Analiza filma
Strana 1 od 3 123 PoslednjaPoslednja
Prikazujem rezultate 1 do 25 od 56

Tema: Analiza filma

  1. #1
    Ističe se
    Učlanjen
    01.10.2008.
    Pol
    muški
    Poruke
    2.617
    Reputaciona moć
    60

    Wink Analiza filma

    Ovako...
    Posto vidim da je proslog dana
    bilo manjeg spora oko duzine filmskih
    opisa na pojedinim temama,
    prevashodno na temi "Gledali, obrazlozili, ocenili',
    otvaram temu u kojoj se moze opsirnije
    pisati o ostvarenjima koje ste obradili.

    Kome se tako nesto pise... pisace.
    Kome se tako nesto cita... citace.
    Kome se ovakav nacin ne dopada... jednostavno ce zaobici temu.

    Svi zadovoljni.
    Poslednji put ažurirao/la darkghost : 20.06.2010. u 02:26



  2. #2
    Domaćin
    Učlanjen
    19.05.2007.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Nedođija
    Poruke
    4.963
    Reputaciona moć
    120

    Podrazumevano Re: Analiza filma

    vrh bi to bilo, samo kad bi bilo ljudi koji umiju..
    zapravo ima, ali ih je preMalo
    how yes no

  3. #3
    Iskusan Verbal_Kint (avatar)
    Učlanjen
    16.07.2006.
    Pol
    muški
    Poruke
    5.317
    Reputaciona moć
    134

    Podrazumevano Re: Analiza filma

    Promeni naziv teme. Plaše se ljudi da neće moći da opravdaju velika očekivanja koja im se čini da naziv teme nameće. Recimo u ''Koja reč više...'' i slično... A onda nemilosrdno briši sve postove tipa ''kewl filmchic, Anđelina vrh''... Voleo bih da čitam malo detaljnija tumačenja odgledanih filmova, ali ovaj, dobro, ne pompezni, ali nisam u stanju da pronađem bolju reč, naziv teme tera ljude da smatraju da joj nisu dorasli. Mislim da bi i analiza samo jednog delića filma bila sasvim dovoljna, a zašto ne i mogućnost postavljanja pitanja o segmentima koji zbunjuju pojedinog gledaoca i koji traži način da ih sebi objasni? Siguran sam da bi dosta ljudi postavljalo (ja prvi) takva pitanja, a uvek bi se našao i neko da na njih adekvatno odgovori.
    PLEASE, REVOLUTION.

  4. #4
    Poznat Paja Cutura (avatar)
    Učlanjen
    01.03.2008.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Bircuz
    Poruke
    9.521
    Reputaciona moć
    131

    Podrazumevano Re: Analiza filma

    Tja,kad vec urucujes pozive za celuloidne egzorciste da minuciozno istjeruju sustinu na otvoreno i analiziraju
    moras da bacis nekakav mamac.
    Ubrzo potom bi ova tema izgledala kao iskrcavanje saveznika u Normandiji.
    Mr. By The Book

  5. #5
    Ističe se
    Učlanjen
    01.10.2008.
    Pol
    muški
    Poruke
    2.617
    Reputaciona moć
    60

    Podrazumevano Re: Analiza filma

    Uh, ost'o sam bez mamaca.
    Prodavnica zatvorena.
    Nemam ni udicu trenutno.
    Jasno da je tema otvorena
    za bilo kakav vid analiziranja
    pitanja, jednom recju - pisanja.
    Volja je prioritet.

    Gde je Bruz zli kada ti je potreban.

    Moracu da aktiviram tajne sile.

  6. #6
    Zainteresovan član rogger (avatar)
    Učlanjen
    15.06.2008.
    Pol
    muški
    Poruke
    159
    Reputaciona moć
    36

    Podrazumevano Re: Analiza filma

    Odlična tema !

  7. #7
    Moderator Borac za prava zivotinja (avatar)
    Učlanjen
    02.09.2007.
    Pol
    ženski
    Lokacija
    Šambala
    Poruke
    50.701
    Tekstova u blogu
    96
    Reputaciona moć
    4352

    Podrazumevano Re: Analiza filma

    Za početak: par analiza sa nekih drugih tema (dok ne napišem nove):


    Mindhunters




    Pusto ostrvo, a na njemu grupa FBI agenata/budućih profajlera na nimalo rutinskoj vežbi spasavanja sopstvenih života, u kojoj skoro svi gube bitku sa tajanstvenim serijskim ubicom. Jer, serijski ubica je bolji profajler od svih njih zajedno
    (što me podseti na čuveno pitanje iz serije “Criminal Minds”, koje postavlja agent/profajler E. Prentis (parafr.): Ako nam je zadatak da uđemo u um zločinaca i razmišljamo kao oni, koliko je tanka granica između njih i nas?”)
    Uhvaćene u klopku, deset malih Crnaca … pardon - agente, hvata panika i do druge polovine filma ponašaju se krajnje neprofesionalno, ne čineći apsolutno ništa za šta su edukovani … što potrvrđuje staru misao da čovek, ma koliko bio pragmatičan i racionalan, gubi objektivnost kada je njegov život u pitanju. Tako se grupa superiornih umova postepeno pretvara u šačicu pomahnitalih gubitnika, razjedinjenih i razjedanih sumnjom ko je ubica; njihov profijaling se svodi na međusobne optužbe na osnovu ličnih animoziteta … sve dok naizgled najslabija osoba među njima ne reši da se pozabavi tragovima koji će je – avaj – odvesti u pogrešnom pravcu. Jer, da bi neko bio profajler, potrebno je da prvo analizira sebe i spozna sopstvene slabosti, pa tek onda uđe u um ubice i vidi sebe njegovim očima. Na neki način, “Mindhunters” je morbidni omaž ljudskim slabostima, kojih, paradoksalno, nisu lišeni čak ni oni koji se bave tuđim falinkama.
    Kritika je filmu uglavnom zamerala odsustvo indicija koje bi ukazale na identitet ubice i njegove motive. Međutim, razlozi krvoprolića su – kao što je poznato u filmovima ovog žanra – uvek bizarni, uvek rezultat ludila (manje ili više prikrivenog), nedostupni amaterskom poimanju zla i motiva zločinca.
    A u tom smislu, od profajlera koji je kiksnuo u proceni, nikada neće postati dobar profajler, makar bio jedini ili jedan od retkih koji je preživeo masakr, i makar se rukovodio završnim dijalogom iz filma:
    - Do you think they'll let me make profiler?
    - That depends. One last question: When's the situation secure, agent?
    - On the drive home.
    -Yeah.



    p.s. Pompezno najavljeni Val Kilmer i Kristijan Slejter pojavljuju se, zajedno tj. ukupno, deset minuta.
    Sasvim solidno ostvarenje, sa dosta napetih scena.
    Tuđa mišljenja su kao ekseri: što više udaramo po njima, to dublje prodiru.

  8. #8
    Moderator Borac za prava zivotinja (avatar)
    Učlanjen
    02.09.2007.
    Pol
    ženski
    Lokacija
    Šambala
    Poruke
    50.701
    Tekstova u blogu
    96
    Reputaciona moć
    4352

    Podrazumevano Re: Analiza filma

    Alisa – Tim Barton



    Sjajni efekti, sjajna scenografija, sjajna gluma Džonija Depa i Helen Bonam Karter, u glavnoj ulozi slatka glumica sa tenom i osmehom Gvinet Paltrou ... slatko i blještavo da slađe i blještavije ne može biti ... sa tek - tu i tamo – trunkom prepoznatljive, bartonovske mračne ironije.
    S pravom sam zazirala od činjenice što film dolazi iz Diznija. Barton i Dizni teško da mogu zajedno. Naime, Barton - taj iskakač iz klišea, sam pravi bajke ili demistifikuje postojeće, dajući im pečat filozofije u malom, dok diznifikacija bajki podrazumeva njihovo svođenje na pitku zabavu bez iole zadiranja u slojevitost. Jedini sloj koji je u filmu vidljiv jeste Alisino putovanje kao metafora odrastanja i sazrevanja. I, u kontekstu toga – simpatična aluzija na kraju filma: odrasla Alisa, uzevši svoj život u svoje ruke, kreće na put u jednu daleku zemlju koja će se u realnom svetu ispostaviti kao nova Zemlja Čuda.

    Ovo je film za decu. Bledunjav uvod, još bledunjaviji kraj, a između strka, frka, jurnjava kroz ambijent nalik onome iz igrice MediEvil, simpatične živuljke koje pomažu Alisi (kao da je reč o priči o Pepeljugi), borba između dobra i zla, lepog i ružnog, istine i laži.

    Džoni Dep je, međutim, fenomenalan Ludi Šeširdžija: izražajan i lep čak ispod groteskne šminke, skoro netaknut vremenom, kao da nije prošlo ni par godina otkako je bio Edvard Makazoruki.

    What the **** was sa muzikom na kraju? Avril Lavinj?
    To me je dokrajčilo.
    Tuđa mišljenja su kao ekseri: što više udaramo po njima, to dublje prodiru.

  9. #9
    Moderator Borac za prava zivotinja (avatar)
    Učlanjen
    02.09.2007.
    Pol
    ženski
    Lokacija
    Šambala
    Poruke
    50.701
    Tekstova u blogu
    96
    Reputaciona moć
    4352

    Podrazumevano Re: Analiza filma

    First born
    http://www.imdb.com/title/tt0470761/

    Možda je publika od naslova očekivala neku varijantu Omena, ili Rozmarine bebe (uglavnom – hororčinu)... ili je za to kriv plakat koji deluje kao poster za neki od filmova iz serijala o Čakiju.



    "First born", međutim, nema nikakve sličnosti sa pomenutim ostvarenjima ... a mene je, u nekim detaljima, podsetio na Odvratnost od Polanskog, možda zato što je u osnovi oba filma priča o otuđenju i usamljenosti koji, u izvesnim okolnostima, mogu dovesti do tragičnih posledica. Takođe, možda postoji neka paralela između glume Katrin Danev iz "Odvratnosti" i Elizabet Šu iz "Prvorođenog" - sposobnost obe glumice da nose ceo film na svojim leđima.

