Српски великани
Strana 1 od 4 1234 PoslednjaPoslednja
Prikazujem rezultate 1 do 25 od 97

Tema: Српски великани

  1. #1
    Iskusan Panamaman (avatar)
    Učlanjen
    17.06.2008.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Panama
    Poruke
    5.609
    Reputaciona moć
    95

    Podrazumevano Српски великани

    Evo ako moze jedna moja tema o velikim Srbima...
    Vi dodajte ostale,i eventualno jos teksta za navedene..
    Tekstovi su uglavnom sa sajta "Stormfront"
    Zamolio bih administratore da izbrisu neozbiljne i spam komentare. Hvala
    ----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
    Milutin Milankovic (1879-1958)



    Njegovo ime nosi jedan karter na Mesecu,a jedan na Marsu i jeadn asteroid!
    Veliku deo skolovanja proveo je u Austriji,da bi nakon skolovanja dosao u Beograd i postao profesor Univerziteta.
    Veliki deo svoga zivota posvetio je istrazivanju klime ledenog doba.
    Proucava vekovna kolebanja Zemljinih kretanja(nagib ose,rcesiju itd..) i prividno kretanje Zemljinih polova.

    Tvorac je prvog kalendara ledenog doba u rasponu od milion godina.
    Delo po kome je poznat i priznat u svetu je KANON OSUNCAVANJA ZEMLJE I NJEGOVA PRIMENA NA PROBLEME LEDENOG DOBA iz 1941.

    IZRADIO JE NOVI NAJPRECIZNIJI KALENDAR KOJI JE TREBAO DA ZAMENI JULIJANSKI I GREGORIJANSKI.Ovaj predlog za kalendar usvojen je na saboru pravoslavnih crkava i Konstantinopolju(Istanbulu) 1923.godine,ali nije realizovan!

    Napisao je dve briljantne naucne knige KROZ VASIONU I VEKOVE i KROZ CARSTVO NAUKE.
    Poslednji put ažurirao/la Panamaman : 24.05.2010. u 00:58
    Zla vila je proklela ruzicu da se ubode tek na 18.-ti rodendan!



  2. #2
    Iskusan Panamaman (avatar)
    Učlanjen
    17.06.2008.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Panama
    Poruke
    5.609
    Reputaciona moć
    95

    Podrazumevano Re: СРПСКИ ВЕЛИКАНИ

    Nikola Tesla



    Nikola Tesla se rodio u selu Smiljanu, kod Gospića u Lici, 1856. godine. Otac mu je bio vrlo inteligentan i odličan pravoslavni sveštenik Milutin Tesla, rodio se u selu Raduču u Lici, a umro je 1879. godine. Teslina majka Nikolina se rodila u Gračacu i potice iz stare svešteničke porodice Mandića. Otac je umro jos dok je Nikola studirao, dok je majka doživela svu slavu svoga sina, koju je postigao u Americi, Londonu, Parizu.

    Nikola je isao u nemačku osnovnu skolu u Smiljanu, zavrsio ju je u Gospiću, kao i nižu realku a visu je dovršio u Rakovcu kod Karlovca. Kao mali, Nikola se najradije igrao sa drugarima, hvatao ptice, čitao ali nikad nije bio besposlen. Drugovi su ga veoma voleli jer je bio dobar i plemenit. Kad bi mu ostale neke školske stvarčice delio bi ih siromasnijim dugovima, a kasnije, kad je porastao i kad se kartao sa drugovima, izbegavao bi da nosi kući zaradjeni novac i davao bi ga drugima. Po okončanju realke, Nikola je pauzirao dve godine jer su roditelji bili ožalošćeni smrću starijeg sina. Potom, i pored insistiranja roditelja da postane sveštenik, Nikola odlazi na studije tehničkih nauka u Grac i Prag. Poslednje godine studija, zbog smrti oca, izdržavao ga je ujak Petar Mandić.

    Po završenim studijama, Nikola je stupio u službu poštanskog telefonskog društva i priključivao telefone po kućama. Zatim je jedno vreme radio i u Budimpešti, ali ubrzo odlazi u Pariz i radi u Edisonovoj kompaniji. Kada je izvrsio neke izmene na Edisonovim dinamo-masinama, Tesla odlazi u Ameriku i ulazi u Edisonovu laboratoriju. Sa Edisonom je radio godinu i po dana, i zatim počinje rad u svojoj laboratoriji u Njujorku. Tesla se prvi put vratio u Evropu 1889. i posetio parisku izložbu sa ujakom Petrom, a drugi put 1892. kada je dobio poziv Engleske akademije nauka i Društva engleskih električkih inženjera da održi predavanja o svojim poslednjim radovima. Povod tome je bilo Teslino predavanje, održano 8. maja 1891., pred Društvom američkih električkih inženjera, i koje je izazvalo ogromnu pažnju. Nikola je u Londonu držao dva predavanja, 3. i 4. februara, a držao ih je u Faradejevoj laboratoriji, čime mu je ukazana velika počast. Englezi su sa divljenjem posmatrali Tesline eksperimente, a "Times" je tom pirlikom objavio:



    "...Ako je uopšte štagod bilo u stanju da izazove oduševljenje za elektricitetom, onda je to sigurno učinilo veoma značajno predavanje, koje je sinoć g.Tesla održao pred učenim slušaocima Kraljevske akademije. Njegovi eksperimenti otvaraju ne samo novo i bogato polje za naučna ispitivanja, nego su izneli više ili manje jasan pregled nekoliko opštih fizičkih koncepcija i izazvale osobiti razvoj naših misli i ideja. Radovi g.Tesle nalaze se na onoj granici gde se svetlost, toplota, elektricitet, hemijski afinitet i ostale vrste energije sastaju i medjusobno mešaju. Kad čovek razmišlja o njegovim važnim eksperimentima oseti kao da su stare demarkacione linije otpale i da izvesni novi i plodni opšti pogledi ne mogu biti daleko, pogledi pomoću kojih mozemo poći na nove pronalazačke puteve. Onda se, tako reci nehotice pita: šta su to električna a šta dielektrična tela, šta su provodnici, a šta izolatori? Jer, g.Tesla sastavi struju između dva električna pola, pa onda izmedju njih stavi ploču od najboljeg izolatora, i ona ne samo da otezava i smeta prolasku struje, nego ga jos i olakšava. U drugim sličnim eksperimentima on pokazuje kako se struje visokog potencijala ne vladaju ni po kakvom pravilu koje vredi za obične struje. Izgleda kao da nema dovoljno debelog izolatora, kao da nema vazdušnog sloja kroz koji ne bi mogla proći električna struja dovoljnog intenziteta. Zatim dolazi značajno otkriće da ukoliko elektricitet raste, slabi njegovo dejstvo na čovečije telo. Gospodin Tesla je stajao u elektrostatičkom polju koje je bilo tako jako da bi upalilo sijalicu bez žica, i ništa nije osećao. Jednom rukom je držao kraj žice iz koje je pršteći sipao ljubičasti mlaz varnica, a u drugoj lampu ili sasvim praznu staklenu cev i tako propustio kroz sebe struju od nekih 50.000 Volti. Staklena cev je sijala u njegovoj ruci od tako jake struje, od koje bi, u običnm prilikama, i jedan stoti deo bio dovoljan da učini kraj njegovom životu..."

    Na početku ovog predavanja Tesla je pomenuo izvesnog profesora Kruksa, koji ga je još kao djaka oduševio i dao pravac njegovom radu. Medjutim, po završetku predavanja, Tesli je prišao jedan od najuvaženijih članova Akademije, čestitao mu i rekao da nije trebalo da pominje profesora Kruksa, već da jednostavno kaže: "Ja sam Nikola Tesla, rodom sam Srbin, i evo do kakvih sam rezultata došao u svojim istraživanjima..." Sutradan, na drugom predavanju, desilo se da je doslo do kvara na mašinama koje su obezbedjivale struju za eksperimente, ali je Tesla po instrumentima primetio da će struje biti jos par minuta. Pošto je tad ponavljao priču sa prethodnog predavanja, rekao je da neće da zamara slušaoce eksperimentima koje su vec videli i prešao na nove, za koje struju nije dobijao sa mašine na kojoj je došlo do kvara, vec iz gradske mreže za osvetljenje. Po završetku predavanja, Tesli je ponovo prišao onaj isti Lord i rekao mu: "Sinoć sam vas savetovao kako je trebalo predavati, a sad vidim da moram kod vas doći, da me naučite kako se predavanja drže."

    Tesla je potom dobio i pozive od Francuskog društva za fiziku i Medjunarodnog električkog društva da dođe u Pariz i tu održi nekoliko predavanja. Odazvao se pozivu i postigao veliki uspeh, kao i u Londonu. Nikola je potom morao u domovinu jer mu je majka bila na samrti. Kada je sahranio majku, bio je kratko vreme u Beogradu, a potom se vratio u Ameriku i počeo da se sprema za svetsku izložbu u Čikagu. Inače, Tesla je bio omiljen u društvu zbog svoje duhovitosti i dovitljivosti. U svaki razgovor je znao da ubaci poneki stih ili misao, jer je raspolagao izuzetno velikom količinom znanja. Svoja osećanja prema domovini Tesla je izneo u govoru na banketu, koji je u Beogradu priređen u njegovu čast:

    "U meni može biti nešto, što može biti i obmana, kao sto češće biva kod mlađih ljudi, ali ako budem sretan da ostvarim bar neke od svojih ideala, to će biti dobročinstvo za celo čovečanstvo. Ako se te moje nade ispune, najslađa misao biće mi ta, da je to delo jednoga Srbina."

    Nikola Tesla je umro u Njujorku, 1943. godine, a urna sa njegovim pepelom čuva se u Muzeju Nikole Tesle u Beogradu.
    Zla vila je proklela ruzicu da se ubode tek na 18.-ti rodendan!

  3. #3
    Iskusan Panamaman (avatar)
    Učlanjen
    17.06.2008.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Panama
    Poruke
    5.609
    Reputaciona moć
    95

    Podrazumevano Re: СРПСКИ ВЕЛИКАНИ

    Михајло Пупин



    Михајло Пупин је рођен 9. октобра 1854. године, у селу Идвор у Банату (Република Србија, СРЈ), а умро је 12. марта 1935. године у Њујорку (САД).

    Био је ожењен Саром Катарином Џексон, с којом је имао ћерку Варвару.

    ШКОЛОВАЊЕ:
    Прво је учио у Српској вероисповедној основној школи у Идвору, затим у Њемачкој основној школи у Перлезу. Послије тога прелази у Грађанску школу и Реалку (средња школа) у Панчеву, гдје завршава В разред 1872. године. Након тога, одлази у Чешку, гдје завршава ВИ разред и први семестар ВИИ разреда, а 1874. године одлази у Сједињене Америчке Државе. Тамо је посјећивао Куперову вечерњу школу, а 1879. године уписује се на Колумбија колеџ у Њујорку.

    Колумбију завршава 1883. године, добивши звање Бецхелор оф Артс. Као одличан студент, одмах добија стипендију за студије математике и физике у Кембриџу (Велика Британија) од 1883.-1885. године, а затим у Берлину (Њемачка) од 1885.-1889. године, гдје је докторирао из области физичке хемије, на тему: "Осмотички притисак и његов однос према слободној енергији".

    НАУЧНА ДЕЛАТНОСТ:

    Његов положај професора теоријске електротехнике на Колумбија универзитету, постепено је усмјерило његово интересовање на проучавање електромагнетских феномена. Електрична резонанца, као предмет изучавања, привукла је његову пажњу и резултирала у проналаску електричног струјног кола, које се данас универзално користи у свим радио-везама. Патент електричног кола је продао компанији Маркони, која је, истовремено, примијенила његов проналазак за исправљање високофреквентних електричних таласа. Овај проналазак сматра се основом исправљања високофреквентних таласа које се данас универзално примењује у радиофонији.

    У априлу 1896. године открио је секундарну рентгенску радијацију (данас је познат управо по том проналаску; секундарна рентгенска радијација се универзално примјењује у проучавању спектра x-зрака).

    У фебруару 1896. открио је брзу методу рентгенског снимања, која се састоји у томе што се између објекта који се снима и фотографске плоче, умеће флуоресцентни екран. Ово је скратило време експозиције (развијање снимка) са трајања од око једног часа на свега неколико секунди. Овај метод рентгенског снимања се и сада универзално користи и примјењује.

    Пупин се, по прекиду рада на X-зрацима, опредијелио за теоријско проучавање телеграфског и телефонског преноса путем жица, посебно преко телефонских каблова. Преношење путем телефонских каблова представљало је тада веома велики проблем због тога сто су амерички градови поставили захтјев да се све телефонске везе на подручју града смјесте под земљу. Пупин је потпуно ријешио овај проблем, доказујући математички и експериментално да кад се индукторски калемови поставе у кабл на одређеним размацима, чине кабл једнаким са надземним проводницима високе индукције, што истовремено умањује и кривљење и опадање. С тим у вези, Пупин је дошао до новог облика индукторских калемова, без којих би теоретски резултати имали врло малу практичну вриједност, зато што би, иначе, калемови који припадају различитим телефонским крузним линијама имали узајамно индуковање, а ово би проузроковало укрштање разговора. Индукторски калемови немају спољно магнетско поље и тако немају ни заједничко индуковање са спољашњим окружењем. Њестерн Компанија из Њујорка и Сиеменс-Халске из Берлина су усавршиле ову врсту телефонског кабла, што је представљало револуционарни корак у телефонским комуникацијама.

    За вријеме 1. свјетског рата, Пупин и његови сарадници су се бавили истраживањем чији је циљ био развој система за откривање подморница и систем телефонских комуникација у ваздушном саобраћају.

    Треба поменути да је Пупин у свом есеју из 1899. године, под насловом "Преношење кроз непровучене проводнике", дао први математички приступ електричног преношења преко тзв. умјетних водова. И ова теорија представља проналазак модерних електричних филтера који се много користе у телефонским, телеграфским и радио-комуникацијама.

    Пред крај живота, Пупин је проучавао, како теоретски, тако и експериментално, електрично преношење путем каблова који иду испод мора, и успио да прошири лорд Келвинов математички приступ овом предмету. Резултат овог проучавања је нови тип умјетних водова који треба да се користе у двоструком раду каблова испод мора.

    БИБЛИОГРАФИЈА:

    Михајло Пупин је 1923. године објавио своју аутобиографију "Са пашњака до научењака" (у оригиналу: "Фром Иммигрант то Инвентор"). За ту књигу 1924. године добио је Пулицерову награду. Први пут на српском језику, у преводу М. Јефтица, књига је објављена 1929. године. Она се и данас сматра једном од најзанимљивијих аутобиографија.
    Zla vila je proklela ruzicu da se ubode tek na 18.-ti rodendan!

