Stari manastir Devič

starimrgud

Primećen član
Poruka
607
Pre Drugog svetskog rata, kao dete, posetio sam manastir Devič i tu čarobnu sliku nosim i dan danas. Posle rata na temeljima tog manastira izgrađen je novi koji, i ako lep, izgledom nije imao sličnosti sa onim srednjovekovnim. O doživljajima prilikom poseta tom manastiru pisao sam u svojim knjigama. Značilo bi mi veoma mnogo kada bih našao fotografiju tog manastira iz vremena pre Drogog svetskog rata. Verujem da se ona ipak negde nalazi u objavljenoj literaturi ili u privatnim zbirkama. Unapred sam zahvalan.
 
Zašto mi je važna fotografija manastira, onakvog kakav je izgledao kroz vekove sve dok ga do temelja nisu porušile poznate bande. Prilikom pričesta, kao dete predškolskog uzrasta, prvi utisak o toj svetinji stekao sam posmatrajući neobične dovratnike od nekog kamena roze boje. Sa obe strane dovratnika u kamenu bile su jamice neobičnog oblika i duboke i do desetak santimetara. Roditelji su mi govorili da je to nastalo od celivanja posetilaca kroz dugi vremenski period od preko pet stotina godina. Naravno, da mi to tada nije bilo logično, jer je u pitanju kamen. Zatim sledi utisak o unutrašnjem izgledu manastira, pa ogromnim višespratnim konacima, o lekovitom izvoru itd.
Koliko je važna stara fotografija kao očigledan vizuelan trag o nečem što je nekada bilo, najbolje može poslužiti sledeći primer. U porodičnoj zbirci fotografija iz pedesetih godina prošlog veka imali smo jednu snimljenu prilikom posete tom manastiru tadašnjeg vladike Pavle, kasnije patrijarha. Na njoj su monasi, igumanija Paraskeva i ljudi iz mog sela i članovi moje uže porodice. Kako sam tu fotografiju objavio u knjizi o životu ljudi iz tog kraja, ona je bila i jedini značajniji prilog o posetama tog svetog čoveka tom manastiru, kao ilustracija životopisa prilikom njegove sahrane.
 
Манастир Девич је кроз векове нашем народу значио много више од древног манастира. У њему је била прва српска школа, општина при насељавању непроходног краја двадесетих година прошлог века, седиште чувеног жандармеријског „летећег батаљона“ који је штитио насељенике при подизању насеобина у четрдесетак српских села у његовом окружењу, и световни и саборни центар све док је у његовом окружењу била и једна српска душа. И много више од свега тога; центар националног окупљања. Свакој породици је био и остао у сећању на свој посебан начин. А мојој и много више од тога.
Моји преци нису намеравали да се села на Косово све док им син из далеке Аргентине није поставио услов да се у земљу неће вратити док то не учине. А како је постао богат, обећао је да ће им слати новчана средства за подизање имања, па када га изграде тада ће се вратити. Када је крајем двадесетих година прошлог века све било готово, продао је свој посед у тој земљи и спремио се за повратак, али је био убијен и опљачкан. Мој деда и отац купили су у иностранству звоно са посветом стрицу које је било намењено за сеоску цркву посвећену „Светом Ђорђу“. То звоно је читавих десетак година са оближњег брежуљка вулканског порекла, необичном чујношћу далеко и до двадесетак километара подстицало народ тог краја на своју националну припадност. Рат их је омео у намери да подигну цркву. После рата звоно је поклоњено манастиру Девич и деценијама је у току подизања новог манастира било једини црквени симбол и за монаштво и малобројне повратнике. И све тако док манастир није поново разорен 2004. године, а звоно на тракторској приколици одвезено у непознатом правцу. У немоћи да било шта предузмем написао сам писмо његовој светости патријарху, тек толико да схвати колико свако од нас на свој начин тешко доживљавамо рушење те светиње. Копију сам на енглеском доставио и УМНИК-у не очекујући да ће било шта предузети, када то нису урадили приликом рушењу манастира. Монахиње кажу да је за све време над разулареном масом кружио њихов хеликоптер. Као да им је био нека „ваздушна подршка“.
 
Ova teme me višestruko interesuje. Najpre jer potičem iz tog kraja, a zatim što bi svaka nova pojedinost o manastiru Devič, o kome se ovih dana veoma mnogo piše, imala širi značaj. A sama fotografija manastira za ovog gospodina, prirodno, značila bi veoma mnogo. Iz tih razloga želim da se priključim diskusiji o ovoj temi.
I pored dileme gde svrstati ovu temu trebalo bi poći od toga da bude svrstana u aktuelnu kosovsku problematiku, i da time otvara i druge aktuelne teme. Iako je poseta ovoj temi i do sada bila značajna, mislim da bi u tom slučaju bila još veće, pa i očekivani rezultati. Međutim, to je samo predlog. U sledećim javljanjima govoriću o nekim konkretnim pojedinostima vezanim za predmetnu fotografiju. Pozdrav.
 
