Акај
Elita
- Poruka
- 15.631
ПОЦЕСТА Сам у тами – против „националиста“
Пише Љиљана Богдановић
Прича о најмлађем београдском борцу за људска права и евроатлантске интеграције, у домаћој и страној медијској машинерији добила је крила; као одговор на разиграност ове најновије представе у нашем „сорошевском“ театру апсурда, део јавности понавља познату, око негдашњих злоупотреба најмлађих лансирану, крилатицу: Чувајте децу, да се ускоро не бисте чували од њих!
Прича о Растку Поцести, дванаестогодишњаку који радо понавља како воли ЕУ и НАТО, те да је опчињен америчком историјом и председницима, али да никако не воли, чак презире, традиционалне вредности своје нације, и да када говори о српској историји, епитет „славна“ ставља под значајно наглашене наводнике – узбуркала је медије и интернет форуме. Нескривени идеолошко-политичко- пропагандни мотиви у разиграној и не без елемената циркуске представе осмишљеној причи, усрећили су домаћу јавност (и понеке странце) приликом за непосредну „уживанцију“ у театру апсурда без премца
ЧАШУ МЕДА ЈОШ НИКО НЕ ПОПИ…
Поред главног јунака – подругљиво распричаног ученика шестог разреда једне престоничке основне школе, евидентно промишљени „кастинг“ овог комада у више чинова (епилог се за сада не наслућује), на сцену је посредно извео и седмаке, осмаке, те занемеле педагошке ауторитете исте школе, као и наводно до разјарености испровоциране ултрадесничаре – припаднике „Образа“ и „Стормфронта“. Ратује се, кажу, понајвише виртуелно, тј. порукама, претњама и увредама, а „размена ватре“ догађа се на друштвеној интернет мрежи Фејсбук. Уз именовано друштво, у пропагандно-политички осмишљеном пакету транспарентних циљева колико и препознатљивог идејног усмерења, иде и једна брижна, друштвено етаблирана и образована мама, тј. госпођа Поцеста, затим инспектор одељења за Високотехнолошки криминал републичког МУП-а, те неколико новинара и водитеља…
Све амбициозно постављене драме имају ефектан заплет, а протагонисти не штеде труд око премијерног играња, па је тако и ова у јавни живот уведена кроз поуздана врата: репортерским прилогом на телевизији Б92, да би потом штафету хитро прихватили и други политички важни медији. На „безазленом“ старту дечакове друштвене „мисије“, са лакоћом неуобичајеном за пласирање бизарних садржаја, у програму је тада речено: „Растко, 12-годишњак, већ је аутор две књиге, интернет кампање против расизма и неонацизма и учесник дебате о уласку Србије у НАТО.
Он је најмлађи борац за људска и мањинска права у Србији, а опчињен је међународним јавним правом, модерном историјом и америчким председницима о којима је написао књигу. Администратор је и један од истакнутих чланова највеће антифашистичке групе у Србији. Фасцинира га политика, а његов сан је свет без расизма, антисемитизма, мржње и дискриминације.“
Публика се није ни прибрала од шока упознавања са углађеним дечаком који је појединим осетљивијим посматрачима-неистомишљеницима деловао као познати лик из класичне бајке — којем су, чим проговори, из уста „испадале“ жабе, односно речи његовом узрасту нимало припадајуће — када је убрзо потом, објављено да су управо „жабе“, разлог што се над младим и посвећеним животом малолетног писца и интернет активисте надвила опасна сенка. О претњама Поцести известили су многи домаћи али и западни медији, међу којима и Би-би-си и радио Слободна Европа: „Растку Поцести националистичке организације у Србији преко интернета прете смрћу због тога што се отворено залаже за независност Косова и улазак Србије у ЕУ и НАТО.“
„Са Фејсбук профила вође Образа Младена Обрадовића стигла ми је порука да је боље да ме лече у Лази Лазаревићу него да ме они убију“, пожалио се дечак новинарима, а његова мама МУП-у (чију заштиту је, по налогу Тужилаштва, Поцеста почео да ужива убрзо по емитовању прилога на поменутој телевизији). „Спонтаним“ догађањима, пре свега великим публицитетом, претњама „злих националиста“, ирационална спирала тобожње беспоштедне виртуелне борбе многобројних злих и (само једног) доброг момка, доби намах пожељно убрзање, а улог у гротескном пропагандном игроказу, месецима иначе на другим сличним „фронтовима“ увежбаваном, јесте значајан: право на исправну и правоверну интерпретацију српског транзиционог усуда и савременог друштвеног тренутка, уз „инсталирање“ новог тумачења појмова историје, морала, достојанства, самосвести…
Пише Љиљана Богдановић
Прича о најмлађем београдском борцу за људска права и евроатлантске интеграције, у домаћој и страној медијској машинерији добила је крила; као одговор на разиграност ове најновије представе у нашем „сорошевском“ театру апсурда, део јавности понавља познату, око негдашњих злоупотреба најмлађих лансирану, крилатицу: Чувајте децу, да се ускоро не бисте чували од њих!
