ТУРСКА НЕООСМАНСКА и шта треба знати о њој.
Prikazujem rezultate 1 do 2 od 2

Tema: ТУРСКА НЕООСМАНСКА и шта треба знати о њој.

  1. #1
    Zaslužan član eremita (avatar)
    Učlanjen
    02.02.2005.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Београд - Врачар
    Poruke
    100.447
    Reputaciona moć
    2078

    Podrazumevano ТУРСКА НЕООСМАНСКА и шта треба знати о њој.

    Šta Srbija treba da zna o neoosmanskoj Turskoj

    18 jun 2010



    Ima razloga da je okupljanje država zapadnog Balkana dugoročno smišljeno kao alternativni proces stvaranja nekakve „balkanske unije“, koja bi mogla, ali ne bi morala da se priključi Evropskoj Uniji. Pijemont takve „balkanske unije“ bila bi, naravno, Turska

    Čitajući upravo objavljenu studiju „Neoosmanizam - povratak Turske na Balkan”, setio sam se jednog skupa na Islamskom teološkom fakultetu u Sarajevu od pre dve decenije. Prepun amfiteatar, polusvetlo, prigušeni mir u kojem se oseća prenapregnutost i suzdržavanje i govornika i slušalaca… Takvih atmosfera nema posle rata. Ta energija se dugo skuplja po budžacima, predgrađima, u zavereničkim razgovorima koji se vode polušapatom i onda negde odlete. Ostanu samo rezultati. Posle „pucanja” nastaje nova realnost.

    Ovih dana na polici, među knjigama, o islamu prepoznajem naslov: „Islamski fundamentalizam - šta je to?” Bela podloga, crna slova, zelene ilustracije; malo arapski stilizovani fontovi za ime nedeljnih muslimanskih novina „Preporod” i krupnim zelenim slovima ispisan naziv časopisa „Islamska misao”. Zbornik uvodnih tekstova i diskusija izrečenih tog 13. januara 1990. godine. U „Riječi priređivača” objašnjenje da je to „znanstveni skup koji bi riješio ili bar dao određene teorijske smjernice za rješavanje dilema koje se javljaju uz fenomen političkog islama i/ili političke, pa i dnevno-političke recepcije islama”. Bilo je oko 500 slušalaca i izveštači 26 redakcija listova, radija i televizija (među izveštačima i moja malenkost). Al’ su nekad „naučni skupovi” bili posećeni! Govornici su iz Sarajeva, dvojica „znalaca” iz Zagreba (publicista i katolički teolog) - i dr Darko Tanasković.

    U utisku koji i posle dve decenije nosim gotovo da cinično zvuči pominjanje „teorijskih smernica”. Bio je to „politički islam” u akciji. I najpre bih to raspoloženje i zaključke mogao da sravnim s jednom rečenicom iz zbornika: „Bauk islamskog fundamentalizma, onako kako ga je doživljavala i interpretirala naša javnost u poslednjem desetljeću, proizvod je paranoidne i isfrustrirane svijesti koja je jednu nefunkcionalnu i anahronu organizaciju društva i svoje interese u njemu štitila serijskom proizvodnjom uvijek novih neprijatelja.” Tolerancija je tada značila slušati to mišljenje s razumevanjem. Vreme koje je došlo stavilo je „isfrustrirane i paranoidne svijesti” na njihova mesta.

    U „naučnoj areni” gde se i aplaudiralo, navijalo, zviždalo, dovikivalo, nastupi prof. Tanaskovića bili su glavne tačke napetosti. Njegovo oponiranje potrebi skupa da se opasnosti islamskog fundamentalizma minimiziraju izazivala je permanentni prigušeni bes. I danas se sećam nekog mog dubinskog strahovanja kud bi taj „demokratski dijalog” mogao da krene. I „čujem” ozbiljan i samouveren profesorov ton. I „vidim” kako se nakupljeni bes rastače i razgovor, ipak, nastavlja.
    Suočavanje sa činjenicama


    To je isti onaj ton kojim je napisana ova, nevelikog obima (107 strana), ali vrlo bitna knjiga „Neoosmanizam”. U njoj „Tanasković objašnjava i zbog čega na sve to (novu ulogu Turske, prim. R.S.) ćute i Vašington i Moskva, kao i Brisel i Peking, a srpske političare u Beogradu i Banjaluci upozorava… da se u srpskoj narodnoj percepciji biografija Mehmed-paše Sokolovića prije vezuje za ‘danak u krvi’ nego za blistavu velikovezirsku karijeru jednog sunarodnika” (iz recenzije prof. dr Nenada Kecmanovića).

    Ovakve knjige su potrebne javnosti da bi nacija u bitnim trenucima mogla da se suoči s činjenicama. Činjenice koje se tu nalaze su često zapanjujuće, ali zaključci, ipak, razumni, praktični, „hladne glave”.