  4. #4
    Iskusan Panamaman (avatar)
    Učlanjen
    17.06.2008.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Panama
    Poruke
    5.609
    Reputaciona moć
    95

    Podrazumevano Re: СРПСКИ ВЕЛИКАНИ

    Radomir Putnik (1847-1917)



    Radomir Putnik je slavni srpski vojvoda i vojskovodja. Ucestvovao je u svim ratovima koje je Srbija vodila od 1876. do 1916. godine. Njegova vojnicka karijera pocela je skolovanjem u Artiljerijskoj skoli u Beogradu i dobijanjem cina potporucnika.

    Mirnodopski razvoj srpskih oruzanih snaga u celini je oslonjen na Radomira Putnika. Juna 1903. godine postavljen je za nacelnika Glavnog generalstaba. Neposredno posle zavrsetka srpsko-turskih ratova ucestvovao je u radu komisije koja je imala zadatak da Srpsku vojsku po organizacionoj strukturi sto vise priblizi savremenim evropskim armijama. Pocetkom 90-tih godina XIX veka, kao pomocnik nacelnika Glavnog generalstaba i profesor u Visoj skoli Vojne akademije, u program obuke staresinskog kadra uveo je resavanje taktickih zadataka radi ujednacavanja pogleda na osnovne principe organizacije i upotrebe oruzanih snaga. Intenzivnim radom na jacanju borbene gotovosti Srpske vojske vojvoda Putnik nastavio je i posle preranog i neopravdanog penzionisanja.

    Kada je posle skoro sedam godina provedenih u penziji reaktiviran i postavljen za nacelnika Glavnog generalstaba, Srpska vojska nalazila se na ivici rasula. Uprkos tome, neumorni Putnik je, zahvaljujuci besprekornoj moralnoj reputaciji i izvrsnom poznavanju vojne teorije i prakse, za samo nekoliko godina uspeo da konsoliduje njene redove, odstrani iz vojske razoran uticaj unutrasnjih medjupartijskih trvenja, naoruza je savremenim oruzjem, saobrazi vojna pravila svojstvima tog naoruzanja u specificnim srpskim uslovima, licno obuci vise generacija generalstabnih oficira i najtalentovanije postavi na kljucne komandne polozaje, uzdigne rezervni oficirski i podoficirski kadar svih rodova i sluzbi, zameni kasarnski dril prakticnom obukom trupa, izgradi njenu sopstvenu vojnu doktrinu i osposobi je da se uspesno nosi sa najsavremenije opremljenim i obucenim armijama razvijenih evropskih zemalja, da bi je potom pobedonosno vodio kroz sva iskusenja.

    Zajedno sa pukovnikom Zivojinom Misicem pripremio je planove za balkanske ratove i sve planove pred Prvi svetski rat.

    U ratovima od 1912. do 1916. godine Radomir Putnik je bio nacelnik staba Vrhovne komande. Posle prve pobede Srpske vojske u Balkanskom ratu, u Kumanovskoj bici, postao je prvi srpski vojvoda. Sve srpske pobede u tom periodu ubrajaju se u posebne zasluge vojvode Radomira Putnika, koji je stajao na celu strucnog staba. Vojvoda je vojne operacije i planove iznosio i branio pred Srpskom vladom. Svojom licnoscu, cinom i polozajem bio je moralno odgovoran pred svim potcinjenim staresinama za svaki stav i naredbu Vrhovne komande.


    Jos u ratovima koje je Srbija vodila u XIX veku Radomir Putnik pokazao je da je izvanredan vojni staresina, ne samo sposoban i hrabar oficir, nego i komandant bogate stvaralacke inicijative. Njegov vojnicki talenat zablistao je punim sjajem tek u balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu, u kojima je Srpska vojska pod njegovim rukovodstvom izvojevala slavne pobede kod Kumanova, Bitolja, na Bregalnici, Ceru i Kolubari i svrstala se u red najboljih evropskih i svetskih armija toga doba.

    Posle reorganizacije Srpske vojske na Krfu pocetkom 1916. godine fizicki iznemogao vojvoda Putnik upucen je na lecenje u Nicu, ali nije docekao da se vrati u oslobodjenu zemlju. Umro je u maju 1917. godine u 70. godini. Iza njega je ostao mit o nepobedivosti Srpske vojske, kao jedne od najcuvenijih armija sveta Prvog svetskog rata, ciji je bio tvorac.

    Vojvoda Radomir Putnik nije bio samo slavni vojskovodja, nego se bavio i teorijom ratne vestine. Pored clanaka i govora, napisao je Sluzbu djeneralstaba I i II deo, Sluzbu u mirno doba i Sluzbu u ratno doba.


    Zakonom o ustrojstvu vojske Kraljevine Srbije 27. januara 1901. godine bio je predvidjen, kao najvisi, cin vojvode koji je odgovarao marsalu i koji je mogao biti dodeljen samo komandantima armija za ratne zasluge. Tadasnji vojni ministar Milos Vasic, jedan od najtalentovanijih oficira svoga doba, licnim zalaganjem doprineo je da odredbama novog Zakona, izmedju ostalog, bude uveden i najvisi cin u Srpskoj vojsci - vojvoda. Prvi srpski vojvoda postao je Radomir Putnik posle pobede na Kumanovu 1912. godine. Zbog licnih zasluga u Cerskoj bici, 1914. godine, komandantu Druge armije Stepi Stepanovicu dodeljen je vojvodski cin. Komandant Prve srpske armije Zivojin Misic, za genijalno komandovanje u Kolubarskoj bici, 1914. godine unapredjen je u cin vojvode. U znak priznanja za rukovodjenje Prvom armijom u oslobadjanju otadzbine 1918. godine, Petar Bojovic postao je cetvrti srpski vojvoda. Za zasluge u Prvom svetskom ratu francuski marsal Franse D`Epere imenovan je za pocasnog vojvodu jugoslovenske vojske. Bio je to jedini stranac kome je dodeljen taj cin.
    Zla vila je proklela ruzicu da se ubode tek na 18.-ti rodendan!

  5. #5
    Iskusan Panamaman (avatar)
    Učlanjen
    17.06.2008.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Panama
    Poruke
    5.609
    Reputaciona moć
    95

    Podrazumevano Re: СРПСКИ ВЕЛИКАНИ

    Jovan Cvijic



    Јован Цвијић (1865-1927), највећи српски географ, председник Српске краљевске академије, ректор Београдског универзитета

    Јован Цвијић је рођен 11. октобра (29. септембра по старом календару) 1865. године у Лозници. Отац му се звао Тодор Цвијић, по занимању трговац. Мајка му се звала Марија, рођена Аврамовић, из Корените, села у области Јадар, што се налази близу манастира Троноше и Тршића родног села Вука Караџића. Основну школу је завршио у Лозници, а нижу гимназију у Лозници и Шапцу. Вишу гимназију је завршио у Београду, у Првој београдској гимназији.

    По завршетку гимназије, 1884. године, хтео је да студира медицину у иностранству, међутим лозничка општина није могла да стипендира његово школовање у иностранству. Тада му је његов професор из шабачке гимназије Владимир Карић, предложио да слуша студије географије на Великој школи у Београду. Цвијић га је послушао и исте године уписао Природно-математички одсек Велике школе у Београду. Ове студије је завршио 1888. године. Једну школску годину 1888/89. је радио као предавач у Другој београдској гимназији. Потом је 1889. уписао студије физичке географије и геологије на Бечком универзитету као државни питомац. Студије у Бечу је завршио 1892. а већ 1893. године је докторирао на истом универзитету са тезом „Das Karstphänomen“.

    Марта 1893. постао је редовни професор Филозофског факултета Велике школе у Београду. У прво време предавао је физичку географију и етнографију, а затим само географију.

    Науком се почео бавити још као студент Велике школе и тада је настао његов рад „Прилог географској терминологији нашој“, а наставио као средњошколски професор и бечки студент проучавајући крашке појаве у источној Србији, Истри и Јадранском приморју и на основу тога објавио више радова и своју дисертацију. Читав живот посветио је проучавању Србије и Балканског полуострва, путујући скоро сваке године по Балкану.

    Осим чисто географских проучавања, бавио се и геологијом (геоморфологијом, тектоником, палеогеографијом, неотектоником). Његова монографија о карсту изазвала је веома повољне оцене у европским научним круговима, а приступна академска беседа о структури и подели планина Балканског полуострва на основу геолошко-тектонске грађе прославила га је као првог јужнословенског геотектоничара. И у географским делима Цвијић је увек укључивао геологију. Двотомна „Геоморфологија“ ни данас није изгубила актуелност и представља изванредну полазну основу у савременим проучавањима. Бавио се проучавањем балканских психолошких типова.

    Приликом оснивања Београдског универзитета 1905. био је међу првих осам редовних професора који су затим бирали цео остали наставни кадар, јер тада су сви професори и сарадници укинуте Велике школе стављени на располагање.

    Основао је Географски завод Филозофског факултета 1893. године и био његов управник од оснивања до 1927. године. Заједно са групом географа и природњака основао је Српско географско друштво 1910. у Београду. Био је председник овог друштва од оснивања до своје смрти. Био је два пута ректор Београдског универзитета 1906/07 и 1919/20.

    Постао је научник светског гласа и добио је многа признања. Дописни члан Српске краљевске академије постао је 5. фебруара 1896, а редовни члан 4. фебруара 1899. Постављен је указом за председника Српске краљевске академије, 12. априла 1921. На овом положају био је до своје смрти 1927. године. Осим тога био је дописни члан Академије наука СССР, Југославенске академије знаности и умјетности, Ученог друштва Парнасос (Атина), почасни доктор Сорбоне и Чешког универзитета (Праг). Био је почасни члан многих географских, етнографских, природњачких и других друштава широм света (Петроград, Будимпешта, Букурешт, ...). Био је носилац енглеске, француске и америчке медаље за научне радове.

    За тридесет и неколико година интензивног научног рада објавио је многа значајна дела. Једно од најважнијих дела је „Балканско полуострво“.

    Важнија дела (везана за геологију):
    Географска испитивања у области Кучаја у ист. Србији, 1893;
    Das Karstphänomen, 1893, Wien;
    Карст, 1895;
    Структура и подела планина Балканског полуострва, 1902;
    Die Tektonik der Balkanhalbinsel mit besonderer Berückichtigung der neueren Fortschritte in der Kenntnis der Geologie von Bulgarien, Serbien und Mazedonien, 1904, Wien;
    Основе за географију и геологију Македоније и Старе Србије I-III, 1906-1911;
    Grundlinien der Geographie und Geologie von Mazedonien und Alt-Serbien. Nebst Beobachtungen in Thrazien, Thessalien, Epirus und Nordalbanien, 1908, Gotha;
    Језерска пластика Шумадије, 1909;
    Геоморфологија I-II, 1924, 1926.

    Преко тридесет година је путовао кроз наше крајеве, што је резултирало бројним радовима и утемељењем "антропогеографске школе". Оно што карактерише његов научни рад, јесте утицај климе и рељефа на грађу (морфологију човека, наглашавајући практично међу првима да је човек екосензибилно биће. Кад се ради о формирању антрополошких типова, Цвијић у примарне факторе убраја социјалну структуру, односно занимање, ендогамију и егзогамију, као и миграције. Посебно је наглашено деловање географске средине на етнопсихолошке карактеристике становништва. - Основну концепцију оваквог става је дао у раду Антропогеографски проблеми Балканског полуострва, што је проширено у Балканском полуострву и јужнословенским земљама (Цвијић, Ј.: Балканско полуострво и јужнословенске земље, II, Београд 1931.) Овај рад је најпре објављен на француском језику, а потом 1922. године знатно проширен и штампан на српском језику. - Етнопсихолошка типизација и одела балканског становништва коју је дао у овим делима, после II светског рата у нашој средини је претрпела оштру идеолошку осуду. Потом је уследило игнорисање и покушај истискивања из фондова научних сазнања. - Недавно се појавило репринт издање Цвијићевог Балканског полуострва, што свакако представља значајан помак у тумачењу антропологије и рада у антропологији у нашој средини. Овај део текста је веза са одредницом Живко Микић (доматриос)

    Умро је 16. јануара 1927. у Београду у 62. години.

    21. и 22. новембра 2002. у организацији Српске академије наука и уметности одржан је научни скуп „Друштвено-политичка делатност Јована Цвијића“

    Постоји и Меморијални музеј Јована Цвијића који се налази у Цвијићевој породичној кући у Београду (улица Јелене Ћетковић бр. 5). Ова кућа је зидана 1905. и од 1963. је под заштитом државе. У њој се налази легат Јована Цвијића који има 1463 предмета.

    У Београду постоји географски институт „Јован Цвијић“, велики број основних школа и улица носи његово име. Ушао је и једну песму Ђорђа Балашевића (Неки нови клинци: „А у улици Јована Цвијића расту друга деца...“). Без икакве сумње може се рећи да је Јован Цвијић највећи и најзначајнији српски географ. Његови ученици су настави започето дело, шесторица од њих су касније постали академици. Били су то: Павле Вујевић, Боривоје Ж. Милојевић, Атанасије Урошевић, ..., Милисав Лутовац.

    Његов живот је нарочито проучавао географ Милорад Васовић који је написао књигу „Јован Цвијић - научник, јавни радник, државник“ на 454. стране, 1994. године.

    17. септембра, 2004, Народна Банка Србије је пустила у оптицај новчаницу од 500 динара са ликом Јована Цвијића
    Zla vila je proklela ruzicu da se ubode tek na 18.-ti rodendan!

  6. #6
    Iskusan Panamaman (avatar)
    Učlanjen
    17.06.2008.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Panama
    Poruke
    5.609
    Reputaciona moć
    95

    Podrazumevano Re: СРПСКИ ВЕЛИКАНИ

    Dositej Obradovic



    Dositej Obradović je rođen oko 1739. godine u Čakovcu. Ostao je bez roditelja, školovali su ga rođaci. Mladi Dimitrije bio je vrlo marljiv đak i revnostan čitalac crkvene literature. Dečak se toliko zaneo ovom literaturom da je počeo pomišljati da se posveti asketskom životu. Da bi ga odvojili od takvih knjiga i vratili stvarnosti, rodbina ga daje da izuči zanat. Dečak je toliko bio zanet mislima o asketskom zivotu da je napustio zanat, pobegao u manastir Hopovo, zakaluđerio se i dobio monaško ime Dositej. U manastiru je njegov verski zanos odudarao od načina života manastirskih ljudi i delovao kao anahronizam. Iguman manastira Teodor Milutinović odvraćao je dečaka od verskog zanosa i upućivao ga na drugačiju literaturu i nauku. Dositej se polako treznio, počeo je da čita literaturu istorijskog karaktera sa racionalističko-prosvetiteljskim idejama, teološku literaturu polemičkog karaktera, Ezopove basne, Zakonik cara Dušana. U njemu se sada javlja želja za putovanjem da bi što više video, pročitao, čuo i naučio.