Слажем се са дреницом4104. С обзиром да потиче из тог краја очекујем да изнесе неке појединости о самој теми. Размишљам: да ли о манастиру зна само кроз велики број објављених фотографија након вандалског рушења и дуге обнове, или има неко податке бар из прича, како је тај споменик наше свете прошлости изгледао. Да ли је визуелни изглед најчувенијег пустињског манастира на просторима Балкана занавек нестао? И даље, колико има још живих људи који у својој старачкој меморији његову слику још увек чувају.
 
Više puta sam posle rata navraćao u taj manastir i pratio njegovu obnovu. Uvek sam se pitao kako je izgledao kroz vekove pre nego što je do temelja uništen. Priče očevidaca nisu mi mogle u tome mnogo pomoći. Bio sam zadovoljan i time što je manastir izgrađen iako nije mogao ni po čemu da liči na onaj ranije. Malo me čudi da Crkva nije učinila više da se pronađe njegova fotografija. Razumem da je iz te episkopije dokumentacija uništena tokom rata, ali se nadam da bar negde uz prigodan tekst postoji njegova slika kao istorijski dokumenat. Čitao sam malu studiju o manastiru Devič, koju je svojevremeno napisao episkop Pavla, kasnije patrijarh, ali i tamo nema fotografije manastira. Ako u vreme kada je pisana nije bilo moguće pretražiti raspoloživu dokumentaciju, čudi me da to nije urađeno kasnije prilikom drugog izdanja te knjige. Slažem se da bi trebalo uraditi sve da se nađe i to objaviti. Možda i o tome nešto objaviti.
 
Pozdravljam „starogmrguda“ i njegovu ideju da pronađe fotografiju manastira Devič, onakvog kakav je stolećima izgledao. Nekada sam živeo u tim krajevima i sa posebnom pažnjom pratio sam sve što se tamo desetinama godina dešavalo. Tako sam 1998. godine kupio tek izašlu knjigu gospodina Tatomira Vukanovića „Drenica“. Poznati naučnik je u periodu 1934 – 1937. obišao svaku kuću u toj zaostaloj oblasti, nezavisno od nacionalne pripadnosti, da bi doznao podatke o pripadnosti svake familije i o uslovima i načinu života. Ali takvi podaci nisu bili popularni posle Drugog svetskog rata, pa je knjiga izdata u ono kritično vreme za našu zemlju, godinu dana nakon smrti autora. Knjiga je toliko interesantna za ljude koji žele da saznaju sve što se tiče antropogeografskih i etnoloških podataka o predelu koji je u to vreme predstavljao srez drenički, sa sedištem u Srbici. Naveo je veliki broj bibliografskih podataka o manastiru, razgovora sa monasima i konstatovao je da je sve što je u dokumentaciji imao prilike da vidi, da je to uništeno 1941. godine. U knjizi ima samo nekoliko skromnih fotografija iz tog kraja, ali neme fotografije manastira iz bilo kog vremena. Zašto, teško je reći. Dakle, monografija izuzetno značajna kao trajan istorijski dokument, ali o manastiru postoje samo pisani podaci.
 
Zahvaljujem se učesnicima u raspravi oko pokrenute teme. Podaci koje su izneli od interesa su i za one koji nedovoljno poznaju ovu materiju. S obzirom da sam detaljno pročitao obe navedene knjige, o njima ću govoriti drugom prilikom.
 
Naišao sam na veliki broj fotografija manastira Devič, kao onih pre rušenja tako i ovih nakojima se obnavlja. Možda bi bilo dobro da opišete stari manastir iz vremena Brankovića, kako bismo lakše obavljali selekciju istog. Pozdrav i uspeh.
 
Naišao sam na veliki broj fotografija manastira Devič, kao onih pre rušenja tako i ovih nakojima se obnavlja. Možda bi bilo dobro da opišete stari manastir iz vremena Brankovića, kako bismo lakše obavljali selekciju istog. Pozdrav i uspeh.


