Molonlabe
Poznat
- Poruka
- 7.225
Zasto je Car Dusan proglasen za Cara Srba i Grka (eventualno Bugara). Gdje su tu Albanci?
Koja je uloga bila Albanaca pod Srbima?
Koja je uloga bila Albanaca pod Srbima?
Car Dusan i Albanci
- Začetnik teme Molonlabe
- Datum pokretanja
Glenn Frey
Iskusan
- Poruka
- 5.382
- Poruka
- 11.573
У ком старом документу и црквеном спису је себе прогласио за цара Грка?!!
Прво се информиши па лупај остала питања...
Molonlabe
Poznat
- Poruka
- 7.225
Да није можда био цар Македонаца?
Да, зато тебе тишти, ако нема Албанаца, нема ни Македонаца... Извини, није било намјерно.
Lesandar
Buduća legenda
- Poruka
- 27.930
Poslednja izmena:
bilosta
Aktivan član
- Poruka
- 1.093
bilosta
Aktivan član
- Poruka
- 1.093
Tada albanci nisu postojali kao nacija
- Poruka
- 2.316
Albanci kao nacija su postojali prije nego svaka druga nacija na Balkanu
I ako je car Dusan bio i car Albanaca , to nama nista ne znaci jer kao prvo , taj original od tog cara Dusana nigde ne postoji , drugo sta je interesantan on kad smo spomenuti kao nacija znatno prije
I sada po novom vidim , nije bio car Abanaca ?
Bio je , i bas da nije ( sta je bio ) nista ne vredi
Poslednja izmena:
bilosta
Aktivan član
- Poruka
- 1.093
To mozete samo da sanjate. Ali ima dosta tema o vasem poreklu tako da nema poentu to sada raspravljati ovde
Lesandar
Buduća legenda
- Poruka
- 27.930
Albanci kao nacija su postojali prije nego svaka druga nacija na Balkanu
I ako je car Dusan bio i car Albanaca , to nama nista ne znaci jer kao prvo , taj original od tog cara Dusana nigde ne postoji , drugo sta je interesantan on kad smo spomenuti kao nacija znatno prije
I sada po novom vidim , nije bio car Abanaca ?
Bio je , i bas da nije ( sta je bio ) nista ne vredi
Али си ти читао, па знаш? Албанци јесу поменути код Душана под два имена, као Грци, и као Власи. Да су имали албанску националну свест сигурно би их поменуо.
Albanci kao nacija su postojali prije nego svaka druga nacija na Balkanu
Само кроз помен других. Рецимо Босна се некад звала од странаца и Босна Аргентина, па јел треба сад да неко од њих почне да измишља да су они имали то као личну свест и да су се међусобно звали Аргентинци?
- Poruka
- 2.316
To nama uopce nije bitno, jer nije nikakav dokumenat kao prvo
Kad si cuo da jedan ALBANAC da spominje cara Dusana ?
Razlog je sta nema originala nigde iako i mi smo unutar Istorije Cara Dusana i sve te linkovi su od vase zemlje , tako da .......
Грци су поменути тада као религија ортодоксизма а не верујем као нација ..
Научио сам те Милораде ко је ко , немој сада испасти не'.фер премa мене
Срби нису имали боли пријетели кроз Историју од Албанаца све до крајем 20 века су живели заједно ..Имаш књиге .
Poslednja izmena:
Molonlabe
Poznat
- Poruka
- 7.225
Срби нису имали боли пријетели кроз Историју од Албанаца све до крајем 20 века су живели заједно ..Имаш књиге .
Па није баш тако. Били смо одлични пријатељи до доласка Османлија. Сјајни такорећи.
Штета што Душаново царство није потрајало, Албанци би се национално несвјесни, лако асимилирали у Србе и не би било ових данашњих конфликата.
Али након доласка Османлија, па неких 150 година након пада Србије, преласком на Ислам Албанци почињу вршити стравичан терор над Србима. Хришћани Албанци су и даље били најбољи српски пријатељи, али након прве сеобе Срба, албанци дефинитивно постају прави злотвори. Након тога креће наизмјенично српски терор, па албански и тако у недоглед.
Још једном, штета што царство Срба није потрајало још 50 година, Албанци би данас били асимилирани и заједно би представљали један интересантан народ.
Lesandar
Buduća legenda
- Poruka
- 27.930
Није то само био прелазак на ислам, то је била и генетска асимилација. Ушло је ту доста гена из Отоманске војске. Чак се Албанци на КиМ генетски разликују од својих мирнијих рођака из Албаније.
- Poruka
- 2.316
Jedna od tih knjiga je i ova gore , pa procitajte kakve su bili odnose i obićaje Srba i Arbanasa , i koji je narod bio vama naj verni sve do krajem 20' veka.
Molonlabe
Poznat
- Poruka
- 7.225
Добро, то је подјела на Геге и Тоске. Упознао сам неке Тоске, јако фини људи. Па чак и Геге из Албаније су мирнији од Гега са Косова.
Jedna od tih knjiga je i ova gore , pa procitajte kakve su bili odnose i obićaje Srba i Arbanasa , i koji je narod bio vama naj verni sve do krajem 20' veka.
Па зашто сте онда чинили масовне злочине над Србима? Кад је почело да шкрипи по твом? Сигурно су Срби криви...
Lesandar
Buduća legenda
- Poruka
- 27.930
Нисам знао да је Призренска лига била крајем двадесетог века?
- Poruka
- 2.316
Govorimo o proslosti kako je bilo , jer ako pocinjemo za ovo novo vreme , nema kraja ..
