Fascinacija srpstvom - Srbija kao večna inspiracija

Najintenzivnija faza prihvatanja srpskih narodnih pesama u evropskoj muzici započela je sedamdesetih godina i trajala do početka dvadesetog veka. Samo u toku jedne decenije pojavljuje se sedam kompozitora sa svojim srpskim pesmama: Dvoržak, Janaček, Tjerio, Brams, Henšel, Rubinštajn i Červinjski. Taj razvoj se nastavio osamdesetih godina u delima četvorice kompozitora: Bramsa, H. fon Hercogenberga, Hubera i Čajkovskog, u sledećih petnaest godina objavljene su pesme još sedmorice kompozitora, i to: Aulina, Bema, Bungerta, Hermana, Regera, Suka i Vinterbergera.




Римский-Корсаков "Сербская фантазия"
(Фантазия на сербские темы, ор. 6, 1867, окончат. ред. 1889)

Nikolai Rimsky-Korsakov wrote his Fantasia on Serbian Themes, Op. 6, in 1867. Mily Balakirev conducted the first performed of this piece in May of that year. It is also known as the Serbian Fantasy.

The Fantasy was actually Balakirev's idea for the young Rimsky-Korsakov to compose.[1] He requested the piece for a concert of pan-Slavonic music he had planned for May 24, 1867,[2] programming his Czech Overture on the same billing.[3] Balakirev also produced the Serbian themes for Rimsky-Korsakov to use in his composition.[1] Rimsky-Korsakov confessed in his autobiography that it was not any feeling of nationalism or pan-Slavism that prompted him to write the Fantasy, but the beauty of the themes themselves.[1] Nevertheless, Balakirev liked the piece, which Rimsky-Korsakov had written rapidly.[1]

A March 1868 review of the Fantasy by Pyotr Ilyich Tchaikovsky in which he also mentioned Rimsky-Korsakov's First Symphony found favour within the Balakirev circle.[4] Tchaikovsky mentioned the symphony's "charming orchestration ... its structural novelty, and most of all by the freshness of its purely Russian harmonic turns ... immediately [showing] Mr. Rimsky-Korsakov to be a remarkable symphonic talent."[4] Tchaikovsky was already acquainted with Balakirev and was working with him on his fantasy overture Romeo and Juliet The review opened the door for him to meet the other members of "The Five" face-to-face the following month.[5]

In 1887 Rimsky-Korsakov revised the piece to prepare it for a new edition undertaken by Mitrofan Belyayev's publishing firm.[6]



Srpska fantazija
Događaji koji su se zbili 1867. godine imali su velik značaj za Rusiju i za sav slovenski svet. S proleća je pripremana velika etnografska izložba, organizovan je opšteslovenski kongres, vođena je i velika diplomatska aktivnost, a u Petrograd i Moskvu stigle su najznačajnije ličnosti iz slovenskih zemalja. U Petrogradu je priređen koncert na kome je, u duhu opšte zamisli, trebalo da budu izvedena dela sa isključivo slovenskom tematikom.

Istorijski koncert, značajan po mnogo čemu, održan je 12. maja 1867. u Petrogradu u sali Dume, pod vođstvom Balakirjeva... Između ostalih dela izvedena je i "Srpska fantazija" Nikolaja Rimskog Korsakova. Ovo delo je na zahtev publike ponovo izvedeno. Korsakovljeva "Srpska fantazija" bila je jedno od prvih dela mladog dvadesettrogodišnjeg kompozitora. U koncertnoj sezoni 1867/68. ovo delo je izvedeno još dva puta u Moskvi.


S neizmernom zahvalnošću korisniku ZIEHRER18431922 čijim je gestom ovo delo doživelo internet premijeru pre dva meseca (znam, tragam za njim od septembra 2007), dakle 21. marta 2010. — i imalo 95 klikova do sada, predstavljam Srpsku fantaziju publici Krstarice.

Od tog događaja pa do prihvatanja Čajkovskog da napiše svoj "Srpsko-ruski marš" prošlo je devet godina. Kako i kada se opredelio da komponuje ovo delo, objasnio je njegov prijatelj i biograf N. D. Kaškin. On je isticao kako je rat Srbije s Turskom izazvao u ruskom društvu neobičan razmah simpatija prema porobljenom srpskom narodu. Neposredan povod bilo je to što je Nikolaj Rubinštajn, rođeni brat Antona Rubinštajna, zamislio da organizuje koncert u korist Slovenskog dobrotvornog komiteta, koji je u Srbiju slao ruske dobrovoljce i pomagao ranjenima u ratu. Čajkovski je u potpunosti delio raspoloženje ruskog društva, pa je na Rubinštajnov predlog rado prihvatio da napiše delo specijalno za taj koncert i "sa velikim žarom se prihvatio posla."

