Izgleda da sam pogodio temu za sebe, i izgleda da se meni najviše sviđa, samo ja kuckam ovde. Nije ni važno, bitno je da imam gde da pišem, da li će se nekome svideti je tako relativna stvar. Nadam se samo da će bar neko pročitati, da će nekoga navesti na razmišljanje, da će pogoditi bar jednu osobu koja će se pronaći u ovome. Volim da iskažem ono što mi padne na pamet, jednostavno i bez ograničenja koja stalno imam kada razgovaram sa ljudima, bez straha da ću nekoga pogoditi, da će se neko pronaći u mojoj priči, da ću nekoga povrediti, volim da pišem samo radi pisanja, samo da bih izbacio iz sebe ono što želim da kažem. Puno sam pisao o drugima, najteže mi je da pišem o sebi, najteže zbog toga što po nekad ni sam sebe ne razumem, što se zbunim i ne mogu da odbranim svoje postupke pred onima koji mi kažu da treba da budem drugačiji. Po meni sam krajnje jednostavan čovek, jednostavan u tome da znam ko sam i kakav sam, teško je to objasniti ljudima koji su drugačiji i žele da svi budu takvi kao oni, onima koji ne prihvataju drugu stranu i drugo mišljenje, onima koji ne mogu da shvate da su drugi različiti i da vole to. Ja volim da praštam, za mene su svi ljudi u redu, u redu dokle god me ne povrede i mnogo posle toga, sve do onog trenutka dok ne utvrdim da stvarno nemaju u sebi ni trunke onoga što ja zovem ljudskost, da nemaju ničega zbog čega bi se bilo ko trebao truditi oko njih. Hvala bogu pa nisam imao puno takvih. Tačnije, samo dva puta u životu sam MORAO da postupim tako. Sada o onim drugima, o ljudima koji zaslužuju drugu šansu. U stvari, drugu šansu zaslužuju svi, a oni koji je zaluže i više od toga, iako naprave nešto što je za mene bolno, je uvek imaju. Možda je to glupo, možda sam ja glup što tako razmišljam, možda ne bih trebao da slušam njihova opravdanja niti da ih ja tražim za njih ali eto takav sam i nema tu promene. Mnogo puta sam slušao reči, grube i bolne, "kazni", "zaboravi ih", " otkači", " ne slušaj", nema ih i dalje u mom rečniku, nikada ih neće ni biti. Voleo sam da istim tim ljudima objasnim šta je u meni, nisam uspeo, uvek sam nailazio na zid neodobravanja, nerazumevanja, podsmeha... Kako nekome ko ne razume da objasniš koliko snage treba da oprostiš ? Bilo kome, bilo šta ? Kako da objasniš da to nije znak slabosti, da je to znak snage ? Kako da nekome objasnim koliko snage je potrebno da nekome ko je kriv okreneš drugi obraz ? Zašto svi smatraju praštanje znakom nedostatka snage ? Nije tako, nikada nije bilo i nikada neće biti... Moralna snaga u nama nije da pokažemo premoć nad nekim ko je slabiji, čovek si tek kada ne iskoristiš tu mogućnost, ako ne poniziš i kazniš nekoga ko kaznu zaslužuje, samo zbog svoje moralne snage, i zbog svog duševnog mira. Nije to slabost, daleko je to od toga..... Velika nevolja je u tome što svi takav postupak smatraju slabošću, nedovoljnom ambicijom, nedostatkom samopouzdanja, svime sem onime čime treba da je tumače, jednostavnom stvari koja se zove praštanje, onime na šta su svi zaboravili, zaboravili zauzeti svojim problemima, ambicijama, željama, svime onime što je tako malo a tako vredno svima nama, zaboravili smo da budemo ljudi, samo i jednostavno ljudi.
zasto zivis tako ? 