Vi nikada niste imali boljih prijtaleja od Albanaca kroz Istoriju , ma koliko nekome smeta to , to je realnost .
Dositej Obradović
Srpski prosvetitelj Dositej Obradović je 1769. godinu proveo kod jedne familije „Arbanasa“, od kojih je upoznao njihov narod i kulturu i naučio albanski jezik. On piše o prijateljskim odnosima Albanaca prema Srbima, i prenosi izjavu jednog od njih o zajedničkom poreklu Albanaca i Srba:
Marko Miljanov
Marko Miljanov (1833-1901), narodni književnik, vojskovođa i vojvoda iz plemena Kuči, je sa svojim delima pisao o običajima Crnogoraca i Arbanasa, njihovom suživotu i prijateljstvu. Prema onom što je u narodu zabeležio Miljanov, Kuči, Belopavlići, Hoti, Piperi i Klimenti nisu pretstavljali uvek dve grupe plemena, albansku i crnogorsku, podeljenih u dva neprijateljska logora, već su često stajali na jednoj strani protiv zajedničkog neprijatelja. U knjizi Život i običaji Arbanasa, Miljanov je pisao o dvojici srpskih hajduka, Raku Đuriću i Iliji Turovu, odnosno Ili-Kuču, kako su ga arbanaške narodne pjesme nazvale. Svojoj želji da posluži boljem međusobnom razumevanju susednih plemena on je namenio celo delo. O Arbanasima je Marko Miljanov pisao najlepše, govoreći:
"Niko nije više od Arbanasa s malijem dobrim zadovoljan, i malijem zlim ogorčen"
Plemenski suživot
Srpska i albanska plemena su pod Turskom živela u bliskim vezama i spajala ih je velika društvena srodnost, izražena u mnogim zajedničkim običajima, predanjima i uspomenama, kao i u mnogim zajedničkim akcijama protiv turskih vlasti. Pored toga, između Srba i Albanaca je često postojalo i krvno srodstvo. Crnogorci se takođe nisu ustezali oženiti devojku albanskog roda, bez obzira na razliku u veri..
Molonlabe
Poznat
- Poruka
- 7.225
Уопште ми не смета. Напротив, драго ми је даси свјесан тога.
Навео сам ти већ кад је почео раздор. Од спаљивања Св. Саве, односи Срба са Турцима се драстично погоршавају, а паралелно и са Албанцима. Кулминација, албанског забијања ножа у леђа Србима се догађа крајем 17. вијека.
Још једном, штета што Душан није био жив бар још 20 година, јер би до тада уредио државу и она би достигла чврстину, способну да издржи и понеког неспособнијег владара. Трајала би, а у том процесу би се Албанци стопили са Србима.
Ево и ти кажеш да постоји заједничко поријекло, дакле, Албанци би вјероватно били вољни да се асимилирају кроз вијекове који би дошли.
Ne mozes dati dokaze o "zlocinima", jer nema ih!
Sad citaj o deo vasih zlocina!
Albansko stanovništvo je uglavnom živelo podeljeno u četiri otomanska vilajeta: kosovskom, skadarskom, janjinskom i manastirskom (bitoljskom). Još od osnivanja Prizrenske lige, Albanci su vodili borbu sa otomanskim vlastima za ujedinjenje ta četiri vilajeta u jedan autonomni Albanski vilajet.
Početkom 1912. dolazi do velikog albanskog ustanka na području Kosova i severne Albanije. Ustanici su tražili autonomiju albanskih oblasti Otomanskog carstva, povlačenje turskih činovnika i uvođenje albanskog jezika kao službenog. Ustanici su zauzeli čitavo Kosovo, severnu Albaniju, pa čak i Skoplje, pa je Porta uskoro bila prinuđena da prihvati sve njihove zahteve. Otomanska vlast je 18. avgusta 1912. načelno priznala autonomiju Albaniji, bez jasno određenih granica.
Susedne balkanske države su bile protiv albanske autonomije jer je ugrožavala njihove teritorijalne pretenzije. Srbija je pokušala da ubedi albanske glavešine da u predstojećim sukobima ostanu neutralni, ali oni su ocenili da će ratnim operacijama biti ugrožene njihove teritorije, i odlučili da se bore na strani Turske.Oktobra 1912. godine, četiri susedne države su napale Otomansko carstvo u cilju podele njegovih balkanskih poseda.
Cilj srpske vojske je bio zauzimanje Sandžaka, Makedonije, Kosova i najvećeg dela Albanije zajedno sa njenom jadranskom obalom, uprkos brojnom nesrpskom stanovništvu tih oblasti. Za operacije zaposedanja Kosova i Albanije određena je 3. srpska armija pod komandom generala Božidara Jankovića.
Srpsko osvajanje albanskih naselja su pratili brojni ratni zločini o kojima je izveštavala evropska, američka i srpska opoziciona štampa. Izveštaji govore o masovnim pogubljenjima albanskog stanovništva, teškim razaranjima albanskih gradova, spaljivanju sela, pljačkanju kuća, klanju ukućana, silovanjima žena i zverstvima nad civilnim stanovništvom. Radi ispitivanja zločina formirana je posebnu međunarodna komisija koja je 1913. poslata na Balkan. Sumirajući situaciju u albanskim oblastima, članovi komisije zaključuju:
Kuće i čitava sela su pretvorena u pepeo, nenaoružano i nedužno stanovništvo je masovno masakrirano, neverovatni akti nasilja, pljačke i surovosti svake vrste — to su sredstva koja je primenjivala i još uvek primenjuje srpsko-crnogorska vojska, u cilju potpunog preinačenja etničkog karaktera oblasti naseljenih isključivo Albancima.