Petar Iljič je najradije stvarao na poljskom imanju, u kući svojih prijatelja. Ne zna se tačno kad je započeo rad na tom svom delu. Međutim, o takvim stvaralačkim stremljenjima uzbudljivo iskrenu ispovest ostavio je Konstantin Paustovski:

"Čajkovskom se dopadala ta drvena kuća. U sobama se osećao slab miris terpentina i belog karanfila. Karanfil je bogato cvetao na poljani pod tremom. Čupav, osušen, on čak nije ni ličio na cveće, već je podsećao na pramenove paperja koje se zalepilo za stabljike. (...) U ovoj kući je najjednostavnija muzička tema zvučala kao simfonija. (...) Kuća se nalazila na brežuljku. Šume su se spuštale naniže, u raspevano prostranstvo, tamo gde je usred čestara ležalo jezero. Tamo je kompozitor imao svoje omiljeno mesto - ono se zvalo Rudij Jar. Sam put prema Jaru je izazivao uzbuđenje. Događalo mu se da se zimi budio usred noći u vlažnom rimskom hotelu i počinjao da se priseća toga puta, korak po korak: prvo prosekom, gde kraj panjeva cveta ružičasti noćurak; zatim kroz niski brezik pun pečuraka, onda preko polomljenog mosta nad zaraslom rečicom i blagim usponom naviše, u visoku borovu šumu. (...) Znao je da će, pošto danas poseti to mesto, da se vrati – i draga tema o lirskoj snazi tog šumskog kraja, koja živi negde u njemu, da se prelije preko ivica i nagrne u bujicu zvukova. "

Pored takvog štimunga Čajkovskom je bio neophodan i odgovarajući muzički predložak. Koje su to bile srpske narodne melodije, i koliko ih je još bilo, a koji je bio izvor notnoga materijala, i odakle ga je preuzeo?

P. I. Čajkovski: Srpsko-ruski marš (1876.), op. 31.



Neka od najboljih izvođenja:

http://media.vad1.com/temporary_url...r_philharmoniker-herbert_von_karajan-1967.mp3
(13.4MB, 9:31, 192kbps) by Berliner Philharmoniker, conducted by Herbert von Karajan (from MP3-CD “Herbert von Karajan”, 2003; recorded in 1967)

http://media.vad1.com/temporary_url...symphonique_de_montreal-charles_dutoit-11.mp3
(20.2MB, 10:47, 256kbps) by Montreal Symphony Orchestra, conducted by Charles Dutoit (from CD “1812. Orchestre symphonique de Montreal — Charles Dutoit”, 1999)


http://folk.ntnu.no/makarov/tempora...y_orchestra_of_ussr-evgeny_svetlanov-1989.mp3
(18.8MB, 10:00, 256kbps) by the State Symphony Orchestra of the USSR, conducted by Evgeny Svetlanov (from CD “The Famous Marches in the World”, Yedang, 2002; recorded in 1989; details of this track are not certain thanks to messed up listing on the CD cover) The anthem melody was replaced with choir “Glory”2 from Glinka’s opera “Ivan Susanin”. the Tsarist anthem was replaced with the choir Glory from the opera Ivan Susanin (the opera was titled A Life for the Tsar in the Tsarist Russia) by Mikhail Glinka. This choice of melody for replacement was not accidental: it had been one of the popular patriotic tunes in Russia, and had its place in the musical culture of the USSR, too. This is the final choir in the epilogue of the opera, with original words praising the Tsar (words were edited in the Soviet version of the opera, but the music remained uncensored). It is often performed as a separate piece.


Tchaikovsky's "Russo-Serbian March"
In September 1876, Tchaikovsky returned to Moscow after the summer vacation. By that time, the tension arising from the situation in the Balkans came to a head, and a war between Serbia and Turkey was imminent. Imperial Russia sided with the Serbs, and the decided to send volunteers to help "little Slavic brother". Inspired by the events, Tchaikovsky, a fervent patriot, composed within a short time the "Russo-Serbian March" for the departure of the Russian soldiers to the Serbian front. He had originally intended to compose a tone poem, or fantasy to Serbian folk songs, but then changed the form into symphonic march. The Russo-Serbian March, Op 31 (aka "The Slavonic March") was premiered on 17 November 1876, and the response to it is best described by a witness of the event: "... the march begins with a nostalgic Serbian melody. The melancholic motive of oppressed Serbdom is followed by a vigorous Russian march – the Cossack volunteers marching to help their brothers. At the end of the march, the prophetic sound of the Russian anthem can be heard. The uproar that this aroused in the audience is beyond description. The concert was a major political event."

Srpsko-ruski marš Čajkovskog

Po mišljenju A. Buđakovskog, najbolji marš Čajkovskog, bravurozno-pompeznog karaktera, jeste marš posvećen oslobođenju Srba od turskog iga. Isprva je kompozitor nameravao da napiše simfonijsku fantaziju. Za nju mu je, izgleda, nedostajalo dovoljno prihvatljivih srpskih narodnih melodija. Zato je za svoju kompoziciju odabrao melodiju ruske himne i nekoliko srpskih narodnih pesama, želeći da na taj način izrazi solidarnost svoga naroda sa malim slovenskim narodom koji se bori za oslobođenje.

Ako se pogleda biografija slavnog kompozitora, onda u njoj nije lako pronaći ideje za opšteslovenska stremljenja. Naprotiv, čak i u muzičkim leksikonima, Petar Iljič Čajkovski (1840-1893) označen je kao "najveći kompozitor zapadnjački orijentisane ruske škole". Najčešće se naglašava kako je u njegovoj umetnosti došlo do spoja elemenata ruske nacionalne tradicije, nemačkog romantizma i savremene italijanske i francuske muzike.

I pored izražene muzičke darovitosti, još u najranijem detinjstvu, Petra Iljiča su poslali u Pravnu školu u Petrograd u kojoj su se obrazovali činovnici. U to doba on je već učio klavir i pevao je u crkvenom horu, ali učitelji nisu još u njemu prepoznali izrazit muzički talenat. Verovatno je zbog toga morao sam da se kuraži izjavivši, navodno, jednom prilikom: "Kroz deset godina biću veliki kompozitor."

