Ћирило и Методије
Prikazujem rezultate 1 do 15 od 15

Tema: Ћирило и Методије

  1. #1
    Obećava Византијац (avatar)
    Učlanjen
    02.06.2010.
    Pol
    muški
    Poruke
    65
    Reputaciona moć
    28

    Post Ћирило и Методије

    Ћирило и Методије су били грчка браћа из Солуна, који су ширили писменост и хришћанство међу Словенима, због чега су остали упамћени као „словенски апостоли“.
    Њихов отац Лав био је високи византијски војни заповедник (друнгар). Најранију младост провели су у Солуну који је у то време окружен Словенима. Методије постаје управник једне архонтије у источној Македонији, док Ћирило, одрастао на царском двору, након завршених филозофских и теолошких студија бива постављен за библиотекара Свете Софије (цркве Свете Премудрости) у Цариграду и учитеља филозофије на цариградској високој школи.
    Године 851. Ћирило је члан византијског посланства арапском калифу у Самари, а 856. у доба политичких и црквених трзавица Методије напушта свој положај архонта и повлачи се у манастир на Олимпу у Малој Азији. Мало касније за њим долази и Ћирило. Али по налогу византијског цара Михаила III, 860. оба брата одлазе као мисионари међу турско-татарске Хазаре у јужној Русији. Непосредно након повратка из Русије ангажовани су за нову мисију код Словена. Наиме, 862. посланство моравског кнеза Растислава затражило је од цара Михаила епископа и свештенике који ће проповедати на словенском језику хришћанску веру. Задатак је био велики и деликатан. На подручјима простране Растислављеве државе ширили су хрићшћанство већ од почетка а франачки свештеници из регенсбуршке и пасавске бискупије. Бојећи се њиховог политичког утицаја, Растислав у Византији тражи ослонац против цара Лувига Немачког, испод чије се власти жестоком борбом истргао. Растисављева концепција ишла је за тим да самостална моравска црква с домаћим клером и властитим литургијским језиком постане брана сваком страном утицају.
    Византија удовољава Растислављевој жељи и шаље му Ћирила и Методија. Браћа су се за овај посао озбиљно спремила; Ћирило је саставио прво словенско писмо (глагољица) и на језик македонских Словена из околине Солуна (који су од детињства добро знали) превели су најнужније црквене књиге. На тај су начин створили први словенски књижевни језик и поставили темеље словенској књижевности. Године 863. браћа крећу на пут и стижу 864. кнезу Растиславу који их је гостољубиво примио, али успех њихове мисије, многобројни ученици и народне симпатије изазивају реакцију латинског клера. Против словенских мисионара почиње подмукла борба. Главни аргумент противника словенске литургије била је тзв. тројезична теорија према којој постоје само три света језика на којима се могу вршити верски обреди: хебрејски, грчки и латински.


    Зна ли се нешто више о Ћирилу и Методију, о њиховом животу, пореклу и пре свега раду на ширењу писмености међу Словенске народе? У чему се тај њихов рад огледа и шта је тачно био његов циљ?



  2. #2
    Aktivan član
    Učlanjen
    02.07.2009.
    Pol
    muški
    Poruke
    1.179
    Tekstova u blogu
    1
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: Ћирило и Методије

    Citat Original postavio Византијац Pogledaj poruku
    Ћирило и Методије су били грчка браћа из Солуна, који су ширили писменост и хришћанство међу Словенима, због чега су остали упамћени као „словенски апостоли“.
    Њихов отац Лав био је високи византијски војни заповедник (друнгар). Најранију младост провели су у Солуну који је у то време окружен Словенима. Методије постаје управник једне архонтије у источној Македонији, док Ћирило, одрастао на царском двору, након завршених филозофских и теолошких студија бива постављен за библиотекара Свете Софије (цркве Свете Премудрости) у Цариграду и учитеља филозофије на цариградској високој школи.
    Године 851. Ћирило је члан византијског посланства арапском калифу у Самари, а 856. у доба политичких и црквених трзавица Методије напушта свој положај архонта и повлачи се у манастир на Олимпу у Малој Азији. Мало касније за њим долази и Ћирило. Али по налогу византијског цара Михаила III, 860. оба брата одлазе као мисионари међу турско-татарске Хазаре у јужној Русији. Непосредно након повратка из Русије ангажовани су за нову мисију код Словена. Наиме, 862. посланство моравског кнеза Растислава затражило је од цара Михаила епископа и свештенике који ће проповедати на словенском језику хришћанску веру. Задатак је био велики и деликатан. На подручјима простране Растислављеве државе ширили су хрићшћанство већ од почетка а франачки свештеници из регенсбуршке и пасавске бискупије. Бојећи се њиховог политичког утицаја, Растислав у Византији тражи ослонац против цара Лувига Немачког, испод чије се власти жестоком борбом истргао. Растисављева концепција ишла је за тим да самостална моравска црква с домаћим клером и властитим литургијским језиком постане брана сваком страном утицају.
    Византија удовољава Растислављевој жељи и шаље му Ћирила и Методија. Браћа су се за овај посао озбиљно спремила; Ћирило је саставио прво словенско писмо (глагољица) и на језик македонских Словена из околине Солуна (који су од детињства добро знали) превели су најнужније црквене књиге. На тај су начин створили први словенски књижевни језик и поставили темеље словенској књижевности. Године 863. браћа крећу на пут и стижу 864. кнезу Растиславу који их је гостољубиво примио, али успех њихове мисије, многобројни ученици и народне симпатије изазивају реакцију латинског клера. Против словенских мисионара почиње подмукла борба. Главни аргумент противника словенске литургије била је тзв. тројезична теорија према којој постоје само три света језика на којима се могу вршити верски обреди: хебрејски, грчки и латински.