– Izveštaj međunarodne komisije o Balkanskim ratovima
Procenjuje se da je u Prištini tokom prvih dana srpske vlasti ubijeno oko 5.000 ljudi. U Ferizoviću (kasnije preimenovanom u Uroševac), između 300-400 ljudi je masakrirano. U Đakovici je sprovođeno nasilno pokrštavanje katolika u srpsku pravoslavnu veru.U Prizrenu su srpski odredi provaljivali po kućama, pljačkajući, vršeći nasilja i ubijajući, bez obzira na pol i godine. Prema izjavama očevidaca tih dana je oko Prizrena bilo oko 1.500 leševa Albanaca. Jedan od najstravičnijih masakara je izvršen kada je srpska vojska masakrirala svo stanovništvo, muškarce, žene i decu, i popalila 27 sela u oblasti Ljume. Daily Telegraph je tada pisao da su "svi užasi istorije premašeni zverstvima koje su počinile trupe generala Jankovića".
Cilj zločina nad Albancima je bio da se srpski zahtevi za teritorijalnim proširenjima potpomognu "etničkim čišćenjem" i statističkom manipulacijom pre konferencije velikih sila koja će utvrditi nove granice.
Dimitrije Tucović je opominjao srpsku javnost da je "izvršen pokušaj ubistva s predumišljajem nad celom jednom nacijom", što je "zločinačko delo" za koje se "mora ispaštati".
Proglašenje nezavisnosti Albanije u Valoni 1912. Radi ustanovljenja novih granica na Balkanu sazvana je u Londonu međunarodna konferencija ambasadora velikih sila (Austro-ugarske, Italije, Rusije, Francuske, Nemačke i Ujedinjenog Kraljevstva). Iako su balkanski saveznici tražili podelu albanskih teritorija, prvog dana ambasadorske konferencije, 17. decembra 1912. godine, donet je načelni zaključak o formiranju Kneževine Albanije garantovane od strane šest sila. Protiv srpskih pretenzija se navodio demografski argument. Austro-Ugarska je, u skladu sa demografijom, predlagala granicu Albanije koja bi obuhvatala i Đakovicu, Debar, Korču, Janjinu, Strugu i Ohrid, Peć i Prizren. Srpska delegacija se složila da na spornim oblastima Albanci "danas čine većinu stanovništva", ali se to objašnjavalo "uzurpacijom" u "srazmerno nedavnoj prošlosti". Srbija je, uz podršku Francuske i Rusije, uspela da dobije Peć, Đakovicu, Prizren, Debar i Ohrid, ali su srpski nacionalisti ipak smatrali rezultate rata nepravednim.20. decembra 1912. ambasadorska konferencija je priznala nezavisnu Albaniju.[18] Novonastala Kneževina Albanija je obuhvatila tek oko polovinu albanske etničke teritorije, dok se veliki broj Albanaca našao u okviru susednih država.
“ Svojom zavojevačkom politikom Srbija, Grčka i Crna Gora nisu uspele da Arbaniju podele, ali su uspele da je smanje i očerupaju. -Dimitrije Tucovic
Dimitrije Tucović ocenjuje da je srpska buržoazija proklamujući osvajačku politiku prema Albaniji "prvi put sa lica srpskog naroda skinula veo jedne poštene nacije koja se bori za svoje oslobođenje".On podseća da je Srbija htela izlazak na more i jednu svoju koloniju, ali je ostala bez izlaska na more a od zamišljene kolonije stvorila je krvnoga neprijatelja.
Poslednja izmena:
Andjela
Elita
- Poruka
- 23.874
To izigravanje vecite zrtve i ugnjetenih, lazi, propaganda i izmisljotine, ne piju vodu vise!
Za pocetak:
Srednjovekovni popis stanovništva nam govori da je 1455. godine na celoj teritoriji Vuka Brankovića živelo samo 2% albanskog življa. Ovi podaci se mogu pronaći u otomanskim izvorima “defter” („poreska knjiga”). Danas na Kosovu i Metohiji živi 97% Albanaca. Fizički teror jeste prvi aspekt koji valja razmotriti i koji je najzaslužniji za ovakvo stanje u južnoj srpskoj Pokrajini. Pod fizičkim terorom podrazumevam ubijanje, zastrašivanje i ostale zločine koji su svesno činjeni kako bi se srpsko življe svelo na minimum. Od osnivanja „Prizrenske lige” Srbi se suočavaju sa strahovitim pritiscima i progonima, silovanjima i ubistvima na Kosovu i Metohiji.
Istorijski podaci govore da su samo od osnivanja Prizrenske lige do 1912. godine, Albanci sa Kosova i Metohije proterali 150 000 Srba.
Uzgred, malo citaj:
„Šiptarski genocid nad Srbima u 20. veku”
Albanski zločini nad Srbima na Kosovu i Metohiji u Drugom svetskom ratu : dokumenta (2., izmenjeno i dopunjeno izd.)
Nenad Antonijević
Andjela
Elita
- Poruka
- 23.874
Albanski zločini nad Srbima na Kosovu i Metohiji u Drugom svetskom ratu
Nacistički gen ocid nad Srbima
Nakon Aprilskog rata 1941, sporazumom fašističke Italije i nacističke Nemačke od 23. aprila 1941, Kosovo i Metohija su podeljeni između italijanskog, nemačkog i bugarskog okupatora,. Najveći deo Kosova i Metohije ostao je pod italijanskom okupacijom i anektiran je „Velikoj Albaniji“ kraljevskim ukazom i ukazom kraljevskog namesnika od 12. avgusta 1941 (teritorija površine 8.900 km2, sa 560.000 stanovnika, uključujući plavsku, rožajsku i tutinsku prefekturu).