Moguće je da je bio nezadovoljan i time što je sa devetnaest godina postao činovnik u Ministarstvu finansija. Posle četiri godine odlučio je da napusti državnu službu kako bi se 1863. godine upisao na tek osnovani Petrogradski konzervatorijum. Tu je učio kompoziciju kod Antona Rubinštajna, koji je poznavao Johanesa Bramsa baš iz vremena kad je ovaj komponovao dela prema srpskim narodnim melodijama, i pogotovo ćemo istaći da je u Beču upoznao Vuka Karadžića.

Iako je manje poznato, za prodor srpskih narodnih pesama u evropsku muziku opet je veliku zaslugu imao Vuk Karadžić. Na stranu to što mu je primat za otkriće te poezije preuzeo Alberto Fortis, koji je znatno pre Vuka objavio četiri srpske narodne pesme, među kojima i "Hasanaginicu", i sve to u svom putopisu po Dalmaciji. Istini za volju, tek docnije, pošto je "Hasanaginicu" preveo niko manji nego Gete, samo njegovo ime osiguravalo je toj pesmi popularnost i preko granice nemačkog jezičkog područja. Ali i Fortisovo otkriće i Geteov prevod ostali bi bez onolikog značaja i odjeka da se nije oglasio Vuk sa svojim zbirkama srpskih narodnih pesama.

Paralelno sa ogromnim interesovanjem za prevođenje pesama iz Vukovih zbirki tekle su i mistifikacije nastale na osnovama srpske narodne poezije, a sve to zajedno činilo je mnogo, kako na popularizaciji srpske poezije, koja je stavljana uz rame sa Homerovom, tako i na upoznavanju naroda, bez otadžbine i slobode, čiji je duh iznedrio takve vrhunske uzlete.

Pored Getea, i posle njega, prevodili su ih i prepevavali mnogi, pa i najveći pesnici kakvi su u to doba bili Puškin, Ševčenko, Mickijevič, ali popularisali i svojim čuvenim mistifikacijama književnici među kojima su bili Šarl Nodje i Prosper Merime.

Moglo bi se još štošta kazati u prilog uticaju srpskih narodnih pesama na evropsku umetničku poeziju, ali, za primer, pomenimo kako je "slovensku antitezu" upotrebljavao Gete i, pod njegovim uticajem još čitav niz nemačkih pesnika. Isto tako je i nerimovani petosložni stih, nazvan "srpski trohej", postao sastavni deo nemačke metrike, koji su upotrebljavali najznačajniji nemački pesnici toga vremena.

Najintenzivnija faza prihvatanja srpskih narodnih pesama u evropskoj muzici započela je tek sedamdesetih godina i trajala do početka dvadesetog veka. Samo u toku jedne decenije pojavljuje se sedam kompozitora sa svojim srpskim pesmama: Dvoržak, Janaček, Tjerio, Brams, Henšel, Rubinštajn i Červinjski. Taj razvoj se nastavio osamdesetih godina u delima četvorice kompozitora: Bramsa, H. fon Hercogenberga, Hubera i Čajkovskog, u sledećih petnaest godina objavljene su pesme još sedmorice kompozitora, i to: Aulina, Bema, Bungerta, Hermana, Regera, Suka i Vinterbergera.

Ovaj pregled prodora srpskih narodnih pesama u evropsku književnost, a onda i u muziku, smatramo neophodnim da bi se moglo razumeti kako je to Brams, na primer, mogao da komponuje osam svojih dela prema srpskim narodnim melodijama, ili kako je Čajkovskog opčinila srpska narodna pesma "Sunce jarko ne sijaš jednako", pa da je zato upotrebi u svome delu.

Rado ide Srbin u vojnike
Pouzdano je utvrđeno da se ruski kompozitor opredelio za tri srpske melodije, koje je upotrebio za svoje delo. To su: "Sunce jarko", "Prag je ovo milog Srba" i "Jer puščani prah", što je drugi deo pesme "Rado ide Srbin u vojnike".

Na drugi deo pitanja – otkud Čajkovskom srpske melodije – deo odgovora verovatno je sadržan u visokom imperatorskom ukazu kojim je ruski car odlikovao ordenom Svetog Stanislava srpskog kompozitora Kornelija Stankovića. Zbilo se to kad je Stanković prvi put štampao u Beču 1862. godine svoje "Srpske narodne melodije", posle čega je to kapitalno delo moralo dospeti u Rusiju. Uostalom, za to je delo i dobio orden.

Svoje delo Čajkovski je okončao 25. septembra 1876. i taj datum je kompozitor stavio na poslednju stranicu rukopisa.

Prvo izvođenje "Srpsko-ruskog marša" bilo je 5. novembra 1876. godine u Moskvi pod upravom N. G. Rubinštajna, na simfonijskom koncertu Ruskog muzičkog društva u korist Slovenskog dobrotvornog komiteta. Delo je imalo velikog uspeha i na zahtev publike je ponovljeno.