    Reč je o jednom izuzetno teškom filmu, koji bi se mogao podvesti pod kategoriju psihološki horor. Svarljiv, vrlo napet, i nikako preporučljiv za gledanje trudnicama i budućim ili mladim majkama. Tema je takoreći tabu: postporođajna psihoza.
    U njemu nema seksa, nema patetike, nema klišea, nema jurnjave kolima, nema mačo heroja, nema humora i razonode, a posle gledanja ostaje gorak ukus u ustima.

    Bračni par očekuje dete. Buduća majka je balerina. Ova profesija upućuje na kult tela, a i inače je karijera balerina kratka, ali se na početku filma nigde ne vidi da glavna junakinja ima bilo kakvu dilemu u vezi s tim. Ona i muž odlučuju da kupe kuću. Kuća bi trebalo da bude simbol ušuškanog, porodičnog života ... ali u ovom slučaju nije, jer je kuća koju su odabrali – ma koliko raskošna, prostrana, sa savršenim enterijerom – izolovana od spoljašnjeg sveta, zabačena, nepristupačna a, osim toga, postoje indicije i da se prethodnim stanarima dogodila neka tragedija (koja do kraja filma nije razjašnjena). Sve upućuje na činjenicu da je reč o devojci koja je rodila vanbračno dete i nekoj užasnoj priči koja se vrti oko toga, pa se čak glavna junakinja susreće sa njenim duhom i preuzima od nje lutku. Do tog trenutka moguće su svakakve interpretacije filma, a između ostalih i ona po kojoj je buduća majka osoba sa ekstra-senzitivnim sposobnostima, poput, recimo, junakinja iz popularnih serija koje mogu da vide mrtve i komuniciraju sa njima. Taj momenat susreta sa duhom i preuzimanja lutke nema nikakvu paranormalnu konotaciju, on samo upućuje, predstavlja tačku s koje nema povratka. (Lutka ovde nije igračka već simboliše materinstvo, ali ono materinstvo koje se doživljava kao breme, nešto što se voli silom prilika - jer se mora, dok podsvest odbija da prihvati ulogu majke.)
    Žena se porađa carskim rezom, i prvi kontakt sa bebom opterećen je porođajnom traumom (bol je bila nepodnošljiva, telo je oskrnavljeno ožiljkom). Povratak kući ujedno znači i potpunu predanost bebi, jer je novopečena majka sama, bez ikakve asistencije (muž, iako voljan da pomogne, mora da zarađuje). Umesto da miruje, ona danonoćno bdi nad detetom, dodatno se iscrpljuje, pati od hroničnog umora, napetosti, rana nikako da joj zaraste, gubi orijentaciju u prostoru i koncentraciju. Nakon nekoliko incidenata (između ostalih, i tereta krivice zbog nehotično izazvane smrti kućnog ljubimca) zabrinuti muž angažuje bebisiterku, ali majka u njoj vidi potencijalnu otmičarku, odnosno nekog ko bi naudio bebi. I zaista, mnogo štošta navodi gledaoca da poveruje u ovu sumnju: izgled, stav, atmosfera koja okružuje bebisiterku ... što će se, u daljoj priči, pokazati kao majstorska igra na relaciji režija/gluma/kamera – publika, tj. moć da se slikom i rečju prenese unutrašnji doživljaj bolesnog uma i gledaocu nametne kao istina.
    Fakat: majka je vrlo bolesna a njeno stanje, iz nekog razloga, lekari traljavo prate.

    Statistike kažu:
    Kod 0,1% do 0,2 % žena u prve 4 nedelje nakon porođaja može se javiti vrlo ozbiljno i kritično stanje postporođajne psihoze. Karakterišu je nagle promene raspoloženja, paranoja, te halucinacije usmerene ideji da je dete zlo, demonsko i slično. Majka često razmišlja o detetovoj smrti te je vrlo sklona ranjavanju i ozleđivanju same sebe, bebe ili ostalih ljudi u svojoj okolini.
    Iz ovoga je vidljivo da je mami potrebna hitna medicinska pomoć i hospitalizacija.
    Postporođajna psihoza uglavnom se javlja kod žena koje i inače pate od težih psihičkih bolesti.
    Sve što nestrpljivom ili nepažljivom gledaocu deluje čudno, nemotivisano, nedovoljno objašnjeno, zapravo se krije u mnoštvu slojeva filma, pa se tako, u jednoj, pri samom kraju filma, naizgled nevažnoj sceni susreta glavne junakinje i njene majke, sagledava čitava etimologija užasa. Kada se njena majka napokon pojavi (u funkciji ispomoći) – majka koja svoj nedolazak sve vreme pravda strahom od leta avionom, majka koja zbrzava telefonske razgovore sa ćerkom izgovarajući se obavezama – i kaže da je ništa nije moglo sprečiti da vidi unuče (pa ni strah od avionskog leta), i taj zid ćutanja, nerazumevanja, otuđenosti ... nama je jasniji uzrok silazne linije glavne junakinje.
    Nema hepienda. Naprotiv, kraj je brutalan: čedomorstvo je rezultat nepovratnog potonuća u ludilo.


    Rejting na imdb zanemarite. A tek kad (i ako) odgledate "First Born", pogledajte komentare tamošnje publike: većina nema pojma o čemu se radi u filmu, pa su stoga njihove ocene i kritike potpuno irelevantne, jer nije reč o ukusima o kojima ne vredi raspravljati, već o nerazumevanju ... a možda i o problematičnom IQ eksponiranih gledalaca-kritičara.
    Tuđa mišljenja su kao ekseri: što više udaramo po njima, to dublje prodiru.

  10. #10
    Ističe se
    Učlanjen
    01.10.2008.
    Pol
    muški
    Poruke
    2.617
    Reputaciona moć
    60

    Podrazumevano Re: Analiza filma

    Resih da kopiram ovaj post sa pdf-a Psihologija.



    What ever happened to Baby Jane?
    http://www.imdb.com/title/tt0056687/

    I sam sebi sam dosadio sa filmom,
    al' ajde, jelte, od sebe ne mogu da pobegnem,
    a vi se skrijte... ko moze.

    Psiholoski momenat zapravo i nosi ovaj film.
    Momenat krivice je izrazen i bas taj momenat, koji ljudi osecaju,
    od njih samih pravi samo jos vece krivce, monstrume, porazene, ruzne....
    Covek moze biti ili ne biti kriv samo negde unutar svoje glave.

    Prica o dve ostarele sestre. Jednoj nekada velikoj filmskoj zvezdi,
    sada u invalidskim kolicima i drugoj, nekada cudu od deteta, a sada ostareloj,
    naboranoj, cudnoj zeni koja opravdanje svog postojanja
    i jedinu inspiraciju potrebnu za zivot trazi duboko u svome detinjstvu.
    Ona je jos uvek mala Dzejn koja zeli da nastavi sa svojom karijerom,
    plese, igra peva i salje pismo tati. Njena tragedija pocinje onog dana kada
    saznaje da je u pijanom stanju postala odgovorna za povredu
    i kasniju nepokretnost svoje sestre. Medjutim, tokom citavog filma ona, ostarela,
    nikada nije prikazana kao zrtva. Dzejn je tiranin koji muci svoju sestru, ubija sluzavku,
    jer naprosto ne zna na koji drugi nacin da dodje do cilja, a taj cilj je povratak svojoj klinackoj karijeri princeze.

    Jedan od kljucnih momenata se zapravo nalazi u ovoj sceni.


    Neduzna Dzejn, krivac Dzejn dozivljava neku vrstu katarze ili bolje reci
    zaslepljujuceg nagona za unistenjem u onom trenutku kada joj ogledalo
    pokaze pravu sliku sebe.
    Godine su prosle, a nije ih zapazila. Bore na njenom licu je odaju.
    Monstrum, ogorcen, zatvoren... je sada probudjen.
    Poznati filmski klasici njene velike sestre, koji su se tih dana davali
    na tv-u su samo pojacali njen bes.

    Mrtav pacov i kanarinac u hrani njene sestre, vezivanje za krevet,
    izgladnivanje i psihicka tortura, koju je Dzejn sprovodila nad njom,
    su zapravo bili i pocetak kraja Babu Jane.

    U svom umu jos je uvek dete, ona ocekuje tatu da joj kaze sta je ispravno, a sta nije.
    Dzejn je samo zelela da sve uvek bude lepo.
    On joj je obecao nekakav bolji svet u kome ce ona biti zvezda,
    u kome ce sijati i igrati, ali taj svet ona nikada nije dobila.
    Sanjala je o njemu, mastala, zivela u iluziji i mislila kako je taj svet ceka
    sve do trenutka kada joj je ogledalo otkrilo tajnu njenih godina.

    Sam kraj filma nas ponovo vodi do obrta. Nista nije onako kako je zapravo bilo.
    Za gledaoce Dzejn je monstrum, a njena sestra, Blans, zrtva koja bezuspesno
    pokusava da izmakne iz kandzi ludaka.

    Na samrti Blans priznaje Dzejn da je samu sebe ubogaljila i udesila tako
    da Dzejn citavog zivota misli da je krivica bila do nje.
    Blans jednostavno nikada nije zaboravila na karijeru svoje sestre Baby Jane,
    dok jos su bile devojcice, a ona, iako starija, tako manja od Dzejn.

    Krivica je od Dzejn napravila ubicu, tragaoca za snovima i u trenutku kada gledaoci
    saznaju da krivica nije bila do nje stvari se u potpunosti menjaju.
    Monstrum Dzejn je prava zrtva ovog spektakla, a umiruca Blans
    osoba koja ispasta od i zbog dela koje je sama svesno stvorila.

    Maska monstruma sa lica Baby Jane u trenutku spada.
    Olaksanje je savladjuje.
    Najednom je opet dete.
    Godine nisu prosle.
    Ona igra i ceka taj veliki dan za koji joj je otac rekao da ce doci.



