kao da osluškuje delikatni šum podzemnih voda.

neki mali pas kroz ogradu laje,
onda se povlači,
izgubljenog besnila.

možda se sva predaja u životu računa kao nešto dobro.

...

Eskapizam

često se grubo prevrćeš
po utrobi dana.
često noć, neumiljata,
krši tvoju nežnost.

ipak, čitao si knjige, i sad znaš:
psihička realnost jednako je bitna.
nema veze što je sva iznutra.

stoga, s predumišljajem:
ispraćaš događaj
koji se nikad nije desio.
nazivaš to
svojom prošlošću.

vertikalizacija čarobnog čovečuljka.
ionako poljupcima često potpisujemo ugovore.

...

Egomania

dođe li tebi nekad
da skineš lice
i nestaneš u crnoj vatri letnje noći

ili da te snažni vetar odnese
niz pustu dolinu
grohotom

sićušnost je ogromna

dok mi pokušavamo
da ostružemo
sopstvenu rđavost
ne bi li se povezali
sa nečim većim jačim i trajnijim
bilje mirno umnožava kiseonik

pusti me da spavam da nemam stav

...

Dnevnici mrtvih šampiona

možda negde
mrtvi šampioni
mumlaju o duhu,
i pišu svoje
izvitoperene dnevnike.
ćuškaju ih
u prazne boce sna,
pa niz okean etra.
doći će ti, možda,
kao vest u malaksaloj noći,
kao bolešću,
ili mirisom,
nabijen vetar.
utkana u zvuk, misao, oblik,
poruka teških, a mudrih,
zagašenih života,
možda će dati i nadu,
možda će reći:
iz lobanja će nići cveće.

RAZMENA

Menjala bih se s tobom,

uistinu,

Samo na dan.



Život ovaj moj,

kakav god da je

nije san,

Dovoljno je realan

da o njemu znam,

mislim

i osećam.



Na dan,

Razmena,

Trampa naše stvarnosti,



Samo na dan,



Želim da znaš,

i želim da znam.



Kako je u tvom telu,

kako se vidi očima drugog,

kako se oseća,

kako se sniva,



Želim da znaš šta je prava istina.



Koliko znam i ne znam,

koliko me u istom dahu,

ima i nema,

koliko je realno stanje svesti

budnog uma i oka,

sanjivog srca i duha,

koliko je velika moja i sreća i tuga,



Koliko oscilira svaka misao i svaki puls u meni,

koliko toga što ne shvatam ni ja sama,

će biti jasno tebi.



K.V.

KLETVA SLOMLjENOG SRCA

Kad sve usporenije,

i sve tiše kuca,

kad zaćuti,

zažmuri,

povuče se

i pritaji.

Kad samo vene,

umesto da gaji,

Kad ne želi da zna,

Kad još uvek leči stare rane,

Nekad na vrhu,

a sad spalo na najniže grane,

Ovo stablo toplotu prepoznaje,

ali se svetlosti ne predaje,

Nekada joj se predalo bez predrasuda,

iskreno i slepo,

naivno,

misleći da je sve u ovom svetu dostižno i lepo,

Potonulo,

opeklo se o lažne svetlosti sjaj,

sada ni onoj iskrenoj neće poverovati

kletva slomljenog srca

koja u svemu vidi kraj.



K.V.

Monolog jednog klovna


Krijem se iza privida,
iza klimavih kulisa lažnog spokoja
noseći masku nezainteresovanosti.
I tako skrivena odbijam zvuk koji
opominjuće tupo udara o zidove sivih ćelija
najavljujući buru koja, potisnuta,
strpljivo čeka momenat da preraste u oluju.
Odbijam da čujem onaj tik - tak zvuk
koji svaki čas može da postane - bum !

Rezak zvuk upaljača, ko zna koja cigareta
bljutav ukus kafe i igra prstiju
s onim neposlušnim pramenom
koji pada na lice bas onda kad ne treba,
već viđeno, niz loših pokušaja
da se potisne misao i izbjegne onaj,
tako dosadan i iscrpljujući monolog
koji ničemu nikad nije odveo osim glavobolji.