Prizrenska kotlina, Metohija, centralni deo Kosova, deo Nerodimlja i Gornjeg Pomoravlja, Drenica, a od aprila 1942. i Ibarski Kolašin, pripali su Italiji i anektirani „Velikoj Albaniji“. Nemačkoj su pripali severni deo Kosova (Kosovska Mitrovica i Vučitrn) i Malo Kosovo (Podujevo). Ove oblasti su uključene u srpsko upravno područje kao Kosovska oblast u rangu okruga, u kojem su faktičku civilnu vlast imali Albanci. Bugarskoj su pripali Kačanik, Sirinićka župa, deo Nerodimlja i Gornjeg Pomoravlja. Na teritoriji Kosova i Metohije tokom Drugog svetskog rata delovao je veliki broj oružanih formacija okupatora i albanskih kvislinga koji su odgovorni za većinu izvršenih zločina nad civilnim stanovništvom. Italijani su su od albanskog stanovništva formirali pomoćnu plaćenu policiju, poluvojničke dobrovoljačke formacije i bataljon fašističke milicije. Najznačajnije kvislinške albanske oružane formacije bili su vulnetari (dobrovoljci), žandarmerija, milicija, Kosovski puk (Regiment Kosova), bataljon 2. Prizrenske lige, 21. SS divizija „Skenderbeg“ i balisti - pripadnici Bali Kombtara.
Značajnu ulogu u stvaranju i rukovođenju oružanim formacijama Albanaca imala je Druga prizrenska liga, formirana 16-19. septembra 1943. u Prizrenu, koja je proklamovala ujedinjenje Kosova i Metohije, Debra, Struge, Ulcinja i Tuzi s Albanijom. Najznačajniji rukovodioci Lige bili su Redžep Mitrovica, Džafer Deva, Bedri beg Pejani, Aćif Bljuta i Arslan Boljetinac. Prvi na udaru albanskog terora bili su solunski dobrovoljci, kolonisti i naseljenici. Njima je pljačkana i paljena imovina, tučeni su, ucenjivani, ubijani. U aprilu i maju 1941. popaljena su sva naseljenička sela u Metohiji, sem Vitomirice i Dobruše, ali su i ona spaljena u jesen 1941. Samo u pećkom, đakovičkom, istočkom i dreničkom srezu ubijeno je 162 lica, među kojima 14 sveštenika i 1 monahinja. Đakovički srez je prvi na Kosovu i Metohiji očišćen od naseljenika. Tokom 1941. u gradu Peći i njegovoj okolini dogodila su se brojna ubistva. U Goraždevcu kod Peći, u albanskom teroru ubijeno je 47 Srba. U istočkom srezu te godine je ubijeno 67 Srba, a sledeće 73. Najviše ljudi stradalo je 1943. godine, kada je ubijeno 135 lica. U selu Nova Šumadija kod Prizrena vulnetari su ubili sedam Srba. Izgon naseljenika iz Drenice, započet u vreme Aprilskog rata, okončan je u novembru 1941. godine, osim Srbice, koja je raseljena sredinom 1943. U prva dva meseca okupacije, u Drenici je ubijeno 90 naseljenika. Tokom leta 1941. počelo je opšte proterivanje naseljenika iz više dreničkih sela. Formirale su se i dve kolone izbeglica, koje su pratili italijanski karabinjeri. Jedna kolona je išla prema Glogovcu, preko Kosova Polja u Prištinu, a druga preko Srbice za Kosovsku Mitrovicu. Proterivanjima su prethodila ili sledila mnoga ubistva u Srbici, Voćnjaku, Kraljici, Ćirezu, Novom Poljancu i drugim selima. Ibarski Kolašin, kompaktna srpska teritorija u dolini Ibra, od Ribarića do Kosovske Mitrovice, bio je stalno na udaru albanskog terora. Ovu teritoriju napadali su vulnetari iz Drenice i Metohijskog Podgora. Jedan od masovnih napada dogodio se 30. septembra 1941. Najžešći udari na sela Ibarskog Kolašina trajali su do 10. oktobra 1941. Tada je spaljeno više od 20 srpskih sela. Progoni srpskog življa na Kosovu bili su slični kao i u dreničkim i metohijskim selima. Progoni, pljačke i ubistva Srba na Kosovu događali su se u selima Tankosić, Čerkez Sadovini, Mužičanu, Lugadžiji, Srpskom Babušu, Sazliji kod Uroševca, Krivovu, Donjem i Gornjem Gadimlju, Marevcu, Encu, Bandliću, Velikoj Dobranji, Čelopeku, Badovcu, Ariljači, Slatini, Muhadžir Babušu, Bujancu, Novom Mirašu, Lugu, Maguri, Srpskom Vrševcu, Kruševcu, Mazgitu, Poturovcu, Pomazatinu, Novom Selu, Dobrevu, Smoluši, Krajištu, Starom Grackom, Vrelu. Naseljeničko selo Grbole je 1941-1943. u više navrata bilo napadano od strane vulnetara. Meštani su hapšeni, tučeni, odvođeni u zatvore, logore i internaciju, ubijani. Krajem 1943. i početkom 1944, preostalo stanovništvo se iselilo u Srbiju.
