U pitanju je stvar semantike. Uobičajeno je reći da "postoji" ono što je deo naše realnosti, i sa čim imamo interakciju. Međutim, danas popularni bogovi su opisani kao (ne?)bića koja krše sve poznate zakone naše realnosti. Čovek u svojoj istoriji nije pouzdano zabeležio ni jedno biće koje ima ove osobine. Stoga, možemo pretpostaviti da bogovi ne postoje, na isti način kao što možemo pretpostaviti da ne postoji Supermen (onakav kakvim ga opisuje literatura), miš sa 1500 repova, ili čovek star 13 milijardi godina. Prosto, nema dokaza za tako nešto, a u nedostatku dokaza tvrdnja se može odbaciti po poznatom pravilu da se samo afirmativne tvrdnje dokazuju.
Dakle, što je tvrdnja neverovatnija - ona zahteva pouzdaniji dokaz. Bogovi su toliko krajnje neverovatni, da za njihovo dokazivanje treba zaista izuzetan dokaz.
Mnoge religije u istoriji i danas operišu pojmovima bogova, naravno - kao i sva druga izmišljena bića, oni su potpuno nekonzistentni, neki ubijaju svoju decu, neki imaju surle, a neki su veliki ženskaroši. Naravno, ova nekonzistencija je normalna posledica nedostatka bilo kakvih dokaza za postojanje bilo kakvog boga, ikada u istoriji čovečanstva.
Ne veruju u Tvoju svetlost oni, koje mračni prohtevi srca vuku u propast. Kamenu što se kotrlja niz brdo nema prepona. Što veća strmen i niža propast, to je i kotrljanje kamena sve brže i sve nezadržanije.
Jedan mračni prohtev svojim uspehom izmamljuje drugi, drugi treći, dok sve što je dobro u čoveku ne usahne, i sve što je zlo ne potekne tokom bujice. Dok se sa svim ne obroni zgrada Duha Svetoga i spolja i iznutra.
Dok prezirači svetinje ne počnu prezirati sami sebe i učitelje svoje.
Dok najslađe slasti ne počnu ih gušiti svojim smradom.
Dok se sva blaga, za koja su oni susede ubijali i gradove rušili, ne počnu rugati njihovoj rugobi.
Tada oni kradljivo pridižu oči svoje k nebu, i kroz gnoj svoga bića, obesvećenog i usmrdelog, vapiju: Sveti Bože!
Kako me vređa kao vruća strela razmetljivost ljudi svojom moći od kad saznadoh za Tvoju moćnu ruku, Sveti Krepki!
Zidaju kule od kamena, i govore: bolji smo zidari od tvog Boga. A ja ih pitam: da li vi, ili oci vaši, sazidaste zvezde?
Pronalaze svetlost u zemlji, i hvale se: znamo više nego tvoj Bog. A ja ih pitam: ko zakopa svetlost pod zemlju, da je vi pronađete?
Lete po vazduhu, i nadmeno govore: sami sebi stvorismo krila, gde je tvoj Bog? A ja ih pitam: ko vas podseti na krila i letenje ako ne tice, koje ne stvoriste vi?
No, gle, kad im Ti otvoriš oči za nemoć njihovu kad beslovesne stvari pokažu im svoju grdosnu moć; kad se um njihov napuni čuđenjem zvezdanim kulama, što se bez stubova i temelja drže u prostranstvu; kad se srce njihovo ispuni strahom od nemoći i bezumlja njihova, - tada oni u stidu i skrušenosti pružaju ruke k Tebi i viču: Sveti Krepki!
Kako me žalosti čovečje precenjivanje ovoga života odkad okusih slast Tvoje besmrtnosti, Sveti Besmrtni!
Kratkovidi vide samo ovaj život, i govore: ovo je jedini život, i delima svojim učinićemo ga besmrtnim među ljudima. A ja im velim: ako je vaš početak kao reka, onda mora imati svoj izvor; ako je kao drvo, mora imati svoj koren; ako je kao zrak svetlosti, mora dolaziti od nekog sunca. I još im velim: među smrtnima li zasnivate svoju besmrtnost? Ložite oganj u vodi.
No kad ugledaju smrt, izgube avaz, i muka im stegne srce. Kad omirišu meso svojih mrtvih nevesta; kad spuste u raku bezzračna lica svojih prijatelja; kad stave ruke na ohladnele grudi svojih sinova; kad saznadu, da se ni kraljevi svojim krunama nisu mogli otkupiti od smrti, ni junaci svojim mišicama, ni mudraci svojom mudrošću, - tada osete studen vetar smrti gde i na njih duva, i padaju na kolena, i obaraju glave nad oborenom gordošću svojom, i mole se Tebi: Sveti Besmrtni, pomiluj nas!
