Evo nečeg što sam pisala na pdf Film i video, ali ovde u proširenoj verziji:
First born
http://www.imdb.com/title/tt0470761/
Možda je publika od naslova očekivala neku varijantu "Omena", ili "Rozmarine bebe" (uglavnom – hororčinu)... ili je za to kriv plakat koji deluje kao poster za neki od filmova iz serijala o Čakiju.
First born, međutim, nema nikakve sličnosti sa pomenutim ostvarenjima ... a mene je, u nekim detaljima, podsetio na "Odvratnost" od Polanskog, možda zato što je u osnovi oba filma priča o otuđenju i usamljenosti koji, u izvesnim okolnostima, mogu dovesti do tragičnih posledica. Takođe, možda postoji neka paralela između glume Katrin Danev iz Odvratnosti i Elizabet Šu iz Prvorođenog - sposobnost obe glumice da nose ceo film na svojim leđima.
Reč je o jednom izuzetno teškom filmu, koji bi se mogao podvesti pod kategoriju
psihološki horor. Svarljiv, vrlo napet, i nikako preporučljiv za gledanje trudnicama i budućim ili mladim majkama. Tema je takoreći tabu: postporođajna psihoza.
U njemu nema seksa, nema patetike, nema klišea, nema jurnjave kolima, nema mačo heroja, nema humora i razonode, a posle gledanja ostaje gorak ukus u ustima.
Bračni par očekuje dete. Buduća majka je balerina. Ova profesija upućuje na kult tela, a i inače je karijera balerina kratka, ali se na početku filma nigde ne vidi da glavna junakinja ima bilo kakvu dilemu u vezi s tim. Ona i muž odlučuju da kupe kuću. Kuća bi trebalo da bude simbol ušuškanog, porodičnog života ... ali u ovom slučaju nije, jer je kuća koju su odabrali – ma koliko raskošna, prostrana, sa savršenim enterijerom – izolovana od spoljašnjeg sveta, zabačena, nepristupačna a, osim toga, postoje indicije i da se prethodnim stanarima dogodila neka tragedija (koja do kraja filma nije razjašnjena). Sve upućuje na činjenicu da je reč o devojci koja je rodila vanbračno dete i nekoj užasnoj priči koja se vrti oko toga, pa se čak glavna junakinja susreće sa njenim duhom i preuzima od nje lutku. Do tog trenutka moguće su svakakve interpretacije filma, a između ostalih i ona po kojoj je buduća majka osoba sa ekstra-senzitivnim sposobnostima, poput, recimo, junakinja iz popularnih serija koje mogu da vide mrtve i komuniciraju sa njima. Taj momenat susreta sa duhom i preuzimanja lutke nema nikakvu paranormalnu konotaciju, on samo predstavlja tačku s koje nema povratka. (Lutka ovde nije igračka već simboliše materinstvo, ali ono materinstvo koje se doživljava kao breme, nešto što se voli silom prilika - jer se mora, dok podsvest odbija da prihvati ulogu majke.)
Žena se porađa carskim rezom, i prvi kontakt sa bebom opterećen je porođajnom traumom (bol je bila nepodnošljiva, telo je oskrnavljeno ožiljkom). Povratak kući ujedno znači i potpunu predanost bebi, jer je novopečena majka sama, bez ikakve asistencije (muž, iako voljan da pomogne, mora da zarađuje). Umesto da miruje, ona danonoćno bdi nad detetom, dodatno se iscrpljuje, pati od hroničnog umora, napetosti, rana nikako da joj zaraste, gubi orijentaciju u prostoru i koncentraciju. Nakon nekoliko incidenata (između ostalih, i tereta krivice zbog nehotično izazvane smrti kućnog ljubimca) zabrinuti muž angažuje bebisiterku, ali majka u njoj vidi potencijalnu otmičarku, odnosno nekog ko bi naudio bebi. I zaista, mnogo štošta navodi gledaoca da poveruje u ovu sumnju: izgled, stav, atmosfera koja okružuje bebisiterku ... što će se, u daljoj priči, pokazati kao majstorska igra na relaciji režija/gluma/kamera – publika, tj. moć da se slikom i rečju prenese unutrašnji doživljaj bolesnog uma i gledaocu nametne kao istina.
Fakat: majka je vrlo bolesna a njeno stanje, iz nekog razloga, lekari traljavo prate.
Statistike kažu:
Kod 0,1% do 0,2 % žena u prve 4 nedelje nakon porođaja može se javiti vrlo ozbiljno i kritično stanje postporođajne psihoze. Karakterišu je nagle promene raspoloženja, paranoja, te halucinacije usmerene ideji da je dete zlo, demonsko i slično. Majka često razmišlja o detetovoj smrti te je vrlo sklona ranjavanju i ozleđivanju same sebe, bebe ili ostalih ljudi u svojoj okolini.
Iz ovoga je vidljivo da je majci potrebna hitna medicinska pomoć i hospitalizacija.
Postporođajna psihoza uglavnom se javlja kod žena koje i inače pate od težih psihičkih bolesti.
Sve što nestrpljivom ili nepažljivom gledaocu deluje čudno, nemotivisano, nedovoljno objašnjeno, zapravo se krije u mnoštvu slojeva filma, pa se tako, u jednoj, pri samom kraju filma, naizgled nevažnoj sceni susreta glavne junakinje i njene majke, sagledava čitava etimologija užasa. Kada se njena majka napokon pojavi (u funkciji ispomoći) – majka koja svoj nedolazak sve vreme pravda strahom od leta avionom, majka koja zbrzava telefonske razgovore sa ćerkom izgovarajući se obavezama – i kaže da je ništa nije moglo sprečiti da vidi unuče (pa ni strah od avionskog leta), i taj zid ćutanja, nerazumevanja, otuđenosti ... nama je jasniji uzrok silazne linije glavne junakinje.
Nema hepienda. Naprotiv, kraj je brutalan: čedomorstvo je rezultat nepovratnog potonuća u ludilo.
Rejting na imdb zanemarite. A tek kad (i ako) odgledate
First Born, pogledajte komentare tamošnje publike: većina nema pojma o čemu se radi u filmu, pa su stoga njihove ocene i kritike potpuno irelevantne, jer nije reč o ukusima o kojima ne vredi raspravljati, već o nerazumevanju ... a možda i o problematičnom IQ eksponiranih gledalaca-kritičara.
)