Srpsko stanovništvo se pred albanskim terorom sklanjalo u Srbiju, Crnu Goru, gradove i manastire na Kosovu i Metohiji, ili odlazilo u zbegove u susedna srpska sela. Okupatori su preduzimali kaznene ekspedicije i slali Srbe u internaciju u logore u Italiji i Albaniji. Krajem juna 1942. Kosovo i Metohiju je posetio predsednik albanske vlade Mustafa Kruja. Tim povodom izdate su naredbe prefektima i potprefektima da sve Srbe starosedeoce proglase naseljenicima, te da ih, po tom osnovu, uz pomoć italijanskih i nemačkih službi, proteraju u Srbiju ili otpreme u koncentracione logore. To je bio nagoveštaj potpunog egzodusa preostalog srpskog stanovništva sa Kosova i Metohije. Krajem juna 1942. u okolini Prištine ubijeno je više Srba. Ova ubistva potvrđuje i poslanik NDH u Sofiji Vladimir Židovec u pismu od 5. septembra 1942. ministru inostranih poslova NDH Mladenu Lorkoviću. U delu tog pisma kaže se da su Albanci u Prištini i njenoj okolini ubili 100 Srba, „…Albanci na taj način ciljaju za tim da otjeraju Srbe iz kosovskog kraja.“ Tokom druge polovine 1942. albanske kvislinške formacije pojačale su teror u gotovo svim srpskim selima širom Kosova i Metohije.
Jedan od najmasovnijih albanskih zločina nad srpskim stanovništvom dogodio se u Peći i okolini, u poslednjim mesecima 1943, nakon kapitulacije Italije, kada je streljano ili na drugi način ubijeno više stotina Srba. U pećkom srezu ubijeno je oko 130 Srba, a u samom gradu Peći oko stotinu. Kosovski puk su formirali oktobra 1943. Džafer Deva, Ago Agaj, Kemalj Bej i Maljuš Kosova. Od oficira puka po svireposti su se isticali Bislim Bajgora i Husein Grdovci. Pokolj Srba u Uroševcu i okolini dogodio se 11. i 12. septembra 1943, kada je ubijeno 60 Srba, od kojih je 48 likvidirano u gradu, a 12 izvedeno iz grada i, posle svirepog mučenja, ubijeno na mestu „Kamena glava“. Izvršenjem ovog zločina komandovao je Jašarević Amdija. U toku noći između 12. i 13. septembra ubistva Srba dogodila su se i u selima Nekodimu, Boroš selu, Duganjevu i Plešini. Masovno ubijanje Srba od strane albanskih kvislinga dogodilo se u starosedelačkom srpskom selu Brestoviku kod Peći. Do italijanske kapitulacije živote je izgubilo 12 meštana, da bi samo 13. oktobra 1943. bilo ubijeno 19 Srba. Oktobra 1943. Albanci su u selu Rakoš streljali 63 Srbina iz nekoliko sela.
Nacistički gen ocid nad Srbima
Nakon Aprilskog rata 1941, sporazumom fašističke Italije i nacističke Nemačke od 23. aprila 1941, Kosovo i Metohija su podeljeni između italijanskog, nemačkog i bugarskog okupatora,. Najveći deo Kosova i Metohije ostao je pod italijanskom okupacijom i anektiran je „Velikoj Albaniji“ kraljevskim ukazom i ukazom kraljevskog namesnika od 12. avgusta 1941 (teritorija površine 8.900 km2, sa 560.000 stanovnika, uključujući plavsku, rožajsku i tutinsku prefekturu).
Prizrenska kotlina, Metohija, centralni deo Kosova, deo Nerodimlja i Gornjeg Pomoravlja, Drenica, a od aprila 1942. i Ibarski Kolašin, pripali su Italiji i anektirani „Velikoj Albaniji“. Nemačkoj su pripali severni deo Kosova (Kosovska Mitrovica i Vučitrn) i Malo Kosovo (Podujevo). Ove oblasti su uključene u srpsko upravno područje kao Kosovska oblast u rangu okruga, u kojem su faktičku civilnu vlast imali Albanci. Bugarskoj su pripali Kačanik, Sirinićka župa, deo Nerodimlja i Gornjeg Pomoravlja. Na teritoriji Kosova i Metohije tokom Drugog svetskog rata delovao je veliki broj oružanih formacija okupatora i albanskih kvislinga koji su odgovorni za većinu izvršenih zločina nad civilnim stanovništvom. Italijani su su od albanskog stanovništva formirali pomoćnu plaćenu policiju, poluvojničke dobrovoljačke formacije i bataljon fašističke milicije. Najznačajnije kvislinške albanske oružane formacije bili su vulnetari (dobrovoljci), žandarmerija, milicija, Kosovski puk (Regiment Kosova), bataljon 2. Prizrenske lige, 21. SS divizija „Skenderbeg“ i balisti - pripadnici Bali Kombtara.
