Човек се, као живо биће обдарено интелигенцијом, послужио том предношћу и веома увећао своју популацију у историјски кратком периоду.
Нажалост, пораст људске популације праћена је наглим угрожавањем других врста, па смо у последња два века постали најопаснија инвазивна врста на планети.
Брзим и неконтролисаним ширењем значајно смо нарушили равнотежу у нашој природној средини, угрозивши тиме и сопствене изворе за преживљавање. Понестаје нам воде, ваздуха, сировина и употребљивог земљишта.
Сви ови глобални процеси дешавају се и у Србији.
Забринути због оваквих трендова, желимо да нађемо конструктиван и изводљив приступ решавању проблема.
Проблем са којим смо решили да се суочимо је проблем стакленог отпада и рециклаже стакла.
Шта је стакло
Стакло је аморфни чврсти материјал добијен топљењем силицијум диоксида (SiO2), песка, са базним оксидима.
Примитивним технологијама добијања стакла прво су овладали Египћани још три хиљаде година пре нове ере.
У раздобљу од 1500. година п.н.е. па до 500. године, техником фузије, изграђен је велики број стаклених посуда и украса од којих неке постоје и данас.
Данас, у модерном добу, мали је број супстанци које се по значају и употребљивости могу упоредити са стаклом.
Његову основну структуру чини атом силицијума који је тетраедарски окружен са четири атома кисеоника. Та веза даје тродимензионалну структуру, што стаклу даје својствене особине.
Међутим за разлику од чврстих кристала стакло нема уређену структуру и многе везе Si-O су у прекиду. Због овога стакло се понекад назива “потхлађена течност”- јавља се као чврста супстанца, али нема одеређену тачку топљења.
Добијање стакла
Главни састојак стакла, силицијум, се топи на 2 000˚ C, те би добијање чистог силицијумског стакла било јако неекономично. Због тога му се додају одређене примесе које снижавају укупну температуру топљења.
Додавањем натријум карбоната, или соде (Na2CO3), снижава се температура топљења на 1000˚ C, међутим због тога стакло постаје топљиво у води. Додатком калцијум оксида (CaO) се отклања тај недостатак те на тај начин, загревањем овакве смеше, добијамо једно стакло са простим хемијским саставом, које је по добијању могуће обликовати на више начина.
Овом техником производње стакла овладали су стари Египћани још пре 5000 година, о чему сведоче списи Плинија Старијег: „Брод са содом усидрио се на обали реке Белус у Феникији. Трговци који су спремали јело на морској обали узели су грумења соде да би на њих ставили земљане судове изнад ватре. Топлота ватре отопила је соду која је, у комбинацији са песком, створила провидну непознату течност која је после хлађења очврсла.”
Данас је овладано техникама за масовну израду стакала, што је омогућило велику примену ове супстанце, без које би савремени живот био незамислив. Свакодневна масовна производња скинула је епитет драгоцености стакла, и оно постаје производ са кратким веком употребе, што је означило и стварање великих количина стакленог отпада, а то је опет дало нову сировину за производњу стакла у модерним фабрикама, сам стаклени отпад.
Рециклажа стакла данас омогућава велике уштеде у новцу, енергији, и омогућава смањену емисију штетних гасова. САД и многе Европске земље су озбиљно схватиле враћање стакленог отпада у поновни процес производње.
Да би се распала једна стаклена флаша потребно је више од 5000 година.
Због дугог процеса транзиције и тешке економске ситуацје Србија на овом пољу касни за Европом, али свест грађана о неопходности очувања животне средине је на високом нивоу.
Проблем стакленог отпада у Србији
Истражујући путеве стакла, од производње па све до тржишта, наишли смо на десетину фирми које су биле значајани играчи у процесу производње и прераде стакла у протеклих неколико година.
Међутим, стање у којем смо затекли домаћу индустрију стакла данас било је поражавајуће.
И највећи гигант, Србија стакло из Параћина, бележи пад производње и бори се за опстанак, а 80% мањих фирми који су се бавили производњом и прерадом, оне који су остваривали профит претходних година, од недавно су зауставили производне погоне пригушени економском кризом (Стаклар – Суботица, Стакле – Лесковац, Стакло НС – Нови Сад, Солар – Београд, Стакло Поповић – Прокупље… )
Сазнајемо да се прикупљањем стакленог отпада не баве саме фабрике стакла, већ мање фирме које за зону деловања имају оређени регион. Откупом отпадног стакла у Србији се баве само две фирме Српска фабрика за рециклажу стакла у Нишу и Триспан у Панчеву.
Дакле то би био посао за једну мању засебну фирму, која би била кооперант великом произвођачу.