Ravnodušnost. Pojam koji u ovom trenutku
djeluje dalje od onog - postati milioner,
a jedini koji u sebi ima smisao i spokoj
koji tako grčevito tražim iza maske istog.

Lako je zatvoriti vrata, podići zidove
staviti na lice onaj osmjeh iza kojeg se
ne vide plodovi iz kojih je iznikao,
naravno, pod uslovom da su oči dobro skrivene,
i zavarati sve oko sebe, i sve one tamo negdje.

Laž, sto puta ponovljena, biva istina.
Biva li i za mene ?!

Ma znam, samo, danas tako hoću,
tako mora, a ono što mora, zna se - to i biva.
Biva tišina i u njoj aluzije
razbacane težnje ka nedostupnim visinama
ptici, koja je odavno ostala bez krila.

Rezigniran korak od nigdje ka ničemu,
puna pepeljara zgnječenih pokušaja,
pokušaja nestajanja od vlastitog ja
ka svome alter egu koji se ruga nastojanju
smrtnika da dosegne božanski vrt,
tako dalek i neopipljiv vrt dostupan rajskim pticama,
pticama koje su imale krila za let.

I smije mi se alter ego, kao ptica rugalica
dok se Feniks po pepelu batrga,
neposlušan pramen iritira dok po oku pada,
krijem se u oblaku dima
iz kojeg izvire svijest o zabludi sopstvenog pada,
popravljam masku spokoja i kao klovn
nekog, sasvim nepoznatog, malog cirkusa
namještam šminku i igram rolu samo za sebe
u praznoj šatri na trgu napuštenog grada .

nn

PORUKA IZA SKRIVENOG POGLEDA

Izbegavam da te pogledam u oči,

Izbegavam susret pogleda dva,

Na ovom putovanju,

Ne želim da tvoj pogled u moj zaluta.



Zašto je tako,

Ne znaš ti,

Vrlo dobro znam samo ja,

Više od svega, ne želim da neko nastrada.



Rekao bi da je suludo

Da ne treba da me bude strah,

No, nije to ono što mene sada brine,

Već ono što se izrodi iz slučajna pogleda dva.



U tom trenutku sjajne,

Zelenom obavijene zenice crne

Zar to ne sluti na lepotu pašnjaka

koji mami u crnu rupu bezbrižne srne.



Želim da shvatiš da...

Koliko god delovao bezazleno,

Pogled u ta oka dva...

Zapravo, nije samo priča ni malo naivna.



Utočište suza,

Radosnih, bolnih i tužnih

Zar oči nisu nekada prokletstvo budnih,

Iluzija uma, u slikama katkad halunacija čudih.



Oči uistinu mogu biti i ogledalo duše,

ali ipak se priseti šta nas sujeverni uče,

Toga se seti kad te omami veća čežnja i od razuma,

Jednostavno: "U slomljenom ogledalu se ne ogleda".



K.V.

TONOVI LjUBAVI

Naboj emocija

Naboj reči

Naboj misli

Na boj krenuti

Kad nemir zavrišti

Kad sve u tebi želi reći

I pogled

I usne

I dodir

Kad se uznemiri i srce i duša

U nadi da će druga strana bar da sasluša

Da se izusti tiho i glasno

Tačno

Na vreme

Dok ne bude kasno

Kad se poželi i sluti

Iskreno i strasno

Podeli te tonove ljubavne pesme

Jer ko se plaši uz muziku da pleše sam

Taj ni u duetu ne sme.



K.V.

predstava

u meni se bore
jedan mali čovek
i jedna divlja zver
naizmenično
nadvladavaju i prevazilaze
jedno drugo
vatra tinja
oslobađa se
voda i nebo
mešaju snagu
na površini se reflektuje
čovek stvara pravila
zver ih krši
niko od njih nije poseban
jednostavno su tu
za to vreme
ja
sedim i posmatram
u mirnom uglu
dubine
divim se
i oduševljeno
aplaudiram

(?)