  11. #11
    Ističe se
    Učlanjen
    01.10.2008.
    Pol
    muški
    Poruke
    2.617
    Reputaciona moć
    60

    Podrazumevano Re: Analiza filma

    Citat Original postavio Paja Cutura Pogledaj poruku
    Tja,kad vec urucujes pozive za celuloidne egzorciste da minuciozno istjeruju sustinu na otvoreno i analiziraju
    moras da bacis nekakav mamac.
    Ubrzo potom bi ova tema izgledala kao iskrcavanje saveznika u Normandiji.
    A moze i mamac tipa:
    Jedite (postujte) kod Dzoa, jer
    za svaki post ide bona.


    Uh, trebalo je marketingom da se bavim.
    Svakim danom se budim sa novim,
    neizrecivim i neizrezbarenim talentima.
    Poslednji put ažurirao/la darkghost : 08.07.2010. u 01:12

  12. #12
    Moderator Borac za prava zivotinja (avatar)
    Učlanjen
    02.09.2007.
    Pol
    ženski
    Lokacija
    Šambala
    Poruke
    50.701
    Tekstova u blogu
    96
    Reputaciona moć
    4352

    Podrazumevano Re: Analiza filma

    Ajd da prebacim i ostalo:

    Mirrors (2008)


    http://www.imdb.com/title/tt0790686/

    Uh, koliko klišea u ovom filmu ...

    1. Glavni junak je bivši policajac, s brljotinom u karijeri, sklon alkoholu i naglim promenama raspoloženja ... a sve to zajedno uzdrmalo je inače idealan brak sa voljenom ženom (zvuči poznato?), pa je zbog toga na privremenom smeštaju kod mlađe sestre. Supruga ga, navodno, još uvek voli, mada je prva (i jedina) koja sumnja u njegovu mentalnu stabilnost. (Ovde imamo jedan iskorak iz klišea: naime, kada policajcu počnu se dešavaju neobične stvari, niko osim nje ne misli da je lud, ili da se ponovo odao alkoholu – što poimanje ljubavi čini veoma diskutabilnim. U filmovima ovog žanra obično biva suprotno: žrtvi niko ne veruje osim bliske, voljene osobe.)

    2. Poprište misterioznih dešavanja je napuštena, a nekad velelepna robna kuća u kojoj bivši pandur dobija posao noćnog čuvara. Po njoj se, kroz neuništiva ogledala, švrćka Zlo. Ali, cvrc Milojko, nije to baš toliko jednostavno. Zašto bi nekadašnja robna kuća bila ukleta? Zbog neke nepravedno otpuštene pa pomahnitale kasirke?
    Naravno da ne, jer – da bi kuća bila ukleta, ona mora da krije dublju tajnu: ili je a) sagrađena na indijanskom groblju, ili je (u ovom slučaju) b) nekada bila psihijatrijska ustanova u kojoj su ludi lekari eksperimentisali na pacijentima. (Zvuči poznato?)

    3. Kada smo ustanovili da je robna kuća zapravo bivša ludnica, ostaje da odgonetnemo šta se i kome tamo dešavalo pa se i posle pola veka sveti ljudima tako što ih brutalno ubija. U međuvremenu se Zlo pritajilo kod policajčevih najmilijih, tj. razbaškarilo u ogledalima, i svim drugim reflektujućim površinama, uključujući i vodu. Policajčev mali sin opčinjen je ogledalom u svojoj sobi, pa sate provodi piljeći u njega (zvuči poznato?). Porodica je poltergajstova slaba tačka a čiste, dečije duše idealne su za manipulaciju. Zašto? Pa zato. Nema tu posebnog objašnjenja. Zlo je motivisano bezumnom osvetom i ne bira sredstva. Radi šta mu se hoće i može.

    4. Pandur je, međutim, vispren i rešava zagonetku: zloduh u ogledalima rezultat je davnašnjeg naučnog «egzorcizma» nad jednom devojčicom kojoj je dijagnostikovana šizofrenija .... samo što nije bila reč o šizofreniji nego o demonima. Devojčica je sada stara, oslobođena je od demona, i živi u manastiru kao kaluđerica. Policajac primenjuje taktiku «daj babo glavu, inače .... » i odvodi je, pod prinudom, u ukletu robnu kuću. Zloduh je srećan što je vidi, jer konačno može da se vrati u svoje telo ... ogledala prskaju na sve strane, a stara kaluđerica prijatnog lika pretvara se u gmižućeg i letećeg bauka ... pandur uspeva, posle naporne borbe, da eliminiše babu ... i eto kraja. Ali ne i hepienda.
    (Tu je poruka nejasna: ko ubije babu, ma kako da je ona strašna, ne zaslužuje srećan završetak? Ili ima veze sa činjenicom što je ona bila kaluđerica?)

    Sve u svemu: priča je dizaster. Tako to biva kada se kopira korejski film (http://en.wikipedia.org/wiki/Into_the_Mirror). Koncepcije američkog i evropskog horora znatno se razlikuju od japanskog, kineskog ili korejskog, jer su azijski demoni deo ljudske svakodnevice, tj. nacionalnog folklora. Kod Azijata je osveta uobičajena tema a motivi su uzeti iz priča o duhovima i saga o poštenju i časti; takođe, iz budističke ideje o reinkarnaciji, ovaploćene u mitovima o jezivim metamorfozama, odnosno prelascima duše iz jednog tela u drugo. A ogledalo ima izuzetan značaj u azijskoj mitologiji: japanska legenda kaže kako je zmaj zarobio devojku Jajoji, pretvorio je u duh ogledala, i prokleo je da nagoni ljude na samoubistvo.
    Jedno su priče o Frediju Krugeru i Poltergajstu a drugo o zlu na azijski način. Amerikanci se u tom rašomonu jednostavno ne snalaze. Zato i "Ring" nije isto što i "Ringu".
    Tuđa mišljenja su kao ekseri: što više udaramo po njima, to dublje prodiru.

  13. #13
    Moderator Borac za prava zivotinja (avatar)
    Učlanjen
    02.09.2007.
    Pol
    ženski
    Lokacija
    Šambala
    Poruke
    50.701
    Tekstova u blogu
    96
    Reputaciona moć
    4352

    Podrazumevano Re: Analiza filma

    ANATOMIJA (2000)
    http://www.imdb.com/title/tt0187696/


    Iako je negde okarakterisan kao triler, reč je ipak o hororu.
    Ovaj film je primer odlične priče i solidne glume (glavnu ulogu tumači Franka Potente, koju pamtimo iz ostvarenja Trči, Lola, trči). I da, film je nemački, sa sasvim nepotrebnom sinhronizacijom na engleski, koja je donekle umanjila doživljaj.

    Ispostavlja se da Nemci nemaju problem da osude mračni deo svoje istorije i breme istorijskog nasleđa, odnosno posledice: priča se bazira na zaostavštini tajne organizacije antihipokrata, kome je, navodno, pripadao i dr Mengele, i na značajnom uticaju lekarskih loža te organizacije na univerzitetima (u ovom slučaju, na hajdelberškom).

    Mala organizacija, koja negira Hipokratovu zakletvu, tj. lekarske etičke kodekse, sačinjena od profesora i studenata, deluje polulegalno, no dovoljno je moćna da postepeno širi krug pristalica među studentima. Šta se, međutim, dešava kada se u organizaciju infiltriraju profašisti/sadističke ubice – studenti medicine?

    Ambijent hladnih hodnika, metalnih enterijera i ogromnih sala sa stolovima na kojima leševi čekaju da budu objekti regularnih časova anatomije, ali i onih na kojima su, noću, živi ljudi izloženi vivisekciji; vrištanje koje odjekuje ali ga niko ne čuje; odsečeni delovi tela, finalna devojka koja odbija da postane žrtva – sve to podseća na neke druge filmove o doktorima-mučiteljima, nepojmljivoj ljudskoj okrutnosti i zloupotrebi profesije zarad nekih viših interesa, ali je potka zaista originalna, kao i kraj filma, kada poslednjih par rečenica kazuje mnogo više nego što to u prvi mah izgleda.
    Nije "Koma", međutim - vredi odgledati.
    Tuđa mišljenja su kao ekseri: što više udaramo po njima, to dublje prodiru.

  14. #14
    Iskusan Verbal_Kint (avatar)
    Učlanjen
    16.07.2006.
    Pol
    muški
    Poruke
    5.317
    Reputaciona moć
    134

    Podrazumevano Re: Analiza filma

    Kynodontas (Očnjak)
    režija: Giorgos Lanthimos


    Kako izgleda psihički zdrav pojedinac? I dokle ste spremni da idete u uzgajanju jednog? Većina ljudi za sebe verovatno misli da bi bili savršeni roditelji - očevi bi se igrali lopte sa svojim sinčićem, učili ga da peca i vozi bicikl, a kada dovoljno odraste vodili ga u striptiz bar - sve u zavisnosti od toga kako ko percipira način dolaska do psihofizički zdrave individue. Majke bi bile uzor svojim princezama, učile ih da se šminkaju i preskaču lastiš. Kada primete promene na svom detetu - razgovarale sa njim o seksu. Vrlo verovatno da svoj odnos i postupanje ne bi, da ih pitate, opisali kao slučajan, već bi celom svojom ličnošću branili metod koji slede... Bilo da je intuitivan, dobro promišljen ili su, bar, tako čitali u Gloriji. Sve ovo se odnosi na mentalni razvoj deteta i pravilno usmeravanje te komponente. Briga za fizičku dobrobit se takođe podrazumeva. Terali bi ga da jede grašak i ribu, zabranjivali da preteruje sa slatkišima. Ukoliko bi poželelo da u ruku uzme zmiju - sprečili bi ga. Stali bi na put svakom ko bi pokušao da polomi ruku njihovom detetu.

    Kojim pretnjama po psihički razvoj bi stali na put? Zabranili bi u svojoj kući pornografiju i brutalno nasilje. Pokrivali bi im oči kada se pušta živopisan film o Jasenovcu ili Srebrenici. Upotrebili fizičko kažnjavanje kada dete sa baštenskim makazama odseče glavu komšijskoj mački? Da li biste želeli dobro prilagođeno ili uistinu psihički zdravo potomstvo? Po mogućstvu, verovatno oba. A šta ako su ova dva zahteva u konfliktu? Šta ako u datom društvu dobro prilagođeni pojedinac nije i psihički zdrav? Šta ako je u datom društvu vrlina samo društveno strukturirani defekt? Šta ako živite u Hitlerovoj Nemačkoj, Sarovoj Kambodži ili Miloševićevoj Srbiji? Tačerkinoj Britaniji ili Bušovoj Americi? A u modernoj civilizaciji? Da li biste takvom društvu dali da priđe vašem mezimčetu za koje ste namenili dug i srećan život? Na koji način bi to sprečili?

