Žaklina Kiš otvorila je mnoga pitanja: od etičkih do metafizičkih.

Noseći breme učinjenog greha, glavna junakinja Ena kreće u potragu za samom sobom, pokrenuta snažnom unutrašnjom željom da krene na najvažnije putovanje na kojem se otkriva svoje pravo ja... ali za taj put, osim hrabrosti i snage, potrebno je izabrati i pravi trenutak koji Eni u nekoliko navrata izmiče. Iako svesna da bez ljubavi prema sebi nije moguče voleti ni druge, glavna junakinja posustaje i po ko zna koji put najvažniju od svih ljubavi zamenjuje surogatima i lošim alternativama. Strah od samoće, potreba da se bude voljen i prepoznat postaju glavni ometači Eninom upoznavanju prave ljubavi. Začuđujuća je ali i veoma realna činjenica da junakinja oseća poziv duše, ima svest o neminovnosti suočavanja, ima znanja i intelekt, a ipak ne uspeva da se otgne od obrazaca i ponavljanja krugova o kojima je pisao veliki metafizičar i duhovni tragalac Uspenski... Put je dug i težak... zbog toga samo malobrojni stižu. Čovek najteže sebi prašta. Kodeksi, vaspitanje, duboko usađena merila, drže nas u naručju krivice i prošlosti čak i kada nam oni koje smo povredili oproste. Možda je u pitanju junakinjina sumnja. Moguće da je svesna da samo veliki praštaju i da je za oprost iz srca potrebna velika duhovna snaga i samosvest.

Žaklina vešto dodiruje jednu od najvećih tabu tema istorijeorodicu. I postavlja pitanje – da li porodica ostaje ili opstaje? Da li nas poput strela odapinju iz svojih lukova, ili nam zatupljuju oštrice. Da li nas od strela pretvaraju u obične štapove? I da li je ljubav ono što njene članove veže?

Ena traži ljubav. Pronalazi strast, seks i razočaranja. Opisi seksualnih scena u funkciji su demistifikovanja i rušenja građanskih etiketa i postulata kao i rigidnih merila o tome na koji se način koja pitanja obrađuju... Autorka je odbacila istrošena umovanja i akademska nagvaždanja o toj neiscrpnoj temi. Napustila je liriku pogodnu za opise ljubavi.

Žaklina je izabrala da o seksu piše njegovim načinom – seksualnim, a to znači polnim, iz ugla jedne izgubljenje žene koja je, kao i mnoge druge, stavila znak jednakosti između seksa i ljubavi. Postoje dva pravca, a isti znak, znak jednakosti: nekada su žene, da bi kušale seks morale da ga nazovu ljubavlju, a danas žene u želji da osete ljubav hrle za seksom nadajući se da će se katarzična telesna milina pretočiti u duševnu...

U “Pismu Senki” – Žaklina Kiš nas podseća na Junga i njegove studije o svetloj i tamnoj strani ličnosti: Persona i Senka... da li je i ovde autorka vešto izabrala ime – Senka, i da li je Ena, zapravo Eva čiji greh su nasledile sve žene? Da li je ovaj roman poziv da odbacimo to breme i grehovnost koja je rodila krivicu, a koja ne sme da bude osnov naše ljubavi i vere? Da li ćemo se konačno usuditi da biramo i prestati da se plašimo slobode svesni da su dobro i loše, vrlina i greh, lica i naličja života koji nam je dat i čiji se smisao meri ljubavlju koju smo u njemu u stanju da pružimo i primimo.

“Prošlost ne postoji, samo sadašnjost. Sve ostalo je iluzija. Pakovani delovi sećanja po meri i potrebi”. Ena zna, ali dug je put od znanja do spoznaje... dug proces od uvida do njegove integracije. Ena prolazi kroz najvažniju fazu životnog sazrevanja upravo zato što se nije apriori pomirila ni sa sobom ni sa nametnutim merilima... morala je da iskusi, proživi, propati i na kraju umre... da bi se ponovo rodila. Ovo je roman o vaskrsu, o ponovnom rođenju, onom za koje smo odgovorni, u kojem sami sebe rađamo. Sam kraj romana zbuniće neopreznog čitaoca... Zapitaće se, možda, da li je Ena posle svega proživljenog toliko ogrubela da je izgubila veru u istinu, a poverovala u moć laži... Tek u drugom čitanju otkrila sam fascinatnu autorkinu igru: Sve je iluzija, ali iluzija je toliko jaka da joj dajemo moć i ne samo dajemo već pod tu moć potpadamo... Ako želimo da živimo u istini prvo moramo da shvatimo tu čarobnu snagu i moć iluzije odnosno laži.

Ovo delo transcedira poimanje ljubavi i poziva da napravimo skok na sledeći nivo Postojanja i Ljubavi.