SSSR_
Ističe se
- Poruka
- 2.056
Povratak socijalizma?
Da bi prikrili poražavajuće efekte vlastite ideologije, liberali recikliraju ofucane antikomunističke stereotipe
Povodom finansijske krize koja je potresla Ameriku, a zatim se prenela na Zapadnu Evropupreteći istovremeno ostalim područjima sveta, čuju se različiti glasovi. Jedni govore samo o ozbiljnoj krizi američke moći, drugi o krizi čitavog liberalnog kapitalizma, a neki misle da su obe stvari trenutno na delu. Nije sporno da su svi oni na neki način u pravu. Ali samo se retki usuđuju da govore o dugoročnoj krizi kapitalizma.
Tako je, u vreme kada su euforične apologete liberalnog kapitalizma slavile ideju o njegovom definitivnom trijumfu, američki sociolog Imanuel Volerstin upozoravao da se, naprotiv, već duže vreme odvija kriza svetskog kapitalističkog sistema. Po njemu, kapitalizam poslednjih decenija ulazi ne samo u jednu od uobičajenih vlastitih kriza, već u temeljnu, sistemsku krizu. Primarni uzrok krize je što se kapitalizam proširio na čitav svet i više ne može da se reprodukuje, kao do sada, na osnovi eksploatacije periferije sistema. Doći će do neminovnog jačanja unutrašnjih protivrečnosti između rada i kapitala, koje će na kraju uzrokovati slom samog sistema. Možda su Volerstinove procene preterane, ali one se prethodno moraju ozbiljno uzeti u razmatranje. Nažalost, tek danas se otvara prostor za takvu racionalnu raspravu, kada se liberalne dogmatike, bar deklarativno, odriču čak i njeni nekadašnji vodeći promotori (npr. Fukujama i Soros).
Simpatično je, međutim, kako poslednji preostali vernici u liberalnu dogmu tumače smušenu reakciju američke države na finansijsku krizu. Za njih je panična intervencija američke vlasti zapravo pouzdan znak da je Amerika na „opasnom” putu ka „socijalizmu”, i naravno, „totalitarizmu”. Da bi prikrili poražavajuće efekte vlastite ideologije, čije sledbeništvo je i dovelo do aktuelne krize, liberali recikliraju ofucane antikomunističke stereotipe, verujući da će uterivanjem straha od alternative još jednom vezati ljude za postojećisistem. Sve ono što odstupa od kanona potpuno slobodnog tržišta namah biva etiketirano kao „socijalizam”.
U svakom slučaju, dobro je što se neki pojmovi, poput socijalizma ili marksizma, nakon višegodišnjeg ideološkog zaborava, ponovo javljaju u našim diskusijama. Problem je u tome što se oni konfuzno upotrebljavaju, što ne treba da čudi; slično buđenju iz dubokog sna, mnogi su još uvek pometeni, dolazeći polako (samo)svesti iz prethodnog stanja dogmatskog dremeža u kome kapitalizam nije imao alternativu. Jer socijalizam ne može da se izjednači s državnim intervencionizmom, pogotovo kad je reč o (defanzivnoj) intervenciji kapitalističke države. Socijalizam nikada nije niti može biti instaliran odozgo u kapitalizam, od strane njegove vladajuće klase, pošto on podrazumeva radikalne pokrete masa odozdo, pod čijim pritiskom dolazi do temeljne promene društvenog sistema. Drugim rečima, nemoguća je evolucija (makar i državnog) kapitalizma u socijalizam; takva promena je moguća samo revolucijom. A o tome, nažalost, u Americi još uvek ne može biti reči.
Ono što danas čini američka država teško da se može nazvati i državnim kapitalizmom, naročito ako mislimo na nekadašnji projekat tzv. nju dila. Uprkos tome što su uzročnici tadašnje krize,manje-više isti kao i danas (dominacija liberalnog modela). Jer, u to vreme je postojala ozbiljna ekonomska teorija (Kejnzova) i politička elita (na čelu sa Ruzveltom) koji su doveli do ambicioznije strategije izlaska iz krize, i dugoročnijeg stabilizovanja kapitalističkog sistema. I jedno i drugo upadljivo nedostaje današnjoj Americi. To i nije tako loše; državni kapitalizam je bio način popravljanja, ali i očuvanja kapitalizma, u situaciji rastuće socijalističke pretnje. Radničkoj klasi je omogućeno da živi manje lošije nego u liberalnom kapitalizmu, kako bi se pridobila da ipak ostane u kapitalizmu ne težeći njegovoj revolucionarnoj izmeni.
Danas u Americi nema elite koja može da osmisli značajnije popravljanje sistema. Ostaje još samo da trenutno dezorijentisane mase obespravljenih i eksploatisanih postanu dovoljno svesne da kapitalizam kao takav ima alternativu i da se organizuju u radikalan društveni pokret. To će biti onog trenutka kada kao smisao sebi postave ne da žive manje lošije nego danas, nego da konačno žive dobro. Jedino tada će izbeći da budu iscrpljivane na klackalici između liberalnog i državnog kapitalizma. U suprotnom, što reče Volerstin, uopšte nije izvesno da će kriza kapitalističkog sistema dovesti do nekog boljeg društvenog poretka. Na današnjim generacijama je da odrede pravac promene. Stoga odavno zaboravljena parola: „Socijalizam ili varvarstvo!” kao da ponovo dobija na aktuelnosti.