    Ovo su neka od pitanja koja roditeljski par iz filma (čija imena ne saznajemo) pokušava da reši u odgoju svoje dve ćerke i sina (takođe bez imena, osim što jedno drugo referišu kao Prvorođeni, Drugorođena...). Osnovni problem je što je sve jasno od samog početka... i odakle je film krenuo... i kuda ide... U prvoj sceni deca (uslovno rečeno, jer su svo troje u svojim dvadesetim godinama) slušaju audio kasete sa definicijama novih reči. To su reči koje su slučajno čuli, a čije bi precizno poimanje ugrozilo njihov ostanak na izolovanom porodičnom imanju, čije granice deca ne smeju da pređu. Tako more postaje - kožna fotelja, autoput - veoma jak vetar, a sačmara - divna bela ptica. Načini manipulacije jezikom nedvosmisleno ukazuju u pravcu Orvelovog predgovora za svoj najčuveniji roman i odmah je jasno kakva je priroda njihovog zarobljeništva, koje od samog početka možemo nazvati tim imenom. Nije u pitanju zaštita - u pitanju je kontrola. Druga referenca je i nezaobilazna Platonova
    ''Država'' i mit o pećini, od koga mi je, iskreno rečeno, malo više i muka...

    Ali kako smo rekli da se roditelji brinu za kompletan psihofizički razvoj svoje dece, otac svom jedincu obezbeđuje i devojku za ljubav, koju svakih nekoliko dana dovodi na imanje vezanih očiju i tako je i vraća... Sjedinjavanje nje sa Prvorođenim je mehaničko, bez ekscesa i bez zadovoljenja pregenitalnih fiksacija - u tom smislu čak ni poljubac ne dolazi u obzir, a promena poze je ekvivalent pobune protiv represivnog establišmenta... Devojka (Kristina - da li koren imena ukazuje na spasioca, nije ni
    bitno) je jedina veza dece sa spoljnim svetom i kada otac sazna za njen korupcijski uticaj (otkriva oralni seks, sinu, kao i ćerkama, švercuje im video-kasete...) - ona biva odstranjena (u sceni u kojoj očev sadizam, koji ste već i sami otkrili, stupa na videlo) i njeno mesto zauzima sestra koju sin sam odabira... Za roditelje - čak i incest je manje poguban od dodira sa civilizacijom. Kome dosad
    nije bilo jasno - sada postaje, da je u pitanju kontrola, a ne briga za dobrobit. Da ni ne pominjem to što se ćerkama seksualnost priznaje tek kad postane neophodna za zadovoljenje sina (što ukazuje na to da pravila definiše otac!), a u simboliku vađenja zuba (preduslov za napuštanje roditelja je da detetu ispadne očnjak, a zatim da ponovo poraste - još jedno mesto na kom se razotkriva manipulativna i totalitarna ideologija iza paravana očuvanja nevinosti i duševnog zdravlja) mi tek ne pada na pamet da ulazim...

    Motivacija oca je možda slična i motivaciji oca iz Šekspirove ''Bure'', ali to se daje naslutiti tek izdaleka... a ionako je već na filmu obrađeno u ''Zaboravljenoj planeti'' Freda Vilkoksa... Može sve to da se tumači i kao parabola o većim sistemima (država, nacija), sistemima koji održavaju u blaženom neznanju, ali tada to postaje još više zamarajuće banalno... kao i paralele sa rajskim vrtom... Takođe, malo linearnosti i postepenosti i barem pokušaja neizvesnosti, ne bi škodilo ovom filmu... Ovako samo čekate da film završi sa onim sa čim je i počeo - kontrolom.
    PLEASE, REVOLUTION.

  15. #15
    Moderator Borac za prava zivotinja (avatar)
    Učlanjen
    02.09.2007.
    Pol
    ženski
    Lokacija
    Šambala
    Poruke
    50.701
    Tekstova u blogu
    96
    Reputaciona moć
    4352

    Podrazumevano Re: Analiza filma

    CEMETERY MAN ili DELAMORTE DELAMORE
    http://www.imdb.com/title/tt0109592/

    [IMG]http://1.*****************/_7bgZsi_AK1E/Sg4lRGW0JcI/AAAAAAAABKo/XPg_zbmUWYE/s320/cemetery-man.jpg[/IMG]


    Na prvi pogled zombi-film sa zbunjujućim tokom događaja i bez crno-belih karaktera, baziran na delu Sklavija, autora stripa o Dilanu Dogu; na drugi pogled, međutim, reč je o crnohumornom, romantičnom ostvarenju sa sopstvenom i vrlo specifičnom poetikom o odnosu eros – tanatos.

    Frančesko Delamorte (delamorte = smrt) je mladi šef groblja u malom mestu Bufalora. On bukvalno, zajedno sa svojim retardiranim pomoćnikom Gnagijem (čija se verbalna komunikacija svodi samo na jednu besmislenu reč: gna), živi na groblju, gde se poslednjih nekoliko nedelja događaju čudne stvari: mrtvi se dižu iz svojih večnih konačišta, pa je Delamorte ujedno i čuvar groblja i tamanitelj zombija.

    Da bi se shvatio dalji tok događaja, bitno je objasniti njegov karakter: Delamorte je, metaforički, dete ljubavi i smrti (majčino devojačko prezime je Delamore (= ljubav), usamljenik sa jedva nešto malo dodira sa spoljnim svetom. Najbolji prijatelj mu je Franko, činovnik na groblju, s kojim se retko viđa ali sa kojim vodi maratonske telefonske razgovore. No, u širokoj plejadi priglupih, poremećenih i licemernih likova, dovedenih skoro do apsurda, Delamorte je najnormalniji. Jedino za čim čezne jeste da upozna ljubav, jer je onu drugu krajnost – smrt, upoznao i sa njom se, takoreći, srodio. Okidač će se pojaviti u vidu prelepe udovice, koja će sa njim podeliti skrivenu opsesiju smrću i potaknuti onaj najranjiviji Delamorteov deo: seksualnost, u čiju funkcionalnost više ni sam nije siguran. U toku njihovog vođenja ljubavi (na grobu), njen pokojni muž će se dići iz mrtvih i zaraziti je "zombitisom" – nakon čega će i sama postati zombi i, po pravilu, biti likvidirana. Od tog trenutka film dobija sasvim drugi tok i drugu dimenziju: Delamorte, koji se toliko nadao ljubavi, naizgled je opet na početku ... ili mu se tako samo čini, jer se ubrzo pojavljuje neka vrsta inkarnacije udovice – ovog puta oličena u gradonačelnikovoj sekretarici. Pošto jedno drugom izjave ljubav, ona će mu saopštiti da se užasava seksa, te je Delamorte, u ime ljubavi, spreman da se podvrgne kastraciji. U poslednjem momentu ona će mu saopštiti da ju je gradonačelnik silovao i da je posle tog iskustva zavolela i seks i svog silovatelja, te da će se za njega i udati. To je još jedan atak na Delamorteovo srce: bio je pripravan da se žrtvuje ni za šta, a zavet na ljubav se ispostavlja kao laž. U sledećoj inkarnaciji, voljena žena je studentkinja s kojom on provodi strastvenu noć, i koja mu izjavljuje ljubav – da bi već sledećeg jutra saznao kako je reč o prositutki. I opet razočaranje, opet laž jer: ljubav se može i kupiti, samo ako se ima 200.000 lira. Gledalac dolazi do zaključka da se sudbina, kroz dotičnu devojku i njene inkarnacije, ruga Delamorteu zbog njegovog upornog nastojanja da idealizuje ovozemaljsku ljubav.
    Paralelno sa tokom Delamorteovog ljubavnog života, odvijaju se i druge, još bizarnije priče: ona o Gnagijevoj izabranici srca i, naročito, priča o devojci koja ne može da se odvoji od groba svog poginulog momka-motocikliste i koja će mu, kada on ustane iz groba (sa sve motociklom), dozvoliti da je – u ime ljubavi – živu jede. Nekrofilija, ma koliko odvratna, ovde je u ulozi pojašnjenja jedne često korišćene fraze: voleću te i posle smrti, parabola o ljubavi koja nikad ne umire.

    U poslednjoj trećini filma Delamorte postaje ubica živih: ubija mladiće kojima je dugo predmet podsmeha, ubija devojku sa kojom je proveo noć i za koju je saznao da je prostitutka. Mi vidimo te scene, ali Delamorte nikome ne deluje kao mogući osumnjičeni. Nikome ne pada na pamet je on počinilac zločina. Štaviše, za počinjena ubistva optužen je njegov prijatelj Franko. Ljut što su mu ubistva "ukradena", Delamorte će otići u bolnicu da poseti Franka koji će se, na momenat, probuditi iz kome i potpuno lucidan izjaviti da ne zna ni za kakvog Frančeska Delamortea.

    Slobodan ali i očajan i razočaran (jer mu niko ne priznaje ni ljubav ni smrt), Delamorte odlučuje da napusti Bufaloru kako bi, zajedno sa Gnagijem, video "ostatak sveta". Njih dvojica kreću na put kolima, ovenčani nadom u novi početak. No, na izlasku iz tunela čeka ih blještava svetlost, a na njenom kraju – provalija. U naglom skretanju u krivinu Gnagi dobija jak udarac u glavu i vraća mu se moć govora (mada ima naznaka da je udarac u glavu pospešio i povratak razuma), dok sada Delamorte nije u stanju da kaže ništa više osim besmislene reči – gna. Fenomen switch to neophodna je završnica u priči u kojoj je glavni junak iskusio sve patnje i na kraju nije nagrađen čak ni nadom ili šansom da će se u njegovom životu bilo šta promeniti. Zato će se vratiti u stadijum nevinosti, bez moći artikulisanog govora, sa jedinom svrhom da bude tihi pratilac i pomoćnik Gnagiju, u misiji kakvu je imao i na početku: čuvanju groblja i ubijanju zombija ... sve dok eventualno opet ne zasluži switch to himself.