...

sve je okej

sreća se gomila
u stomaku
grudima
podlakticama
čini mi se da ulazim
u period tišine

na trgovima
kupusištima
i sirištima
vekovima
pale
sanjare

ispod površine
ispod površnosti
sve je okej

more oldies...

...

odličan

prazna učionica
na katedri tople dečje kovrdže i zatvoren dnevnik
kraj je školske godine
izlazi i pažljivo nabada hladovinu
dobar je dan i on je odličan
ali na raspustu baš i nema šta da se radi
žuti lavež probija kroz roletne
i on nestaje pod frotirom
probudite ga kad se završi avgust
ponovo, dva po dva
u polusvetlost jeseni
posle letnjeg sna

...

usahlost

bio je pristojan plivač
dok ga život nije potopio
drugi su postali
manje ili više
udobno automatizovani
ali on
možda nije mogao
možda nije hteo
u svakom slučaju deluje
kao težak slučaj usahlosti
kao nesanica
kao bol
kao prazna školska učionica
na početku leta

...

springy

ulica je pista,
sa nje uzleću
poremećena zrna prašine…
njihov sitan život ponovo postaje deo nečeg krupnog.
znaš, doći će i leto…
ostavi me nauke…
dan vrvi, prostire se.
u grudnim koševima
žulja ono mirišljavo.

INAT

Inat u nama i dalje bukti,

Ne prihvatamo, kao prijatelj ljuti,

nešto što se u našem pogledu nevešto ćuti

ono što tvoje i moje srce već odavno sluti.



Mislim da smo bili mladi,

na društvo i na sve kivni i ljuti,

nedovoljno nas naša sreća budi,

iako smo bili borbeni, blesavi i ludi.



Osmeh kom se moje srce sramno čudi,

Postojanost tog pogleda koji zvezde nudi,

nad nama beskrajno nebo,

i tu, dve ne tako strane ćudi.



Oko nas već svi slute,

no, nama nisu bitni ti strani ljudi,

mi smo dva slična sveta,

srce koje se kida iz grudi.



Mogli smo da objasnimo svima,

samo nama nismo bili jasni,

u šali i zagrljaju preterali,

bili smo i gluvima previše glasni.



Preveliku emociju smo skrili,

i izgubljen poljubac neobično drag,

naivno zavoleh jedine crne oči,

u kojima sam videla samo svetlo, a nikad' mrak.



K.V.

- - - - - - - - - -

KRAJ

Nikada ne bih cenio večnost i raj,

da nisam upoznao pakao i kraj.



Da se nisam desio sebi,

da se nisam pronašao u raskolu sna,

sav svoj besmisleni život bih se pitao:

Da li sam to zaista ja?



Sledila se lava,

smirila se,

utihnula,

moja tako bučna glava.



Nisam se više pitao

da li je moja odluka prava.



Shvatih na posletku poruku boli,

da će me naučiti kako se neko iskreno voli.



Raskol ljubavi,

Rasplet,

Kraj.



Večno zahvalan na lekciji života,

biću ti,

znaj.



K.V.

SREĆAN RASTANAK


Volim srećne rastanke.

Ne,

nemojte me pogrešno razumeti,

Ne volim rastanke,

ali u životu dođe i taj trenutak,

kad je rastanak neminovan,

kad se presudilo u korist kraja,

kad to više nije to,

kad mi nismo mi,

kad je zaista neminovno sve završiti.


Ali završiti sa takvim krajem

koji je ujedno tužan i srećan,

koji je više čin oslobađanja od okova,

čin olakšanja.


Kad posle takvog kraja

udahneš duboko,

kad vidiš čistije, jasnije,

kad je u svakoj srećnoj pesmi

nešto u tvom srcu glasnije.


Kad oživiš.


U takvom kraju se vidi da je ljubav bila jača,

da se srcu razum vraća,

i da ono prepoznati ume,

da kraj dve strane može da se razume.


Takvih rastanaka nema mnogo,

Retke su takve duše,

koje bez bola mogu nastaviti dalje,

koje se ne guše.