    Зна ли се нешто више о Ћирилу и Методију, о њиховом животу, пореклу и пре свега раду на ширењу писмености међу Словенске народе? У чему се тај њихов рад огледа и шта је тачно био његов циљ?
    Mogu da odgovorim samo na poslednje pitanje. Naime, vasilevs bi, pokrstavanjem Slovena, prosirio svoj uticaj na Balkan, koji je nekada i pripadao Vizantiji. Takodje je zeleo da spreci da Sloveni padnu pod uticaj Rimske crkve, pa je, brze-bolje poslao misionare. Kako ovi nisu uspeli da do kraja zavrse posao, ostatak Slovena, najvise sa teritorije Paganije, pokrsten je nasilnim putem.

  3. #3
    Ističe se VoSlavu (avatar)
    Učlanjen
    13.02.2009.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Буян
    Poruke
    2.737
    Reputaciona moć
    67

    Podrazumevano Re: Ћирило и Методије

    Citat Original postavio Византијац Pogledaj poruku
    Ћирило и Методије су били грчка браћа из Солуна, који су ширили писменост и хришћанство међу Словенима, због чега су остали упамћени као „словенски апостоли“.
    Њихов отац Лав био је високи византијски војни заповедник (друнгар). Најранију младост провели су у Солуну који је у то време окружен Словенима.
    Otac im se zvao Lav ? a oni su Grci ?
    Скажи мнѣ, кудесникъ, любимецъ боговъ,
    Что сбудется въ жизни со мною?

  4. #4
    Obećava Византијац (avatar)
    Učlanjen
    02.06.2010.
    Pol
    muški
    Poruke
    65
    Reputaciona moć
    28

    Podrazumevano Re: Ћирило и Методије

    Citat Original postavio VoSlavu Pogledaj poruku
    Otac im se zvao Lav ? a oni su Grci ?
    Тако је. Тачније Византијци али Грци у етничком смислу.

  5. #5
    Ističe se VoSlavu (avatar)
    Učlanjen
    13.02.2009.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Буян
    Poruke
    2.737
    Reputaciona moć
    67

    Podrazumevano Re: Ћирило и Методије

    Citat Original postavio Византијац Pogledaj poruku
    Тако је. Тачније Византијци али Грци у етничком смислу.
    Али Лав, није неки Леон или Лионтари или како би Грци дали име ...
    Скажи мнѣ, кудесникъ, любимецъ боговъ,
    Что сбудется въ жизни со мною?

  6. #6
    Obećava Византијац (avatar)
    Učlanjen
    02.06.2010.
    Pol
    muški
    Poruke
    65
    Reputaciona moć
    28

    Podrazumevano Re: Ћирило и Методије

    Citat Original postavio VoSlavu Pogledaj poruku
    Али Лав, није неки Леон или Лионтари или како би Грци дали име ...
    Лав је очигледно преведено на српски. А и знаш да су Византијци били склони узимању Римских облика имена, они су били нови Ромеји.

    Али тема је рад на описмењавању словенских народа Ћирила и Методија.

  7. #7
    Mrkalj nije na forumu
    Demokratski izabrani koordinator istoriografske revolucije na Slovenskom Jugu
    Elita Mrkalj (avatar)
    Učlanjen
    04.01.2008.
    Pol
    muški
    Poruke
    15.975
    Tekstova u blogu
    51
    Reputaciona moć
    515

    Podrazumevano Re: Ћирило и Методије

    Equal to Apostles

    St. Cyril and Methodius

    Teachers of Slavs

    By Professor Nicolai D. Talberg

    Translated from Russian by Natalya Effertz

    The saint brothers Cyril and Methodius were the teachers of Slavs. Their father, Leo, held the position of the assistant to a military leader in Thessalonica, the place he was coming from. According to some references their father Leo was Slav and their mother was Greek. Long before the birth of the saint brothers that city was surrounded by the Slavic tribes which were unsuccessfully trying to conquer it. The proximity of the neighboring Greek and Slavic tribes influenced one another. And it was natural that both brothers had a good command of Slavonic language since their childhood, especially because their father was Slav. At that time (the beginning of the ninth century) the iconoclasts were still influential in Byzantium and were the heads of the Episcopal department in Solun. Not fearing to lose his position, Leo and his family stayed pious and practiced true faith in their every day life.

    Since early years the youngest son Constantine (born 827) was remarkably different from other children in the family. He amazed everyone by his abilities of remembering things and exceeded in his studies. He was working on the books of Gregory Bogoslov particularly diligently but could not comprehend everything. The young adolescent was praying patiently for enlighten. In 842 after his father’s death 15 year-old Constantine was invited to Tsar Grad as a coeval to a young six year old emperor Michael for rendering good influence on him. In the capital Constantine enabled to make a progress in science which he was longing for.