    Radoznao duh i žedan nauke i znanja, Dositej se otisnuo u svet 1761.godine: njegova putovanja trajala su četrdeset godina - živeo je i radio, učio i studirao, prevodio i pisao u mnogim zemljama i gradovima: Dalmaciji, Krfu, Grčkoj, Ugarskoj, Turskoj, Nemačkoj, Rumuniji, Francuskoj, Rusiji, Engleskoj, Italiji. Po više godina proveo je na Krfu, u Smirni, Beču,Bratislavi, Haleu, Lajpcigu, Parizu, Londonu, Trstu. Trst je bio poslednje odredište njegovog stranstvovanja- odatle je došao u ustaničku Srbiju i tu umro 1811.godine.

    Dositej je učio celog svog zivota: on nije samo putovao i učio na putovanju, nego je učio jezik, slušao predavanja, upoznavao se sa novim političkim, socijalnim, filozofskim i pedagoškim idejama. U Haleu, u Nemačkoj, skida kaluđersku odeću i oblači svetovnu, na univerzitetu sluša filozofiju i estetiku. Ovde prihvata prosvetiteljsku krilaticu "prosvetom ka slobodi". To ga opredeljuje da svoja znanja praktično primeni u prosvećivanju naroda. Počinje da piše knjige u prosvetiteljskom duhu i zaokupljen je mišlju o izdavanju knjiga na srpskom jeziku.

    Sva Dositejeva putovanja nisu bila baš ugodna. Putovanja i život su iziskivala materijalna sredstva. Sam ih je obezbeđivao radeći kao fizički radnik, učitelj , lektor, korektor, besednik, predavač u vojnoj akademiji. Postao je poliglota: naučio je klasične jezike grčki i latinski, novogrčki, nemački, engleski, francuski, ruski, albanski, rumunski, talijanski.

    U ustaničku Srbiju, u Beograd, došao je u poznim godinama, slabog zdravlja. Došao je da poradi na prosveti. Otvorio je veliku školu u Beogradu, a kasnije i bogosloviju. Bio je ministar prosvete, diplomata, član Praviteljstvujuščeg sovjeta. Smrt ga je snašla 1811. godine kada je uveliko radio na osnivanju štamparije u Beogradu.

    Dositej je vrlo plodan pisac, pisao je imajući na umu svoj narod, njegovu prosvetu: sve što je pisao namenio je srpskom narodu:

    Pismo Haralampiju, 1783.

    Život i priključenija, 1783. ; 1788.

    Sovjeti zdravog razuma, 1784.

    Basne, 1788.

    Pesma o izbavljenju Srbije, 1789.

    Sobranije, 1793.

    Etika, 1803.

    Pesma na insurekciju Serbijanov, 1804.

    Mezimica, 1818.

    Ižica, 1830.
    Zla vila je proklela ruzicu da se ubode tek na 18.-ti rodendan!

  7. #7
    Iskusan Panamaman (avatar)
    Učlanjen
    17.06.2008.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Panama
    Poruke
    5.609
    Reputaciona moć
    95

    Podrazumevano Re: СРПСКИ ВЕЛИКАНИ

    ПЕТАР ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ (1813—1851)



    Рођен је на Његушима. Његош је други син Томе Маркова Петровића и Иване Пророковић. На крштењу је Његош добио име Радивоје али се тим именом није потписивао, него — Радивој. По завладичењу он се потписивао само својим калуђерским именом — Петар и презименом — Петровић: владика Петар Петровић. Али га народ владиком Петром није ни звао ни запамтио, него - владика Раде. Владиком Петром народ је називао једино његовог стрица. Његош никада није употребљавао оно II уз Петар, него је то додато касније, као и I уз име његовог стрица, да би их разликовали.

    Не зна се тачно због чега је узео додатак Његош, а не Његуш, као што би требало према имену његовог племена и најужег завичаја. Биће да је то преузео од стрица владике Петра, који је каткада уз своје презиме додавао Његош, а не Његуш.
    Владика Петар I, његов стриц, узе га к себи 1825 да га школује и припреми за наследника. Стриц је, раније, за наследника спремао Његошева брата од стрица, који се школовао у Русији, али је овај више волео војску и официрски позив. Традиција је међутим била да владалац Црне Горе, буде владика, па се и млади Његош, Раде, како је на крштењу назван, спремао за тај позив. Школу је кратко време учио у Боки Которској, а после му је стриц довео за учитеља Симу Милутиновића. После стричеве смрти, 1830, Његош се закалуђери врло млад и прими управу над Црном Гором. 1833 путовао је у Петроград, где буде завладичен. Још је једанпут ишао ради државних послова у Петроград и два пута у Беч. Путовао је и по Италији ради разгледања уметничких споменика, а и ради лечења. Зиму 1850 провео је у Напуљу, тешко болестан. Умро је на Цетињу и сахрањен у капели на врху Ловћена, по његовој изричној жељи. Кад су Аустријанци у светском рату освојили Црну Гору, спустили су Његошеве кости на Цетиње, али су по ослобођењу поново пренете на исто место, уз велике свечаности и у присуству краља Александра Ујединитеља. Место старе капеле подигнут је диван маузолеј, дар краљев.

    Његош је био и верски и световни поглавар српског народа у маленој Црној Гори, у којој је, истина, била јака национална свест и патријархални морал, али у којој је владала домаћа анархија, племенска суревњивост и крвна освета. Кад је дошао на власт, он је одмах стао да уводи ред и модернизује државу. Он подиже школе, оснива судове, прави путеве, узима поступно сву власт у своје руке и уводи порезу. У једној културно заосталој средини то је ишло тешко, и то је морало болети овог великога родољуба, који је свом душом био предан народу. Ја сам владар међу варварима, а варварин међу владарима, писао је он.

    Његош се није редовно школовао, нити је прошао кроз више школе. Код бокељских калуђера учио се само основној писмености. После му је учитељ био Сима Милутиновић, који ни сам није прошао кроз редовне школе. Он је код Његоша развио љубав према народној поезији, указивао му на њене лепоте и потстицао га на писање. Он га је вероватно упућивао у митологију и класичну старину уопште. Митолошки речник, наклоност према архаизмима и новим речима, Његош је примио од Милутиновића. На Његоша је утицао и Лукијан Мушицки, који је тридесетих година имао глас великог песника. Класичну грчку поезију читао је на руском, и један део „Илијаде" превео је са руског на наш језик, у народном десетерцу. Његош је био под утицајем античког класицизма, посредно и више формално, скоро у речнику само. Уколико је више певао и продубљавао своју личност, све више се ослобођавао тога утицаја. Његово најбоља дело, Горски вијенац, узвишеном дикцијом и обликом потсећа на грчку трагедију; па ипак, дело је у потпуности оригинално, најнепосреднији производ народног духа и језика. — Поред руског, Његош је знао и француски и италијански, и на тим језицима читао највеће песнике и мислиоце, Својим честим путовањима по Европи читањем и размишљањем, он се сам образовао.

    Његош почиње да пише још као дечак. То су кратке и безначајне песме, сасвим у духу народне поезије, често испеване уз гусле. Сима Милутиновић је у своју збирку народних песама унео пет за које тврди да су Његошеве. Доцније, 1834, публиковао је две збирчице песама, где има и неколико песама у којима се већ назире генијални песник Луче микрокозма и Горског вијенца. Међу песмама у којима превлађује дубок и смео мисаони лиризам нарочито се истичу: Црногорац к свемогућем Богу, Вјерни син ноћи пјева похвалу мислима, Ода сунцу и друге. Остале песме певају сувремена јунаштва црногорска, и испеване су сасвим у духу народне песме. Као поглавар покрајине најизразитијег витештва динарског соја и колевке гусала, где се живело од традиције и за њу, Његош је, у време непрекидних бојева с Турцима, занесено волео народне песме, скупљао их и сам стварао нове. Поред песама у поменутим збиркама, штампао је доцније и два краћа спева у истом духу и размеру: Кула Вуришића и Чардак Алексића. 1854 објављена је Слободијада, епски спев у десет певања, у коме слави црногорске победе над Турцима и Французима. Вук Караџић мисли да је и друге песме о новим бојевима црногорским испевао сам Његош. Он је радио и на прикупљању народних песама и издао их у збирци Огледало српско. По сувременим листовима и часописима изишао је знатан број његових краћих песама, пригодног и моралног карактера, као и велики број ода и посланица. — Његош је почео скромно, подражавајући народну поезију или учену и објективну сувремену лирику, какву је пре њега писао Лукијан Мушицки и његови следбеници. Али се он све више развија, поступно истина, али снажно и сигурно. Читањем и размишљањем, он улази у све теже моралне и филозофске проблеме, све дубље и потпуније улази у коначно ново уобличавање сво;га уметничког изражаја и последњих седам година живота даје три своја главна дела: Луча микрокозма, Горски вијенац и Лажног цара Шћепана Малог.
    Zla vila je proklela ruzicu da se ubode tek na 18.-ti rodendan!

  8. #8
    Iskusan Panamaman (avatar)
    Učlanjen
    17.06.2008.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Panama
    Poruke
    5.609
    Reputaciona moć
    95

    Podrazumevano Re: СРПСКИ ВЕЛИКАНИ

    Лоза Немањића



    СТЕФАН НЕМАЊА
    (1166-1196)


    Стефан Немања је син кнеза Завида рођен у Дукљи на Морачи, Рашка (данас Црна Гора). Немања је оснивач ''светородне династије Немањића'' која је владала Србијом преко двестотине година. У том раздобљу Србија је прешла пут од мале расцепкане кнежевине до царевине и најмоћније земље на Балкану. Стефан Немања је подигао многе манастире, а најпознатији су му Студеница и Хиландар. Наклоност и љубав према градњи манастира карактерише све владаре лозе Немањића. Манастири су постали не само њихове задужбине, већ и нека врста ''личне карте'' знак индивидуалитета и својеврсни расадници културе, просвете и православља. Власт је пренео на сина Стефана, замонашио се и као монах Симеон умро је у Хиландару.




    СВЕТИ САВА
    (РАСТКО НЕМАЊИЋ)


    Сава је најмлађи Немањин син, рођен 1175. године, Врло рано је напустио световни живот и већ 1191. године одлази у Свету Гору. Уз помоћ оца подиже православни манастир Хиландар. Док су се његов отац Немања и Брат Стефан трудили да створе и очувају српску државу на раскрсници између Европе и Азије, Угарске и Византије и Латинског Царства, између православља и католичанства, Свети Сава је радио на изградњи духовног јединства код Срба, на подизању његове самосвести и моралне снаге да честе недаће поднесе и не изгуби се у простору и времену до дана данашњег. У тренутку велике угрожености Византије од крсташа изборио је аутокефалност (самосталност) Српске православне цркве 1219. године. Тада је постао први српски архиерескоп са седиштем у Жичи. Настојао је да Србију учини правом државом. Сава је написао Намоканон, који представља зборник закона по којима се управљало у новоствореној осамостаљеној цркви и српској држави. За потребе цркве написао је ''чин свете обновљене истине вере православља''. Затим је саставио многе тепихе, преводио са других језика и написао монографију о свом оцу Стефану Немањи и васпоставио структуру књижевног језика у Срба. Учврстио им временско постојање, због тога му Синан-паша, велики везир Турски спаљује кости на Врачару 27. априла 1594. године. данас је на том месту подигнут велелепни храм Светога Саве.



    СТЕФАН ПРВОВЕНЧАНИ
    (1196-1228)


    Средњи син Стефана Немање, велики жупан (1196-1217) и краљ Србије (1217-1228). По његовом доласку на власт избија четврти крсташки рат. Срушено је Византијско и настало Латинско царство. Србија је нападнута од Угарске, Бугарске и војске Латинског царства. Уз снажан отпор целокупног народа против завојевача и у савезу са Млатачком Републиком Стефан Првовенчани спашава раскомадану Србију. Да би га тако снажног и отпорног придобио на своју страну папа му шаље своју краљевску круну, после чега је Стефан проглашен за краља Србије, Дукље, Травуније, далмације и Хума.Изградио је манастир Жичу као будућу разгледницу Епископије Српске православне цркве у којој је чинодејствовао његов брат Свети Сава, родоначелник српске духовности уопште. Пред крај живота повукао се у манастир а власт предао најстаријем сину Радославу



    КРАЉ РАДОСЛАВ
    (1223-1233)


    Радослав је дошао на престо после свог оца Стефана Првовенчаног. Жењен је ћерком цара Тодора Анђела, најмлађег тада владара на Балкану. Радослав је ослањајући се на искуство свога стрица Саве, који га је свестрано помагао, имао услове за дугу владавину, али пошто је био слаб и попустљив, убрзо је изгубио престо и то у време кад су његовог таста победили Бугари (1230). Пошто је таст изгубио престо и Радослав се после тога без његове подршке није могао дуго одржати. На престо је дошао његов млађи брат Владислав.



    КРАЉ ВЛАДИСЛАВ
    (1234-1243)


    Дошао је на престо после пада са престола његовог старијег брата Радослава кога је српска власт сменила јер се исувише везао за византијски двор и то не само својом женидбом са њиховом принцезом Аном, већ и превеликим везивањем за њихову цркву. Краљ Владислав се оженио бугарском принцезом Белославом и настојао да Србију и Бугарску више зближи 80; повеже, али у то време (1241. године) долази до најезде Монгола који су опустошили Србију. То је довело до смене краља Владислава. На престо долази његов млађи брат Урош.



    КРАЉ УРОШ I
    (1243-1276)


    Краљ Урош I имао је веома добре односе са својим суседним државама а оженио се из краљевске породице са Сицилије. Проширио је Србију према западу и спречио сепаратизам области споредних делова династије. Због тога долази у сукоб са својим старијим сином Драгутином који је помогнут војском својега таста – угарског краља – напао оца, војнички га је победио и преузео престо 1276. године. Урош је умро наредне године. Сахрањен је у манастиру Милошево.