    Nema puta dalje, nema bekstva od samog sebe. U finalnoj sceni vidimo staklenu kuglu, i u njoj figure Delamortea i Gnagija, kao metaforu večito zarobljenih u vremenu i prostoru ... a možda i u snu.... jer postoje jake indicije da je Delamorte zapravo sam Franko, podvojena ličnost, i da je sve ono što se dešava od scene u bolnici, zapravo samo deo košmara koji Franko proživljava u komi.
    Moguće je, takođe, da slojevitost filma ne ište neku posebnu analizu i traženje simbola, analogija i metafora, i da su neke stvari baš onakve kako izgledaju.

    Posle ovog filma pokušala sam da odgledam najnoviji nastavak "Petka, trinaestog", i – nije išlo. Začuđujuća je činjenica da pojedini filmovi zarade po nekoliko stotina miliona dolara na konto stare slave, odnosno na račun prvog iz serijala filmova sa istim motivom, a neki biseri kinematografije ostanu u zapećku. Cemetery man je čudesno ostvarenje, koje u sebi objedinjava Bodlerovu poetiku splina, Poovu viziju kobne Ligeje, Romerovu zombifikovanu anti-utopiju, Metisonovu poeziju najusamljenijeg čoveka na svetu i bartonovsku ping-pong igru između ovozemaljskog i onostranog.
    Tuđa mišljenja su kao ekseri: što više udaramo po njima, to dublje prodiru.

  16. #16
    Moderator Borac za prava zivotinja (avatar)
    Učlanjen
    02.09.2007.
    Pol
    ženski
    Lokacija
    Šambala
    Poruke
    50.701
    Tekstova u blogu
    96
    Reputaciona moć
    4352

    Podrazumevano Re: Analiza filma

    DEEP RED aka PROFONDO ROSSO (1975)
    Dario Argento

    Ko nije gledao Arđentove filmove, propustio je važnu kariku u istoriji horora.
    Arđentovu “Suspriju” imala sam prvi put prilike da vidim davnih osamdesetih, u Muzeju kinoteke, i iz današnjeg ugla mi je jasno da tada nisam razumela njen značaj. Bila sam isuviše “indoktrinirana” američkim i britanskim hororom i, uopšte, duhom anglosaksonske tradicije. Od evropskih režisera volela sam Šabrola a od Italijana, naravno, Bertolučija, Felinija i Pazolinija.
    Pre neki dan ponovo sam odgledala “Suspriju”, koja se nalazi među 50 najboljih horor filmova ikad, zajedno sa drugim delom trologije, “Infernom”. Iznenadila sam se – ne toliko samom pričom, već estetikom, odnosno igrom svetlosti i senki, fotografijom i bojama. Jer, kad gledate Arđentove filmove, prvo što vam upadne u oči jeste izuzetno bogatstvo boja. Boja je u funkciji ekspresije: crvena kao krv, plava kao hladnoća, žuta kao opasnost, ljubičasta kao sumnja. One su, u kombinaciji sa raskošnim građevinama u kojima obitavaju glavni junaci, specifičan način da se dočara ne samo atmosfera, već i unutrašnje raspoloženje likova. Zapravo, moglo bi se reći da su velelepna (mahom Ar Nuvo) zdanja glavni protagonisti Arđentovih filmova. Bilo da su u pitanju hoteli, stambene zgrade ili vile, u njima leži ključ za razrešenje naoko nemotivisanih zločina, i retko se bilo šta dešava izvan zidova. Ljudi se po njima kreću kao po lavirintima, tragajući za razrešenjem misterije ili izlazom.

    Vila Scott iz Torina, ključ tajne u filmu DEEP RED
    http://commondatastorage.googleapis.com/static.panoramio.com/photos/original/24349641.jpg

    Kuća je, u Arđentovim filmovima, nesugurno mesto: ona je uvek na neki način ukleta, uvek puna skrivenih prostorija, pregrada, katakombi, podruma … uvek paravan iza kojeg se šunja zločinac. Ta klaustrofobičnost, odnosno lutanje po zgradi, radnji i likovima daje izvesnu hermetičnost, a pojedinačne sudbine čini usamljeničkim i otuđenim.
    Pored divnih zgrada i boja, lajt-motiv je i kiša. Većim delom radnja se odvija noću, po pljusku a sunce, ako ga i ima, stidljivo se nazire kroz vitraže unutar zatvorenog prostora. Kadrovi iz enterijera liče na vinjete; dekor je upadljivo lep, i retko ko može ostati ravnodušan pred zadivljujućim ambijentima.

    DEEP RED je film čiji uvodni deo, zajedno sa muzikom, neverovatno podseća na Karpenterovu “Noć veštica”, a snimljen je tri godine pre kultnog američkog horora. Sve je tu: praznično veče (ne Halloween već Božić), porodica, ubistvo, dečak koji u ruci drži okrvavljen nož. A zatim se priča prebacuje na klasičan zaplet: zločinac nakon više godina ubija svakog ko je na tragu razrešenja davnog zločina.
    Još jedna zanimljivost: Arđenteove finalne devojke (u slučaju filma DEEP RED – finalni muškarac) uglavnom pripadaju umetničkoj branši: balerine, muzikolozi ili studentkinje muzike. Pa čak i ubica u DEEP RED ima ponešto od umetničkog senzibilteta; štaviše, postaje ubica jer mu je neko, nekad, uskratio pravo na bavljenje umetnošću. Žrtve nisu, kao u američkom hororu, naduvane, polupijane (i neretko priglupe) čirlidersice i najpopularniji ragbisti sa koledža; oni ne idu džipom do nekog jezera sa ciljem da se u bungalovu krešu celu noć, nemajući pojma da su uzurpirali terititoriju bugimena … Arđenteovi junaci voze mini-morise, olupine, polovne automobile, ali su podstanari u kućama koje nalikuju na dvorce. Logiku takvog načina života niko ne dovodi u pitanje, i ona očigledno i nije bitna: fokus je na lepoti arhitekture, na kući koja diše, koja ima svoju istoriju i koja se, sticajem okolnosti, kobno uplela u život junaka. Dakle, Arđentovi likovi su obrazovani, odrasli ljudi, čiji je cilj da istraže kuće, obrate pažnju na svaki detalj i na osnovu svojih perceptivnih i umnih sposobnosti dođu do istine. Radoznalost je ubila mačku, pa tako oni manje žilavi za istinu moraju da plate sopstvenim životom. Niko od njih nema nikakve natprosečne fizičke potencijale, niko ne ume da barata oružjem; nema nikakve garancije da će Arđenteov glavni junak uspeti da živ i zdrav dočeka kraj filma. Sudbina njegovih junaka ne potpada pod kliše.

    Kada otkrijemo identitet ubice u DEEP RED, shvatimo da nam je razrešenje sve vreme bilo pred nosem. Logično, kristalno jasno, potkrepljeno svim mogućim detaljima koji su predstavljali deo slagalice. Šta radi umetnik koji nikada nije uspeo da se ostvari? – Postaje umetnik u zločinu. Zrnce njegovog potencijalnog kreativnog ludila preraslo je u opasnu ubilačku maniju. Kreacija je permutirala u destrukciju, a destrukcija, ma koliko paradoksalno zvučalo, u ovom filmu uspela je na momente da stigne do tanke granice između igre i krvavog rituala, do zločina koji je osmišljen kao neka neobična, jeziva, iščašena umetnost Zla.



    Tri puta ura za Arđenta, i za rimejk DEEP RED koji priprema Romero.
    Tuđa mišljenja su kao ekseri: što više udaramo po njima, to dublje prodiru.

  17. #17
    Ističe se
    Učlanjen
    01.10.2008.
    Pol
    muški
    Poruke
    2.617
    Reputaciona moć
    60

    Podrazumevano Re: Analiza filma

    Citat Original postavio Borac za prava zivotinja Pogledaj poruku
    DEEP RED aka PROFONDO ROSSO (1975)
    Dario Argento

    Ko nije gledao Arđentove filmove, propustio je važnu kariku u istoriji horora.
    Arđentovu “Suspriju” imala sam prvi put prilike da vidim davnih osamdesetih, u Muzeju kinoteke, i iz današnjeg ugla mi je jasno da tada nisam razumela njen značaj. Bila sam isuviše “indoktrinirana” američkim i britanskim hororom i, uopšte, duhom anglosaksonske tradicije. Od evropskih režisera volela sam Šabrola a od Italijana, naravno, Bertolučija, Felinija i Pazolinija.
    Pre neki dan ponovo sam odgledala “Suspriju”, koja se nalazi među 50 najboljih horor filmova ikad, zajedno sa drugim delom trologije, “Infernom”. Iznenadila sam se – ne toliko samom pričom, već estetikom, odnosno igrom svetlosti i senki, fotografijom i bojama. Jer, kad gledate Arđentove filmove, prvo što vam upadne u oči jeste izuzetno bogatstvo boja. Boja je u funkciji ekspresije: crvena kao krv, plava kao hladnoća, žuta kao opasnost, ljubičasta kao sumnja. One su, u kombinaciji sa raskošnim građevinama u kojima obitavaju glavni junaci, specifičan način da se dočara ne samo atmosfera, već i unutrašnje raspoloženje likova. Zapravo, moglo bi se reći da su velelepna (mahom Ar Nuvo) zdanja glavni protagonisti Arđentovih filmova. Bilo da su u pitanju hoteli, stambene zgrade ili vile, u njima leži ključ za razrešenje naoko nemotivisanih zločina, i retko se bilo šta dešava izvan zidova. Ljudi se po njima kreću kao po lavirintima, tragajući za razrešenjem misterije ili izlazom.