    At that time an educated monk from Sicily St Methodius was a patriarch there who suffered for Orthodoxy and was considered a confessor. At the imperial’s court he established a school to improve education there. Constantine was learning from the famous scientists among those was Leo the Philosopher, earlier known as metropolitan of Solun, and future patriarch Photius. Constantine was driven closer especially to the latter whose influence made a big impact on the further life of the saint. Constantine was appointed a librarian in St Sophia which was opening the bright opportunity at the imperial’s court and the possibility of a marriage to a high official’s daughter. But he was indifferent to anything. After he had been ordained in 850 he left Tsar Grad and secluded himself in a monastery on Marmora Sea. Shortly after that he was summoned to return to the capital where he was appointed a teacher of philosophy in the imperial’s school. On the will of Cesar Vardan he dissented from patriarch Iconoclast John Grammatika’s views who thought of himself as an undefeated opponent during the debates. But Constantine was a winner that time.

    Around 851 Constantine the Philosopher was sent to Sarazins (also known as Khazars who embraced Judaism) to conduct new debates with local wise men in Baghdad. They were mostly interested in the questions of the Holy Trinity and the incarnation of Jesus Christ from Holy Virgin Mary. After Constantine had successfully won those debates with Sarazins there was an attempt of poisoning him but God kept him save. That mission helped to broaden his knowledge in studying religion, languages (especially Arabic) which had become a good preparation for his main apostolic mission in future.

    Methodius was the oldest of Leo’s sons. His moral standards were similar to his younger brother Constantine. He was an attractive man and the tsar was also aware of his worthy and appointed him as prince in Strumsk region in Macedonia. However he realized the vanity of life after 10 years of his service there and decided to seek higher satisfaction in the tranquility of a monk cell. He secluded himself in the mountain of Olympus. A famous ascetic Theodore Studit was laboring in one of the monasteries for a while there. Methodius devoted himself to the prayer and to the readings. Later his brother Constantine joined him there. They both broadened their knowledge by living an ascetic life style. They had prepared themselves for their future enlighten mission according to God’s will.

    While they were in their tenement Khazars had sent a representative to visit emperor Michael. Since the third century that tribe of Ural and Chudskoye Lake’s origin had dwelled on the shores of Caspian Sea near the mouth of Volga River. At that time Khazars were dominating up to Dnepr and went up to Oka River. They were mostly pagans and Muslims, and to a lesser degree were Jews and Christians. In the eighth century Judaism increased and gained its popularity among nobles and "kagans" (princes). Since early times Khazars had friendly relationship with Byzantine and now (in 858) they asked to send them preachers of Byzantine’s religion to compete with Jews and Sarazins. The emperor sent Constantine and Methodius on that mission. On their way to Khazar tribes the saint brothers had spent half of the year in Greek Crimea, known as Kherson (Korsun) at that time. Constantine learned Hebrew thoroughly and could read Samarian books. He found New Testament and Psalms written in Russian characters. The saint brothers discovered holy relics of St Clement, the Pope of Rome (the 3d bishop of Rome who was exiled to work in the quarries of Incerman (at the north of the Black sea) and was drawned in the sea 100 AC).

    In Khazar land the saint brothers demonstrated the triumph of Christianity and baptized 200 people. Their mission had continued for 3 years. Constantine stayed at the church of St Apostles after the return to Tsar-Grad (Constaniple). Methodius declined an offered title of a bishop and became a hegumen of Polihronyev monastery. Photius was a patriarch during their Khazar mission. In the end of 862 prince of Moravia Rostislav sent his people to the emperor Michael III. The prince was worrying about his people who were not explained the meaning of the true faith in an understandable language despite the acceptance of Christianity and wished for a teacher who could instruct the Moravians in the Slavonic tongue. The saint brothers were picked by the emperor and patriarch Photius. On the account of their acquaintance with the language, Cyril and Methodius were chosen for that work. During the conversation with the saints emperor Michael noticed their excellent skills in Slavonic language while they were at Thessalonica. Before their departure they had invented Slavonic alphabet. It is thought that the core of Cyirillic-Methodius’ alphabet was a mix of the colloquial speech of Slavs added with Moravian and Macedonian dialects.

  8. #8
    Mrkalj nije na forumu
    Demokratski izabrani koordinator istoriografske revolucije na Slovenskom Jugu
    Elita Mrkalj (avatar)
    Učlanjen
    04.01.2008.
    Pol
    muški
    Poruke
    15.975
    Tekstova u blogu
    51
    Reputaciona moć
    515

    Podrazumevano Re: Ћирило и Методије

    By that time Moravia was a part of the empire of Karl the Great who was the first to baptize it. According to his will the bishops of Salzburg and Passaut sent missionaries there. However, the services and preaching in German were not easy for people to comprehend. Although prince Rostislav had been crowned by a grandson of Karl the Great, king Ludwig of Germany, but he shared nationalist feelings with his people and opposed the foreign influence. In 855 he declined German support as he was more satisfied with the missionary work received from Byzantium than from catholic west.