    КРАЉ ДРАГУТИН
    (1276-1282)


    Драгутин је преузео престо од оца Уроша али само после неколико година владања престо је уступио млађем брату Милутину. Драгутин као угарски зет повукао се у северне области правећи себи ново краљевство на простору западне Србије, источне Босне и Срема, где је владао све до 1316. године. На простору свога краљевства подигао је многе цркве, а ојачао је и Београд као привредни и културни центар тога времена. Када је његов брат Милутин, краљ Србије, успоставио добре односе са Византијом Драгутин је ударио војском на Србију, али је био потучен од војске краља Милутина 1313. године. После ове авантуре властела његове државе га је убрзо сменила и на престо довела његовог сина Владислава II.



    КРАЉ МИЛУТИН
    (1282-1321)


    Настојао је да Србији омогући миран развој одржавајући добре односе са суседима. Убрзо се оженио угарском принцезом па је својем краљевству обезбедио северну границу и спокојно присаједињавање западних делова којима је некада управљао његов брат Драгутин, правећи Србију много већом и јачом. Заветовао се на сабору пред властелом и црквеним великодостојницима да ће сваке године док траје његова владавина саграђивати један манастир. И тако је и било. До дана су се сачували: Грачаница, Богородица Љевишка, Краљева црква у Студеници, Бањска, обновљена Немањина црква у Хиландару, цркве у Јерусалиму, на Синају. Милутин је подигао и болницу у Цариграду. Изненада је умро.



    СИМОНИДА
    (1289-1340)


    Византијски цар Андроник II приликом закључења мира са Србијом 1299.године ''даривао'' је српског краља Милутина и својом ћерком Симонидом, као гаранцијом трајног мира и пријатељства две земље. Лепоти српске краљице дивили су се и Латини и Угри, војсковође и велможе. Симонидина фреска у манастиру Грачаница представља посебну драженост. Нажалост та фреска је оштећена и Симонида је без очију. Милан Ракић је Симониди посветио истоимену лирску песму, а Милутин Бојић написао је психолошку драму ''Краљева јесен''. Симонида је умрла 1340. године као монахиња. У предању код Срба она је симбол лепоте, чедности и трагике женске у временима олуја и бура кад нестају војске, краљевства и царства а камоли крхко тело лепе жене.



    КРАЉ СТЕФАН ДЕЧАНСКИ
    (1321-1331)


    Још за живота свог оца краља Милутина добио је на управљање зетску област, али је ускоро сковао заверу да скине оца са престола па је у томе осујећен. Протеран је у Византију са породицом међу којом је и његов син, касније цар Душан. После смрти краља Милутина проглашен је за краља 1321. године. Стефан Дечански проширио је државу на југ према Византији, а кад су се Византијци удружили са Бугарима, потукао је Бугаре на Велбужду, захваљујући вештини и храбрости свога сина Душана, који је већ био проглашен за краљевића. Стефан је подигао манастир Дечане, где је после смрти и сахрањен 1331.године.



    ЦАР ДУШАН
    (1331-1355)


    Владавина Стефана Душана почиње 1331. године и као краљ он влада до 1345 до 1345. године. Од 1346. године он влада као цар – највећи војнополитички успон Нрмањићке државе. Србија израста у водећу силу на Балкану. У Скопљу је 16. априла 1346.године, Стефан Душан свечано крунисан за ''ЦАРА СРБА И ГРКА'' уз присуство бугарског и српског патријарха и представнике светогорских манастира. Државни сабор је 1349. године усвојио ''ДУШАНОВ ЗАКОНИК'' који је допуњен 1354.године.



    ЦАР УРОШ
    (1355-1371)


    Урош је веома млад и неискусан са осамнаест година наследио престо у великој држави без унутрашњег јединства и чвршће повезаности. Душанов полубрат Симеон самовласно се прогласио новим царем , па је сабор у Скопљу 1357. године за српског цара прогласио Уроша, а Симеон се одцепио од Епира и Тесалије направио себи дргу државу. То су почели чинити и други велможи тако да је централна власт нагло ослабила. Нестало је језгро око којег би се поједини крајеви чврсто окупили и повезали у целину, па су као мали делови постали турски плен. У битци на Марици 1371. године учестовали су само два брата Мрњавчевића, где су их Турци потукли, после чега годинама скоро и није било већих битака са Турцима све до косовске 1389. године у којој нису учестовале све српске области. Смрћу цара Уроша 1371.године угасила се владавина лозе Немањића и отпочела агонија српске државе и народа, вековима са разних страна гаженог, али никад сатрвеног захваљујући баш духовној снази и наслеђу које му је оставила епоха Немањића. Доказа има много а данас то потврђује и нова историја.
    Zla vila je proklela ruzicu da se ubode tek na 18.-ti rodendan!

  9. #9
    Iskusan Panamaman (avatar)
    Učlanjen
    17.06.2008.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Panama
    Poruke
    5.609
    Reputaciona moć
    95

    Podrazumevano Re: СРПСКИ ВЕЛИКАНИ

    Milos Obilic



    28.juna 1389.(15.juna po starom kalendaru) na Kosovu u jednoj od odlucujucih bitki Srbije sa Turskom koja je u to vreme bila najmocnija carevina na svetu i koja je vec pokorila Vizantiju i Bugarsku ,usmrtio je turskog sultana Murata gde vlast turske imperije preuzima mladji sin Bajazit usmrtivsi starijeg brata.



    Po narodnom predanju on je bio optuzen od strane mocnog plemica Vuka Brankovica da je idajica i da ce stati uz turke,a plemic Milos je obecao da ce ubiti sultana Murata na Kosovu,sto je i ucinio.U narodu Vuk je poznat kao izdajica.
    Medjutim,Istorija je pokazala drugaciju pricu:
    Vuk Brankovic nije bio izdajica,i o tome postoje cvrsti dokazi.Jedan od Mnogih je da se on uvek krio Turaka koji su ga proganjali da bi ga na kraju zarobili i drzali do kraja zivota u zatvorenistvu.
    Sad se postavlja pitanje zasto je napustio sa svojom vojskom boj?
    Pretpostavlja se da je on uvideo da nece mnogo pomoci jer su Srbi vec bili porazeni,i u tom haosu on je uspeo da povuce svoj odred i sacuva sebi i vojnicima zivote.

    Sa druge strane istorija je pokazala da je Murat zaista bio u kontaktu
    sa nekim Srbima,medju kojima je bio i Milos Obilic.(cini mi se da sam davno citao jedan zapis nekog venecijanskog(mletackog) pisca iz tog vremena u kojem pise da je Murat pisao Milosu da saradjuje,a ovaj nije hteo....).

    Milos je verovatno hteo da saradjuje sa sultanom samo da bi mu mogao prici i imati priliku da ga usmrti,ali neki su mislili da je on izdajnik,a on to nije bio!
    Milos da nije imao saradnju sa Muratom,njemu ne bi bilo dozvoljeno da tek tako pridje turskom sultanu Muratu u toku bitke!
    Milos je zrtvovao sebe da bi usmrtio Murata i napravio haos u turskoj vojsci!
    Zla vila je proklela ruzicu da se ubode tek na 18.-ti rodendan!

  10. #10
    Iskusan Panamaman (avatar)
    Učlanjen
    17.06.2008.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Panama
    Poruke
    5.609
    Reputaciona moć
    95

    Podrazumevano Re: СРПСКИ ВЕЛИКАНИ

    Прота Матеја Ненадовић



    Рођен у Бранковини код Ваљева, 1777, а умро у Ваљеву, 11.12. 1854. Један је од организатора првог српског устанка у ваљевском крају, војвода и државник. Путвоао је у Русију и с њом успоставио прве устаничке везе, и више пута путовао у Аустрију ради набавке оружја и муниције. Командовао је делом устаника при ослобођењу Ваљева и Шапца, 1804. Карановца (Краљево) и Ужица 1805. и делом коњице у бици на Мишару1806. Од 1805 до 1807 први је председник Правитељствујушчег Совјета, а од 1807 до 1811 његов члан, потом тамнавски војвода, а са Луком Лазаревићемкомандант устаничких снага на Дрини. У турској офанзиви против Србије 1813 командовао је са Симом Марковићем устаницима на фронту од Лознице до ушћа Дрине. После пада Србије прешао је у Аустрију и 1814-15 настојао да заинтересује велике силе за борбу Србије протви Турске. После избијања другог српског устанка прешао је у Србију, постао ваљевски кнез и члан Народне канцеларије. Због неслагања са начином владавине кнеза Милоша пензионисан је 1832. Члан новооснованог Државног совјета постао је 1838 али збо гнеслагања са кнезом Михајлом морао је 1840 напустити Србију. После доласка Александра Карађорђевића за кнеза Србије 1842 постао је државни саветник; 1844 је са својим људима угушио катанску буну против кнежеве власти; пензионисан је 1852.
    Zla vila je proklela ruzicu da se ubode tek na 18.-ti rodendan!

  11. #11
    Iskusan Panamaman (avatar)
    Učlanjen
    17.06.2008.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Panama
    Poruke
    5.609
    Reputaciona moć
    95

    Podrazumevano Re: СРПСКИ ВЕЛИКАНИ

    Vuk Karadzic



    Kada se Vuk Karadzic rodio, krajem XVIII veka tj. 6. novembra 1787. godine u podrinjskom selu Trsicu, Srbijom su i dalje vladali Turci. U krajevima pod turskom vlascu, srpska kultura odrzavala se dvojako: u manastirima, koji su po skrivnicama cuvali verske i istorijske knjige, zapise i dokumente iz proteklih stoleca, i po selima, gde se vekovima negovala i s kolena na koleno prenosila usmena narodna knjizevnost - price, pesme i druge umotvorine. Vec u najranijem detinjstvu Vuk je naucio da koliko - toliko raspoznaje slova. Njegov rodjak Jefto zapazio je Vukovu sklonost ka knjizi i pruzio mu prva znanja. Imao je nepunih osam godina kada je neki Grgur otvorio privatnu skolu u obliznjoj Loznici. Vukov otac Stefan shvativsi sta njegovog sina najvise privlaci, platio je Grguru skolarinu tako da je mali Vuk mogao provoditi ceo dan sa knjigom sto pre nije bio slucaj jer je kao i svi decaci njegovih godina cuvao ovce. Kada je 1796 zavladala kuga i skola bila raspustena on se prebacio u manastir Tronosu njegovo sledece uciliste.

    U prvom srpskom ustanku Vuk je bio pisar kod hajduckog harambase Djordja Curcije ali posle njegove pogibije, u prolece 1805 obreo se u Sremskim Karlovcima gde je ucio od tada proslavljenog pesnika i kaludjera Lukijana Musickog. S jeseni 1807 vratio se u tada vec oslobodjenu Srbiju. Dosavsi u Srbiju upisao je Veliku skolu ( tj. gimnaziju ) koju je osnovao nas velikan Dositej Obradovic medjutim zbog bolesti koju je nosio od detinjstva ( jedna vrsta reume ), koja se naglo pogorsala morao je na lecenje u vise banja. Medjutim to je sve bilo bez uspeha i leva noga, u casici kolena, mu je ostala dozivotno zgrcena.




    Boljeg i pouzdanijeg svedoka - hronicara srpske revolucije nije moglo biti od Vuka Karadzica. Kao pisar u Praviteljstvujuscem sovjetu, Vuk se nalazio u sredistu zbivanja. Vuk je preuzeo na sebe da bude glavni izvestac Evrope i sveta o tom vremenu. Cak je pisao i clanke na nemackom jeziku, ne potpisujuci ih. Zdravog rasudjivanja i sa dragocenom osobinom da shvati sustinu stvari, a resenja izrazi jednostavno i svakom razumljivo, Vuk je znao da pobede na bojnom polju predstavljaju samo deo uspeha narodne revolucije.




    Jer, kao sto se ustanak ne dize bez oruzja, tako se ni kultura i civilizacija ne stvaraju niti se razvijaju bez uredjenog jezika. Pre Vukove jezicke obnove upotrebljavana su tri pisana jezika: crkveni ili ruskoslovenski, gradjanski ili slavenoserpski i narodni ili prostonarodni. Sa zamisli da srpski jezik uprosti (upotrebljavajuci pravilo " pisi kao sto govoris, citaj kao sto je napisano " ). Uspeo je da stari narodni jezik modernizuje tako sto je izbacio 13 nepotrebnih slova a ubacio 6 novih. Vuk je presao na delo izdavanjem u Becu 1814. godine zbirku narodnih pesama pod nazivom " Mala prostonarodnja slaveno-serpska pjesmarica ", u kojoj se naslo stotinak lirskih i nekoliko junackih pesama. Takodje te iste godine stampa " Pismenicu serbskog jezika po govoru prostoga naroda napisanu " - prvu gramatiku srpskog jezika. Godine 1818 objavljuje svoje najvece delo - Srpski rjecnik, uz koji prikljucuje Serbsku gramatiku, usavrseniju od Pismenice. Taj Vukov recnik presudan je za istoriju srpske kulture, zato sto je njime jednom za uvek utvrdjena narodna osnovica knjizevnog jezika, a pojednostavljenje azbuke i pravopisa izvuklo je iz uskih crkvenih i gradjanskih krugova na svetlost dana kulturu i obrazovanje.





    Susret sa cenzorom za slovenske jezike u Becu, Jernejom Kopitarom bio je od presudnog znacaja za dalji Vukov rad. Zahvaljuci njemu on se upoznao sa mnogim lingvistima i knjizevnicima, medju njima i sa Johanom Volfganom Geteom, najvecim nemackim pesnikom toga vremena, i sa Jakobom Grimom, uglednim knjizevnikom, filozofom i jezickim strucnjakom ( koji je sa bratom Vilhemom objavio poznate bajke ) . Za uspesan rad Vuk 1820 dobija srebrnu medalju Carske ruske akademije. U Evropi je Vuk postizao priznanja srazmerno lako, ali kod kuce, medju bracom Srbima jedva nekako, s pocetka gotovo nikako. Glavni otpor jezickoj obnovi pruzalo je visoko pravoslavno svestenstvo, na cijem se celu tada nalazio mitropolit Stefan Stratimirovic u Sremskim Karlovcima. Iako je on bio veoma obrazovan covek, koji je pomagao ustanike i stitio od nasrtaja tudje kulture i katolicanstva, nije imao napredna shvatanja u pogledu jezika. Njegov naslednik Josif Rajicic je cak ( iako je bio veoma dobar prijatelj sa Vukom ) uspeo da zabrani stampanje Vukovog prevoda Novog zavjeta na narodni jezik.