Колико се сећам, манастир је био онижи, изграђен у стилу српских средњовековних манастира, са великом куполом обложеном патинираним бакарним лимом. Са стране поред улазних врата више прозора са шипкама од кованог гвожђа. А иза манастира вишеспратни конаци. Те тренутке из раног детињства описао бих овако:
Око манастира прави метеж. На неколико места се играју кола и трешти музика. У монтажним дућанима продаје се храна и предмети за успомену. Староседеоци и досељеници у народним ношњама из својих крајева, а остали у грађанским оделима. Падају у очи мушкарци у кожним капутима и официрским униформама и даме са шеширима. Улазимо у манастир полако, без гужве и по реду. Сви се по неколико пута прекрсте, а затим целивају оба камена довратника. Отац ми објашњава да су та необична и велика удубљења у довратницима од мрамора (дубља од десетак сантиметара) настала само од целивања посетилаца и да је то тако вековима. Ја климам главом, али ми није јасно како је могуће да се тако нешто створи од пољубаца. А унутра, како сам касније причао, „било је право чудо". Сваки делић простора био је испуњен иконама, фрескама, кандилима, лустерима и другим предметима. Док су у слабо осветљеној просторији гореле свеће и кандила и ширио се јак мирис тамјана, уз пратњу хора монахиња (јер је то био девојачки манастир) један свештеник је обављао причест. У хору су биле и две упадљиво одевене даме: носиле су ружичасте шеширчиће са мрежицама. За једну ми отац рече да је супруга неког економа из Србице и да је познаје. То чудно појање, хор и две необично лепе даме у њему (или ми се само тако чинило), много година касније, потиснули су у заборав све остало што се потом догађало.
Сећам се да смо се, после причешћа, одмарали и ручали у необично малим собицама вишеспратног конака. Имале су само кревет, малу пећ (бубњару), сточић и столицу и на челу мали дрвени балкон окренут ка дворишту. Како је и зграда била лучно постављена, добијао се утисак као да смо у ложама великог позоришта. Било је ту и других зграда различите намене. У једној од њих, приликом насељавања ових предела, боравио је чувени „Летећи џандармеријски батаљон". Успостављао је ред и гонио качаке у време док Србица, као касније среско место, није постојала. А после тога сам са нестрпљењем очекивао да у потоку поред „светог извора" уберемо штапић од зове. Поред самог извора била је велика гужва: док одређен број одраслих лежи и седи, други чекају на ред да захвате воду. Отац ми објашњава исцрпно (како је само он то умео) да су то болесници који пате од разних болести, да неке оставе и саме преко ноћи, да је извор доказано чудотворан и да ће ми успут испричати о случајевима оних који су оздравили. Каже да то нису само приче, него да и он зна за људе који су се ту излечили. Међу њима има и Шиптара. А у питању су различити болесници непокретни, слепи, неми, нервно оболели и други. Прича ми да се у манастиру налазе мошти свеца Јанићија, да су некада давно покушали да поруше манастир и да су ти људи полудели, па се по томе суседно село зове Лудојевићи. И много других прича, којих се данас више не сећам.
Toliko.
 
Kada čovek pročita ovaj kratak tekst o doživljenom u starom manastiru Devič, onda spontano pokušava da se i sam nađe u tom davno nestalom i zaboravljenom svetu. Zato, oživeti sve to i otrgnuti od zaborava obaveza je svakog pripadnika naše nacije i vere. Iz tih razloga pozdravljam poduhvat starogmrguda, pa makar to bila i borba sa vetrenjačama. Hvala i živ bio.
 
Негде, крајем шездесетих година прошлог века, био сам на годишњем одмору у селу, које је било удаље-но неколико километара од манастира Девич. Како су околна села већ била исељена и како се наше село припремало за колективну сеобу, схватио сам да ми је то вероватно последња прилика да посетим манас-тир и покушам да ту последњу слику понесем са собом у свет. Био сам тужан јер је у питању друга сеоба и то у срећној социјалистичкој земљи, какве није било у свету. Сећам се да сам дуго седео на омањем брежуљку изнад манастира, да сам покушавао да упамтим све што видим. Био је обновљен ангажовањем, пре свега, познате мати Параскеве, која је била чести гост наше куће. Спонтано се наметала мисао, како ће опстати и вршити своју свету мисију када наоколо десетине километара нема живе српске душе. Под-свесно сам правио паралелу између оног, изворног, старог манастира, забележеног у дечјој машти, и овог новог који ничим спољним није подсећао на онај претходни. Не само због дечачког памћења, чињенице да нам прошлост изгледа лепша од стварности, него је онај стари био мој манастир из снова. Старији људи су се сећали сваке појединости, али тада нисам имао потребу да их за било шта питам. А данас су сећања постала веома бледа. У то време, радио сам врло ангажовано на неким пројектима затвореним за јавност, тако да нисам ни имао много времена да се бавим тим питањем. А због заузетости ретко сам се виђао са познаницима и пријатељима. Данас, међутим, времена имам на претек, али су могућности да дођем до те фотографије готово никакви. Чак и поред чињеница о којима сам писао у претходним наста-вцима, вероватно је тешко схватити зашто ми та фотографија толико значи. Хвала на пажњи.
 
Размишљам, како да покренем ширу дискусију о овом манастиру. Да ли да објавим неке непознате појединости, које ће наћи место у будућој књизи, или да позивам пријатеље да ми у овом подухвату помогну. А све у једином циљу да се на светлост дана врати изгубљени изглед изворног манастира, и све у вези са тиме. Можда ова тема није на правом месту где би је пронашли људи који се баве овим питањима. Али, све једно, по броју посетилаца, за кратко време, врло је запажена. А када размишљам о вечитој теми: писати - или не писати, увек се сетим познате изреке: да ако нешто није забележено - дa тада није ни постојало. Или још бољи пример: да су моју причу о дечачкој посети манастиру, објављеној у посебној књизи о том крају, толико пута читале монахиње у манастиру, да сам им после рушења 2004. године морао послати нови примерак. Можда и зато што се писана реч у пустом и усамљеном манастиру доживљава на начин који нам је тешко схватити. Хвала!
 
Poslednja izmena:
Ових дана детаљно сам проучио документа библиотеке Патријаршије, која се односе на манастир Девич. Постоји фотографија из тог времена али комплетног насеља око манастира, на којој се једва примећује торањ. То, међутим, није оно што упорно тражим.
 

Back
Top