Ovo legendarno izvođenje: Carlos Païta — December 02, 2009 — - Russian Philharmonic Orchestra ! LIVE RECORDING ! Lodia Music

("Sunce jarko ne sijaš jednako" - 0:09-1:00; 1:58-2:53, 5:14-6:24
"Jer puščani prah ne zadaje njemu strah" iz "Rado ide Srbin u vojnike" - 3:31-3:50)

Neposredno posle koncerta Čajkovskom je stiglo i jedno pismo oduševljene obožavateljke:
Ovako je pisala Čajkovskom, posle izvođenja njegovog marša, jedna dvostruko zaljubljena žena. Njeno ime je bilo Nadežda Filaretovna fon Mek. Ona je iskreno iskazivala svoja osećanja i prema muzici i prema kompozitoru. Koliko je ova žena bila značajna ličnost za biografiju slavnog kompozitora, svedoči i podatak Edvarda Gardena, koji je u istu ravan stavio poznanstvo Čajkovskog sa Lavom Tolstojem i početak korespondencije sa Nadeždom fon Mek.

Tu ženu Čajkovski nikad nije lično upoznao. Omogućavao joj je da se divi njegovoj muzici, čak joj je posvetio svoju čuvenu Četvrtu simfoniju kao svom "najboljem prijatelju", a zauzvrat je gotovo deceniju i po ostao s njom u prepisci, primajući njenu mecenarsku potporu od šest hiljada rubalja godišnje. Na izjave ljubavi, izvan muzike, nikad joj nije odgovorio.

Najzad, neobično je važan odnos kompozitora prema njegovom delu. Kakav je odnos imao Čajkovski prema "Srpsko-ruskom maršu"? Ne samo što ga je Čajkovski napisao "u jednom dahu", već ga je mnogo kasnije često i sam izvodio. Kada se zna koliko se Čajkovski teško odvažavao na javno dirigentsko nastupanje, pogotovo sa svojim kompozicijama i koliko je te nastupe brižljivo pripremao i sa koliko je pažnje odabirao program, onda se može pretpostaviti da je "Srpsko-ruski marš" ipak bilo jedno od njegovih omiljenih dela koje je i u njegovim očima imalo svoju vrednost...

Mada je "Srpsko-ruski marš" bio i kompozitoru pri srcu kao omiljeno delo, taj naziv se uobičajeno pominje uzgred, između zagrada, uz docnije promenjeni, u "Slovenski marš". Ne ulazeći u to kad je i za kakve je potrebe došlo do promene, važno je, i istina je, da je Čajkovski svojeručno napisao naziv svoje kompozicije "Srpsko-ruski marš". Autentičan rukopis čuva se u Muzeju "Glinke" u Moskvi.

Pa i danas balkanske ritmove i pesme opet daju ispiraciju u zapadnoj evropi.

Samo sto oni dvoje koji su krivi za to kusturicu i bregovica slabo nesto u Srbiji gotive.

Rado ide Srbin u vojnike
Pesmu napisao pančevački prota Vasa Živković, preteča poetskog romantizma​

Pesnik Vasa Živković postao je đakon 1845, paroh 1846. a prota pančevački 1868. godine. Rodio se 31. januara 1819. godine, a umro 25. juna 1891. u rodnom Pančevu.

Napisao je mnogo rodoljubivih, ali i puno nežnih, ljubavnih pesama. Kritičari su ga nazvali "pretečom srpsko pesničkog romantizma".

Godine 1922. javno je pomenuta stogodišnjica rođenja Vase Živkovića. Tom prilikom je Miloš Crnjanski oduševljeno govorio o Vasi Živkoviću, o njegovoj pesmi "Ti plaviš, zoro zlatna" i "Niči, niči, krine beli" i nazvao Vasino doba "Najlepšim dobom našeg pesništva".


Prota Vasa Živković pisao je spontano i skromno. Bio je sveštenik i "obraćen veri". "Taj posao pesništva, tražio je od mene drukčiji vilinski žar..." - pisao je Vasa Živković. Ali, ljubav se obratila i svešteniku. I to ona najopasnija, čežnjiva i zabranjena. Tako su stvorene čuvene ljubavne pesme koje su odmah i komponovane: "Ti plaviš, zoro zlatna" i "Niči, niči, krine beli".

Pisao je prota i svatovske pesme - "Odbi se biser grana" i "Raduj se nevo", ali čestitog Srbina, protu pančevačkog Vasu Živkovića, nije moglo da mimoiđe ni osećanje rodoljublja i ratništva . Njegove pesme "Već iz gustog luga" i "Rado ide Srbin u vojnike", često su na usnama svih srpskih rodoljuba, pevane i raspevane u svim ratovima Srbije, a evo i danas rado se pevaju.

Melodija za "Graničarsku pesmu", kako je originalni naziv pesme "Rado ide Srbin u vojnike", nastala je 1849. godine iz narodnih napeva, stavljenih u "Barona Jovića marš". Ovaj splet narodnih pesama uradio je kapelnik Graničarske muzike u Pančevu - Antonije Jahimek. Iz ovog spleta, Nikola Đurković izvukao je melodiju "Rado ide Srbin u vojnike" i harmonizovao je za muški hor. Prvi put je izvedena u Pančevačkom pozorištu 1844. gde je Đurković radio kao upravnik, reditelj, glumac, pevač, prevodilac i kompozitor.
Graničarska pesma

Ovu melodiju obradio je za klavir Kornelije Stanković i, zahvaljujući toj obradi, stigla je "Graničarska pesma" na pultove raznih horova, orkestara i pevača.

"Graničarsku pesmu",sa velikim oduševljenjem, radili su za razne horske stavove, od okteta do muškog i mešovitog hora, mnogi poznati muzički stvaraoci prošlog veka, a i kasnije, u naše vreme.