    Medjutim Vuk dobija bitku i uskoro su se pocele objavljivati i druge knjige poznatih pisaca toga vremena kao sto su : " Gorski vijenac " - Njegosa Petrovica, Kir Janja - Sterije Popovica i druga plejada pisaca. 1868 Vukov jezik ulazi u zvanicnu upotrebu u skolama samo cetiri godine posle njegove smrti. Ovaj velikan Srpskog naroda umro je 7 februara 1864 sa knjigom narodnih pesama u rukama, umro je sa njima, sa narodnim pesmama kojima se celog zivota, kako je cesto isticao bavio kao " najmilijim poslom ". Sahranjen je na Beckom groblju a 1897. godine njegovi posmrtni ostaci preneti su u domovinu i polozeni u portu beogradske Saborne crkve, gde i dan danas pocivaju.
    Zla vila je proklela ruzicu da se ubode tek na 18.-ti rodendan!

  12. #12
    Iskusan Panamaman (avatar)
    Učlanjen
    17.06.2008.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Panama
    Poruke
    5.609
    Reputaciona moć
    95

    Podrazumevano Re: СРПСКИ ВЕЛИКАНИ

    ХАЈДУК ВЕЉКО ПЕТРОВИЋ



    Hајпопуларнији јунак првог српског устанка (око 1780, Леновац, округ тимочки — аугуста 1813, Неготин).

    У младости је В. П. био чобан и слуга, а од 1803 хајдук у чети Станоја Главаша. Од 1804 учествовао је у устанку у чети са Главашем, а после са Душаном и Вујицом Вулићевићем. 1807 постао је буљубаша и добио дозволу од Совјета, да побуни Криви Вир и Црну Реку. 1809 храбро је бранио Бању од Турака. Лична његова храброст била је изванредна, и ради ње он је брзо постао разглашен на све стране. Прек и увек хајдук, В. није био много дисциплинован, и Совјет је имао с њим. чешће неприлика. 1810 одликован је златним руским орденом за храброст. Нарочито се истакао у бици на Варварину, где је био рањен у леву руку и због тога остао мало сакат. 1811 постао је војвода и упућен је у Неготин, на Крајину. Тамо је 1813, бранећи јуначки Неготин од Турака, и погинуо првих дана аугуста. Женио се два пута. Друга његова жена, Чучук Стана, била му је нарочито мила. После његове смрти удала се за драгог чувеног јунака, грчког капетана Јоргаћа. Врло живу Вељкову биографију написао је Вук Караџић
    Zla vila je proklela ruzicu da se ubode tek na 18.-ti rodendan!

  13. #13
    Iskusan Panamaman (avatar)
    Učlanjen
    17.06.2008.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Panama
    Poruke
    5.609
    Reputaciona moć
    95

    Podrazumevano Re: СРПСКИ ВЕЛИКАНИ

    Војвода Вук



    Jedne mračne februarske noći godine 1886, uz gromoviti prasak veće količine potpaljenog dinamita i uz nemoćne kletve prenera-ženih momaka zloglasnog sjeničkog paše Ćatovića, odleteo je u vazduh pašin gospodski konak.
    Dok su izvršioci ovog dela - neki odvažni mladići srpski, čiji rodi-telji godinu dana ranije behu pali kao žrtve svemoći krvoločnog paše, koristivši se opštom pometnjom neočekivano probuđene čaršije i zabunom vlasti, žurno izmicali od zapaljenih ruševina, tonući sve dublje u noćnu pomrčinu, dotle su Srbi Sjeničani, bunovni i preplašeni, nervozno podupirali vrata svojih domova stolovima, stolicama, ormanima i drugim nameštajem, jer su iz ranijeg iskustva znali da će ogorčeni Turci, čim se malo priberu od prvog iznenađenja, sa svih strana navaliti na njih da na njima iskale svoj aziatski bes, pošto im je to mnogo lakše nego da se krenu u poteru za dobro naoružanim i svakog trenutka na smrt spremnim osvetnicima.

    I zaista. Ne beše prošlo ni punih dvadeset minuta od trenutka kad je eksplozija zatresla malenu kasabu, a Turci gomilama nagrnuše srpskim kućama kao vuci kad osete miris tora. Pod teškim udarcima njihovih kundaka slaba vrata brzo behu poizvaljivana i oni se uz divljačko halakanje izgubiše po neosvetljenim stanovima nesrećnih Srba. Zaplamteše stotine pušaka, začuše se tupi udarci po rebrima nevinih domaćina, praćeni zaglušnom kuknjavom žena i jezivom piskom nejači, pa se najzad sve utiša. Turci savladaše očajnički otpor golorukih branioca.
    Na nekoliko meseci iza ovog događaja, na sam dan Svetog Proroka Ilije, u Kragujevcu osvanu jedan Sjeničanin sa ženom i četvoro dece, od kojih najstarijem, jednom živahnom i kočopernom muškarčiću okrugle glave i sitnih crnih očiju, jedva da imaše šest godina. Taj Sjeničanin beše Aleksa Popović, siromašni sedlarski majstor.
    Kakva je tebe golema nevolja naterala u Šumadiju? - upitao je sutra dan Aleksu načelnik okružni, kad je ovaj izišao pred njega, zajedno sa porodicom.
    Pobegao sam iz sultanove države da spasem glavu i da ovde u slobodi vaspitam decu, jer se samo tako mogu osvetiti Turcima za sve zulume koje su mi do sada učinili, odgovorio je Aleksa jetkim glasom, bacivši na svog prvenca pogled pun nade i pouzdanja.

    - A što su ti to Turci učinili? - pitao je dalje načelnik blagim glasom.

    Streljali su mog pradedu popa Miška i stričeve mog pokojnog oca protu Petra i trgovca Kostu braću Popoviće, a mene su nebrojeno **** zlostavljali, pa su me najzad one nesrećne noći kad naši porušiše pašin dvor, zajedno sa još stotinom Srba strpali u zatvor, gde su me tukli i mučili sve do pre desetak dana, kad sam, zahvaljujući nekim prijateljima i dobrom bakšišu, pušten.

    Opraštajući se sa Aleksom, načelnik, koji baše primetio kako premoreni zanatlija s vremena na vreme zaustavlja brižne poglede na pohabanim haljinicama i izumčenim licima svoje sitne dečice, dodate:

    - Ne brini ništa Aleksa... Napredna je varoš u koju si došao. Biće u njoj puno posla za tebe, tako da tvoja porodica neće ni u čemu oskudevati.

    Imao je pravo čestiti Aleksa kad je u početku razgovora sa načelnikom izrazio svoje uverenje da će ga deca moći osvetiti samo tako ako se budu vaspitavala u slobodi. Besmrtna Šumadija ga zaista nije pokolebala u tom uverenju. Ona je zadahnula svojim buntovnim i oslobodilačkim dahom njegovog prvenca Vojina, koji je, razvivši se vremenom u strašnog Vojvodu Vuka, godinama uspešno podrivao temelje otomanskog carstva, sveteći na taj načine samo ne svog oca već sve Srbe koje su Turci u raznim vremenima zlim delima zadužili.

    Pod imenom "Voja Ture", kako su ga popularno pokrstili njegovi novi drugari, mali Vuk je odmah po dolasku u Kragujevac počeo da se sprema za svoj junački poziv. Predvodio je svoje vršnjake - dečake iz kragujevačke "Palilule" u boj protiv organizovanih dečjih grupa iz drugih krajeva varoši, a naro-čito protiv ratobornih "Sušičana". Od kolevke navikao na muke i patnje, očeličen i prekaljen tegobnim putovanjem od Sandžaka do Šumadije, gotov da prkosi i jačem od sebe, on je prilikom ovih sudara bio prava napast za svoje male protivnike, ma da je on sam od mnogih bio manji. Dovoljno je bilo da se u njihovim redovima čuje: "ide Voja Ture", pa da se svi razbegnu kao vrapci kad na njih naleti gladan kobac. Tako su njegovi "Palilulci" uvek pobeđivali.

    Ovo svoje vojničko znanje, stečeno na peskovitim obalama Lepenice, Vuk je upotpuno u Vojnoj akademiji u koju je stupio po svršetku šestog razreda kragujevačke gimnazije, naoružan u njoj verom u srećnu zvezdu Srbije i u snagu svoje nacije.

    Godine 1901, meseca avgusta, po završenom školovanju u akademiji, Vuk se vratio u Kragujevac kao pešadijski potporučnik i tu ostao sa službom sve dok u Turskoj nije izbio četnički pokret. Tada je napustio komandu i zamakao preko granice kao običan četnik, da bi posle izvesnog vremena stao na čelo svih četnika, koje je godinama vodio u smrt i slavu.

    Rođen u ropskom mraku, tako reći pod zamahom krvavog turskog jatagana, vojvoda Vuk je bio te zle sreće da u najranijim godinama svog mučnog detinjstva, kad je duša najprijemčivija za utiske, više **** sa užasom gleda kako njegov jadni otac, vezanih ruku preko leđa, posrće i pada pod snažnim udarcima osmanlijskih kundaka. Ta činjenica, bolna i grozna, bila je od presudnog uticaja na docniju Vukovu borbenu delatnost. NJom se potpuno da objasniti i opravdati ona njegova smrtna mržnja prema Turcima i ostalim neprijateljima slobode našeg naroda, mržnja koja ga do groba nije napuštala i koja je bila glavni i jedini izvor svih onih preteranosti koje je on za vreme četovanja i ratovanja češće ispoljavao, a o kojima još i danas vrlo rado, da ne rečem zlonamerno, govore oni koji neustrašivog vojvodu nisu bliže poznavali. Uvek dosledan toj mržnji, on nikad nije hteo da posluša drugove kad su, koristeći se njegovim dobrim raspoloženjem, oprezno pokušavali da prijateljskim uticajem na njega ublaže preoštar način borbe sa neprijateljem. - "Da mi danonoćno ne lebdi pred očima golgotski strašna slika mučenja mog oca, ja bih vas poslušao. Ovako, neka svi neprijatelji idu u pakao", odgovarao je Vuk.

    I odlazili su mnogi neprijatelji đavolu ili bogu. Otišao je najzad i sam Vuk za njima. Ali su njegova herojska dela, spletena još za vreme njegovog života u večnu legendu, ostala da nas bar s vremena na vreme potsećaju na njega i da nas oduševljavaju za nesebičnu službi zemlji i narodu.
    Mnogobrojni podvizi Vukovi u oslobodilačkoj borbi, kako po veličini njegove lične hrabrosti tako i po postignutim rezultatima, ravni su podvizima velikih narodnih vojvoda iz Karađorđevog ustanka. Od poznate borbe na Čelopeku 1905 godine, gde je kao četnik dobio borbeno krštenje, pa preko slavnog Kumanova, Bitolja, Elbasana, Govedarnika, Dukata, Samurovića Ade, Parašnice, Kurjačice, Zavlake, Beograda, Vlasine, Albanije, Kajmakčalana, Sive Stene i Gruništa, poslednje borbe njegove, on je bio strah i trepet za Turke, Austro-Mađare, Nemce i Bugare. Kroz ceo taj krvavi period naše istorije, bez malo dvanaest punih godina, on je bio najhrabriji borac Srbije.

    Uvek zanet mišlju da uništi protivnika, Vuk nije ni najmanje štedeo svoje ljude. Pa ipak niko od njih ni u jednoj prilici nije negodovao, jer je on, Vuk, okrušast i jedan kao naliven, više zdepast, uvek sa pripisanim redenikom preko pohabane uniforme i sa karabinom u desnoj ruci, prkosno uzdignutih crnih brkova, mrk i strašan, gotov da ubije svakoga ko popusti, - bio uvek pred njima kad se gine. A to nije mala stvar. Oni koji su ratovali znaju da tako hrabrog i odlučnog starešinu naši vojnici obožavaju i idu za njim kao omađijani, bez obzira na one drugove koji u tom putu ostanu na goloj ledini sa probušenim grudima ili prosutim mozgom.

    Naučen za vreme višegodišnjeg četovanja da spava pod vedrim nebom i da, pored odela na sebi, od spreme i hrane ima samo pušku, municiju, bombu i torbu sa parčetom okorela hleba, Vuk se u ratovima vrlo teško mirio sa okruglim šatorima, šatorčićima, poljskim kujnama, prepunim rančevima konzervi i šinjelima uvijenim oko rančeva. On je iskreno verovao da je logorski sistem stanovanja i način ishrane u ratu vrlo velika smetnja energičnom i pravilnom izvođenju operacija. Stoga je prilikom gonjenja potučenih protivničkih delova naređivao da se sva suvišna sprema, pa čak i hrana baca, kako bi se ljudi, oslobođeni tog tereta, brže kretali. Kraće rečeno, on je sve stavljao na žrtvenik za potpunu pobedu nad neprijateljem.

    Besporočan u privatnom životu, ozbiljan preko svake mere, sređen i potpuno uravnotežen, Vuk nije trpeo raskalašan život i ispade. Mnogi njegovi ljudi, koji nisu hteli ili umeli da uoče ove njegove osobine, iskusili su njegov gnev; jer on je u raspravljanju težih istupa bio isto toliko nemilostiv koliko i neumitan. Naročito su stradali oni koji su mislili da se u ratu nešto može ućariti. Takvi su podvrgavani drakonskim kaznama, pa boga mi i glave gubili. Junake je voleo, ali to nikad nije umeo da ispolji, tako da mnogi od onih koji su uživali njegovu ljubav nisu to znali. Onaj koji je dolazio u priliku da mu Vuk u nekom okršaju, ne gledajući ga, sasvim ozbiljno kaže: "srećna ti rana", može biti siguran da je zauzimao mnogo mesta u Vukovoj viteškoj duši.
    Zla vila je proklela ruzicu da se ubode tek na 18.-ti rodendan!

  14. #14
    Iskusan Panamaman (avatar)
    Učlanjen
    17.06.2008.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Panama
    Poruke
    5.609
    Reputaciona moć
    95

    Podrazumevano Re: СРПСКИ ВЕЛИКАНИ

    KOSTA MILETIĆ
    PRVI SRPSKI AERONAUT



    Da li naša javnost zna ko je prvi vazduhoplovac - prvi “aeronaut” u Srbiji? Mnogi ne znaju ko je taj čovek. U dečjim čitankama nema njegovog imena, a zarad istorijske istine i pravde, trebalo bi ga biti! Prvi školovani pilot balona u Srbiji, odnosno prvi “aeronaut”, kako ga naziva jedan vojni pisac s početka ovog veka, bio je inženjerijski kapetan srpske vojske Kosta Miletić.


    Na početku 20. veka u Srbiji se o vazduhoplovstvu uglavnom pisalo u štampi i govorilo u teorijskim raspravama.