    „Minareti su naši bajoneti, a kupole naši šlemovi, džamije su naše kasarne, a vernici naši vojnici. Ova božja vojska čeka moju veru. Alah je najveći! Alah je najveći!” Zbog govorenja ovih stihova na javnom skupu je Tajip Erdogan 1997. godine morao da napusti mesto gradonačelnika Istambula i zbog „podsticanja na versku mržnju” proveo četiri meseca u zatvoru. „Inkriminisano delo bilo je javno recitovanje stihova iz pesme Vojnička molitva (1913) Zije Gakalpa (1875-1924), ideologa i pesnika, jednog od utemeljitelja (pan)turkizma, a pesma je napisana u vreme balkanskih ratova.” Ali, stihovi koje smo naveli na početku pasusa ne postoje u originalnoj pesmi. Pojavili su se tu na kraju XX veka „iz nepoznatog izvora”. Treba li napomenuti da je razvoj situacije u „sekularnoj Turskoj” Erdogana „kaznio” tako što je on danas premijer te zemlje.
    БИТИ СЛОБОДАН означава стање у којем субјект може деловати без присиле и забране.




  2. #2
    Zaslužan član eremita (avatar)
    Učlanjen
    02.02.2005.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Београд - Врачар
    Poruke
    100.447
    Reputaciona moć
    2078

    Podrazumevano Re: ТУРСКА НЕООСМАНСКА и шта треба знати о њој.


    Mustafa Kemal Ataturk (1881-1938) osnivač sekularne Turske


    Ministar inostranih poslova Ahmet Davutoglu i pisac je knjige „Strategijska dubina”, u kojoj su izloženi geostrateški prioriteti neoosmanističke Turske. Bez nekih teorijskih magli, kad razmatra povratak na Balkan, Davutoglu upućuje da se treba usredsrediti na „dva temeljna tradicionalna oslonca osmansko-turske balkanske politike, Bošnjake i Albance”. Optiranje za jaku Albaniju, centralizovanu Bosnu i samostalno Kosovo je iz razloga „suprotstavljanja ruskom (preko Bugara i Srba) i nemačkom (preko Hrvata i Slovenaca) uticaju u regionu”. A: „luk koji ide jugozapadno i proteže se od Bihaća, pa kroz Srednju i istočnu Bosnu, preko Sandžaka, Kosova, Albanije, Makedonije, Krdžalija, do istočne Trakije, za Tursku je balkanska geopolitička i geokulturna žila kucavica”.

    Dok se čita ova ministrova rečenica, ne možete a da se ne setite s kakvim podsmehom i prezirom se devedesetih i kod nas govorilo o uočenoj „zelenoj transferzali”. U Dejtonskoj Bosni Davutoglu „prepuštanje gotovo cele istočne Bosne” doživljava kao presecanje „veze između Sandžaka, Kosova i Bosne” i zato je „od najvećeg značaja, naglašava turski Ministar, održati bar postojeći koridor kod Goražda”. Ili je ovaj čovek paranoik ili smo mi istorijski neodgovorni?
    Ali, gotovo da uopšte ne treba sumnjati da u Berlinu, Moskvi, Londonu ili Vašingtonu misle da je turski ministar „zalutali ljubitelj” neosnovanih žvaka iz velike zbirke maničnih teorija zavere.
    Epizoda genocid

    A „nepodnošljiva lakoća” našeg razumevanja našeg položaja lepo se vidi i na „epizodi genocid”. Kad je Spoljnopolitički komitet Predstavničkog doma američkog Kongresa 4. marta 2010. godine doneo rezoluciju u kojoj je pogrom nad Jermenima osuđen kao genocid, „Ankara je odmah povukla ambasadora iz Vašingtona na konsultacije, otkazano je redovno godišnje zasedanje Američko-turskog saveta, zaprećeno je i drugim bolnijim merama odmazde uključujući i otkazivanje zamašnih vojnih porudžbina.” I kada je Barak Obama, povodom 95-godišnjice genocida nad Jermenima, ovo nazvao „veliko stradanje” (izbegavajući reč „genocid”), Turci su to primili „sa žaljenjem, kao izraz pogrešnog i jednostranog političkog viđenja”. Istovremeno, ministar Davutoglu je (19. marta 2010.) novinarima, koji su ga pratili na putu u Bugarsku, „najavljivao da će se, zahvaljujući turskom zauzimanju, ‘Srbi izviniti zbog ubijanja Turaka (sic!) u Srebrenici’”.