Očigledno je da je glavni "Muzički krivac" za pesmu "Rado ide Srbin u vojnike" - Nikola Đurković (1812-1875). Nastavnik muzike na dvoru kneza Mihaila Obrenovića, upravnik Pančevačkog pozorišta, činovnik Dunavskog parobrodskog društva, kompozitor Nikola Đurković, čovek nesrećnog i emotivnog života, seli se u Osijek i tu, 1875. godine, izvršava samoubistvo.


Dakle, od Jahimeka, preko Đurkovića i Stankovića, kretala se muzička istorija ove, verovatno izvorne narodne melodije.

Kroz vekove, Srbin je oduševljeni vojnik. I nikada-kukavica, izdajica. U danima Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, Srbi su, naročito seljaci, rado išli u vojnike . Srpska krv se iz doba u doba, stalno obnavlja ovom ratničkom bojom. Srbina stalno napadaju . On se vekovima bori za svoje ognjište, njivu i šljivu. Zato Srbin, na zov ratničke trube, odmah kreće, onako "srca zategnutog kao strela", s čankom i u njemu malo proje i sira i ponekom jabukom iz pradedovske bašče. On vidi samo jednu sliku: maršira ka brdima i dolinama svojim, međama i vodama mirnim ali i plaovitim...

Sloboda iz Soluna

Kada su u danima proboja Solunskog fronta komandanti pokazivali srpskim vojnicima u daljine i govorili: "Eno, tamo je Srbija", ratnici su već čuli i videli svoj narod, oca, majku, dedove i bake, ali i ognjišta, livadu i lug. I onda: "Srpska vojska čini nemoguće, neverovatne stvari . Vojnici nisu svesni svoga junaštva i oni ne znaju koliko dnevno pređu. To su čuda šta oni čine. Izgleda da oni vode borbu u hipnozi, u nekom letargičnom snu, idu napred kao somnabule-pod neprijateljskom borbom, zaneseni, opijeni, idu iz dana u dan, kao oluja, kao mahniti po 30-40 kilometara dnevno. Ovako je o brzini izgona neprijatelja u vreme proboja Solunskog fronta pisao švajcarski list "Žurnal de Ženev".

Tako je, kada srpski vojnici marširaju u Srbiju! Jer, Srbi ne postoje bez otadžbine. Za njih ne važi ono: "Otadžbina mi je onde gde mi je dobro". Srbinu je dobro samo tamo gde su mu toplina doma, čeljadi, gde su goveda koja muču, gde pasu stada i čuje se pesma čobanska i pradedovska. I tamo gde su groblja njegovih predaka.

Bremenit ovakvim osećanjima za otadžbinu, zavičaj i pradedovsku pesmu, Srbin je stvarno rado išao u vojnike.
Piše: Žarko Petrović

PS. Postoji mišljenje da je autor muzike Josif Runjanin.

Veoma lepo.

Kada joj je došla grupica folksdojčera, za vreme Drugog Svetskog Rata i ponudila pomoć, pošto je rođena Nemica, ona je upitala: " Da li ste ponudili pomoć mojim susedima?'" Na njihov negativni odgovor i pravdanje kako su susedi Srbi a oni daju pomoć njoj kao Nemici odgovorila je: "Onda ni meni ne treba pomoć jer sam i ja Srpkinja".

Učitelj mnogih generacija srpskih slikara, naš najpriznatiji impresionista i začetnik karikature:




Babett Bachmeier,Beta Vukanović (April 18, 1872 – October 31,[citation needed] 1972) was a Serbian painter. Born in Bamberg, Germany to a Serbian family, Vukanovic initially studied painting at the Kunstgewerbeschule in Munich. She also worked with Anton Ažbe. From 1898 she lived mostly in Belgrade. Her earliest works reflected the influence of plein-air painting in Munich, which changed to Impressionism before World War I. Her later style was predominantly realistic; she painted many pictures of the Serbian landscape and its people. She was the originator of Serbian artistic caricature and left around 500 humorous portraits of contemporaries from the social and cultural scene in Belgrade. Her husband was painter Rista Vukanović. She died in Belgrade.

Zaista fino, da je i ovo stiglo na internet.
Bravo.

Treba reci i to , da je veliki gete , zbog srpske poezije ucio srpskijezik , kaoi Ranke , koji je i napisao knjigu Srpska Revolucija .

Sanovnik:

Treba reci i to , da je veliki gete , zbog srpske poezije ucio srpskijezik , kaoi Ranke , koji je i napisao knjigu Srpska Revolucija .

Kliknite za proširenje...

Kao i braca Grim i Gorki.

Tu je i Tolkin koji je ucio srpski ali ga nije naucio (i postoje indikacije da je Slovene po uzorou na Srbe smestio u svoj svet fantastike).

Zahvaljujem na pohvalama i lepim rečima podrške!

Alhemym007:

Tu je i Tolkin koji je ucio srpski ali ga nije naucio (i postoje indikacije da je Slovene po uzorou na Srbe smestio u svoj svet fantastike).

Kliknite za proširenje...

Pa, i kod njega su Srbi the bad guys - ko o čemu - on non stop o Morlacima...

Mrkalj:

Zahvaljujem na pohvalama i lěpim rěčima podrške!



Pa, i kod njega su Srbi the bad guys - ko o čemu - on non stop o Morlacima...

Kliknite za proširenje...

У што ми то познато. Који су ти беше ?