Прича о Растку Поцести, дванаестогодишњаку који радо понавља како воли ЕУ и НАТО, те да је опчињен америчком историјом и председницима, али да никако не воли, чак презире, традиционалне вредности своје нације, и да када говори о српској историји, епитет „славна“ ставља под значајно наглашене наводнике – узбуркала је медије и интернет форуме. Нескривени идеолошко-политичко- пропагандни мотиви у разиграној и не без елемената циркуске представе осмишљеној причи, усрећили су домаћу јавност (и понеке странце) приликом за непосредну „уживанцију“ у театру апсурда без премца
ЧАШУ МЕДА ЈОШ НИКО НЕ ПОПИ…
Поред главног јунака – подругљиво распричаног ученика шестог разреда једне престоничке основне школе, евидентно промишљени „кастинг“ овог комада у више чинова (епилог се за сада не наслућује), на сцену је посредно извео и седмаке, осмаке, те занемеле педагошке ауторитете исте школе, као и наводно до разјарености испровоциране ултрадесничаре – припаднике „Образа“ и „Стормфронта“. Ратује се, кажу, понајвише виртуелно, тј. порукама, претњама и увредама, а „размена ватре“ догађа се на друштвеној интернет мрежи Фејсбук. Уз именовано друштво, у пропагандно-политички осмишљеном пакету транспарентних циљева колико и препознатљивог идејног усмерења, иде и једна брижна, друштвено етаблирана и образована мама, тј. госпођа Поцеста, затим инспектор одељења за Високотехнолошки криминал републичког МУП-а, те неколико новинара и водитеља…
Све амбициозно постављене драме имају ефектан заплет, а протагонисти не штеде труд око премијерног играња, па је тако и ова у јавни живот уведена кроз поуздана врата: репортерским прилогом на телевизији Б92, да би потом штафету хитро прихватили и други политички важни медији. На „безазленом“ старту дечакове друштвене „мисије“, са лакоћом неуобичајеном за пласирање бизарних садржаја, у програму је тада речено: „Растко, 12-годишњак, већ је аутор две књиге, интернет кампање против расизма и неонацизма и учесник дебате о уласку Србије у НАТО.
Он је најмлађи борац за људска и мањинска права у Србији, а опчињен је међународним јавним правом, модерном историјом и америчким председницима о којима је написао књигу. Администратор је и један од истакнутих чланова највеће антифашистичке групе у Србији. Фасцинира га политика, а његов сан је свет без расизма, антисемитизма, мржње и дискриминације.“
Публика се није ни прибрала од шока упознавања са углађеним дечаком који је појединим осетљивијим посматрачима-неистомишљеницима деловао као познати лик из класичне бајке — којем су, чим проговори, из уста „испадале“ жабе, односно речи његовом узрасту нимало припадајуће — када је убрзо потом, објављено да су управо „жабе“, разлог што се над младим и посвећеним животом малолетног писца и интернет активисте надвила опасна сенка. О претњама Поцести известили су многи домаћи али и западни медији, међу којима и Би-би-си и радио Слободна Европа: „Растку Поцести националистичке организације у Србији преко интернета прете смрћу због тога што се отворено залаже за независност Косова и улазак Србије у ЕУ и НАТО.“
„Са Фејсбук профила вође Образа Младена Обрадовића стигла ми је порука да је боље да ме лече у Лази Лазаревићу него да ме они убију“, пожалио се дечак новинарима, а његова мама МУП-у (чију заштиту је, по налогу Тужилаштва, Поцеста почео да ужива убрзо по емитовању прилога на поменутој телевизији). „Спонтаним“ догађањима, пре свега великим публицитетом, претњама „злих националиста“, ирационална спирала тобожње беспоштедне виртуелне борбе многобројних злих и (само једног) доброг момка, доби намах пожељно убрзање, а улог у гротескном пропагандном игроказу, месецима иначе на другим сличним „фронтовима“ увежбаваном, јесте значајан: право на исправну и правоверну интерпретацију српског транзиционог усуда и савременог друштвеног тренутка, уз „инсталирање“ новог тумачења појмова историје, морала, достојанства, самосвести…