    In spring of 863 the saint brothers arrived in Moravia. Besides an invented alphabet for Moravians they had brought some other translations from New Testament and books for services. They settled down in town Velegrad (Devin) and continued working on translations, introducing Slavonic into holy services, establishing schools and educating people who were joyfully receptive to their teaching. However, the labor of the Greek preachers in a land which was considered by Germans as theirs was viewed with distrust by the German bishop and Pope. Particularly at that time the relationship between Pope Nicolas I and patriarch Photius escalated. The Pope summoned the saint brothers to come to Rome. They started their journey to Rome after 3 years of living in Moravia. On their way to Rome they stayed in Pannonia for awhile. Local Prince Kotsel, a nephew of Rostislav, was learning from them by Slavonic books. Fifty disciples were following the saint brothers to Rome from there in addition to those who were already accompanying them from Moravia. In Venice the saint brothers faced the unfriendly priesthood of the western church. The priests recognized only Greek, Latin and Hebrew as church languages referring to Pilate’s writings made on the Christ’s cross and were used as a prove for that. The saint brothers had to conduct quarrels similar to those they had had once in Moravia. When they arrived in Rome in 867 they did not get to see Pope Nicolas I who had reposed by then. A new pope Adrian II was more soft hearted and received them with the respect as the brothers had brought the relics of St Clemet which were preserved in the church dedicated to the saint name. On the one hand Rome was happy about the achievements in Moravia but on the other they could not approve the introduction of Slavonic language in church services. It is very important to take into consideration general politics of Rome at that time while analyzing the attitude of Pope towards the saint brothers. The changes of views on their mission depended mostly on the relationship between Rome and Byzantium at that time and also on which successor of Karl the Great Pope was supporting. While the saint brothers were staying in Rome, Vasily Macedonian was reigning in Tsar Grad and Photius highly disliked by Rome was replaced by Ignatiy. The later was more loyal to Rome. Meanwhile Bulgarians were leaning towards Byzantine’s religion and there were negotiations in process about that. At the same time Pope was supporting the western Caroling and was seeking Moravian prince’s loyalty who in his turn was opposing the eastern German Carolings. Pope Adrian hosted the saint brothers kindly and the disciples arrived with them were ordained as deacons and priests. Then Methodius also became a bishop. The Pope and his counsel approved the established rules in Slavic lands after listening to Constantine’s explanations. He sanctioned to serve hours and liturgy in Slavonic. Shortly after that Constantine fell ill and he pasted away in 50 days after being dignified with the name of Cyril in February 869. He was festively buried in St Clements’s church in Rome.

    Methodius was appointed an archbishop of Moravia and Pannonia shortly after his brother’s death and was sent by Pope there. Bulgaria was under Byzantium’s church protection by then. Svyatopolk was a ruler in Moravia and was so friendly with Germans that he had given away his uncle Rostislav to them. It was very important for Pope to get prince of Pannonia and Moravian people on his side. He sent documents (gramoty) permitting to use Slavonic language during the services, however, under the condition that the Gospel would be read first in Latin and then in Slavonic during the liturgy. Methodius settled down in Mosburg at Blatensk Lake and his work was going successfully at first. But soon there was an active opposition led by a bishop of Salzburg who was considering Pannonia under his protection. He ordered to cease Methodius and he was imprisoned in Schwabia in the beginning of 871. He had spent 2 years there. New Pope John VIII (from 872) decided to defend Methodius only because the general politics was changed. He stood up for Methodius proving to a bishop of Saltsburg his righteousness and explaining that Pannonia as a part of Elyria was under Rome’s jurisdiction. Methodius was released in the end of 873 or in the beginning of 874. In 874 he was already in Moravia where he settled down in Velegrad.

    His missionary work spread out in Czech and in Krakow, Poland which was partially subordinated by Svyatopolk. The results of his work were also fruitful in Slovakia and Carpathian Russia, Serbia and Slovenia. German bishops continued their intrigues against Methodius and had a support of insidious Svyatopolk.

    They had reported to Pope that Methodius was not preaching about the derivation of the Holy Spirit also from the Son as Catholic doctrine was teaching, did not recognize Pope’s authority and therefore was establishing church services in Slavonic. In 879 Pope asked Methodius to come to Rome. After listening to Methodius in front of the bishops Pope told Svyatopolk that "Moravian bishop" is recognized "an orthodox according to all churches’ teachings" and was returning him back to Moravia. At that time there was a German vicar bishop Wiching who was sent by Svyatopolk to town Nitra and who was not sympathetic to Methodius.

  9. #9
    Mrkalj nije na forumu
    Demokratski izabrani koordinator istoriografske revolucije na Slovenskom Jugu
    Elita Mrkalj (avatar)
    Učlanjen
    04.01.2008.
    Pol
    muški
    Poruke
    15.975
    Tekstova u blogu
    51
    Reputaciona moć
    515

    Podrazumevano Re: Ћирило и Методије

    After Methodius’s return to Moravia the situation was not easy there. There was an opposition of the prince, bishop Wiching and other Germans against him. Feeling the approach of death St Methodius increased the intensity of his work in translating books of Holy Bible (except a book of cannons), Nomakon, Paterikon (lives of sayings of some ancient ascetics), Reading of Hours, service book, some selected readings from New Testament, Parameinik, Chinyi tainstv and others. Archbishop Methodius went to Constantinople to visit tsar Vasily Macedonian in 882. At that time Photius was a patriarch again. Methodius died in Velegrad on the sixth of April in 885 after he had appointed his successor Gorazd Moravian who was highly respected by people.