Павел Јосеф Шафарик такође по новијем Павол Јосеф Шафарик[1] у Србији познат као Павле Јосиф Шафарик[2] у чешком језику Šafařik [1] а у немачком Schafarik [1] , ретко кад Josef Jarmir у мађарском језику познат је као Pál Jószef Saf(f)arik [1] , а на латинском Paulus Josephus Schaffarik [1] ( * 26. мај 1795. Кобелиарово – † 26. јун 1861. Праг) био је чешки и словачки писац, историчар и лингвиста словачког порекла иако је своје радове писао чешки или немачки.
Павел Јосеф Шафарíк





Живот и дело

Пореклом је из источне Словачке и његов отац је био проповедник и учитељ. У годинама 1806. – 1808. студирао је у Рожњави а 1808. – 1810. у Добшини а затим 1810. – 1814. у Кежмароку. 1815. отишао је на студиј у Јену на теологију а од 1819.[3] ради као професор и директор на гимназији у Новом Саду и ту се 1822. године оженио са Боженом Јулијом Амбросовом.

1826. године је постао дописни члан ученог друштва из Кракова а годину дана касније члан Варшавског радничког пријатељства наука. 1833. године је отишао у Праг и примио плаћену обавезу да пише чешки и водио је редакцију часописа „Muzejnik“ и „Světozor“.

1848. године је узео учешће на скупу чешких и немачких писаца и славенском скупу и у то време је постао посланик земаљског скупа.

Павел Јосеф Шафарик имао је исте погледе на српски језик као и Вук Стефановић Караџић те и ако није писао српским језиком и иако није био Србин у великој мери је утицао на филологију српског језика у 19. веку јер су обојица имали исте погледе на корпус српског језика и литературе. Име Шафарика треба да буде убележено као име пријатеља српског језика, писца првве историје српског језика и једног од најзначајнијих српских библиографичара свих времена. [1]

За Србе је врло важно дело Шафарика; Српска читанка "Serbische Lesekörner" где је први пут дат правилан поглед на порекло српског језика и покушај његове кратке историје.[2]

Покушао је да оснује нови део науке- словенску археологију. За тежњама ка самосталном словачком језику се односио са уздржавањима али се залагао да постане посредник између словачке и чешке стране. Сахрањен је на евангелистичком гробљу у Карлину 1900. године су његови погребни остаци пренешени на Олшанско гробље. Његов син је био Војтех Шафарик.



[уреди] Србија 1819. – 1833.

Функцију директора П. Ј. Шафарик преузео је после свечаног говора који је био на латинском језику. У њему је изнео историју гимназије, говорио је о професорима и њиховим дужностима а затим је говорио о својим педагошким погледима на концепцију школе и упознао присутне са предлогом реформи које је планирао да направи.

Нови директор је деловао на Србе под јако добрим дојмовима. [3]Осим њега сви професори су били Срби. Он је функсију директора спроводио пуних пет година. [3]Као директор имао је јако амбициозне планове. Шафарикова концепција се састојала у стварању гимназије по грчким узорима. Одмах по долазку на дужност направио је мање измене у програму и увео и проширио предмете са цртањем и сликањем. Позитивно је било и скупљање књига за будућу библиотеку. Прикиком инаугурације је рекао да ће сам да предаје математику (алгебру и геометрију), фитику, логику, реторику, поезију, стилистику и да ће предавати класике у хуманитној класи. Предавао је латински, немачки а после по ступању на снагу мађаризационих процеса и мађарски језик као наставни језик.

За време прве две године је становао код богатог грађанина Сервицког. 1821. године је замољен од стране Тоше Стратимировића(1778. - 1832.), синовца српског патријарха Стефана Стратимировића велепоседника из породице Стратимировића из Кулпина који је подупирао словачку културуда прузме бригу о васпитању над његовим сином Милошем. У породици Стратимировић била је традиција да се за образовање и васпитање својих синова у породици узимају приватни учитељи из редова образованих- углавним словака. У знак захвалности је добио ка диспозицији део куће у Новом Саду где је становао а за храну се бринула служавка коју су му плаћали. Шафарик је Милоша васпитавао у Новом Саду али је посећивао и имање Стратимировићевих у Кулпину и ту радио на својим литерарним делима.[1]

Дана 17. јуна 1822. године се П. Ј. Шафарик оженио 19 годишњом Јулијом Амброзиом која је била из ситнијег племства словачке породице. Родила се у Великој Кикинди у Мађарској 19. новембра 1803. године а њен отац и мати су били пореклом из Словачке. Како наводе његови животописци његова супруга је била јако интелигентна и темпераментна а говорила је четири славенска језика; чешки, словачки, српски и руски и своме супругу је много помагала у његовом раду.

Шафарикова ситуација је у многоме погоршана после 1824. године када је аустријска влада забранила српској православној цркви запошљавање евангелистичких образованих људи из Угарске на гимназијама и у својим службама. Шафарик је добио изнимку с тиме да неће вршити функцију директора.

Шафарику су се после овог догађале разне потешкоће и нагомилавали су му се проблеми и финансијске потешкоће, Примања су се смањила управо у време када је то највише требао и када је код њега дошло у породици до рађања деце. Код њега се родило петоро деце. Трудио се да нађе професорско место у Словачкој али из различитих услова није примио многе добре понуде. У то време Шафарик ради на скупљању материјала и издавању словачких народних песама . Његово најважније дело из овог периода је Geschichte der slawischen Sprache und Literatur nach allen Mundarten (Будимпешта, 1826.)- Историја славенских језика и литературе у свим диалектима. У Новом Саду Шафарик је скупио много материјала који је касније користио за прераду у Прагу.