    Vila Scott iz Torina, ključ tajne u filmu DEEP RED
    http://commondatastorage.googleapis.com/static.panoramio.com/photos/original/24349641.jpg

    Kuća je, u Arđentovim filmovima, nesugurno mesto: ona je uvek na neki način ukleta, uvek puna skrivenih prostorija, pregrada, katakombi, podruma … uvek paravan iza kojeg se šunja zločinac. Ta klaustrofobičnost, odnosno lutanje po zgradi, radnji i likovima daje izvesnu hermetičnost, a pojedinačne sudbine čini usamljeničkim i otuđenim.
    Pored divnih zgrada i boja, lajt-motiv je i kiša. Većim delom radnja se odvija noću, po pljusku a sunce, ako ga i ima, stidljivo se nazire kroz vitraže unutar zatvorenog prostora. Kadrovi iz enterijera liče na vinjete; dekor je upadljivo lep, i retko ko može ostati ravnodušan pred zadivljujućim ambijentima.

    DEEP RED je film čiji uvodni deo, zajedno sa muzikom, neverovatno podseća na Karpenterovu “Noć veštica”, a snimljen je tri godine pre kultnog američkog horora. Sve je tu: praznično veče (ne Halloween već Božić), porodica, ubistvo, dečak koji u ruci drži okrvavljen nož. A zatim se priča prebacuje na klasičan zaplet: zločinac nakon više godina ubija svakog ko je na tragu razrešenja davnog zločina.
    Još jedna zanimljivost: Arđenteove finalne devojke (u slučaju filma DEEP RED – finalni muškarac) uglavnom pripadaju umetničkoj branši: balerine, muzikolozi ili studentkinje muzike. Pa čak i ubica u DEEP RED ima ponešto od umetničkog senzibilteta; štaviše, postaje ubica jer mu je neko, nekad, uskratio pravo na bavljenje umetnošću. Žrtve nisu, kao u američkom hororu, naduvane, polupijane (i neretko priglupe) čirlidersice i najpopularniji ragbisti sa koledža; oni ne idu džipom do nekog jezera sa ciljem da se u bungalovu krešu celu noć, nemajući pojma da su uzurpirali terititoriju bugimena … Arđenteovi junaci voze mini-morise, olupine, polovne automobile, ali su podstanari u kućama koje nalikuju na dvorce. Logiku takvog načina života niko ne dovodi u pitanje, i ona očigledno i nije bitna: fokus je na lepoti arhitekture, na kući koja diše, koja ima svoju istoriju i koja se, sticajem okolnosti, kobno uplela u život junaka. Dakle, Arđentovi likovi su obrazovani, odrasli ljudi, čiji je cilj da istraže kuće, obrate pažnju na svaki detalj i na osnovu svojih perceptivnih i umnih sposobnosti dođu do istine. Radoznalost je ubila mačku, pa tako oni manje žilavi za istinu moraju da plate sopstvenim životom. Niko od njih nema nikakve natprosečne fizičke potencijale, niko ne ume da barata oružjem; nema nikakve garancije da će Arđenteov glavni junak uspeti da živ i zdrav dočeka kraj filma. Sudbina njegovih junaka ne potpada pod kliše.

    Kada otkrijemo identitet ubice u DEEP RED, shvatimo da nam je razrešenje sve vreme bilo pred nosem. Logično, kristalno jasno, potkrepljeno svim mogućim detaljima koji su predstavljali deo slagalice. Šta radi umetnik koji nikada nije uspeo da se ostvari? – Postaje umetnik u zločinu. Zrnce njegovog potencijalnog kreativnog ludila preraslo je u opasnu ubilačku maniju. Kreacija je permutirala u destrukciju, a destrukcija, ma koliko paradoksalno zvučalo, u ovom filmu uspela je na momente da stigne do tanke granice između igre i krvavog rituala, do zločina koji je osmišljen kao neka neobična, jeziva, iščašena umetnost Zla.



    Tri puta ura za Arđenta, i za rimejk DEEP RED koji priprema Romero.

    Svaka cast.

  18. #18
    dollarqueen nije na forumu
    Stars come out at night,the skyline isshiningbright,we dance in neon light...
    Iskusan dollarqueen (avatar)
    Učlanjen
    30.04.2008.
    Pol
    ženski
    Lokacija
    ...from all across the universe...
    Poruke
    5.187
    Reputaciona moć
    167

    Podrazumevano Re: Analiza filma

    Odlicna tema,postovi su vam fenomenalni!

    Mene jako zanima da li bi neko zeleo da stavi analizu filma DEAD END.Ja sam to uradila na Hororima,nije tako opsirna,kao ove ovde,ali vidi se sta mislim.Mnogo me zanima kako ga je neko drugi shvatio jer mislim da je cudan i neobican za analizu.

    Evo,sta sam tamo napisala
    Citat Original postavio dollarqueen Pogledaj poruku
    Mogu da ti kazem kako sam ja shvatila film,nadam se da nisam nesto zaboravila,zaista sam ga davno gledala.Do trenutka kada se Marion budi u bolnici;oni su poginuli u pola 8,kada su se svima zaustavili satovi,kao i onaj u kolima,kada su i udarili u auto,koji se kretao iz suprotnog smera.U drugim kolima bila je zena sa bebom(u filmu dama u belom i beba),koje su,takodje,poginule.

    S' obzirom da vecina ljudi veruje da posle smrti ima "nesto",oni na putu,od ovog,ka onom svetu,dozivljavaju odredjene stvari-prezivljavaju svoje najvece fantazije i strahove(majka otkriva ko je pravi otac sinu,sin priznaje da pusi travu,cerka priznaje da je trudna,otac ozivljava svoj najveci strah iz detinstva o duhu na putu).Jedan po jedan,crnim kolima,definitivno,napustaju ovaj svet.

    Ta kola koja oni vidjaju predstavljaju smrt,medjutim to je kolekcionar koji ih je pronasao(verovatno su njihove duse videle auto),Oni stalno putuju ka Marcott-u,gradicu,medjutim,Marcott je prezime doktorke koja je intervenisala pri udesu.Mozda je njihova svest tako ocajno zelela spasenje,kao sto je kroz film prikazano da oni zele da dodju do grada(da im doktorka pomogne).

    Medjutim,kraj filma,kada cistaci pronalaze poruku,sta sve otac zeli da uradi kad se kosmar zavrsi,opet nas dovodi do pitanja-sta su crna kola?Poruka je napisana posle udesa,kada su,navodno,vec poginuli-da li ih je on pobio?Da li je dosao i po doktorku i da li je taj lik u kolima uopste stvaran ili je on "samo" smrt.....
    Poslednji put ažurirao/la dollarqueen : 19.08.2010. u 14:40
    I'm not a stranger... No I am yours

  19. #19
    Iskusan Verbal_Kint (avatar)
    Učlanjen
    16.07.2006.
    Pol
    muški
    Poruke
    5.317
    Reputaciona moć
    134

    Podrazumevano Re: Analiza filma

    Persepolis
    režija: Marjane Satrapi

    Otvoreni totalitarizam istočnih despotija ili perfidni fašizam Slobodne Evrope? Izigravajući dobro utvrđenu
    matricu posipanja pepelom i falš kritike autokratske vlasti zemlje porekla, film se uvlači pod kožu i onom
    zapadnom gledaocu koji to doživljava kao afirmaciju sopstvene bezgranične slobode i božanskog karaktera svoje
    kosmopolitske vladajuće klase. Film i počinje u tom smislu, liferujući sažvakane stavove o šahu Pahlaviju,
    Mohamedu Mosadeku i vođama Islamske revolucije. Takva naracija je donekle i razumljiva, jer nije pokušaj konačne
    presude bilo kom od režima neoborivim logičkim procesom, već pokušaj sklapanja slike o zemlji svog detinjstva,
    kako bi se objasnila sopstvena autsajderska pozicija. Nije to potraga za objektivnim, već za zadovoljavajućim
    rešenjem. Subjektivnost osmišljavanja iranske realnosti potvrđuje i činjenica da Maržan od Islamske revolucije
    i ne živi u Iranu - njena pozicija u odnosu na Iran je autsajderska, kao što je ona autsajder i u Slobodnoj Evropi,
    ka kojoj je kritička oštrica filma uglavnom i uperena. Ogoljeni stav o iračko-iranskom ratu i ulozi Prvog Sveta u
    njemu je jasno upiranje prsta u smeru u kom treba razumeti film. Već u godini sa mikroskopskim padom standarda to
    latentno-fašističko izlazi na videlo, pa tako imamo Sarkozija i rušenje nekoliko stotina romskih naselja širom Francuske
    u samo nekoliko dana, zabranu burki i repatrijaciju Roma iz svih delova Slobodne Evrope na njenu ne tako slobodnu
    periferiju. Drugačiji su prihvatljivi, ali pod uslovom da ne budu drugačiji. Neko je pomešao multikulturalnost sa
    asimilacijom. Maržan, umesto da se nađe u multikulturnoj utopiji, dospeva u asimilacioni košmar. Umesto potvrde svoje
    autsajderske pozicije kao jednako vredne, dobija njenu još jasniju negaciju. Evropa ne čeka raširenih ruku.
    PLEASE, REVOLUTION.

  20. #20
    Iskusan polarnimeda (avatar)
    Učlanjen
    26.02.2006.
    Pol
    muški
    Lokacija
    beograd
    Poruke
    5.172
    Reputaciona moć
    95

    Podrazumevano Re: Analiza filma

    ako iko razume ista iz "mulholland drive"-a (http://www.imdb.com/title/tt0166924/)...

    [IMG]http://2.*****************/_FxJ2tWXyX7U/S7ts3WH3R5I/AAAAAAAAA7Q/13uytZyyQ60/s400/Mulholland_drive_Milan35971-749971.jpg[/IMG]

    .. pa, ne znam ni dal treba cestitati, il sta...
    ko zna zasto je bilo sta dobro...
    a i ko da neko i mora da zna.