    After Methodius’s death there were prosecutions against the disciples of St Methodius organized by Wiching and Svyatopolk. New Pope Stephan V was also an opponent to the righteous work. Unaware of St Methodius’s death the Pope was writing to Svyatopolk: "We are quite surprised that Methodius is under influence of a false teaching, not edification but hostility and not peace and if so his anti teaching is not accepted by us." His disciples Gorazd, Clement and Naum, suffered from the imprisonment and mockery; they were exhaled from Moravia together with other 200 priests in 886. During Svyatopolk’s grandson ruling the situation had improved in Moravia to some degree. Opposing to Germans at that time Pope John IX was seeking the support of Slavs. But in 907 Moravia did not exist any more after the split between Czechs and Hungarians.

    In Bulgaria the disciples of St Methodius were received with great joy. Tsar Boris was one of St Methodius’s students and his own baptism served as an example helping to spread out Christianity in his land.

    He asked Rome to send talented teachers of faith to Bulgaria in 886 due to the political reasons. But in 870 he finally joined eastern orthodoxy. Boris wished to have a national and independent from Byzantine church. The arrival of Methodius’ disciples was particularly important to him. They began an active enlightening work in Slavonic. Traveling through the whole country St Clement was preaching clearly the word of God to people and was explaining the commandments and dogmas. St Prince Boris secluded himself in a monastery in 893 where he died later.

    St Clement became a bishop during his second son Simeon’s reign who ruled by the will of his father. St Clement prepared bright people deserving to be ordained and he appointed countless priests, deacons, readers. Tsar Simeon became famous for terminating dependency on Tsar Grad in 907 and announced metropolitan Leontiy patriarch of Bulgarian church. That was the golden century of orthodox national culture in Bulgaria. Later it fell once again under the authority of Byzantine. As an enlightened orthodox country Bulgaria was of a big importance to Russia where Christianity was only establishing. Christianity spread out from Moravia to Bohemia (Czech). The marriage of Svyatopolk on the Bohemian princess had benefited to that. In 874 The Bohemian prince Borivoy and his wife Ludmila were baptized in Velgrad by St Methodius. The saint was laboring zealously in Czech at that time. The churches of St Clement and St Gregory were built in Prague. After Borivoy’s death in 894 there were two devoted to orthodoxy members of the dynasty in Czech, St Ludmila and her grandson St Vyacheslav. They both received a martyrdom death having condemned to dying by their relatives. St Vyacheslav was killed by his brother Boleslav, the head of a pagan party. He was trying to exterminate Christians until German Emperor Otton I forced him to stop violence. Christianity had triumphed during the reign of prince Boleslav II, The Pious but in Catholic interpretation. In 967 Catholic episcopacy was established in Prague. Dittmer was appointed as bishop who was Slav and knew Slavonic and Latin languages. People were fighting for Orthodoxy for a while. But after the defeat of Sazan tenement in 1097, the last bastion of Orthodoxy, this faith remained preserved only in rural areas.

    In ancient Poland there were times when the services were held in Slavonic and according to the eastern tradition. Polish prince Mechislav married a daughter of Boleslav I of Czech and was baptized. Later after that marriage on a catholic princess he accepted the authority of Pope. The Slavonic services were replaced by Latin. In 1025 that king exhaled orthodox priests and monks from Poland.

    It was especially important for future Russia that the deeds of St Cyril and Methodius were nailed down in the neighboring to it Bulgaria, passing to it its Orthodox Slavic culture. The ability of preaching to new Christians and confessing faith in understanding to them language enabled fast and faithful acceptance of Christ’s teaching by Russian people.

  10. #10
    Obećava Византијац (avatar)
    Učlanjen
    02.06.2010.
    Pol
    muški
    Poruke
    65
    Reputaciona moć
    28

    Podrazumevano Re: Ћирило и Методије

    @Mrkalj
    Интересантан текст али постави нешто и на српском за оне који не говоре енглески.

    Ко је Nicolai D. Talberg?

  11. #11
    Mrkalj nije na forumu
    Demokratski izabrani koordinator istoriografske revolucije na Slovenskom Jugu
    Elita Mrkalj (avatar)
    Učlanjen
    04.01.2008.
    Pol
    muški
    Poruke
    15.975
    Tekstova u blogu
    51
    Reputaciona moć
    515

    Podrazumevano Re: Ћирило и Методије

    У сродству је са шведском краљевском породицом.

    Николай Дмитриевич Тальберг
    Nikolay Talberg
    ( 10.07.1886 года - 29.05.1967 года )
    Россия (Russia)

    Чиновник, член Русского Собрания (PC), церковный историк, публицист, педагог, видный деятель монархического движения за рубежом.

    * Биография
    * Фотогалерея [1]





    Сайт: ХРОНОС - Всемирная история в Интернете

    Статья: Биография
    Дата публикации: 00.00.0000

    Родился в м. Коростышев под Киевом. Принадлежал к шведскому дворянскому роду. Его прапрадед Карл Генрих Тальберг в середине царствования Екатерины II прибыл из Шведской Финляндии в Ригу, прадед — Карл Готхильф участвовал в Отечественной войне 1812, защищая свое новое Отечество, дед — Герман Карлович переехал в Юго-Западный край при Николае I и некоторое время служил в Киевском ун-те св. Владимира инспектором. Отец — Дмитрий Германович (1853—1891) был известным в свое время юристом, доктором уголовного права и проф. Киевского ун-та. Мать Тальберга — потомственная дворянка Бессарабской губ. урожд. В.Е.Лазо. Крестным Тальберга стал видный деятель монархического и националистического движения Д. И. Пихно, редактор газеты «Киевлянин». С раннего возраста остался сиротой, воспитывался братом отца В. Д. Тальбергом, а потом сестрой матери в Подольской губ. В 1896—1898 учился в Киевском Екатерининском реальном училище, в 1898—1907 — в элитном Училище правоведения, которое окончил с золотой медалью. В окт. 1905 впервые проявил себя на политическом поприще, оказавшись в числе тех, кто сумел сплотить в Училище крепкое большинство, дав отпор одурманенным революционными идеями учащимся, стремившимся произвести коренную ломку традиционного уклада Училища.