Značajnu ulogu u stvaranju i rukovođenju oružanim formacijama Albanaca imala je Druga prizrenska liga, formirana 16-19. septembra 1943. u Prizrenu, koja je proklamovala ujedinjenje Kosova i Metohije, Debra, Struge, Ulcinja i Tuzi s Albanijom. Najznačajniji rukovodioci Lige bili su Redžep Mitrovica, Džafer Deva, Bedri beg Pejani, Aćif Bljuta i Arslan Boljetinac. Prvi na udaru albanskog terora bili su solunski dobrovoljci, kolonisti i naseljenici. Njima je pljačkana i paljena imovina, tučeni su, ucenjivani, ubijani. U aprilu i maju 1941. popaljena su sva naseljenička sela u Metohiji, sem Vitomirice i Dobruše, ali su i ona spaljena u jesen 1941. Samo u pećkom, đakovičkom, istočkom i dreničkom srezu ubijeno je 162 lica, među kojima 14 sveštenika i 1 monahinja. Đakovički srez je prvi na Kosovu i Metohiji očišćen od naseljenika. Tokom 1941. u gradu Peći i njegovoj okolini dogodila su se brojna ubistva. U Goraždevcu kod Peći, u albanskom teroru ubijeno je 47 Srba. U istočkom srezu te godine je ubijeno 67 Srba, a sledeće 73. Najviše ljudi stradalo je 1943. godine, kada je ubijeno 135 lica. U selu Nova Šumadija kod Prizrena vulnetari su ubili sedam Srba. Izgon naseljenika iz Drenice, započet u vreme Aprilskog rata, okončan je u novembru 1941. godine, osim Srbice, koja je raseljena sredinom 1943. U prva dva meseca okupacije, u Drenici je ubijeno 90 naseljenika. Tokom leta 1941. počelo je opšte proterivanje naseljenika iz više dreničkih sela. Formirale su se i dve kolone izbeglica, koje su pratili italijanski karabinjeri. Jedna kolona je išla prema Glogovcu, preko Kosova Polja u Prištinu, a druga preko Srbice za Kosovsku Mitrovicu. Proterivanjima su prethodila ili sledila mnoga ubistva u Srbici, Voćnjaku, Kraljici, Ćirezu, Novom Poljancu i drugim selima. Ibarski Kolašin, kompaktna srpska teritorija u dolini Ibra, od Ribarića do Kosovske Mitrovice, bio je stalno na udaru albanskog terora. Ovu teritoriju napadali su vulnetari iz Drenice i Metohijskog Podgora. Jedan od masovnih napada dogodio se 30. septembra 1941. Najžešći udari na sela Ibarskog Kolašina trajali su do 10. oktobra 1941. Tada je spaljeno više od 20 srpskih sela. Progoni srpskog življa na Kosovu bili su slični kao i u dreničkim i metohijskim selima. Progoni, pljačke i ubistva Srba na Kosovu događali su se u selima Tankosić, Čerkez Sadovini, Mužičanu, Lugadžiji, Srpskom Babušu, Sazliji kod Uroševca, Krivovu, Donjem i Gornjem Gadimlju, Marevcu, Encu, Bandliću, Velikoj Dobranji, Čelopeku, Badovcu, Ariljači, Slatini, Muhadžir Babušu, Bujancu, Novom Mirašu, Lugu, Maguri, Srpskom Vrševcu, Kruševcu, Mazgitu, Poturovcu, Pomazatinu, Novom Selu, Dobrevu, Smoluši, Krajištu, Starom Grackom, Vrelu. Naseljeničko selo Grbole je 1941-1943. u više navrata bilo napadano od strane vulnetara. Meštani su hapšeni, tučeni, odvođeni u zatvore, logore i internaciju, ubijani. Krajem 1943. i početkom 1944, preostalo stanovništvo se iselilo u Srbiju.
Srpsko stanovništvo se pred albanskim terorom sklanjalo u Srbiju, Crnu Goru, gradove i manastire na Kosovu i Metohiji, ili odlazilo u zbegove u susedna srpska sela. Okupatori su preduzimali kaznene ekspedicije i slali Srbe u internaciju u logore u Italiji i Albaniji. Krajem juna 1942. Kosovo i Metohiju je posetio predsednik albanske vlade Mustafa Kruja. Tim povodom izdate su naredbe prefektima i potprefektima da sve Srbe starosedeoce proglase naseljenicima, te da ih, po tom osnovu, uz pomoć italijanskih i nemačkih službi, proteraju u Srbiju ili otpreme u koncentracione logore. To je bio nagoveštaj potpunog egzodusa preostalog srpskog stanovništva sa Kosova i Metohije. Krajem juna 1942. u okolini Prištine ubijeno je više Srba. Ova ubistva potvrđuje i poslanik NDH u Sofiji Vladimir Židovec u pismu od 5. septembra 1942. ministru inostranih poslova NDH Mladenu Lorkoviću. U delu tog pisma kaže se da su Albanci u Prištini i njenoj okolini ubili 100 Srba, „…Albanci na taj način ciljaju za tim da otjeraju Srbe iz kosovskog kraja.“ Tokom druge polovine 1942. albanske kvislinške formacije pojačale su teror u gotovo svim srpskim selima širom Kosova i Metohije.
Jedan od najmasovnijih albanskih zločina nad srpskim stanovništvom dogodio se u Peći i okolini, u poslednjim mesecima 1943, nakon kapitulacije Italije, kada je streljano ili na drugi način ubijeno više stotina Srba. U pećkom srezu ubijeno je oko 130 Srba, a u samom gradu Peći oko stotinu. Kosovski puk su formirali oktobra 1943. Džafer Deva, Ago Agaj, Kemalj Bej i Maljuš Kosova. Od oficira puka po svireposti su se isticali Bislim Bajgora i Husein Grdovci. Pokolj Srba u Uroševcu i okolini dogodio se 11. i 12. septembra 1943, kada je ubijeno 60 Srba, od kojih je 48 likvidirano u gradu, a 12 izvedeno iz grada i, posle svirepog mučenja, ubijeno na mestu „Kamena glava“. Izvršenjem ovog zločina komandovao je Jašarević Amdija. U toku noći između 12. i 13. septembra ubistva Srba dogodila su se i u selima Nekodimu, Boroš selu, Duganjevu i Plešini. Masovno ubijanje Srba od strane albanskih kvislinga dogodilo se u starosedelačkom srpskom selu Brestoviku kod Peći. Do italijanske kapitulacije živote je izgubilo 12 meštana, da bi samo 13. oktobra 1943. bilo ubijeno 19 Srba. Oktobra 1943. Albanci su u selu Rakoš streljali 63 Srbina iz nekoliko sela.
