.......stvori toliko tezak kamen da ga ni on sam ni bilo ko drugi ne mogu podici????
Sta vi mislite i ZASTO JE TO TAKO (sto je mnogo vaznije u filozofiji) ????
Ово је још једно питање слично ономе о временском парадоксу. Иако ће многима деловати неозбиљно, ово питање је заиста било предмет размишљања и расправе многих светских умова и датира далеко у прошлост.
Као што проблем код свих парадокса лежи у језику и у постављању питања, а не у ономе на шта се питање односи, тако се и овде питање, иако тако не делује, уопште не односи на Бога. Овде језички баратамо са два појма за које дословно немамо појма шта су и шта значе, а да тога нисмо ни свесни. Та два појма су Бог и свемоћ. Ми не знамо шта је Бог, имамо само скуп својих личних претпоставки о томе шта би Бог могао бити, али до краја дефинисан и јасан појам Бога ми још немамо. Људска цивилизација није изнедрила одговор на то питање. Такође, нисмо дефинисали појам свемоћи. Овде, ако се боље погледа, није питање да ли је Бог свемоћан, већ да ли постоји таква свемоћ као особина, да онај ко је поседује може да створи камен који не може да подигне, односно, рашчлањено до краја, онај који може да не може. Очигледно је да је таква дефиниција свемоћи, као моћи да се не може, контрадикторна и да је треба у старту одбацити, а овде се уместо њеног одбацивања, она још даље упетљава.
Дакле, да би се овакво питање поставило, ми морамо имати прецизну дефиницију свемоћи. Нема логичке расправе уколико појмови са којима се барата нису до краја дефинисани за оно подручје које нам је од интереса. Даље, тек када дефинишемо појам свемоћи настаје проблем тога шта је то заправо Бог? Али то је, да се изразим компјутерским жаргоном, 10. ниво игрице на којој још нисмо прешли ни први.
Овим питањем, када се оно до краја језички и логички анализира и рашчлани, нисмо ништа рекли о Богу, већ смо само утврдили да је наша дефиниција свемоћи контрадикторна. Ако свемоћ значи могућност да се нешто не може, она није свемоћ. Како год окренемо, она није свемоћ: ако не може да може, она не може и није свемоћ, а ако може да не може, опет ултимативно не може и није свемоћ.
А и ту залазимо у филозофско питање, да ли то значи да свемоћ као таква не постоји, или да не постоји онаква свемоћ како је ми неспретно дефинишемо, не обраћајући пажњу на унутрашњу контрадикторост дефиниције. То је оно што се у говору често каже "Није то онако како мали Перица замишља".
Сви парадокси се своде на чувену причу о томе ко брије брицу. Прави парадокси могу постојати једино у математици и у логици, у стварном свету их нема и сви су последица наше језичке неспретности. Прича је о селу у којем живи брица који брије све оне у селу који не брију сами себе. Поставља се питање да ли брица брије сам себе? Ако брије сам себе, значи сам се брије, па по томе, као брица, не би требало да брије сам себе. Међутим, ако не брије сам себе, као брица мора да га брије, па на крају опет брије сам себе.
Очигледно је да ово није прави парадокс, него једна обична језичка петљанција. Истртљали смо се са неправилном дефиницијом, тумачимо је противно свакој логици здравог разума математички доследно и добијемо бесмислицу као закључак. Као прво, не постоји правило да човек мора или ићи код брице, или се сам бријати. Свако у том селу ко иде код брице се барем једном у животу сам обријао, па према томе, брица може да брије и оне који се понекад сами брију, а одатле и самог себе. Друго, ово "правило" се не односи на све људе у селу, већ на све људе у селу
осим брице и тако нешто би требал ода буде јасно по логици ствари. Међутим, неко је решио да дословно и са математичком прецизношћу тумачи једну обичну језичку фразу и упетљао се у то као пиле у кучину, а да парадокса и нема нигде другде осим у његовој глави. Док се он пита да ли брица брије сам себе или не, брица се већ обрио. Можда сам, можда је и он ишао код брице, можда сина учи занату, а можда и пушта браду.
"Ова реченица је лажна." Да ли је претходна реченица истинита или лажна? Немојте се залетати и рећи како се ради о парадоксу - та реченица је једноставно бесмислена.