    Окончив Училище правоведения (1907), поступил на службу в отдел личного состава Департамента общих дел МВД. Осенью 1908 был, командирован в Ригу для усиления канцелярии временного Прибалтийского генерал-губернатора генерала от инфантерии, решительного борца с революцией бар. А. Н. Меллер-Закомельского. Осенью 1909 был назначен советником Курляндского губернского правления, через год переведен на ту же должность в родной ему Киев (1910). В конце 1911 Тальберг вернулся в С.-Петербург для временного усиления Управления продовольственной части, по случаю постигшего тогда восточную Россию неурожая. В качестве чиновника Управления участвовал в инспекциях Самарской, Оренбургской, Уфимской губ. и Туругайской обл. (1912). С 1911 действительный член PC. Убежденный монархист, последовательный сторонник восстановления кодификации Основных законов Российской Империи в том виде, в котором они существовали до Манифеста 17 октября 1905. В 1913 был назначен непременным членом Черниговского губ. по земским и городским делам присутствия. В мае 1914 назначен чиновником особых поручений V класса при министре внутренних дел. Тальбергу было поручено заведовать делопроизводством по выборам в Государственную Думу и Государственный Совет. В к. 1916 — н. 1917, /являясь ближайшим помощником тов. министра внутренних дел Н. Н. Анцифирова, на которого было возложено руководство подготовкой выборов в V Гос. Думу, Тальберг устанавливал связь с монархическими, враждебными Прогрессивному блоку элементами, стремясь сплотить их перед грядущими выборами.

    Наряду с постоянной гос. службой Тальберг с начала Первой мировой войны состоял секретарем благотворительного комитета МВД, призванного оказывать помощь семьям призванных на военную службу чинов министерства и содержавшего свои лазареты, как для офицерства, так и для нижних чинов. С осени 1915 — член совета Общества помощи русским беженцам, председателем которого был член Гос. Совета, видный правый деятель А. А. Римский-Корсаков. В к. янв. 1917 Тальберг был назначен, с оставлением в прежней должности, помощником управляющего делами сенаторской ревизии, имевшей целью пересмотр порядка освобождения от несения военной службы, породившего т.н.«земгусаров», принимавших активное участие в антидинастической и противоправительственной деятельности в тылу и на фронте. Ревизию эту возглавил член Гос. Совета, крупный деятель правомонархического движения, сенатор кн. А. А. Ширинский-Шихматов. Однако работа ревизии, начавшаяся за несколько дней до Февральской революции, была сразу же пре-рвана, не успев дать никаких результатов.

    Февральскую революцию Тальберг не принял, аттестовал «героев Февраля» как «недоумков и предателей», сразу же подал в отставку и выехал на Кавказ. Большевистский переворот, который Тальберг считал логическим завершением Февраля, застал его в Москве, откуда он вскоре выехал в Петроград и вступил в тайную организацию Н. Е. Маркова «Великая единая Россия», которая пыталась организовать освобождение Царской Семьи. По заданию организации в к. апр. 1918 Тальберг выехал в Киев и поступил на службу в МВД правительства гетмана П. П. Скоропадского. Участник тайного монархического съезда в Киеве (май 1918). После падения правительства Скоропадского выехал в Бессарабию, через год вернулся в Одессу. В Одессе застал эвакуацию и оттуда выехал за границу. Пробираясь через Болгарию, Сербию, Австрию, Чехословакию, в нач. 1920 оказался в Берлине, зная, что там начинают собираться русские монархисты. По приезде в Берлин Н. Е. Маркова возобновил монархическую деятельность в его организации. Принял активное участие в подготовке Рейхенгалльского съезда (Съезд Хозяйственного восстановления России в г. Рейхенгалль (Бавария) 29 мая — 4 июня 1921), на котором был избран управляющим делами выбранного на съезде Высшего Монархического Совета (ВМС), являясь членом ВМС до 1938. Также участвовал в Зарубежном съезде, проходившем в Париже в 1926, был избран членом Совета, возникшего на съезде Патриотического объединения (Русское патриотическое зарубежное объединение), во 2-м Зарубежном Церковном Соборе 1938 в Сремских Карловцах (Югославия). Являлся членом Совета Державной комиссии в Белграде, ведавшей делами эмиграции и церковным старостой нескольких храмов. С первых лет эмиграции Тальберг приобрел всезарубежную известность, постоянно выступая с лекциями и докладами на исторические, историко-церковные, религиозные и политические темы в собраниях Русской монархической партии, Русского патриотического зарубежного объединения, Российского Имперского Союза, Национального союза нового поколения и др. Активно печатался в монархических изданиях «Двуглавый Орел», «Часовой», «Отечество» и др. Будучи членом ВМС сотрудничал с издательством кн. М.К.Горчакова «Долой зло!», ставившего своей целью обличение всяческого зла в политической и церковной жизни России и мира. В 1926 выступил с осуждением действий митр. Евлогия (Георгиевского) и митр. Платона (Рождественского), которые, как он считал, учинили раскол в единой тогда Русской Православной Церкви за рубежом. Принимал значительное участие в издании труда С. С. Ольденбурга «Царствование Императора Николая И». В июле 1926, как делегат монархических объединений, был участником званного приема у вел. кн. Николая Николаевича.