Дана 22. децембра 1832. дао је Шафарик оставку на место директора а 6. априла 1833. године је напустио Нови Сад који више није посетио у свом каснијем животу и после неуспелог покушаја да добије место професора и библиотекара у Русији одлази на позив пријатеља преко Будимпеште и Братиславе у Праг.
[уреди] Чешка 1833. – 1861.
Спомен плоча у Прагу

Шафарикова породица је дошла у Праг 4. маја 1833. године. После долазка у Праг Шафарик је у првом реду хтео да обезбеди своју породицу а затим да обезбеди могућност за свој научни рад.

Од својих чешких пријатеља добијао је износ од 380 златника годишње да би пристао на услове да своје радове пише искључиво на чешком језику. Научни рад је био главни смисао живота код Шафарика који је проводио у Прагу.

У последних пет година свога живота Шафарик је почео да болује и да трпи разним фобијама и то иако није имао материјалних тешкоћа није више имао толико марио за породицу. Депресије које је имао допринеле су да је 23. маја 1860. године скочио у Влтаву што је изазвало много узбуђење али су успели да га спасу.

Пошетком октобра 1860. Шафарик је дао отказ на место директора универзитетске библиотеке. Цар Франц Јозеф I му је отказ примио и власторучно написао писмо по којем му оставља пуну плату. Здравље га је нагло напуштало и кретао се само помоћу штапа. Умро је 26. јула 1861. године.

Над његовим гробом је натпис на старосрпском језику: „В красницх мира сего в’спитаľ са ести ет јуности својеје".
[уреди] Дело
[уреди] Поезија

* Loučení s Múzou- Растанак са музом
* Zdání Slavomilovo- Причињење Славомилово
* Tatranská múza s lýrou slovanskou, 1814 – збирка песама која је писана на чешком језику
* Mé zpěvy -Моји спевови

[уреди] Научна литература

* Geschichte der slawischen Sprache und Literatur nach allen Mundarten – Историја славенских језика и литературе по свим дијалектима у којима је покушао да напише историју језика и литературе свих словенских народа и овде славене схвата као један народ а поједине језике као дијалекте[3]
* Přehled nejnovější literatury illlyrských slovanů po l. 1833- Преглед најновије литературе илирских словена до 1. 1833.
* Slovanské starožitnosti – које је његово животно дело о славнеској историји и литератури – требало је да докаже да су Словени поводни народи у Европи као и остали народи што је имало велики одјек међу славенским народима у Европи. Хтео је да напише други део о култури али се ово није остварило.
* Slovanský národopis- Славенска карактерологија
* Slovem o českém pravopise- Речју о чешком правопису
* Výklad některých grammatických forem v jazyku slovanském- неке граматичке форме у језику словенском
* Mluvozpytný rozbor čísloslova- Граматички разбор слова бројки
* Počátkové českého básnictví, obzvláště prozódie – Почеци песништва у чешкој које је издао са Франтишком Палацким
* Památky dřevního písemnictví jihoslovanů- Успомене древне писманости југословена.

Сачуван је део његове кореспондецције коју сам није уништио спаљивањем.
[уреди] По Шафарику су именовани

* Универзитет Павла Јосефа Шафарика у Кошицама.
* Шафарикова - улица у многим словачким градовима.
* Град Шафариково у годинама 1948. - 1990. данас Торнаља.
* Основна школа П. Ј. Шафарика у Торнаљи[1].
* Гимназија П. Ј. Шафарик у Рожњави.
* Шафариков трг у Братислави.
* У Новом Саду и Београду су по њему именоване улице, као и у другим словачким насељима у Србији.
* У Србији Словачко културно- уметничко друштво Павел Јосеф Шафарик у Новом Саду.

Јан Колар псеудоним "Čechobratr Protištúrsky" (чехобрат противштурски) (29. јул 1793. Мошовце – 24. јануар 1852. Беч) био је словачки политичар, песник и писац, идеолог словачког народног препорода и представник чешког народног препорода лингвиста, арцхеолог, евангелистички свештеник.


Поводом је из сељачко- занатлијске породице. Студирао је у Мошовицама и на гимназијама у Кремници, Банској Бистрици а у годинама 1812.- 1815. на евангелистичком лицеју у Братислави. После двогодишњег рада у образовању у Банској Бистрици наставља са студијама у годинама 1817.- 1819. на евангелистичком универзитету у Јени. Од 1819. године почиње његов тридесетогодишњи рад у Будимпешти где је био евангелистички свештеник. 1835. године се оженио кћерком евангелистичког свештеника Фредериком Шмидтовом коју је упознао још 1817. године. Његове личне пријатељске везе са Људовитом Штуром је нарушавало завођење новог књижевног словачког језика који је јако критиковао. За време и после револуционарних догађаја 1848.- 1849. године је деловао у Бечу у службама царског двора као саветник и "повереник за питања Словачке", предао је предлог на самоуправу Словачке и на словачке школе са чешким наставним програмом. Године 1849. био је као награда за Словаке за учешће у револуцији на страни Беча именован за изванредног професора словенске археологије на универзитету у Бечу где се занимао за археолошка истраживања.