    Tada je u srpskoj vojsci, pored mnogih konzervativnih glava, bilo i oficira koji su shvatali značaj tehničkog i tehnološkog razvoja za vojsku i predviđali uvođenje vazduhoplova u naoružanje. Procenjujući da dolazi era tehnike, tadašnji ministar vojni - pukovnik Miloš Vasić, uprkos snažnim otporima, uspeo je da izdejstvuje državni kredit za školovanje nekoliko oficira tehničke i drugih struka, i jednog u vazduhoplovnoj školi u Rusiji.

    Na konkurs 24. decembra 1900. godine za vazduhoplovnu školu su se javila četiri kandidata. Najbolje rezultate na ispitima 12. januara 1901. godine je pokazao Kosta Miletić, i on je određen za vazduhoplovnu školu u Rusiji, gde je otputovao 21. januara.

    Kosta Miletić je rođen 21. septembra 1874. godine u Aranđelovcu. Posle završenih sedam razreda gimnazije stupio je 1892. godine u 25. klasu vojne akademije, koju je završio 2. avgusta 1895.godine, kao peti u rangu. Dve godine je proveo u pešadiji, a zatim raspoređen u inžinjeriju. Odatle je poslat na školovanje za vazduhoplovca. I u drugim armijama prvi letači su regrutovani iz redova oficira i podoficira uglavnom tehničkih rodova.

    Ruska Tehnička vazduhoplovna škola bila je u Volkovom Polju između Petrovgrada i Carskog Sela. U toj školi je Kosta Miletić bio od 1. februara 1901. do 30. oktobra 1902. godine. Školovanje je završio sa odličnim uspehom, kao drugi u rangu. Vazduhoplovna škola u Petrovgradu spremala je tehničke vazduhoplovne oficire za izradu-konstrukciju balona i aparata, i pilote za vezane i slobodne balone. Pored toga osposobljavala je stručnjake za dresuru i negovanje golubova pismonoša i organizovanje stanica golubije pošte, koje su tada bile u sastavu vazduhoplovstva. Miletić je proveo šest meseci u stanici golubije pošte ove škole i osposobio se, pored upravljanja balonim, i za taj posao.

    Tokom školovanja u Rusiji Kosta Miletić je i praktično pokazao svoje znanje i osposobljenost i u upravljanju balonom i u radu sa golubijom poštom. Na velikom manevrima Ruske vojske septembra 1902. godine bio je pridodat Kijevskoj armiji, kojom je komandovao general Kuropatkin. Tada je, leteći sa ruskim oficiom Orlovom, upravljao slobodnim balonom i tom prilikom postigao rekord sa visinom od 1.100 metara i deletom od 180 kilometara. Pri tom je slao poruke golubijom poštom. Manevrima je prisustvovao i ruski car, koji se pohvalno izrazio o uspehu srpskog oficira.

    Po završetku vazduhoplovne škole u Petrovgradu, Kosta Miletić se vratio u Srbiju. Tadašnji ministar vojni, general Milovan Pavlović, rasporedio ga je na službu u inženjerijsko odeljenje Ministarstva vojnog. Tu je vredno radio na primeni stečenih znanja i vrlo brzo je sačinio elaborat za formiranje balonskih jedinica i stanica golubije pošte sa svim potrebnim proračunima. No, nadležni starešina je elaborat primio k’ znanju i bacio u arhivu, a Miletića premestio za komandira pionirske čete u Nišu. To je bio metod da se sposobnim oficirima ubije volja za progresom. No, Kosta Miletić je bio tvrd orah.

    Vojni pisac, pukovnik Borivoj Nešić u januarskom broju lista “Ratnik” iz 1904.godine, pozitivno je ocenio rad kapetana Koste Miletića i njegove planove u vezi uvođenja vazduhoplovstva. S tim u vezi piše: “Naša je želja da za ovu korisnu novinu, koja je u primeni kod sviju veći evropskih država, zainteresujemo i nadležne faktore, da bi se o njoj počelo misliti i pokušala primena i kod nas. Primena aerostata (balona, Z.G.) ne bi bila vezana za velike troškove. Proračuni koji je podneo ovoj komandi naš prvi aeronaut, inžinjerijski kapetan Kosta Miletić, prvo osnovno uvođenje aerostatske komande kod nas ne bi stalo srpsku državu više od osamdeset hiljada dinara...” Međutim, “nadležni” ni ovoga **** nisu “odrešili kesu”.

    Od 1. janura 1904. do 1. maja 1905. godine Kosta Miletić je bio ordonanas Kralja Petra Prvog Karađorđevića. Tada je imao prilike da se često sreće i razgovara sa tadašnjim Ministrom vojnim generalom Radomirom Putnikom i uspeo je da ga zainteresuje za vojno vazduhoplovstvo. No, nije mu se sviđao posao na dvoru i tražio je da ide u trupu. Premešten je za komandanta bataljona. Razočaran što se njegovim planovima o uvođenju vazduhoplovstva i znanju koje je stekao na školovanju u Rusiji ne pridaje pažnja, zatražio je da se razreši od aktivne vojne službe. To je sprečio tadašnji ministar vojni general Stepa Stepanović, koji ga je takođe dobro poznavao, i rasporedio ga je na rad u teničkom otseku Inženjerijskog odeljenja glavnog generalštaba, kakao bi se bavio vazduhoplovnim projektima. Posle toga uspeo je da 1908. godine osnuje prvu srpsku stanicu golubije pošte u Medoševcu kod Niša. U generalštabu je Kosta Miletić dobro sarađivao sa još jednim velikim vazduhoplovnim entuzijastom Nikolom Derokom.

    Kosta Miletić je bio angažovan na pripremama za kupovinu prvih balona za srpsku vojsku 1909. godine i na formiranju balonskog odeljenja. Lično je učestvovao u kopovini balona kod nemačke fabrike August Redinger iz Augzburga. Tada su kupljeni jedan vezani zmaj-balon “Draken” i dva sferna balona, od kojih je jedan nazvan “Srbija”, a drugi “Bosna i Hercegovina”. Prilikom prijema balona 19. aprila 1909.godine kapetan Kosta Miletić je leteo na balonu “Srbija” sa srpskom zastavom. To je bio prvi let jednog srpskog vazduhoplova sa srpskim pilotom i srpskim obeležjima.

    Pored kupovine balona bilo je još niz drugih poslova da bi vazduhoplovstvo funkcionisalo. Gasna komora naručena je kod firme “Dilman” iz Berlina, poljski čekrk u Petrovgradu u Rusiji, vodonična centrala kod firme “Erliken” u Švajcarskoj. Sav taj vazduhoplovni materijal stigao je u Srbiju 1909. i 1910.godine, ali je ležao neupotrebljen u podrumu Vojne akademije, jer nije bilo para za izgradnju vodonične centrale.

    Kada je počeo prvi balkanski rat 1912. godine, Srbija je imala balonsko odeljenje sa tri balona i dve stanice golubije pošte. Kosta Miletić se dobrovoljno javio da ide na front. Za uspešno komandovanje bataljonom i pokazanu hrabrost u Kumanovskoj bici unapređen je u čin majora. Odmah posle toga pozvan je u glavni generalštab radi priprema za formiranje srpskog vazduhoplovstva.

    Naređenjem ministra vojnog, vojvode Radomira Putnika od 24. decembra 1912.godine, ustanovnjena je Vazduhoplovna komanda srpske vojske, koja je u sastavu imala: aeroplansko odeljenje (eskadru); balonsko odeljenje; vodoničnu centralu; i golubiju poštu. Za njenog komandanta postavnjen je major Kosta Miletić. Odmah posle toga on je predano radio na rešavanju niza pitanja i problema koji su pratili novoformirano vazduhoplovstvo, koje je bilo među jačim u odnosu na susedne države, jedno od prvih 15 u svetu, a četvrto po upotrebi u borbenim dejstvima. Organizovao je obuku i trenažu pilota, uređenje aerodroma i drugih objekata infrastrukture, nabavku rezervnih delova i potrošnog materijala, rad na definisanju taktike upotrebe balona i aviona.

    Kada je na osnovu sporazuma srpske i crnogorske vlade radi pomoći crnogorskoj vojsci na frontu kod Skadra formiran Primorski kor pod komandom generala Petra Bojovića, za vazduhoplovnu podršku formiran je februara meseca 1913. godine “Primorski aeroplanski odred”, prva borbena jedinica srpskog vazduhoplovstva, sastava tri aviona i četiri pilota. Major Kosta Miletić je bio na čelu tog odreda i ostao sa njim sve vreme.

    Major Kosta Miletić bio je na čelu srpskog vojnog vazduhoplovstva u balkanskim ratovima i u najtežem periodu Prvog svetskog rata. Dao je od sebe sve što je mogao. Posle povlačenja srpske vojske na Krf, izvršena je reorganizacija vazduhoplovstva. Tada je formirana Aeroplanska eskadra, Aeroplanski depo i Aeroplanska radionica. Na čelu Aeroplanske eskadre bio je major Kosta Miletić. Na sopstveni zahtev vratio se 1916. godine u unženjeriju. Posle rata, 1921. godine je pezionisan u činu pukovnika.

    Od 1. novembra 1936. godine, bio je na čelu udruženja rezervnih avijatičara Kraljevine Jugoslavije.

    Umro je u Beogradu 1953.godine. Na njegov grob vazduhoplovci ove generacije svake godine polažu cveće.

    Zlatomir Grujić
    Zla vila je proklela ruzicu da se ubode tek na 18.-ti rodendan!

  15. #15
    Iskusan Panamaman (avatar)
    Učlanjen
    17.06.2008.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Panama
    Poruke
    5.609
    Reputaciona moć
    95

    Podrazumevano Re: СРПСКИ ВЕЛИКАНИ

    ZIVOJIN MISIC
    (1855-1921)



    Najpoznatiji srpski vojvoda i najtalentovaniji vojni zapovednik. Vojničku karijeru započeo je u artiljerijskoj školi u Beogradu kao pitomac. Za uspešno komandovanje u srpsko-turskom ratu (1876-1877), odlikovan medaljom za hrabrost, a u srpsko-bugarskom ratu komanduje bataljonom. Od 1876 pa sve do 1918 učestvuje u sve i jednom ratu koji je zadesio Srbiju. Posle majskog prevrata 1903 biva penzionisan i reaktiviran posle 6 godina. Sa R. Putnikom je radio na reorganizaciji vojske i pripremama za balkanske ratove. 1913. Mišić je ponovo penzionisan i vraćen 1914. na položaj pomoćnika načelnika vrhovne komande, kasnije komadanta 1. armije. Pred 1. Svetski rat, u odsustvu generala Putnika zbog lečenja, zajedno sa Stepom Stepanovićem realizovao je planove o pokretu srpskih trupa, koje je izradio sa vojvodom Putnikom. To je dovelo do velikih pobeda srpske voske na Kolubari i Ceru. Zamenio je ranjenog generala Petra Bojovića na mestu komadanta Prve armije i smelom, taktički briljantnom operacijom, pobedio je u bici na Kolubari austrougarsku vojsku i izvojevao najveću pobedu srpskog oružja u istoriji. Za tu je pobedu dobio čin vojvode. Pred početak operacija na solunskom frontu, Mišić ponovo stupa na čelo komadanta 1. Armije. 1918 pred sam proboj solunskog fronta postavljen je za načelnika štaba Vrhovne komande, a 1. Armiju je prepustio generalu Bojoviću. Pod njihovim vođstvom probijen je solunski front i munjevitom brzinom oslobođena Srbija, a potom i jugoslavija. Mišić je posle završenog rata, 1918 postavljen za načelnika generalštaba. Odlikovan je najvišim vojnim odlikovanjima, kao što su Karađorđeva zvezda i francuski orden Legije časti. Umro je 20. Januara 1921. Čitav Beograd je izašao da posljednji put pozdravi oslobodioca i stvaraoca drzave, najvećeg vojskovođu 1. Svetskog rata, a ujedno i čitave srpske istorije.
    Zla vila je proklela ruzicu da se ubode tek na 18.-ti rodendan!

  16. #16
    Iskusan Panamaman (avatar)
    Učlanjen
    17.06.2008.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Panama
    Poruke
    5.609
    Reputaciona moć
    95

    Podrazumevano Re: СРПСКИ ВЕЛИКАНИ

    PETAR I KARADJORDJEVIC



    kralj Srbije 1903-1918 kralj Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (18. novembar 1918 -1921)
    Posle Majskog prevrata 1903. godine u kome je ubijen poslednji vladar iz dinastije Obrenovica, na vlast u Srbiji je po treci put došla porodica Karadjordjevica, koja je vladala naredne cetiri decenije.

    Petar Karadjordjevic se školovao u Beogradu i Ženevi, u Parizu je završio vojnu školu Sen-Sir, a kao porucnik i višu vojnu školu u Mecu. Borio se na strani Francuske u francusko-pruskom ratu, i ucestvovao je u bosansko-hercegovackom ustanku pod imenom Petar Mrkonjic, kada je bezuspešno nudio svoju saradnju knezu Milanu Obrenovicu.

    Na srpski presto je stupio u svojoj pedesetdevetoj godini, kao zreo i izgradjen covek. Uvidjajuci da je težnja za samovlašcem i nedovoljan sluh za želje naroda dovela do propasti njegove prethodnike iz dinastije Obrenovica, Petar se priklonio ustavnoj monarhiji, skupštinskoj i stranackoj slobodi. Njegova odluka da bude demokratski i ustavan vladar, kao i iskreno i lojalno sprovodjenje te odluke, rešilo je u Srbiji mnoga unutrašnja pitanja. Snage koje su se dotle trošile na jalove unutrašnje, partijske i dinasticke borbe, sada su se okrenule radu na snaženju države i pripremama za velike nacionalne i državne zadatke.

    Istovremeno, Srbija je doživela ubrzani privredni napredak. Izgradjene su železnice, aktiviran je recni saobracaj, razvijaju se trgovina i zanatstvo, i pocinje stvaranje industrije. Sve je to doprinelo da se zemlja potpuno ukljuci u evropsku i svetsku privredu.

    Vladavina kralja Petra obeležena je trima oslobodilackim i pobednickim ratovima: Prvim balkanskim ratom 1912. godine, Drugim balkanskim ratom 1913. godine i Prvim svetskim ratom vodjenim od 1914. do 1918. godine.

    Tajna zaverenicka organizacija Crna ruka, koju su cinili oficiri, i dalje je bila vrlo aktivna. Posle majskog prevrata 1903. godine, ona je osnažila i imala je dosta uticaja na politicki život zemlje. Pod njenim uticajem, kralj Petar se 22. juna 1914. godine povukao, prenevši vršenje kraljevske vlasti na prestolonaslednika Aleksandra.