    Тальберг является автором целого ряда историко-публицистических трудов, проникнутых неподдельной любовью к России, к ее вековым устоям, сыновней верностью к Православной Церкви. Характерной чертой его работ является раскрытие духовных корней российской истории, защита принципа «симфонии властей» (духовной и светской), искренняя апологетика принципа Самодержавной Монархии, целостное христианское мировоззрение и вера в конечное торжество идеалов Святой Руси, без которых немыслимо для него подлинное Русское государство. Для Тальберга русская история — это, прежде всего, непрестанная духовная война, борьба за Правду Божию.

    Вторая мировая война застала Тальберга в Белграде. В 1941-1944 он работал в Управлении по делам русской эмиграции в Югославии, участвовал в эвакуации соотечественников, а позднее, в ограждении их от выдачи советским властям. В сент. 1944 покинул Югославию, переехал в Вену, затем в Зальцбург, где стал директором, а потом председателем учебного совета русской гимназии в лагере для русских беженцев Парш. В 1950 Тальберг переехал в США. Жил в Свято-Троицком монастыре в Джорданвилле, работая преподавателем исторических предметов, воспитателем и наставником семинарии, находящейся при монастыре. На новом поприще своего служения России он явил себя одаренным педагогом и воспитателем молодежи в патриотическом духе. Печатался в монастырских изданиях «Православная Русь», «Православная жизнь», «Православный путь», национально ориентированных газетах «Россия», «Русская жизнь» и др. Скончался на 81-м году жизни в Джорданвилле, похоронен на кладбище Свято-Троицкого монастыря.

  12. #12
    Obećava Византијац (avatar)
    Učlanjen
    02.06.2010.
    Pol
    muški
    Poruke
    65
    Reputaciona moć
    28

    Podrazumevano Re: Ћирило и Методије

    Нисам баш све разумео како треба али хвала на обавештењу о Талбергу.

  13. #13
    Mrkalj nije na forumu
    Demokratski izabrani koordinator istoriografske revolucije na Slovenskom Jugu
    Elita Mrkalj (avatar)
    Učlanjen
    04.01.2008.
    Pol
    muški
    Poruke
    15.975
    Tekstova u blogu
    51
    Reputaciona moć
    515

    Podrazumevano Re: Ћирило и Методије

    Jernej Kopitar,

    Grammatik der slavischen Sprache in Krain, Kärnten und Steyermark,
    1808.


    Die zwey gelehrten Brüder, Method und Konstantin (der später den Klosternahmen Kyrill annahm) erfanden nähmlich zu ihrem griechischen Alphabete, (so wie dasselbe im 9. Jahrhunderte ausgesprochen wurde) wovon sie den größten Theil auch für die Slavische Sprache gebrauchen tonnten, noch einige neue Buchstaben Hinzu, weil die Slavische Sprache, wie überhaupt jede Sprache, einige eigent hümilche Töne hat, für welche demnach, mit echter Einsicht ins Wesen der Schreibekunst, auch eigene Darstellzeichen (Buchstaben) angenommen wurden.

    Method las nun auch die Messe in der Landessprache, so wie dieß schon früher in Syrien, Armenien und Aegypten geschehen war; und noch bis auf den heutigen tag bedienen sich die östlichen und südlichen Slaven, besonders die sich zur Griechischen Kirche bekennen, bey ihrem Gottesdienste der vom Method übersezten liturgischen Bücher und Bibel.

    Man sieht also, daß der Dialekt der zwey Brüder-Apostel, den sie in ihre, Vaterstadt Thessalonike von Jugend auf konnten gelernt haben (um Thessolonike wimmelte es ja von Slaven. s. Stritter's Geschichte der Slaven aus den Byzantinern, in Schlözers Nordischer Geschichte) und dessen sie sich bey Uebersezung der heiligen Bucher, und überhaupt in ihrem Apostelamte um so mehr bedienen konnten, da die Abweichungen der Dialekte in jenen Zeiten noch unbeträchtlicher seyn mußten, als heut zu Tage — daß der Alt-Servische Dialekt also, auf dem Punkte war, wie späterhin in Italien der Toskanische, und der Obersächsische in Deutschland (Denn Dialekte sind die Slavischen Sprachen unter einander, so wie es deren in Italien und Deutschland auch gibt, die aber nur geschprochen, nicht geschrieben werden, und so wie es deren in Griechenland gab, die — auch geschrieben wurden.), für immer zur Büchersprache der Slaven erhoben zu werden, und so wenigst eine geistige Gemeinschaft unter den losen Theilen der so weit verbreiteten Nation zu knüpfen!

    Wirklich hatte noch bey Lebzeiten Methods, ein Dalmatischer Bischof für sein Land eine Abschrift des übersezten Psalters nehmen lassen, — und hundert Jahre nach Kyrill kam sein Alphabet, und wahrscheinlich auch seine Bibel-Uebersetzung zu den nordischen Slaven (Russen.) —

    Man denke, was bey gleicher Religion, gleicher Schriftsprache, und — warum nicht auch unter einem einzigen Oberbaupte, einem Slavischen Wladimir (Leitewelt!) — aus dieser gigantischen Nation schon früher hätte werden können!