Fakultet za kulturu i medije, Univerzitet Megatrend
Mario Kalik
[objavljeno: 24/11/2008]
Da bi prikrili poražavajuće efekte vlastite ideologije, liberali recikliraju ofucane antikomunističke stereotipe
Povodom finansijske krize koja je potresla Ameriku, a zatim se prenela na Zapadnu Evropupreteći istovremeno ostalim područjima sveta, čuju se različiti glasovi. Jedni govore samo o ozbiljnoj krizi američke moći, drugi o krizi čitavog liberalnog kapitalizma, a neki misle da su obe stvari trenutno na delu. Nije sporno da su svi oni na neki način u pravu. Ali samo se retki usuđuju da govore o dugoročnoj krizi kapitalizma.
Tako je, u vreme kada su euforične apologete liberalnog kapitalizma slavile ideju o njegovom definitivnom trijumfu, američki sociolog Imanuel Volerstin upozoravao da se, naprotiv, već duže vreme odvija kriza svetskog kapitalističkog sistema. Po njemu, kapitalizam poslednjih decenija ulazi ne samo u jednu od uobičajenih vlastitih kriza, već u temeljnu, sistemsku krizu. Primarni uzrok krize je što se kapitalizam proširio na čitav svet i više ne može da se reprodukuje, kao do sada, na osnovi eksploatacije periferije sistema. Doći će do neminovnog jačanja unutrašnjih protivrečnosti između rada i kapitala, koje će na kraju uzrokovati slom samog sistema. Možda su Volerstinove procene preterane, ali one se prethodno moraju ozbiljno uzeti u razmatranje. Nažalost, tek danas se otvara prostor za takvu racionalnu raspravu, kada se liberalne dogmatike, bar deklarativno, odriču čak i njeni nekadašnji vodeći promotori (npr. Fukujama i Soros).
Simpatično je, međutim, kako poslednji preostali vernici u liberalnu dogmu tumače smušenu reakciju američke države na finansijsku krizu. Za njih je panična intervencija američke vlasti zapravo pouzdan znak da je Amerika na „opasnom” putu ka „socijalizmu”, i naravno, „totalitarizmu”. Da bi prikrili poražavajuće efekte vlastite ideologije, čije sledbeništvo je i dovelo do aktuelne krize, liberali recikliraju ofucane antikomunističke stereotipe, verujući da će uterivanjem straha od alternative još jednom vezati ljude za postojećisistem. Sve ono što odstupa od kanona potpuno slobodnog tržišta namah biva etiketirano kao „socijalizam”.
U svakom slučaju, dobro je što se neki pojmovi, poput socijalizma ili marksizma, nakon višegodišnjeg ideološkog zaborava, ponovo javljaju u našim diskusijama. Problem je u tome što se oni konfuzno upotrebljavaju, što ne treba da čudi; slično buđenju iz dubokog sna, mnogi su još uvek pometeni, dolazeći polako (samo)svesti iz prethodnog stanja dogmatskog dremeža u kome kapitalizam nije imao alternativu. Jer socijalizam ne može da se izjednači s državnim intervencionizmom, pogotovo kad je reč o (defanzivnoj) intervenciji kapitalističke države. Socijalizam nikada nije niti može biti instaliran odozgo u kapitalizam, od strane njegove vladajuće klase, pošto on podrazumeva radikalne pokrete masa odozdo, pod čijim pritiskom dolazi do temeljne promene društvenog sistema. Drugim rečima, nemoguća je evolucija (makar i državnog) kapitalizma u socijalizam; takva promena je moguća samo revolucijom. A o tome, nažalost, u Americi još uvek ne može biti reči.
Ono što danas čini američka država teško da se može nazvati i državnim kapitalizmom, naročito ako mislimo na nekadašnji projekat tzv. nju dila. Uprkos tome što su uzročnici tadašnje krize,manje-više isti kao i danas (dominacija liberalnog modela). Jer, u to vreme je postojala ozbiljna ekonomska teorija (Kejnzova) i politička elita (na čelu sa Ruzveltom) koji su doveli do ambicioznije strategije izlaska iz krize, i dugoročnijeg stabilizovanja kapitalističkog sistema. I jedno i drugo upadljivo nedostaje današnjoj Americi. To i nije tako loše; državni kapitalizam je bio način popravljanja, ali i očuvanja kapitalizma, u situaciji rastuće socijalističke pretnje. Radničkoj klasi je omogućeno da živi manje lošije nego u liberalnom kapitalizmu, kako bi se pridobila da ipak ostane u kapitalizmu ne težeći njegovoj revolucionarnoj izmeni.
Danas u Americi nema elite koja može da osmisli značajnije popravljanje sistema. Ostaje još samo da trenutno dezorijentisane mase obespravljenih i eksploatisanih postanu dovoljno svesne da kapitalizam kao takav ima alternativu i da se organizuju u radikalan društveni pokret. To će biti onog trenutka kada kao smisao sebi postave ne da žive manje lošije nego danas, nego da konačno žive dobro. Jedino tada će izbeći da budu iscrpljivane na klackalici između liberalnog i državnog kapitalizma. U suprotnom, što reče Volerstin, uopšte nije izvesno da će kriza kapitalističkog sistema dovesti do nekog boljeg društvenog poretka. Na današnjim generacijama je da odrede pravac promene. Stoga odavno zaboravljena parola: „Socijalizam ili varvarstvo!” kao da ponovo dobija na aktuelnosti.
Fakultet za kulturu i medije, Univerzitet Megatrend
Mario Kalik
[objavljeno: 24/11/2008]
Komunisticka Partija Kine je izvukla iz siromstva 50. 000 000 ljudi dolaskom na vlast.Izvuci ce in na kraju sve.
