Г. Миљковићу, примери које сте навели заиста стоје, међутим то је само један сегмент читаве приче, а никако прича у целини, па још и политички. У питању је политичка злоупотреба која је имала за циљ ослабљење српске државности и рашчлањења српске националности унутар заједничке државе и мислим да дискусији о томе стварно није место у контексту расправе о пореклу и значењу речи. Наравно да јој је место на теми као таквој, јер се теме, као њен сегмент, и те како дотиче, али она није у супротности нити у логичкој противречности са било чиме што сам до сад написао. Мени само смета што је тај сегмент стављен под увеличавајуће стакло и што се сви остали делови шире слике негирају и тврди се да они не постоје. У реду, пронашли смо змију у књизи о постању, али књига о постању ипак није књига о змији, нити је у њој змија централни лик.
Kolega!
Nisam bio u prilici da se do sada uključim u priču, a možda ne bih ni reagovao na ovo tvoje promišljanje, da nije u pitanju tumačenje nekih mojih stavova na koje ipak moram da odgovorim.
Pročitao sam, naravno, sve priloge postavljene do ovog trenutka.
Radi se, dakle, o sledećem. Ti si, kada su pitanju reči Srbijanac i srbijanski na početku rasprave bio vrlo odredjen: Rečnik je standard! U ovom slučaju Rečnik SHKJ. (Rečnik
srpskohrvatskog književnog jezika – njegovu eufemističku odoru “Rečnik Matice srpske” ne mogu da prihvatim jer su prve tri knjige zajedničke: i Matice srpske i Matice hrvatske, a taj naslov nije štampan na koricama ni jedne od šest knjiga.)
Ja sam, naravno prihvatio rečničku standardizaciju imenice i prideva i vrlo jasno naglasio da je za mene sporna značenjska odrednica: iz uže Srbije.
Išao sam dalje i, na osnovu vremenske podudarnosti važnih dogadjanja u državi u vremenu kada se na rečniku radilo i kada je izašao iz štampe, došao sam do zaključka da je značenje “iz uže Srbije” u rečnik ušlo, evo sada i tvrdim, da bi se poduprli odredjeni koraci tadašnnje vlasti, u ovom slučaju Ustav SFRJ iz 1974.
Ti moje argumente, kao primere, kvalifikuješ da “zaista stoje”, ali ih ipak smeštaš u “samo jedan segment čitave priče”, “pa još i politički”, uz sva dalja objašnjenja koja ne osporavam i prihvatam da nisu u suprotnosti sa bilo čim što si do tada napisao..
Ali, zašto tvrdnja: stavljanje tog segmenta pod uveličavajuće staklo? Pa taj segment je suština priče. I gde u onome što sam ja napisao nadje da negiram i da tvrdim da ne postoje ostali delovi šire slike? Ako o tome nisam pisao, ili ako nisam naglasio da si kod tih delova u pravu, to ne može da znači da ih ne prihvatam.
Hvala ti za zmiju iz Postanja, medjutim ne mogu da se složim da u standardizovanju značenja reči koje su „glavni junaci“ ove naše priče, nije bilo zmijskih namera. Prevara sa jasnim dalekosežnim ciljem.
I jabučice od tog "ploda" više guše ove mladje generacije nego nas koji pamtimo to vreme i u njemu smo živeli.
Dakle, M. Šipka je jasan. Da navedem deo koji govori o značenju:
Pridjev srbijanski – za razliku od srpski, koji se upotrebljava u raznim ispravama i široj pismenoj komunikaciji još od XII stoljeća (v. primjere u RJAZU, XVI, 1956-1958: 320-322) – novijeg je postanja.
Prvi put je zabilježen tek sredinom XIX stoljeća, kao odrednica u drugom izdanju Vukova Srpskog rječnika, 1852, s njemačkim i latinskim objašnjenjem: „von Serbien, Serbiae", što upućuje na značenjsku vezu s imenom zemlje (Srbija).
Kasnije će to Broz-Iveković 1901. potvrditi i na našem jeziku, dodajući, uz Vukovo, i svoje objašnjenje: „što pripada Srbiji", uz jedan primjer, opet Vukov, iz predgovora Rječniku: „Na ovu knjigu ima prenumeranata i iz Srbijanskih namastira" (Broz-Iveković, II, Zagreb, 1901: 455).
Medjutim, eto ga
RJAZU...
Tumačenja data u drugim našim rječnicima uz odrednicu srbijanski, a i analiza tvorbe toga pridjeva, upućuju, međutim, na još jedno njegovo značenje, koje je u vezi s imenicom srbijanac.
Tako se u RJAZU pridjev srbijanski tumači kao „adj. poss. koji ili što pripada Srbiji ili Srbijancima" (XVI, Zagreb, 1956-1958: 188), a Srbijanac je, prema ovom rječniku, kao i prema Vuku i Broz-Ivekoviću, „čovjek iz Srbije ili koji živi u Srbiji" (ib.).
I, konačno, eto ga Rečnik srpskohrvatskog književnog jezika zaogrnut plaštom sa nazivom RMS (Rečnik Matice srpske).
U RMS jasno stoji da je Srbijanac: „Srbin iz Srbije (u užem smislu)", a Srbijanka: „Srpkinja iz Srbije (u užem smislu)" (V, Beograd, 1973: 959).
I još jedan eufemizam, sada od stručnjaka kojeg izuzetno poštujem:
Tu su već moguće zabune.
A, inače, onaj ko je smislio pridev, prišio je sebi i ime/nadimak:
I sam Vuk Karacić nazivao je sebe Srbijancem. U naslovu prve gramatike našeg savremenog jezika stoji: Pismenica serbskoga jezika, po govoru prostoga naroda napisana Vukom Stefanovićem Serbijancem (u Vienni, 1814).
Sada samo da mi se kolega Mrkalj ne naljuti, ali reći ću kao zaključak: čim se nedovoljno obrazovan čovek upusti u bilo kakvu reformu, oni koji treba da osete boljitak od toga što je reformisano gadno – najebu.
Tako Vukov nadimak (ne tvrdim da je imao zlu nameru, naprotiv!) meni i nama iz Srbije "u užem smislu" sada je nekakva odrednica, a ne znam kakva, a ustavna reforma druga Bevca nas okači nad ambis u koji ne znamo kada ćemo da padnemo. Mislim na nas "iz užeg smisla".
?Srbijanac je srbin koji je poreklom iz srbije ,ne moze srbin iz crne gore biti srbijanac ?