    Jernej Kopitar: "Vidi se, dakle, da je dijelekat dvojice braće apostola ... bio starosrpski dijalekat, kao kasnije u Italiji toskanski ili gornjosaksonski u Němačkoj"
    Poslednji put ažurirao/la Mrkalj : 23.07.2010. u 04:28

  14. #14
    Mrkalj nije na forumu
    Demokratski izabrani koordinator istoriografske revolucije na Slovenskom Jugu
    Elita Mrkalj (avatar)
    Učlanjen
    04.01.2008.
    Pol
    muški
    Poruke
    15.975
    Tekstova u blogu
    51
    Reputaciona moć
    515

    Podrazumevano Re: Ћирило и Методије

    Stevan Jak:

    ... између "солунских Словена" и Срба нема разлике. Та разлика постоји само у главама недобронамерних, политички мотивисаних (познатих и под убавим кодним именом ББ илити "Бечка школа") и оних наивних на српској страни.
    Ћирило и Методије једноставно ништа нису морали да уобличавају, јер они су научени језик јужних српских племена само пренели на папир и мало га искодификовали. Они Србе нису могли да науче њиховом сопственом језику.

    У временима веома слабих комуникација и готове стопроцентне неписмености обичног света то би био један неописиви нонсенс!

    Иначе, језик "солунских Словена", "чудно," најближи је српском језику. Тако бар кажу лингвисти. Хм, питамо се зашто?

    Ето, отворите стара наша житија и прочитајте, рецимо, записе монаха Храбра (девети век) и видећете колико било који (српски) лаик са наших простора може да разуме без и елементарног знања тзв "старословенског" (а, ја бих рекао старог СРПСКОГ језика).

    У осталом, препоручујем рад филолога С Куљбакина "О језику Ћирила и Методија" (Браство, 1925). Биће Вам неке ствари јасније. (линк - http://www.scribd.com/doc/2960312/-)

    Друог, не заборавите да је прво станиште Срба на Балкану и била околина Солуна.
    Тако каже књиге инџијеле. Подсетите се шта пише Порфирогенит о временима цара Ираклија током шестог века?

    И један други, не мање важан детаљ; готово два века после Цара Ираклија, део присилно расељених Срба са подручја око Вардара, дакле, ИЗ ОКОЛИНЕ СОЛУНА, на просторима Мале Азије (Битинија) крајем седмог века оснива град Гордосервон који се у дванаестом веку у изворима назива и Сервохорија - српско насељење, српски хабитат.

    Из само ова два детаља може да се види да су Срби континуирано присутни у сливу Вардара у временима које непосредно претходе просветитељском раду тзв Солунске браће, Ћирила и Методија.

    Треће, детаљ врло важан; знате ли где је Методије започео свој монашки живот?
    На планини Олимпу, око 850 године, управо у оној истој Битинији (Мала Азија, на обали Мраморног мора) где су масовно насељавани вардарски Срби крајем седмог века. (The Barbarian Conversion By Richard A. Fletcher, стр 351)
    Да ли је то случајност? Наравно да није.

    Тада, у та времена, планина Олимп у Витинији била је оно што је Света Гора данас. После победа Селџука код Манзикерта (1071) Византија је морала да измести монахе не сигурније место и они су одабрали данашњу Свету Гору и Халкидик.
    Управо на Олимпу Методије се и припремао за своју пропагандно-просветитељску делатност у Моравској. Не сумњамо да је тамо у Витинији Методије имао више него
    добру прилику да проучава и "кодификује" српски језик.

    Стеван Јак



    Kuljbakinov članak: http://kovceg.tripod.com/kuljbakin_staroslovenski.htm
    Poslednji put ažurirao/la Mrkalj : 24.07.2010. u 07:20

  15. #15
    Mrkalj nije na forumu
    Demokratski izabrani koordinator istoriografske revolucije na Slovenskom Jugu
    Elita Mrkalj (avatar)
    Učlanjen
    04.01.2008.
    Pol
    muški
    Poruke
    15.975
    Tekstova u blogu
    51
    Reputaciona moć
    515

    Podrazumevano Re: Ћирило и Методије

    I Vuk Karadžić i Vatroslav Jagić od Beča su regrutovani. Jedan da srbistiku izgradi, drugi da je razgradi. Jagić stupa na scenu u godini Vukove smrti.

    Evo podataka Jagićevom članku pisanom u godini Vukove smrti, u kojem je jasno prikazana nova, prohrvatska strategija Beča na Balkanu - serbokroatistika - nauka o jeziku "Srbo-Hrvata":



    Plus, u istoj godini, patent da je staroslověnski jezik, ustvari starobugarski (jezušmarija!) a ne starosrpski, što je do tada važilo. I do danas je Jagićev, odnosno bečki politički kurs na snazi u vidu svojevrsnog kompromisa - staroslověnski se smatra staromakedonskim.
    Poslednji put ažurirao/la Mrkalj : 26.07.2010. u 05:37

Pravila za slanje poruka

  • Ne možete kreirati novu temu
  • Ne možete poslati odgovor
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoju poruku
  •