Andjela
Elita
- Poruka
- 23.874
Od sredine 1943. pojačan je teror u Ibarskom Kolašinu. Novi napad na Ibarski Kolašin počeo je 3. februara 1944. iz više pravaca (Ribarići, Drenica, Istok, Suva Reka). Napadi Albanaca, koje je predvodio Šaban Poluža, prekinuti su 25. februara, posle akcije pripadnika JVuO. U ovom periodu uništeno je 15 srpskih sela, izgorelo 900 kuća, otete su 4 devojke, a ubijeno 69 staraca, žena i dece. Šest lica poginulo je pružajući otpor albanskim napadačima. Na Kosovu i Metohiji svakodnevno su ubijani pojedinci ili manje grupe Srba, uglavnom od strane albanskih kvislinga, u drugoj polovini 1944. ređe. U Istočkom srezu 1943. i 1944. ubijeno je 95 Srba, pretežno starosedelaca (ne računajući streljane u Rakošu). U Ibarskom Kolašinu je od 9. septembra do kraja 1943. ubijen 21 stariji Srbin, dok su u 1944. živote izgubila 82 lica srpske nacionalnosti. Srbi su ubijani i u selima Goraždevac, Letina, Siga, Belo Polje, Vitomirica, Drsnik, Klina. Stanovništvo Kosova i Metohije stradalo je i u logorima i zatvorima koje su formirali italijanski, nemački i bugarski okupatori i Albanci. Najpoznatiji zatvori bili su u Gnjilanu, Peći, Prištini, Uroševcu, Đakovici. U Kosovskoj Mitrovici bilo je četiri zatvora. Koncentracioni logor u Prištini formiran je maja 1944. godine od strane Nemaca, a po inicijativi Džafera Deve. Tri dana pre nemačkog napuštanja Prištine, logor je predat albanskoj policiji. Brojno stanje zatvorenika u ovom logoru iznosilo je najviše do hiljadu ljudi, a iz logora je u 4 navrata, internirano oko 1500 ljudi. Veliki broj srpskog stanovništva je proteran sa Kosova i Metohije ili je bio prinuđen da pobegne sa ove teritorije, da bi izbegao smrt. Smatra se da je oko 40.000 Srba napustilo italijansku, 30.000 nemačku, a 25.000 bugarsku okupacionu zonu. Oko 100.000 Srba je pod prisilom otišlo sa Kosova i Metohije. Srbi su odlazili sa ovog područja sve do avgusta 1944. Poslednja grupa izbeglica iz Uroševca stigla je u karantinsku stanicu Ravni Gaj kod Knića 21. avgusta 1944.
Položaj srpskog življa bio je najteži u italijanskoj okupacionoj zoni, iako je bilo pojedinačnih slučajeva zaštite Srba od strane italijanskog okupatora. Stanje je bilo teško u nemačkoj okupacionoj zoni. Najpovoljnije stanje bilo je na teritoriji koju je kontrolisala bugarska vojska, zbog velikog animoziteta i sukoba između bugarskog okupatora i albanskog stanovništva. Srbi su stradali i u izbegličkim kolonama i zbegovima: u Rugovskoj klisuri na putu za Crnu Goru, u izbegličkom logoru - zbegu u Baru od dizenterije je umrlo 300 dece mlađe od 5 godina; u zbegu u Pećkoj Patrijaršiji umrle su 102 izbeglice, u Đurakovačkom zbegu petnaest. Srbi sa Kosova i Metohije stradali su i u nemačkom streljanju (odmazdi) građana Kraljeva oktobra 1941. U Kraljevu je streljano najmanje 26 lica (Čikatovački transport). U karantinskoj stanici Ravni Gaj kod Knića od tifusa je umrlo 36 lica, u Raškoj takođe od tifusa više od 30 izbeglica.
Jedini zvanični državni popis koji je 1964. izvršila SFRJ, utvrdio je da je na Kosovu i Metohiji stradalo 7927 ljudi, među kojima 4029 Srba i 1460 Crnogoraca. Najrealnije procene ukazuju da je u toku Drugog svetskog rata na Kosovu i Metohiji život izgubilo oko 10.000 Srba, koji su većinom stradali u direktnom teroru od strane Albanaca.
Nenad Antonijević
Položaj srpskog življa bio je najteži u italijanskoj okupacionoj zoni, iako je bilo pojedinačnih slučajeva zaštite Srba od strane italijanskog okupatora. Stanje je bilo teško u nemačkoj okupacionoj zoni. Najpovoljnije stanje bilo je na teritoriji koju je kontrolisala bugarska vojska, zbog velikog animoziteta i sukoba između bugarskog okupatora i albanskog stanovništva. Srbi su stradali i u izbegličkim kolonama i zbegovima: u Rugovskoj klisuri na putu za Crnu Goru, u izbegličkom logoru - zbegu u Baru od dizenterije je umrlo 300 dece mlađe od 5 godina; u zbegu u Pećkoj Patrijaršiji umrle su 102 izbeglice, u Đurakovačkom zbegu petnaest. Srbi sa Kosova i Metohije stradali su i u nemačkom streljanju (odmazdi) građana Kraljeva oktobra 1941. U Kraljevu je streljano najmanje 26 lica (Čikatovački transport). U karantinskoj stanici Ravni Gaj kod Knića od tifusa je umrlo 36 lica, u Raškoj takođe od tifusa više od 30 izbeglica.