    U secanju celog svog naroda kralj Petar I Karadjordjevic je ostao zapamcen kao omiljeni i pravedni vladar, koji je zajedno sa svojom vojskom prošao kroz najteža iskušenja Prvog svetskog rata: prelazak preko Albanije i izbeglištvo u Grckoj. Kako je Prvi svetski rat doneo oslobodjenje Slovenima koji su živeli u Austrijskoj monarhiji, kralj Petar je bio prvi kralj Srba, Hrvata i Slovenaca u zajednickoj državi.

    Umro je 1921. godine.
    Zla vila je proklela ruzicu da se ubode tek na 18.-ti rodendan!

  17. #17
    Iskusan Panamaman (avatar)
    Učlanjen
    17.06.2008.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Panama
    Poruke
    5.609
    Reputaciona moć
    95

    Podrazumevano Re: СРПСКИ ВЕЛИКАНИ

    PAVLE SAVIĆ



    Pavle Savić je rodjen u Solunu, Grčka, a studirao je fizičku hemiju na Beogradskom univerzitetu. Od 1935. do 1939. radio je u Francuskom institutu za radijum (Institut de Radium), koji je u to vreme smatran najboljim na svetu u oblasti nuklearne fizike. Radio je zajedno sa Irenom Žolio Kiri, kćerkom Marije i Pjera Kiri, u domenima atomske fisije (cepanja atoma). 1937 i 38 u Parizu, otkrio izotope poznatih elemenata, bombardovanjem atoma urana sporim neutronima. To dovodi Oto Hana i Frica Štrasmana do otkrića nuklearne fisije - cepanja uranovog jezgra. Sa Irenom Žolio, bio je predložen za Nobelovu nagradu, ali je nju dobio samo Han. Za vreme WW2 radio kao šifrant pri glavnom štabu. Od 1945. Pavle Savić je profesor na Beogradskom univerzitetu, a od 1946. član je Srpske akademije nauka i umetnosti SANU i njen predsednik od 1971. do 1981. Osnivač je Instituta za nuklearna istraživanja VINČA i njen direktor od 1960. do 1966. Tu poziciju napustio je kada se nije složio sa jugoslovenskim političarima i vratio se na univerzitet. U nauci je ostao aktivan sve do svoje smrti 1994.
    Zla vila je proklela ruzicu da se ubode tek na 18.-ti rodendan!

  18. #18
    Iskusan Panamaman (avatar)
    Učlanjen
    17.06.2008.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Panama
    Poruke
    5.609
    Reputaciona moć
    95

    Podrazumevano Re: СРПСКИ ВЕЛИКАНИ

    Стеван Синђелић



    Стеван Синђелић се родио 1770. године у селу Војсци, у Округу моравском. Његов отац, угледни занатлија Радован Ракић је умро врло млад, па се Синђелићева мајка Синђелија преудала у друго село. Зато су га људи по мајци Синђелији прозвали Синђелић. Пре устанка служио је код чувеног ресавског кнеза Петра, кога су дахије пред почетак устанка посекле. Још пре него што ће подићи устанак, Карађорђе је прелазио преко Велике Мораве и састајао се са Синђелићем и договарао се о почетку устанка, па је Синђелић почео да прикупља народ ресавског краја за устанак. Чим је објављен устанак у Орашцу, Карађорђе је о томе обавестио Стевана Синђелића.

    Стеван Синђелић је одмах побунио целу Ресаву. Турци, који су били у Ћуприји, чим су чули за устанак Срба крећу против устаника. Стеван Синђелић је то на време сазнао, па их је спремно дочекао на Јасењару, између Свилајнца и Ћуприје и потукао до ногу. То је било његово прво бојевање и први ратни успех.

    После тога, Синђелић је учествовао у боју на Иванковцу са Миленком Стојковићем и Петром Добрњцем, где су сви скупа победили Хафис-пашу, кад им је Карађорђе дошао у помоћ. У боју на Иванковцу, Стеван Синђелић се показао као добар и способан војсковођа, па га је Карађорђе поставио за војводу ресавског.

    Након боја на Иванковцу, Стеван Синђелић је са Добрњцем ратовао по моравској долини и освојио: Ћуприју, Параћин и Ражањ, до Делиграда. Ту су ископали и утврдили велике и јаке шанчеве у којима су дочекали нишког Ибахим-пашу са многобројном војском, у исто време када је био бој на Мишару (1806 године)

    После 1807. и кратког предаха, дошла је за српске устанике судбоносна 1809 година. У Каменици, у селу Горњи Матејевац код Ниша, Срби су имали 6 шанчева. У првом шанцу (на брду Чегар) био је војвода Стеван Синђелић са својих 3.000 Ресаваца. Кад су Турци сазнали да су се све војводе, Хајдук Вељко и Петар Добрњац повукле с војском, и да су услед тога Срби ослабили, кренули су јаком војском на српске положаје на Чегру. Бој је почео у јутарњим часовима 19. маја 1809. (31. маја по новом календару). Турци су јуришали четири пута, али су их Синђелићеви јунаци одбили. Напослетку, преко оних који су изгинули и испунили ровове око шанца, Турци су на јуриш ушли у шанац. Сада је тек настао прави окршај. Борба пушкама, претворила се борбом кундацима, ножевима, хватањем за гушу и за косу. Турцима су стално долазиле нове снаге, а Синђелић је остао сам.

    Кад је Стеван Синђелић видео да не може Турке истерати из шанца, да је много Срба изгинуло, а да не би пао жив турцима у руке, опалио је из своје кубуре у пуну бурад барута и тако је завршио бој.

    После овога, на Чегру је лежало око 16.000 Турака и 4.000 Срба. После ове погибије нишки паша је наредио Србима да све српске главе одсеку и однесу у Ниш. Ћурчије су одрали главе, предали паши, а овај нареди да се сазида Ћеле-кула. И дан данас овај споменик палим Чегарским браниоцима се налази у Нишу и претворен је у спомен обележје.

    Споменик војводи Стевану Синђелићу се налази у Ћуприји, а биста војводе Синђелића налази се у комплексу спомен-парк обележја Чегар, код Ниша.
    Zla vila je proklela ruzicu da se ubode tek na 18.-ti rodendan!

  19. #19
    Iskusan Panamaman (avatar)
    Učlanjen
    17.06.2008.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Panama
    Poruke
    5.609
    Reputaciona moć
    95

    Podrazumevano Re: СРПСКИ ВЕЛИКАНИ

    ПЕТАР ПОПОВИЋ – ПЕЦИЈА



    Петар Петровић, звани Пеција је рођен од оца Петра и мајке Илинке у селу Бушевић у Крупској општини али је своје најбоље године провео у Костајници или у непосредној близини мјеста. Прича се да је Пеција сам научио писати и читати а да је осим српског говорио и турски језик. Од младих дана Петар није могао мирно гледати турско зло па се већ у двадесет и другој години диже у хајдуке и од тада, до краја свог живота, турцима задаје бриге и проблеме. У јесен 1858. заједно са хајдучким харамбашом Петром Гарачом из Стригове, диже велику буну у Кнешпољу и пред Костајницом сагради шанац познатији под називом "Пецијин шанац". Уз поменуте хајдуке скочио је и напаћени народ па се на шанцу одиграла жестока битка између турака и устаника. Након дуге и тешке борбе турци су успјели устанике натјерати преко ријеке Уне у Хрватску Костајницу гдје се је већина предала аустро угарским стражама. Пеција и Гарача са још 300-тињак устаника се нису дали предати већ су прешали преко моста назад међу турке који су се разбјежали испред Пецијиног ножа тако да су умакли у Пастирево. Ова буна је у народу позната као Костајничка или Пецијина буна а ријеђе као Кнешпољска буна.

    Послије Костајничке буне Пеција је два пута пао Турцима у руке. Тако је доспио и у Истамбул гдје је осуђен на смрт, али под условом да буде погубљен у свом крају јер је "тамо највише зла починио". На путу у родни крај Пеција је побјегао Турцима код Крагујевца гдје је добио мјесто стражара у тополивници. Ту је остао све до новог устанка у Босанској Крајини 1875. године а када је вијест о том устанку дошла до Петра, одмах је приступио устаницима и већ 28. августа учествовао у битци код села Гашице. Тог дана Петар Пеција се још једном показао као велики јунак и вођа устаника надјачавши Турке и нагнавши их у бијег. Међутим, недуго послије, а прича се због издаје неког Илије Чолановића, Турци изненадише устанике и након дугог и жестоког боја разбише хајдуке од којих неки побјегоше у Просару а њих педесетак са Пецијом на челу, остадоше да се боре на обали ријеке Саве.

    Потјерани турском силом Пеција и устаници успјели су се докопати лађе и прећи преко ријеке, али без заклона, изложени турској пушчаној ватри готово сви изгинуше. Само Пеција и два човјека остадоше живи, али Петар, немирног и храброг духа, умјесто да се склони изађе на чистину и повика на турке: "Ево Турци, нека знадете, Пеције нисте убили, још је жив, и наскоро ће Вам се осветити". Тог момента га је погодило турско тане и на мјесту га убило. Било је то 29. августа 1875. године. Међу народом је кружила прича да га није убило пушчано зрно већ је пушка била набијена пшеницом. Мртвог Пецију са Корманошем и осталим јунацима, другови сахранише у селу Јабланцу ниже Јасеновца, а десет година након погибије Пецијине су кости пренешене и похрањене код манастира Моштаница у близини Козарске Дубице.
    Zla vila je proklela ruzicu da se ubode tek na 18.-ti rodendan!

  20. #20
    Iskusan Panamaman (avatar)
    Učlanjen
    17.06.2008.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Panama
    Poruke
    5.609
    Reputaciona moć
    95

    Podrazumevano Re: СРПСКИ ВЕЛИКАНИ

    Јанковић Стојан



    Чувени ускочки јунак, један од вођа котарских ускока у 17-ом вијеку. Син је такођер чувеног јунака Јанка Митровића, браниоца Шибеника 1647. године. Ратовао је против Турака за вријеме кандијског (од 1645.) и морејског рата (1683. - 1699.). У фебруару 1666. Стојан Јанковић је пао у турско ропство и био одведен у Цариград, али се послије 14 мјесеци спасио и дошао кући. У борбама 'Светог савеза' против Турака се истакао у више прилика личним јунаштвом. Ради тога је одликован млетачким каваљерством и златном колајном. Године 1686. је отео Сињ од Турака, истакао се борбама у Херцеговини, ослободио од Турака Лику и Крбаву. Погинуо је за вријеме напада на Дувно 1687. године
    Zla vila je proklela ruzicu da se ubode tek na 18.-ti rodendan!

  21. #21
    Iskusan Panamaman (avatar)
    Učlanjen
    17.06.2008.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Panama
    Poruke
    5.609
    Reputaciona moć
    95

    Podrazumevano Re: СРПСКИ ВЕЛИКАНИ

    despot Stefan Lazarevic



    Stefan Lazarevic rodjen je oko 1377. godine. Vladavinu nad srpskim zemljama preuzeo je posle pogibije oca Lazara 1389. godine, kao i sav teret poraza na Kosovu. Jedno vreme vladao je zajedno sa majkom, kneginjom Milicom. Priznavao je vrhovnu vlast sultana Bajazita do 1402. godine, tako da je u?estvovao na njegovoj strani u vise bitaka: na Rovinama 1395. godine, kod Nikopolja 1396. godine, kod Angore 1402. godine kada se i osamostalio i dobio titulu despota od Vizantije. Tada se pribli?io Ugarskoj i od kralja Zigmunda dobio Ma?vu i Beograd. Srpsku prestonicu despot je osmislio kao Zapad na Istoku. Za kratko vreme, dotad razru?eni i zapusteli Beograd, postao je vojno utvr?enje, gradsko naselje, privredni, kulturni i crkveni centar dr?ave. Despot Stefan uspe?no je suzbijao separatizam vlastele, izvrsio vojnu reformu, podigao manastir Manasiju, bavio se knjizevnoscu. Godinu dana pred smrt 1426. godine, despot je, nemajuci dece, ugovorom obavezao ugarskog kralja da sestri?a Stefanovog - Djurdja Brankovica - prizna za naslednika srpskog trona, ali pod uslovom da se Ugarskoj vrate Macva i Beograd.

    U njegovo vreme,pored krize zbog turaka,Srbija je imala imala najvece rudnike u Evropi(drugi srednjovekovni rudnik po velicini u Evropi je Novo Brdo koji je napravljen jos mnogo pre vladavine Stefana Lazarevica).

    Napisao je Zakon o rudnicima 1412.godine,uz koji ide i Statut Novog Brda.Ovaj zakonik je od posebne vrednosti i jedinstven je u Evropi.

    Zanimljivo,da turci nisu napali,danas bi Skopje bio glavni grad Srbije koja bi ko zna kako izgledala!Beograd je tada bio mnogo manji i od Nisa i od Skopja koji je Car Dusan proglasio glavnim gradom.Nis je spadao u vece gradaove na Balkanu i Evropi,jer je on bio jedan od vecih i poznatijih glavnih gradova Rimske imperije,ali je bio dosta ostecen prilikom seoba.
    Zla vila je proklela ruzicu da se ubode tek na 18.-ti rodendan!

  22. #22
    Iskusan Panamaman (avatar)
    Učlanjen
    17.06.2008.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Panama
    Poruke
    5.609
    Reputaciona moć
    95

    Podrazumevano Re: СРПСКИ ВЕЛИКАНИ

    Лазар Хребељановић



    Knez Lazar,koji je vladao od 1371 do 1389 god. u oblasti triju Morava,predstavlja jednog od najvaznijih srpskih vladara u to vreme.Proslavio se ucescem u Kosovskoj bitci,u kojoj je i izgubio zivot,ali koja ga je ujedno svrstala u red besmrtnika.
    O knezevom zivotu pre pocetka vladavine i o njegovim precima, ne zna se mnogo.Prema oskudnim podatcima koji su zabelezeni,knezev otac je bio Pribac Hrebeljanovic iz Prilepca kod Novog Brda.On je bio znacajna licnost na dvoru cara Dusana.Obavljao je posao logofeta,sluge ili peharnika.Na osnovu patronima Hrebeljanovic,moze se zakljuciti da se deda kneza Lazara zvao Hrebeljan,za koga ne postoje pouzdani istorijski podatci.
    Knez Lazar je jos kao mladic doveden u sluzbu na dvor cara Dusana,koji je ubrzo ocenio sposobnosti i vrline Lazareve,te ga je postavio za prvog u dvoru.Car Dusan zeni Lazara svojom srodnicom Milicom,kcerkom kneza Vratka,potomka Nemanjica po Vukanu.Dao mu je i jedan deo drzave na upravljanje,gde su kneza Lazara svi voleli i postovali.Knez Lazar je pokusao da nastavi tradiciju Nemanjica,ali mu desavanja u zemlji nisu isla u prilog.Krizno vreme od smrti cara Dusana pa do ucvrscenja na vlasti kneza Lazara,u jos slobodnom delu Srbije unelo je surevnjivost u ponasanje i uzajamne odnose oblasnih gospodara.Pored tih unutrasnjih nesuglasica,sve se jace osecala i opasnost od Turaka,koji su vec zauzeli dobar deo srpske zemlje,pa su cak cesto upadali i u moravsku Srbiju kneza Lazara.