    Skupština Srbije, naravno, ne obraća pažnju kako se ponašaju drugi u svetu, mirno „mete ispred svoje kuće” i uzdignuta čela žuri u genocid. Da nam se ne bi prigovaralo kako tu odugovlačimo, ne poštujemo svetla načela Haškog tribunala, a bezglavo molimo za prijem u „evropsku porodicu naroda”. I zbog katarze, naravno. A “posle kontroverznog trojnog samita Gul-Tadić-Silajdžić u Istambulu,(24. 4. 2010.) najavljeno je i da će Erdogan na godišnjicu zločina odati počast žrtvama u Potočarima.” Bilo bi logično i da održi jedno predavanje o genocidu. I da se obezbede slušaoci s obe obale Drine.

    „Važno je shvatiti”, piše prof. Tanasković „da Turska, i onda kad se njeno delovanje uklapa u strategijske projekcije neke velike sile za dati prostor, prvenstveno polazi od namere da realizuje svoje interese… Turska može biti nečiji regionalni poverenik, ali nikada bezuslovni poslušnik.” Mnogo bi se moglo naučiti od „neoosmanske Turske”.

    Recimo da iznad parcijalnih, partijskih i grupnih interesa uvek postoji viši razlog. Država. Sukobi kemalista i neoosmanista znaju biti krajnje surovi, sasvim nedemokratski. Ali: „i za kemalizam i za neoosmanizam ideologija ‘državnog razlog’ je na pijedestalu najvišeg načela političkog delovanja, bez obzira na to što je u mnogo čemu različito sagledavaju. Zahvaljujući tome i postoji dubinski kontinuitet u novovekovnoj turskoj spoljnoj politici.”

    Polako ali sigurno, mnoge paradigme se menjaju. Mnogi planovi revidiraju. Mnoge taktike prilagođavaju „novonastaloj situaciji”. Tako se naša evropska nadanja, koja nisu imala alternativu, lagano hlade.
    Primetan je napor većeg dela „umorne Unije” da se nekako u Evropu uvuče Hrvatska. Čak i ako taj napor ne dobije formalnu završnicu, to samo po sebi „iscrtava” onu granicu iz XIX veka. Kao što su „niz vodu” puštene Gruzija, pa i Ukrajina, tako i evropski jugoistok, zapadni Balkan ili kako se ovo parče Evrope već ne zove, može uskoro osetiti da čak i činovnici plaćeni da posluju oko „proširenja Unije” gube entuzijazam. U vazduhu će kao fatamorgana samo lebdeti „čvrsto obećanje” da ćemo čim prođe Velika kriza, biti pozvani…

    Zato bi valjalo obratiti pažnju i na sledeću rečenicu našeg nekadašnjeg ambasadora u Vatikanu i Ankari: “Ima, međutim, osnovanih razloga da je to okupljanje država zapadnog Balkana radi ubrzavanja njihove evrointegracije, kojoj i sama (Turska) zvanično teži, a što se ističe kao glavni motiv sadašnjeg pojačanog aktivizma Turske, dugoročno zapravo smišljeno kao alternativni proces stvaranja nekakve ‘balkanske unije’ koja bi mogla, ali ne bi morala da se priključi Evropskoj Uniji. Pijemont takve ‘balkanske unije’ bila bi, naravno, Turska.”

    Zaključak knjige Darka Tanaskovića nosi u sebi veru da zdrav razum još uvek obitava među Srbima. Na svim nivoima. „Neoosmanizam nije, sam po sebi, ni dobar ni loš. Iz aspekta istorijske logike i ‘utilitarne etike ‘(S. Stojanović), moglo bi se reći i da je legitiman. Preporučljivo je, kad se o njemu govori i piše, izbegavati pozitivne ili negativne vrednosne sudove, a pogotovo predrasude.” „Ignorantsko prećutkivanje ili saučesničko podrazumevanje” su takođe opasni, veli naš diplomata. „Najopasnije je, ipak, neznanje, na koje niko više danas nema pravo. Jer, već sutra može biti kasno za učenje.”

    Slobodan Reljić Fond Slobodan Jovanović, Beograd
    standard.rs


    ************************************************** ***


    Изванредан текст, вреди га пажљиво прочитати .
    БИТИ СЛОБОДАН означава стање у којем субјект може деловати без присиле и забране.


Slične teme

  1. Турска- Алања
    Autor Софија u forumu Putovanja
    Odgovora: 13
    Poslednja poruka: 09.07.2010., 22:42
  2. Турска битка за Босну
    Autor МАЧАК u forumu Politika
    Odgovora: 5
    Poslednja poruka: 04.01.2010., 12:58
  3. Odgovora: 164
    Poslednja poruka: 07.05.2009., 21:40
  4. Турска продукција
    Autor sax83 u forumu Film i video
    Odgovora: 1
    Poslednja poruka: 20.07.2008., 22:37

Pravila za slanje poruka

  • Ne možete kreirati novu temu
  • Ne možete poslati odgovor
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoju poruku
  •