Фирме за прераду и обликовање стакла: Стаклар, НС трејд, Стакло НС, Солар, Санс глас, Стакло Поповић, Стакле.
Фирме за производњу стакла: Српска фабрика стакла, Солар (равна стакла).
Проблем стакленог отпада у Крагујевцу
Кооперантска фирма
Пошто фирма која се бави прикупљањем и сепарацијом стакленог отпада, а у циљу транспорта до рециклажног центра, на подручију града а ни региона не постоји, први корак ка решењу проблема ове врсте отпада, био би оснивање горе поменуте фирме.
Отварање једне такве фирме имало би многе предности, од којих би најважније биле, све више популарна, заштита живпотне средине и отварање нових радних места.
Фирма би била тип непрофитне организације, тј. сав остварени приход, који би по тврдњама Српске фабрике за рециклажу стакла из Ниша био веома низак, био би употребљен за одржавање исте.
Дакле, из горе наведених разлога, отварање овакве фирме било би могуће само уз интервенцију Државе јер нема прихода да заинтересује приватна лица, а заштита животне средине је брига државе.
Разлози за прихватање сарадње
Разлози да једна велика фирма прихвати сарадњу оваквог кооперанта су следећи:
- Рециклирано стакло се топи на нижој температури => мањи утрошак енергије
- Смањена употреба песка и прерада других сировина, чиме се остварује уштеда у природним ресурсима, што опет доприноси додатну уштеду у процесима експлоатације и обраде сировина
- Ствара се атрактиван производ који је својом ниском ценом конкурентан на тржишту
- Процес рециклаже се може понављати безброј пута, без смањења квалитета добијеног стакла
Разлози за одазив сарадњи
Разлози због којих би грађани требало да се одазову сарадњи су следећи:
- Количина отпада који се депонује у нашој околини је знатно смањена
- 1000 рециклираних флаша значи једна тона отпада мање
- Загађење ваздуха је смањено за 20%
- Из једног килограма рециклажног стакленог отпада се добија један килограм прерађеног стакла
- Рециклажом једног килограма стакленог отпада уштедели смо 1,2 килограма природних ресурса, 6 литара воде, и 20% енергије.
- Уштеда енергије на рециклажи једне стаклене флаше је довољна за четворосатно напајање сијалице од 100 W
Идејно решење групе
Група види решење у оснивање зелене фирме која би се бавила прикупљањем отпадне стаклене амбалаже и њеним транспортом до једне од фирми за рециклажу.
Отпад би се прикупљао од великог броја градских клубова, који иначе бацају неповратну стаклену амбалажу.
Прикупљање отпада би регулисали и постављањем посебних контејнера намењених тој сврси.
Проблем простора, који је у Граду изражен чак и код постојећих контејнера, решили би укопавањем контејнера.
Ти контејнери поседују сепараторе за одвајање бојеног и обичног стакла, што је битно због њихових разлика у хемијском саставу.
Такође је веома битно мини-контејнере за рециклажни материјал постављати у школама да би на тај начин младима на време градили свест о важности рециклирања.
Главни проблем који наводе фирме које данас послује је ниска откупна цена и велика цена транспорта.
Једно од решење транспорта била би куповина посебних цистерни за тренутно дробљење стакла, које су нашле примену у земљама Бенелукса, које знатно штеде простор и обезбеђују уштеду у транспорту.
Добре навике грађана
Иако у Крагујевцу грађани немају могућности да стаклени отпад одлажу на места намењена специјално тој сврси, они куповином алкохолних и безалкохолних пића домаће производње могу бити део једног још бољег процеса.
Наиме то је један облик рециклаже са још мањим утрошком енергије, а ипак се ослобађамо отпада и уз то штедимо.
Домаћи произвођачи пива, вина, вода и сокова радо прихватају своју једном искориштену амбалажу назад на поновно пуњење.
Затварање петље на тај начин је мого економичније и енергетски ефикасније од саме рециклаже.
Амбалаже увозних пића не могу бити третирана на тај начин, зато је куповина домаћих пића, а уз нашу „кауцију“, такође један од облика бриге о животној средини.
Послушајмо савет северноамеричког поглавице упућен америчком председинку још 1854. године:
Све ствари су повезане. Морате научити своју децу да је тло под њиховим стопама пепео њихових дедова. Да би они поштовали земљу реците вашој деци да је земља с нама у сродству. Учите вашу децу као што чинимо ми с нашом, да је земља наша мајка. Што год снађе земљу снаћи ће и синове земље. Ако човек пљуне на тло, пљује на себе самога.
То ми знамо: земља не припада човеку; човек припада земљи.“