  21. #21
    Iskusan Verbal_Kint (avatar)
    Učlanjen
    16.07.2006.
    Pol
    muški
    Poruke
    5.317
    Reputaciona moć
    134

    Podrazumevano Re: Analiza filma

    Srpski film
    režija: Srđan Spasojević

    Verbal_Kint
    31.03.2010., 16:07
    Meni iz sve ove halabuke oko filma najvise smeta saznanje sto u Srbiji ne moze da se napravi film o univerzalnim problemima, a da to ne bude u ocima kritike/publike sagledano kao bavljenje lokalnim, naveliko izraubovanim temama postratnog, tranzicijskog Balkana... Filmotvorcima onda ostaje samo da budu osudjeni na propast... ili da se i bave tim izraubovanim temama postratnog, tranzicijskog Balkana... ili da snimaju romanticne komedije... Ne znam, mozda gresim, ali ne bih rekao da, npr. Antihrist ne bi drugacije bio tumacen da ga je 'potpisao' Goran Paskaljevic... Mada, naravno, ne sporim da se film ne moze posmatrati osim u kontekstu (''Ruski kovceg''), ne kao ''loptast film u vakuumu'', ali kada ce vec jednom nas kontekst da postane i opsteljudski, a prestane da bude rezervatski... Kada cemo prestati da budemo zabit, vukojebina u kojoj zive po pravilima i zakonima ogranicenim samo na sopstveni uski habitat (i to vise u ocima posmatraca, nego u sopstvenim), koji nigde spolja ne vaze... I kada ce spolja prestati da na nas gledaju kao na majmune u zooloskom vrtu, kao da se nasi problemi na njih ne odnose... Ako ce ovaj film da opali samar tamo nekom samozadovoljnom veb-programeru iz predgradja Kanbere i da kaze: ''Slusaj, mamlaze, ovo vise nije samo moj problem! Ne gledas egzoticne snimke iz divljih prasuma Amazonije, koji te se doticu samo na planu da se ''eto, tamo negde, ''gde je zivot jevtiniji od cokoladice'' (sto su sami autori ovog filma skovali, a sto me ponajvise i odvraca od filma...), nesto gadno desava! To je i tvoj problem!'' Bojim se da ovaj film, a na osnovu svega sto sam procitao o njemu ne ide tim tragom...
    Jedini nacin da film sa ovakvom postavkom uspe je da potpuno plagira kraj Pazolinijevog "Salo" i da kaze ''Ti, koji upravo gledas ovaj film, si kriv sto on uopste postoji! Ti si taj koji odseca usi i jezike, ti si taj koji kopa oci! Za silovanje novorodjenceta ti snosis odgovornost!''
    Poenta Saloa je da posle njega ne postane vise nijedan takav film. ''Srpski film'' moze samo da masa tu poentu ili da je reprodukuje. Ni u jednom od ta dva slucaja ne zelim da pogledam film.
    Ne znam, mozda gresim... zato cu najverovatnije i da ga pogledam...''
    Ovo sam napisao još onomad, kad se o filmu i nije znalo preterano mnogo, osim rekla-kazala informacija.
    Posle odgledanog filma čini mi se da je njegova tema i poenta, donekle, sadržaj mog tadašnjeg posta. Da
    li je to posledica mog realnog sagledavanja filma ili naprosto njegove neporecive polivalentnosti - ne
    mogu da procenim. Svoju subjektivnu poziciju ne mogu da promenim, pa ću njenim tragom i da nastavim, sa
    ubeđenjem da je ispravna. Ono gde sam pogrešio je tvrđenje da film ne može da uspe, jer mora ili da maša
    ili da reprodukuje Pazolinijevo poentiranje iz ''Salo'': reprodukcija je prisutna, ali ne sa istim ciljem.
    Kada gledalac ''Srpskog filma'' gleda kroz kamkorder, nije on samo optužen za saučesništvo, kao kod
    Pazolinija, već i za indukovanje frustracija kod onih čijoj savesti prebacuje sav teret odgovornosti.

    Kao prvo: ''U Srbiji nije moguće napraviti film koji je 'uvek i svuda', već samo 'ovde i sada'''. Stavovi
    spoljašnjeg posmatrača srpskog filma (i konkretnog i nacionalne kinematografije) su zacementirani.
    Konkretno - Srbija je ovaploćenje svih onih atavizama za koje je civilizovani čovek mislio da ih se
    rešio - agresija, ksenofobija, mržnja, nacionalizam... Svaki pokušaj inverzije te misaone matrice ili,
    kako naši političari vole da kažu, 'slike u svetu', jednostavnim prostiranjem stvarnog stanja stvari je
    osuđen na neuspeh, jer ne zahvata samu srž problema. Doživljen je kao manipulacija. Suština zacementiranog
    stava je dogmatizam - dogma se ne može jednostavno zameniti drugom dogmom. Mora se pobiti snagom dokaza,
    analizom uzroka.

    ''Srpski film'' ne samo da prihvata ovu zacementiranu poziciju, nego je uzima i kao polazišnu osnovu, da bi
    dokazao njenu iracionalnost. Većina kritika koje sam o ovom filmu pročitao nonšalantno konstatuje da je film
    alegorijska predstava. I to je tačno. Ono gde svi listom greše je u ukazivanju na ono stvarno, koga je film
    alegorijska predstava - ne srpskog društva, nego njegove vizure sa strane! I zato se film zove kako se zove -
    ne da bi zakucao poslednji ekser u kovčeg 'slike Srbije u svetu' (ova sintagma opasno počinje da mi ide na
    živac, zato je stalno i spominjem), već da bi ukazao na njenu besmislenost i neodrživost.

    Prvo što u filmu strada je - ćirilica. Čin kojim je jasno dato na znanje da se prihvata igra po tuđim pravilima.
    Neće biti pokušaja ustanovljavanja istinitih predstava, već isključivo opovrgavanja pogrešnih. A hiperbola je
    mnogo jako oružje na tom frontu - znate ono kad se oklevetani čovek razbesnelo okrene ogovaračima i moralnim
    sudijama i sa vatrom u očima izdere: ''Jeste, jedem decu i silujem babe po haustorima!'' Posle toga svi nekako
    preispitaju svoj stav o njemu...

    (''Cela ova zemlja je jedno jebeno obdanište. Obor dece koju su roditelji odbacili. Znaš li kako je to kad te
    roditelji odbace? Moraš ceo život celom svetu da dokazuješ kako umeš da se staraš sam o sebi...'')

    Vukmirova tirada o žrtvi i tome kako se ''ona prodaje'' na prvi pogled puca u sam film u kom je izgovorena - sam taj
    film, reklo bi se, prodaje srpsku žrtvu zapadnom kaučskom krompiru. U nastavku Vukmir kaže da je njegova ekipa
    ta koja ''svetu treba da pokaže da je ovaj narod živ i uopšte sposoban za nešto''. Čini se paradoksalno, zar ne?
    Film koji daje prikaz potpuno hermetičnog univerzuma iz koga za bespomoćnu žrtvu nema bekstva, pa ni posle smrti,
    treba da pokaže potenciju te žrtve!? Ali, čekaj, ako film za koji se čini da prodaje žrtvu, zapravo dokazuje njenu
    snagu, šta onda radi film za koji je to dokazivanje isfantazirano? Analogijom - prodaje žrtvu! Ovaj koji, pak,
    dokazuje njenu snagu, čini to - proziranjem. Žrtva koja je uspela da kontekstualizuje ono što joj se događa, da
    uvidi sopstvenu poziciju, ali i prozre njen uzrok - to je ono što se posmatraču baca u lice! ''Srpski film'' nije
    morao da bude omotač oko Vukmirovog filma - u njemu je mogao da bude ugnežđen i bilo koji drugi film koji daje
    patetičnu ''sliku postratne, tranzicijske Srbije'' i/ili u kom biva silovana Mirjana Karanović/Joković - interpretacija
    koju ''Srpski film'' daje bila bi identična. Ne bi privukla toliku pažnju, film ne bi proizveo toliki hajp, niti bi
    se ko mnogo brinuo o njegovom tumačenju. Transgresija ''Srpskog filma'' ima za cilj da ubedi gledaoca da je to što
    ima da kaže BITNO. ''Only that and nothing more...''

    Kada sve te brutalne scene ne bih posmatrao tako, nego vodeći se mišlju da svaka scena pojedinačno, odvojeno
    od ostalih, ima neku zasebnu metaforu ili šta već - film mi se ne bi svideo. Ono što sam ja u ovom trenutku sposoban
    da izvučem iz tih scena pojedinačno - ne zadovoljava me. Suviše je banalno (ne kažem da neko pametniji ne može da
    derivira i nešto bolje, ali dok mi se to ne izloži i objasni ili to sam ne ukapiram - tako je kako je). Kao kod Pazolinija
    ono konzumiranje fecesa, što bi navodno trebalo da bude ne znam kako dubokoumna metafora o potrošačkom društvu ili masovnoj kulturi...
    ''Ebu te od malih nogu''? Ma, daj. Bezizlaznost ukupne situacije je ono što je stvarno važno. Šah koji eksterne
    sile igraju (sa) ljudima (crno-bele pločice na setu), način na koji ih polako guraju ka pristanku - proces koji neumitno
    teče, bez obzira na opiranje: maloletne devojčice prvo ližu sladoled na TV ekranima, ispod kojih se snima scena oralnog
    seksa (Pavlovljev okidač). Zatim su na stolici ispred samih glumaca. Mašina polako krcka kosti svakog otpora, mic po mic,
    da bi na kraju Miloš sa žene, bez pištolja uperenog u lice, bez pretnji i bez prisile, prešao na sina. Mic po mic. Neumitno.
    Nezaustavljivo. Kao srpsko priznanje Kosova. To je taj osećaj.

    O produkciji ne treba trošiti reči, i slep čovek u tome vidi džinovski iskorak. Potpuno holivudski, mada to lično ne smatram
    preterano bitnim... Muzika saglasna sa filmom, posebno rekurzivna završna numera, koja se potpuno uklapa u neumitnost i beskonačnost
    onog o čemu sam pisao u prethodnom pasusu. Emocionalno, film je naglašeno hladan, cerebralan, pa sve te brutalne scene ne
    ostavljaju tako mučan utisak kao, recimo, ''Život i smrt porno bande'', gde su mi se oči znojile od one scene sa Zаninom
    ''Dodirni mi kolena'', pa sve do kraja filma. Taj razbija visceralno.