Te duše se osmehom pozdravljaju,

uz osvrt na pregršt uspomena koje vrede,

deo našeg života,

slike koje ne blede.

K.V.

...javi se tako, iznanada i niotkud želja za tobom; izroni i zapliva mojim mislima, maštu zarobi; krene, ulicom se zakotrlja, kao mrak, kao dobar stih; putuje i ulicom se krišom povlači, trotoare i klupe pretražuje; i tvoju ulicu, zgradu i stan tvoj u potkrovlju posjeti...i ostane, izgubi se opet tu, u tvojoj sobi, u krevetu mehkom i toplom tvom

...em ti majku božu, zaboravil svoga Jožu, ne.

https://s15.****************/images/181129/a6j9j2be.jpg

...u noći, kao što je ova, kad je san daleko i sati kad polahko teku, kad svuda oko mene, još samo tišina odjekuje...u noći kao što je ova, ja mislim o tebi; skidam paučinu sa sjećanja, vrtim točak vremena unatrag i sjećam se, i maštam, i uživam i...pitam se; prizivam tvoj vitki lik, tvoje prelijepo lice, gubim se u dubini tvojih očiju; čekam, napeto slušam, sve dok u ušima ponovo ne začujem zvuk glasa tvoga; pričaš, opet i mnogo...smiješ se veselo i ja uživam, opet i mnogo; tu si, vidim te, osjećam te i...poželim i pomislim, da te dotaknem...pružam ruke, tražim tvoje; nježno te milujem i...stanem; u noći, kao što je ova...ja opet mislim o tebi

Inferno

Iste sklupčane reči, užegle misli
što u čamcu od pruća navike nemo sede
svesne nemoći i prolaznosti svoje
polako na margini života blede
Tmurne od srama, jada
kao hrpa stvari odbačenih, starih
plutaju rekom ka obali žada
do sunčevih zraka sjajnih

Suvi vazduh na crvenom vetru pustinje
mije rosna jutra licem osmeha
naše kosti su teške i natopljene ambrozijom besciljnosti
nose ih želje lažne i sebične
u manir ljudskosti odevene
one krvare ostavljajući ožiljaka pupoljke
u pitomoj dolini savesti

Sreća, pitamo se gde je
gde je to blaženstvo mira
nemirna oblast zadovoljstva uma
sočna hrana duha mladosti
gde je ta obećana zemlja
u čijoj utrobi leže razdragana čula
mirisna polja i svest slobodna, gola

Prolaze dani
večnost biva razlučena u nama
delić celine za svakoga
i crva i čoveka
podjednako raste na latici lotusa
u nekom rtu
posuta kapljicama bistrine sećanja
bez sumnje u početak
beznadežno čeka svoj kraj

Sam

Kad ostaneš sam;
I nemaš s kime da provedeš dan;
Pozovi mene, biću kraj tebe;
Tješit te dugo, šaputat tiho kroz mrak;

Reću ti sve ono što treba da znaš;
Jer već dugo ovjenčan tugom;
Koračam tiho kroz svaki dan;
Znajući da je život san, kome će doći kraj;

Kad ostaneš sam;
I misliš da je svemu došao kraj;
Od mene ćeš ćuti par savijeta mudrih;
Oštrih kao sablja, potrebnih da znaš;

Svaki čovjek je sam;
Usamljeni jahač kroz noć i dan;
Koji se bori za život goli;
I pun boli dočekuje dan;

Zato pomiren s ovim;
Jer ja te volim i cijenim nek znaš;
Želim da shvatiš da niko nikog ne moli;
I da život ne mari za nas;

tehnički problemi

sećam se osećaja ushićenja i
optimizma prvi put kada sam
shvatio da ljudi pišu poeziju
danas

da ti nisu to samo ljudi
sa crno belih strana
daliekih od mene
a bliskih

sećam se osećaja
da nisam sam
i koliko olakšanje
to nosi

inernet, forum
mesto koje
zbližava i
otudjuje ljude