    Kada je sultan Murat podigao vojsku na kneza Lazara i Srbiju,knez Lazar je sazvao velmoze,podanike i prijatelje uoci bitke,da mu pomognu u odbrani Srbije.Neki vladari su se odazvali knezevom pozivu,prvenstveno njegovi zetovi,i na Vidovdan 28.VI 1389 godine, izasli su na Kosovo polje da odbrane Srbiju od najezde Turaka.U tom boju je poginuo knez Lazar.Kneza Lazara i jos nekoliko srpskih velmoza uhvatili su Turci i posekli.

    Sahrana kneza Lazara nije mogla biti obavljena odmah nakon njegove pogibije,jer se njegovo telo nalazilo u rukama Turaka.Bajazit,naslednik sultana Murata,koji je posjekao kneza Lazara,drzao je knezevo telo kao ratni trofej i sredstvo za pregovore i ucenu knezeve porodice.U nametnutim uslovima porodici,da dodje do tela,lezi kosovski poraz.Po zavrsetku pregovora,knezevo telo je predano porodici i ona ga je sahranila u Pristini,potom prenela u manastir Ravanicu,knezevu zaduzbinu.

    Knez Lazar je rodjen oko 1329. godine u gradu Prilepcu, kod Novog Brda. Vaspitavan je na dvoru cara Dusana, na kome je i njegov otac Pribac Hrebeljan bio carev logotet (kancelar). Za ono vreme knez Lazar je stekao visoko obrazovanje i car Dusan ga je imenovao za svoga stavilca (cuvara pecata ).
    Svog vernog dvoranina car Dusan je oko 1353. godine ozenio svojom rodjakom Milicom koja je Lazaru podarila pet kceri i tri sina Stefana, Dobrivoja i Vuka. Dobrivoje je umro kao dete a Vuk je rastao uz Stefana, od koga nije bio mnogo mladji.
    Posle smrti cara Dusana, stavilac Lazar je ostao na dvoru carevog naslednika. 1366. godine car Uros je Lazaru podario titulu kneza i dodelio mu na upravu Pomoravlje.
    Kada je ubrzo posle maricke bitke umro car Uros, knez Lazar je bio najmocniji velmoza na teritoriji negdasnjeg srpskog carstva. Pobedom na Marici Turcima je bio otvoren put za dalja porobljavanja srpskih pokrajina. Ugrozen od Turaka, izlozen stalnoj opasnosti da ga napadne Nikola Altomanovic, strahujuci i od napada Ugara knez Lazar je morao i energicno i mudro da radi na jacanju odbrambene moci svoje drzave.
    Posto je imao veliki broj zenske rodbine, pretezno zenidbenim vezama uspeo je da okupi oko sebe svoje mocne susede. Udadbama, uspostavljanjem saveznickih odnosa i oruzanom borbom sa nepokornim velikasima uspeo je knez Lazar da ojaca i teritorijalno prosiri svoju drzavu.
    1389. godine Turci su se pripremali za prodor preko Kosova. Lazar je iste godine sredinom juna na celu svoje vojske dosao na Kosovo. Pre same bitke Lazar se obratio vojnicima: "Podjimo, braco i ceda, podjimo na podvig koji je pred nama, ugledavsi se na nagradodavca Hrista". Cuvena kosovska bitka se odigrala 28. juna 1389. godine na polju Kosovu i predstavljala sudbonosni trenutak za dalji tok srpske istorije. U toj bitci je ubijen knez Lazar.
    Zla vila je proklela ruzicu da se ubode tek na 18.-ti rodendan!

  23. #23
    Iskusan Panamaman (avatar)
    Učlanjen
    17.06.2008.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Panama
    Poruke
    5.609
    Reputaciona moć
    95

    Podrazumevano Re: СРПСКИ ВЕЛИКАНИ

    Танаско Рајић




    Атанаско (Танаско) Рајић је рођен у селу Страгари под Рудником 1754 године. Његови најближи потомци тврде да је рођен 31. јануара по старом, односно 11. фебруара по новом календару, на Светог Атранасија зимског по коме је добио име Атанаско (Танаско).

    Пре почетка устанка друговао је са својим земљаком Јанићијем Ђурићем, касније Карађорђевим секретаром. Са њиме се и ородио оженивши једног од својих синова са Перуником, млађом Ђурићевом сестром. Са Карађорђем и другим шумадијским хајдуцима учествовао је у многим обрачунима са Турцима. У његовом крају по свирепости је био познат Турчин Сали-ага. Танаско Рајић се удружује са својим пријатељима у намери да потуче Сали-агу. Био је упућен на договарање која су вођена међу истакнутим Србима за подизање устанка. Вече у очи Сретења 1804. године приспео је Танаско у Орашац заједно са Карађорђем, Станојем Главашем, Јанићијем Ђурићем и још шездесесетак наоружаних Шумадинаца. Сутрадан, на орашком збору бирао се предводитељ српски. Танаско је са својим Шумадинцима у глас повикао: "Ђорђија за вођу!". Карађорђе је црвено белу заставу предао Танаску Рајићу. Тим чином Танаско је посао барјактар устаничке Србије.

    По избијању устанка, Танаско је отишао у своје родно село и тамо прикупљао и организовао људе за опсаду Рудника која је потом уследила. Танаско је био огорчен на Сали-агу и обећао је да ће га лично убити и спасити Рудник зулума. Устаничка војска са Танаском на челу је 2. марта 1804. опколила град и затражила предају Сали-аге. Турци су ово одбили и припремали се за борбу, очекујући помоћ Кучук Алије из Београда. Танаско Рајић командује напад. У међувремену Турцима су стигла појачања из Чачка, па се развио јак бој на прилазима града. Танаско Рајић је тада рањен у руку , а Турци су били поражени, њихови коњи и наоружање заплењени.

    У стварању првих државних власти Танаско није учествовао. Све време остао је само војник и то веома храбар. Када су му Шумадинци испоручили Сали-агу, Танаско је исукао своју сабљу пред клечећим турчином и рекао да ће испунити своје завештање. Сали- ага је посечен. У даљим војевањима Карађорђа, Танаско Рајић учествује против Алије Гушанца на Морави када је са својом војском утврдио Црни врх код Јагодине и сачекао Гушанца. Гушанац је побегао из боја, а његова војска је разоружана. Поред Танаска Рајића у овом боју се истакао и Јован Курсула. Након ових успеха, долази до трвљења између Танаска и Карађорђа. Узроци су били политичке природе, јер устаницима није одговарао Карађорђев централизам. Танаско Рајић одлази у своје село. Ту је остао све до 1813. године. Када је Србија допала тешкоћа, Танаско је пружио Карађорђу руку помирења и отишао у његов штаб у Јагодини, како би му помогао да брани Србију. После пропасти устанка, Танаско Рајић се поново вратио у своје село и својим очима гледао турску освету.

    Иако је био тада већ у годинама, Танаско Рајић је одмах подржао Милошев Други српски устанак и кренуо опет да се бори. Као главни командант устаничких снага, Танаско Рајић је кренуо да протера Турке из Чачанске нахије. До пресудног боја је дошло на брду Љубићу, априла 1815. године. Турски заповедник Имшир-паша је кренуо да разбије српске положаје недалеко од Чачка. Спремајући се за одсудну борбу, српски устаници су у журби утврђивали шанчеве на Љубићу, око километар и по северно од Чачка, где се Имшир-паша сместио.

    Борба је започета у јутарњим часовима препадом Турака на српске положаје, а устаници су се на почетку боја држали храбро. Танаско Рајић је командовао батеријом топова на околном брдашцу. Пред почетак битке, Танаско Рајић је постао капетан у војсци Милоша Обреновића. Вешто је руковао топовима. На самом почетку боја, Танаско Рајић је прецизно тукао турске положаје, па су Турци применили опкољавање његовог положаја. Ситуација је постала тешка, али се Танаско није ни једног тренутка одвајао од својих топова. Кад су Турци сасвим продрли у шанчеве где се Танаско Рајић налазио, престао је да командује паљбом, извадио кубуру, попео се на један топ и почео да пуца у Турке. Турци су га опколили и у бесу исекли на комаде по речима очевидаца. У овој бици је погинуо и заповедник турске војске Имшир паша, а српска војска се после Танаскове погибије консолидовала и успешно добила бој, након чега су се Турци повули у Чачак.
    Zla vila je proklela ruzicu da se ubode tek na 18.-ti rodendan!

  24. #24
    Iskusan Panamaman (avatar)
    Učlanjen
    17.06.2008.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Panama
    Poruke
    5.609
    Reputaciona moć
    95

    Podrazumevano Re: СРПСКИ ВЕЛИКАНИ

    Милан Тепић

    [IMG]http://2.*****************/_YVnWuIDKock/Scu1NSrbq3I/AAAAAAAAABw/SCRCRuOIzZs/s320/milan-tepic.jpg[/IMG]

    Милан Тепић (1957-1991), мајор ЈНА, из поткозарског села Комленица. "Једанпут људи дају ријеч, она остаје или се погази. Ја сам дао ријеч да ћу да браним ову земљу ако јој буде тешко" говорио је мајор Милан Тепић.

    Јула месеца 1991. мајор Тепић се нашао у централном складишту убојних средстава у селу Беденику у близини Бјеловара. Био је приморан да се са својим војницима повуче у складиште и организује одбрану од усташа које су опколиле објекат. Двадесет и деветог септембра 1991. не желећи да препусти непријатељу оружје којим би убијао његове војнике, мајор Милан Тепић дигао је у ваздух војно складиште и себе, и тако се придружио свом давном сународнику ресавском војводи Стевану Синђелићу.

    У одређеном часу војницима је наређено да се повуку од главног објекта - на безбедну раздаљину. Ово наређење мајора Тепића није послушао војник на одслужењу војног рока, Стојадин Мирковић, који је из оклопног транспортера дејствовао по непријатељу све док није био погођен противоклопним пројектилом.
    Zla vila je proklela ruzicu da se ubode tek na 18.-ti rodendan!

  25. #25
    Iskusan Panamaman (avatar)
    Učlanjen
    17.06.2008.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Panama
    Poruke
    5.609
    Reputaciona moć
    95

    Podrazumevano Re: СРПСКИ ВЕЛИКАНИ

    Драгутин Гавриловић



    Драгутин Гавриловић рођен је 1882. године у Чачку. Војну академију завршио је 1901. год. Учествовао је у свим ратовима српске војске. Војну каријеру је завршио у чину пуковника. Умро је 1945. год. у Београду. Носилац је Карађорђеве звезде, француског Ратног крста као и многих других одликовања. У српској историји остаће запамћен по говору који је одржао браниоцима Београда октобра 1915. године непосредно пред јуриш у коме је и сам тешко рањен.

    Говор мајора Драгутина Гавриловића браниоцима Београда 1915. год.

    У току борби за одбрану Београда 6-7. октобра 1915. године Аустријанци су форсирали Дунав и искрцали се на делу обале који је држао 2. батаљон 10 кадровског пука којим је командовао мајор Драгутин Гавриловић. Аустријске јединице утврдиле су се иза железничког насипа на самој обали. Жестоко дејство аустријске артиљерије претворило је српске положаје у Банатској улици у хрпу рушевина али су храбри браници и даље пружали отпор. Растојање између српских и аустријских положаја на неким местима није било веће од 30 m.

    Непријатељу се никако није смело дозволити да утврди мостобран. Прво је у напад кренуо жандармеријски одред који упркос тешким губицима није успео да потисне непријатеља. Једино решење било је да све расположиве српске јединице на овом сектору фронта изврше општи контранапад.

    Око 14.30 мајор Гавриловић је прикупио своја три вода, два вода 3. батаљона, Сремски одред и пред кафаном "Јасеницом" издао следећу заповест:

    Тачно у 15 часова непријатељ се има разбити вашим силним јуришем,
    разнети вашим бомбама и бајонетима.
    Образ Београда, наше престонице, има да буде светао.
    Војници!
    Јунаци!'
    Врховна команда избрисала је наш пук из свог бројног стања.
    Наш пук је жртвован за част Отаџбине и Београда.
    Ви немате више да бринете за ваше животе, који више не постоје.
    Зато напред, у славу! Живела Отаџбина, Живео Београд!

    Уз громогласни поклич српски војници су кренули у контранапад. Међутим, снажна ватра аустријских јединица на насипу подржана ураганским дејством аустријске артиљерије одбила је и овај напад. Мајор Гавриловић је тешко рањен.

    Жестоки напади српске војске су се наставили све до сумрака. Аустријски положај на насипу је био угрожен и само је ноћ спасила аустријске јединице од пораза. У току ноћи 7-8 октобра Аустријанци су наставили да пребацују појачања преко Дунава.

    Између 8-9 октобра јединице Комбинованог одреда више нису браниле прелазе преко Саве и Дунава већ су се извлачиле на резервне положаје. Аустријске снаге су 9. октобра 1915. год. истакле Аустро-угарску и Немачку заставу на згради Старог двора.
    Zla vila je proklela ruzicu da se ubode tek na 18.-ti rodendan!

Slične teme

  1. Српски грб - слова или оцила?
    Autor mirror man u forumu Istorija
    Odgovora: 795
    Poslednja poruka: 16.11.2013., 22:42
  2. Српски језик
    Autor VR u forumu Jezik
    Odgovora: 42
    Poslednja poruka: 25.08.2011., 17:48
  3. Српски - наш језик
    Autor Gediminas u forumu Književnost
    Odgovora: 46
    Poslednja poruka: 27.12.2004., 20:44
  4. ПРВИ СРПСКИ УСТАНАК
    Autor Pobunjenik u forumu Istorija
    Odgovora: 0
    Poslednja poruka: 18.08.2004., 12:26

Pravila za slanje poruka

  • Ne možete kreirati novu temu
  • Ne možete poslati odgovor
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoju poruku
  •