    Verovatno vas smorih, a imam utisak da nisam uspeo lepo da objasnim i izložim kako sam razumeo film, pa ću da se zaustavim
    i uključim da gledam ''Videodrom''.

    PS: Vladimir iz ''Metle bez drške''? Ozbiljno?
    PLEASE, REVOLUTION.

  22. #22
    Ističe se
    Učlanjen
    01.10.2008.
    Pol
    muški
    Poruke
    2.617
    Reputaciona moć
    60

    Podrazumevano Re: Analiza filma

    Citat Original postavio Verbal_Kint Pogledaj poruku
    Persepolis
    režija: Marjane Satrapi

    Otvoreni totalitarizam istočnih despotija ili perfidni fašizam Slobodne Evrope? Izigravajući dobro utvrđenu
    matricu posipanja pepelom i falš kritike autokratske vlasti zemlje porekla, film se uvlači pod kožu i onom
    zapadnom gledaocu koji to doživljava kao afirmaciju sopstvene bezgranične slobode i božanskog karaktera svoje
    kosmopolitske vladajuće klase. Film i počinje u tom smislu, liferujući sažvakane stavove o šahu Pahlaviju,
    Mohamedu Mosadeku i vođama Islamske revolucije. Takva naracija je donekle i razumljiva, jer nije pokušaj konačne
    presude bilo kom od režima neoborivim logičkim procesom, već pokušaj sklapanja slike o zemlji svog detinjstva,
    kako bi se objasnila sopstvena autsajderska pozicija. Nije to potraga za objektivnim, već za zadovoljavajućim
    rešenjem. Subjektivnost osmišljavanja iranske realnosti potvrđuje i činjenica da Maržan od Islamske revolucije
    i ne živi u Iranu - njena pozicija u odnosu na Iran je autsajderska, kao što je ona autsajder i u Slobodnoj Evropi,
    ka kojoj je kritička oštrica filma uglavnom i uperena. Ogoljeni stav o iračko-iranskom ratu i ulozi Prvog Sveta u
    njemu je jasno upiranje prsta u smeru u kom treba razumeti film. Već u godini sa mikroskopskim padom standarda to
    latentno-fašističko izlazi na videlo, pa tako imamo Sarkozija i rušenje nekoliko stotina romskih naselja širom Francuske
    u samo nekoliko dana, zabranu burki i repatrijaciju Roma iz svih delova Slobodne Evrope na njenu ne tako slobodnu
    periferiju. Drugačiji su prihvatljivi, ali pod uslovom da ne budu drugačiji. Neko je pomešao multikulturalnost sa
    asimilacijom. Maržan, umesto da se nađe u multikulturnoj utopiji, dospeva u asimilacioni košmar. Umesto potvrde svoje
    autsajderske pozicije kao jednako vredne, dobija njenu još jasniju negaciju. Evropa ne čeka raširenih ruku.
    Dobra analiza
    Fantastican crtani,
    ako tako mogu da ga nazovem.

  23. #23
    Aktivan član Porcelain (avatar)
    Učlanjen
    27.04.2010.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Asteroid B-612
    Poruke
    1.299
    Reputaciona moć
    40

    Podrazumevano Re: Analiza filma

    Citat Original postavio polarnimeda Pogledaj poruku
    ako iko razume ista iz "mulholland drive"-a (http://www.imdb.com/title/tt0166924/)...

    [IMG]http://2.*****************/_FxJ2tWXyX7U/S7ts3WH3R5I/AAAAAAAAA7Q/13uytZyyQ60/s400/Mulholland_drive_Milan35971-749971.jpg[/IMG]

    .. pa, ne znam ni dal treba cestitati, il sta...
    Bilo bi zanimljivo da neko napise podrobniju analizu ovog filma.
    Mogao bih se i ja latiti tog posla, kada budem imao vise vremena

  24. #24
    Aktivan član Porcelain (avatar)
    Učlanjen
    27.04.2010.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Asteroid B-612
    Poruke
    1.299
    Reputaciona moć
    40

    Podrazumevano Re: Analiza filma

    Poceo sam pisati analizu, ali mi se to ucinilo kao preobiman posao (ukoliko bih zeleo da se dotaknem svih relevantnih detalja, kao sto zelim).
    Odustao sam posle strane i po u wordu, te odlucih da progooglam i pokusam naci neku iole detaljniju analizu.
    I - buuuum, savrsenstvo
    http://www.creemaginet.com/pdf/strukture_nesvesnog_i_predsvesnog_u_filmu_davida_lyncha_mulholland_drive_istvan_kaich.pdf
    Uzivao sam citajuci, odlicno je napisano.
    Ukoliko ima onih kojima je ovo preobimno, here you go:
    http://www.themoviegoer.com/mulholland_drive.htm
    Ovo je hronoloski poredjan redosled dogadjaja, bez zalazenja u mnogobrojne detalje i delove sna koji se mogu dovesti u paralelu sa "javom".

    Takodje, sam Lynch je dao 10 hintova:
    http://www.awardspeculation.com/mulhollanddrive.html

  25. #25
    Moderator Borac za prava zivotinja (avatar)
    Učlanjen
    02.09.2007.
    Pol
    ženski
    Lokacija
    Šambala
    Poruke
    50.701
    Tekstova u blogu
    96
    Reputaciona moć
    4352

    Podrazumevano Re: Analiza filma

    GITARA
    The Guitar (2008)
    http://www.imdb.com/title/tt0942891/


    Film o usamljenosti. Priča o izboru između spore agonije, oličene u praznini življenja, i brze smrti (živi brzo, i umri mlad i lep). Postoji i alternativni izbor, ali o tom, potom.

    Glavna junakinja je mlada žena koja u istom danu saznaje da je smrtno bolesna, dobija otkaz i napušta je verenik.
    Tri vrlo bitne stvari – zdravlje, finansijska sigurnost i ljubav – nepovratno su izgubljene, a rezervnog oslonca nema; nema prijatelja, nema roditelja, nema nade. U takvim okolnostima najverovatnije je da će žrtva sudbine pasti u depresiju i čekati smrt, ali junakinja rešava da svoj poslednji mesec proživi očigledno onako kako je oduvek želela: u (iznajmljenom) luksuznom stanu ... što bliže suncu, okružena stvarima koje besomučno kupuje preko tv shop-a, oslobođena od seksualnih predrasuda. Tu postoji jedan problematičan momenat : ako je vrh vrhova ideala biti potrošač, konzument brze hrane i po ceo dan se izležavati, šta se to desilo sa ljudskim idealima, zar su se toliko srozali?
    Dalji tok priče ubrzo nam daje odgovor: sva ovozemaljska uživanja su prolazna, a ideali prestaju da budu ideali kad postanu opipljivi. Par reminiscencija iz detinjstva junakinje govori nam o njenom odrastanju: nije se imalo dovoljno novca za ispunjenje božićnih i rođendanskih čežnji, nije se imalo ni dovoljno para, a ni dovoljno razumevanja za dečiji san u vidu jedne crvene električne gitare.
    Gitara je zapravo slatka i bolna uspomena, nešto što se može okarakterisati kao fetiš, taj (mračni) predmet želja koji je, možda, mogao u datom trenutku promeniti putanju devojčinog života. Kada, dakle, svi dotadašnji ideali postanu pristupačni, ostaje još da se kupi gitara. I, začudo, umesto da amaterski struže po žicama, devojka iz prve zna da svira. Dapače, ona je genije. Gledaocu se čini da je scena, u kojoj ona maestralno roka gitaru, ujedno i završetak filma: cilj je postignut – dugo željeni instrument konačno je u njenim rukama, nema više usamljenosti već svesno odabrane samoće, umetnost je tu da oplemeni i isprati život ... jer suton već ulazi kroz prozor ... smrt dolazi, baš kao u Andersenovoj "Devojčici sa šibicama".

    A onda, kopernikanski obrt: sav novac je potrošen, kreditne kartice više nisu validne, iznajmljeni Raj mora da se napusti ... Sve je nestalo pre nego što je smrt ušla na vrata, i izgleda kao da je devojka suočena sa još većim krahom nego na početku priče.
    Međutim, ispostavlja se da je ona, na volšeban način, ozdravila. Lekarka joj kaže da se takva čuda ipak dešavaju, onda kada na smrt bolesni promene način života. Sve što se dešavalo u međuvremenu, svi devojčini izbori (pa čak i ono što bismo mogli nazvati dekadentnim) i taktike za prevazilaženje turobnih misli o smrti pokazuju se kao lekoviti. I najgore bolesti iščezavaju pred željom za življenjem – poručuje autor filma; dovoljno je izaći iz čaure, razbiti monotoniju života i pobeći od svih banalnosti ... ali je najvažnije pronaći uzrok nezadovoljstva (koje katkad liči na ravnodušnost i rezignaciju) i ispuniti snove koje smo imali kao deca. Jer, nikad se sa sigurnošću ne može tvrditi da je dečiji san samo - beznačajan hir.

    Epilog: devojka se pridružuje rok grupi i svira gitaru u bendu. Sve je drugačije. Ona više nije ista osoba s početka filma. Počinje novi život. Zadnji kadrovi vrcaju optimizmom.

    Ovo je osrednje ostvarenje; na momente užasno sporo, gluma – com si-com sa. Ali ideja je sveža i originalna, priča donekle poučna, a završnica simpatična.
    Tuđa mišljenja su kao ekseri: što više udaramo po njima, to dublje prodiru.

Slične teme

  1. ANALIZA ...
    Autor NatasaNatasa u forumu Dom i porodica
    Odgovora: 23
    Poslednja poruka: 11.03.2009., 22:13
  2. Analiza
    Autor nikola90 u forumu Politika
    Odgovora: 2
    Poslednja poruka: 21.05.2008., 09:38
  3. ANALIZA................
    Autor lav607 u forumu Ljubav i seks
    Odgovora: 218
    Poslednja poruka: 19.09.2005., 11:11

Pravila za slanje poruka

  • Ne možete kreirati novu temu
  • Ne možete poslati odgovor
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoju poruku
  •