Jedini zvanični državni popis koji je 1964. izvršila SFRJ, utvrdio je da je na Kosovu i Metohiji stradalo 7927 ljudi, među kojima 4029 Srba i 1460 Crnogoraca. Najrealnije procene ukazuju da je u toku Drugog svetskog rata na Kosovu i Metohiji život izgubilo oko 10.000 Srba, koji su većinom stradali u direktnom teroru od strane Albanaca.
Nenad Antonijević
Andjela
Elita
- Poruka
- 23.874
Nušić: Svakodnevni zulumi
Književnik Branislav Nušić, kao srpski konzul u Prištini, napisao je o zlodelima Arnauta brojne izveštaje vladi u Beogradu. Izdvajamo deo Nušićevog izveštaja upućenog Simi Lozaniću, ministru inostranih dela, 25. jula 1895. godine:
- U mnogim svojim ranijim izveštajima imao sam prilike, gospodine ministre, da vam iznesem sve potankosti i same događaje iz onog velikog niza zuluma, koje oružani Arnauti čine nad nenaoružanim srpskim življem. Sada mogu samo ponoviti svoje ranije tvrđenje da su ti zulumi ove godine jači no što su, valjda, ikada bili, što pokazuje i neobično nagla emigracija stanovništva, koju nikakva sredstva nisu kadra da spreče... Zaista je užasno svaki dan slušati toliko jadikovanje užasno potlačenoga stanovništva, koga ubijaju, globe, turče, raseljavaju i otimaju im imanja, kuće, novac, stoku i sve...
IMA JOS, ALI TEMA NISU ALBANSKI ZLOCINI NAD SRBIMA!
Književnik Branislav Nušić, kao srpski konzul u Prištini, napisao je o zlodelima Arnauta brojne izveštaje vladi u Beogradu. Izdvajamo deo Nušićevog izveštaja upućenog Simi Lozaniću, ministru inostranih dela, 25. jula 1895. godine:
- U mnogim svojim ranijim izveštajima imao sam prilike, gospodine ministre, da vam iznesem sve potankosti i same događaje iz onog velikog niza zuluma, koje oružani Arnauti čine nad nenaoružanim srpskim življem. Sada mogu samo ponoviti svoje ranije tvrđenje da su ti zulumi ove godine jači no što su, valjda, ikada bili, što pokazuje i neobično nagla emigracija stanovništva, koju nikakva sredstva nisu kadra da spreče... Zaista je užasno svaki dan slušati toliko jadikovanje užasno potlačenoga stanovništva, koga ubijaju, globe, turče, raseljavaju i otimaju im imanja, kuće, novac, stoku i sve...
IMA JOS, ALI TEMA NISU ALBANSKI ZLOCINI NAD SRBIMA!
Molonlabe
Poznat
- Poruka
- 7.225
Naravno, klasična stvar. Izigravaju žrtve, bez sagledavanja uzrocno-posledicnih veza.
Cinjenica je da su Albanci prvi poceli sa istrebljivanjem Srba, prije svega na Kosovu i Metohiji, jer da to nije slučaj ne bi se demografska slika ovoliko promijenila.
Možemo slobodno reći da taj zločin ima kontinuitet od bar 400 godina još od 13-godišnjeg rata između turaka i Austrije pa sve do danas. Intenzitet je bio pojačan ili smanjen, ali je imao nesumnjiv kontinuitet. Izuzetak su Albanci hrišćani, koji su zajedno sa Srbima ulazili u borbe protiv Turaka.
U Prvom svjetskom ratu Albanci su iz zasjeda činili stravične zločine nad srpskom vojskom koja se povlačila preko Albanije, napadajući izgladnjelu vojsku iz zasjeda, iako je njihov vladar bio srpski prijatelj. Dakle, govorimo o jednom primitivizmu i mržnji koja je kroz istoriju tako tipična za sjeverne Albance - Gege.
Ilustracije radi, kad je srpska vojska došla među Toske, tih zločina više nije bilo.
I dan danas južni Albanci - Toske, kažu da su Gege skroz drugi svijet u odnosu na njih. Istorija potvrđuje ovu tvrdnju južnih Albanaca.
Molonlabe
Poznat
- Poruka
- 7.225
Него, постоји прича, да је један дио српске коњице Цара Душана, био састављен од Албанаца и да им је српски Цар много вјеровао приликом његових ратних похода.
Ћоровић каже да су Албанци били потпуно национално несвјестан народ, али и даље јако жилав, (вјероватно због азијске културе која се дијелом задржала од времена кад су им Срби дозволили да се населе у околини Рабана) те да нису могли бити брзо асимиловани (свега 20-50 година су били као цјелина под Српским Царством), али да би временом то засигурно био случај. Поготово, јер је то било вријеме кад су Срби и Албанци имали исту православну вјеру, и 300 година пријатељства којем Албанци дугују њихово данашње присуство у Европи..
Ћоровић каже да су Албанци били потпуно национално несвјестан народ, али и даље јако жилав, (вјероватно због азијске културе која се дијелом задржала од времена кад су им Срби дозволили да се населе у околини Рабана) те да нису могли бити брзо асимиловани (свега 20-50 година су били као цјелина под Српским Царством), али да би временом то засигурно био случај. Поготово, јер је то било вријеме кад су Срби и Албанци имали исту православну вјеру, и 300 година пријатељства којем Албанци дугују њихово данашње присуство у Европи..
