Naišao sam na veliki broj fotografija manastira Devič, kao onih pre rušenja tako i ovih nakojima se obnavlja. Možda bi bilo dobro da opišete stari manastir iz vremena Brankovića, kako bismo lakše obavljali selekciju istog. Pozdrav i uspeh.
Колико се сећам, манастир је био онижи, изграђен у стилу српских средњовековних манастира, са великом куполом обложеном патинираним бакарним лимом. Са стране поред улазних врата више прозора са шипкама од кованог гвожђа. А иза манастира вишеспратни конаци. Те тренутке из раног детињства описао бих овако:
Око манастира прави метеж. На неколико места се играју кола и трешти музика. У монтажним дућанима продаје се храна и предмети за успомену. Староседеоци и досељеници у народним ношњама из својих крајева, а остали у грађанским оделима. Падају у очи мушкарци у кожним капутима и официрским униформама и даме са шеширима. Улазимо у манастир полако, без гужве и по реду. Сви се по неколико пута прекрсте, а затим целивају оба камена довратника. Отац ми објашњава да су та необична и велика удубљења у довратницима од мрамора (дубља од десетак сантиметара) настала само од целивања посетилаца и да је то тако вековима. Ја климам главом, али ми није јасно како је могуће да се тако нешто створи од пољубаца. А унутра, како сам касније причао, „било је право чудо". Сваки делић простора био је испуњен иконама, фрескама, кандилима, лустерима и другим предметима. Док су у слабо осветљеној просторији гореле свеће и кандила и ширио се јак мирис тамјана, уз пратњу хора монахиња (јер је то био девојачки манастир) један свештеник је обављао причест. У хору су биле и две упадљиво одевене даме: носиле су ружичасте шеширчиће са мрежицама. За једну ми отац рече да је супруга неког економа из Србице и да је познаје. То чудно појање, хор и две необично лепе даме у њему (или ми се само тако чинило), много година касније, потиснули су у заборав све остало што се потом догађало.
Сећам се да смо се, после причешћа, одмарали и ручали у необично малим собицама вишеспратног конака. Имале су само кревет, малу пећ (бубњару), сточић и столицу и на челу мали дрвени балкон окренут ка дворишту. Како је и зграда била лучно постављена, добијао се утисак као да смо у ложама великог позоришта. Било је ту и других зграда различите намене. У једној од њих, приликом насељавања ових предела, боравио је чувени „Летећи џандармеријски батаљон". Успостављао је ред и гонио качаке у време док Србица, као касније среско место, није постојала. А после тога сам са нестрпљењем очекивао да у потоку поред „светог извора" уберемо штапић од зове. Поред самог извора била је велика гужва: док одређен број одраслих лежи и седи, други чекају на ред да захвате воду. Отац ми објашњава исцрпно (како је само он то умео) да су то болесници који пате од разних болести, да неке оставе и саме преко ноћи, да је извор доказано чудотворан и да ће ми успут испричати о случајевима оних који су оздравили. Каже да то нису само приче, него да и он зна за људе који су се ту излечили. Међу њима има и Шиптара. А у питању су различити болесници непокретни, слепи, неми, нервно оболели и други. Прича ми да се у манастиру налазе мошти свеца Јанићија, да су некада давно покушали да поруше манастир и да су ти људи полудели, па се по томе суседно село зове Лудојевићи. И много других прича, којих се данас више не сећам.
Toliko.