Premijer Dukanović, po mnogima najveći sin naših naroda i narodnosti, najavio je mogućnost odlaska iz politike. Jednom kada je otišao, na kratko srećom, nacija je pala u depresiju. Ne ekonomsku, nego onu iz glave što dolazi . Pametni su vapili „Primuse vrati se". Oni malo manje pametni su se pitali „Kako ćemo sad, bez njega?". Tad čuh jedan radio komentar-uvodnik, našeg najboljeg i najprofesionalnijeg novinara povodom njegovog odlaska. I ukočih se. Od tuge. A tek kada mu se javiše slušaoci. Kakav je to bol tj. neprebol bio. Toliko „plača" za premijerom, kao da je ne daj Bože umro. Bilo je i takvih komentara-komentara, da je isti najbolji u istoriji crnogorskog novinarstva. I šire, dodah tada u sebi. Ne mogah u program uživo. Od tuge i bola, bi mi se glas oduzeo.
Pitao sam se kao mnogi tada. A što ćemo sad? A kako ćemo sad? A oćemo li moć? A...
Puno pitanja, malo odgovora. Znao sam da ga gospodin Šturanović neće moći dostojno zamjeniti, uprkos tome što je i on krajnje pošten. Kao svi iz vrha partije. Medju običnim simpatizerima i članovima se može provući i poneko nepošten, ali u vrhu takvih nema. Ne može se sve do kraja iskontrolisat, kolko godj partija revnosa bila!
Zamislih se tada i za Državu, kao svaki pravi patriota, pitajući se. „A što ako ona propadne?"
Uh, o čemu sam sve mislio. Bolje da ne pišem. Znate sami na koje ste muke bili.
Srećom, po sve nas, Premijer se brzo pokajao tj. podlegao pritisku naroda. Ostavio je milionske poslove, koji su mu izvrsno išli, da bi se opet žrtvovao. Za nas, često nedovoljno zahvalne.
Ali, evo, opet premijer najavljuje da se povlači iz politike. I to sad, kad nam je najteže, a za što je kriva svjetska ekonomska kriza. Sad, kad nam je skinuo vize. Sad, kad smo na prijemno za ulazak u EU. Sad, kad uživamo u miru poslije nametnug nam rata. Sad, kada smo spremni da se odlučno suprostavimo organizovanom kriminalu i korupciji. Sad, iako nam Državi još prijeti opasnost od spoljnih i unutrašnjih neprijatelja...
To ne smijemo dozvoliti, ako nas ima. A ima nas. Trebamo se organizovati, protestovati ako treba, bolje moliti, da nam Premijer ostane. Zauvjek. Treba ga svim demokratskim sredstvima prisiliti da nas ne ostavlja. Predlažem organizovanje referenduma sa jednostavnim pitanjem „Da li želite da nas Djukanović vodi do kraja?". Ili tako nekako. Ma kao ono kada je on predlagao, da se organizuje referendum sa isto tako jednostavnim pitanjem „jesmo li za višepartijski sistem?".
Znam da mu nije lako, te da ga kao čovjeka vrijedja ovo što o njemu priča takozvana opozicija i isfrustrirani ljudi, umišljeni intelektualci. Zato, na referendumu bi se moglo postaviti i pitanje da se ukine opozicija. Što će nam? A kad demokratski odlučimo da nam opozicija ne treba, u što ne sumnjam ni ja niti bilo koji pošteni gradjanin, EU i Amerika nam ne mogu ništa prigovoriti. Sve demokratski.
Umišljenih i isfrustriranih intelektualca srećom imamo malo, sve poštena inteligencija, pa se na njih ne trebamo ni osvrćati. Jednostavno ih mi, obični obožavaoci partije i premijera, a nas je ogromna većina, trebamo pljunuti ili upadljivo, sa prezirom gledati kada ih vidimo na ulici. Ako oni uopšte i smiju izaći na ulicu, pred narod?
Već me majka pita „Dome, oćemo li nam davat penzije ako on podje"?
Tetka kuka „Kuku nama, ako on podje, sve će nas pobit"
Komšija brine „Oće li mu srušit to mala jada od kuće što još nije dovršio, a dozvole nema, iako je svim srcem i dušom za današnjicu" što i pokazuje na svakom koraku.
Kolega mi se boji da ne ostane bez posla, iako ga godinama nema, ali prima platu.
Ujak, da mu nikad neće asfaltirat put pored kuće, na selu, a put godinama, samo što nije asfaltiran.
Poznanik, doktor, ima slične strahove i komentariše „Ako budem mora živjet od plate kao ti, bolje da se ubijem."
Poznanik poznanika „Budem li mora plaćat porez, zatvaram radnju"
Momak jedan, dobar kao hljeb, ali ga je bilo uhvatilo loše društvo znate, boji se da će morat u zatvor zbog onih 5-6 grama heroina. Muka je na njega.
Na koje su muke ovi „veliki", kad smo mi mali na ovakve, samo mogu zamislit. Ako Premijer podje. Nego neće. Nećemo mu dat
neka ide ne mora ni da se vraća .....