Родна кућа Јана Колара је са изнимком каменог магазина саграђена Коларовим оцем била од дрвета. Дана 16. августа 1863. године се у Мошовицама проширио пожар и поред других изгорила је и Коларова кућа а остао је само камени део у коме је уређена 1974. а реинсталирана 1982. године споменичка соба која у хронолошком реду захвата стручно дело и живот ове значајне личности.
Дело и погледи [уреди]

Био је теоретичар словенске узајамности и чешко- словачког језичког јединства. Ослањао се на принципе Хердерове и Хегелове филозофије историје. Створио је уцеловљену филозофску концепцију словенске историје које је утицала не само на словачке већ и друге славенске народе и њихове покрете. Био је изванредан песник, слависта и проповедник. За свој рад је добио медаље и признања. Написао је 86 песама. На својој цркви у Будимпешти примао је интелигенцију и литературу је сматрао њиховом надлежношћу и устрајавао је на чешком језику иако су времена налагала да се врши обраћање људима у њиховом језику. Тако је настао спор између Колара и Штура. Осим писања поезије посветио се сакупљању народних песама у сарадњи са Павел Јозеф Шафариком и Јан Блахослав Бенедиктом.
Дело [уреди]
Поезија [уреди]

* Deploratio praesentis status Hungariae
* Básně (Песме)
* Slávy dcera (Кћер славе)– његово животно дело које је настало из његове збирке песама. Инспирација за ово дело је била Дантеова Божанска комедија. Дело је писано анахроним језиком и релативно је компликовано.
* Písně světské lidu slovenského v Uhřích (Песме словачког народа у Угарској)– два дела које је сакупио помоћу Павел Јосеф Шафарика и других.
* Národnié zpievanky " (Народне певалице) у коме се налазе два свезка песама светског нерода словачког у Угарској.

Научна дела [уреди]

* O literárnej vzájemnosti mezi kmeny a nářečími slávskými (О литерарној узајамности између племена и наречјима словенским) – У овом делу шири своје погледе на словенску узајамност и Словене сматра за народ који има 4 основна дијалекта:

1. руски
2. пољски
3. српскохрватски
4. чехословачки

* Sláva bohyně a původ jména Slavův čili Slavjanův (Слава богиње и повод имена Славов или Славенов)
* Paměti (Памћења)

Уџбеници [уреди]

* Čítanka(Читанка)
* Slabikář(Буквар)





http://books.google.com/books?id=ij...&ved=0CC4Q6AEwAjgU#v=onepage&q=srbski&f=false

Lesandar:

* Slávy dcera (Кћер славе)– његово животно дело које је настало из његове збирке песама. Инспирација за ово дело је била Дантеова Божанска комедија. Дело је писано анахроним језиком и релативно је компликовано.

Kliknite za proširenje...

Treba: Kći Slave (Slávy Dcera - The Daughter of Sláva). Slično je is a današnjom slovenačkom himnom - Treba: Naprej zastava Slave, kako je u originalu, a danas su prekrstili "slovenstvo" u "gloriju" pa pišu malim slovom: Naprej zastava slave.

Nekad je slovenstvo bilo na ceni.

Početkom 19.tog veka predanim i upornim radom Vuka Stefanovića Karadžića srpska narodna poezija postiže veliku popularnost širom evrope. Tome su doprineli tadašnji vrsni pisci, pesnici i prevodioci ...
Jedna od najpredanijih je Tereza Albertina Lujza fon Jakob-Talfi.
Prevela je dvesta pedeset lirskih i epskih pesama već 1825. godine. U svojoj komparativnoj studiji povodom Vukove knjige iz 1833. godine ocenila je pojavu zbirki srpske narodne poezije kao

" Jedan od najznačajnijih književnih događaja modernog vremena ". Na osnovu njenih nastaju i prevodi na druge jezike. Da spomenemo samo neke među najranijim: Na engleski (Džon Bauring), na francuski ( Bojar), na švedski (Finac Johan Runeberg), na ruski (Puškin). Pesme se inače prevode na sve slovenske jezike. Čuvena mistifikacija srpskih narodnih pesama P. Merimea - Gusle (1827) ima dalekosežnog uticaja u evropskim književnostima.
Sveži i zvucni deseterac, nazvan "srpski trohej", postao je ne samo predmet izučavanja vec i uzor spevavanja. Gete je "svoje vlastite ljubavne pesme pevao u trohejima

" Tako je trohej postao znacajna pesnicka forma u nemackoj književnosti " i ne samo u njoj

Na Sorboni Klod Forijel (1831/32), a na Kolež-de-Fransu Adam Mickjevič (1841) drže specijalni kurs o srpskoj narodnoj poeziji. U Americi, muž T. A. L. fon Jakob-Talfi, Edvard Robinson, čuveni profesor teologije, drži u Njujorku predavanja o srpskim narodnim pesmama.

Najveći pesnik nemačkog roda J.W.Goethe toliko je cenio i voleo srpsku narodnu poeziju da je tečno naučio srpski jezik ne bi li više uživao u njoj...



Njegovi prevodi srpskih pesama na nemački značajno su uticali i ohrabrili nekoliko kompozitora da komponuju muziku baziranu na srpskim narodnim pesmama.
Da pomenemo samo Johanesa Bramsa, Levea (Loewe) i Jozefa Wolframa.
Na netu se moze naci (neprovereni) podatak da je Brams komponovao cuvenu @Uspavanku@
Wiegenlied: Op. 49, No. 4 (published in 1868)
na osnovu srpske melodije.

Najpopularniji Geteov prevod je srpska pesma „Hasan-aginica”
I to je ujedno prvi (briljantni) prevod srpske balade , kojim je Gete upoznao zapadno europski svet sa bogatstvom i lepotom srpskog jezika i srpske kulture..

KLAGGESANG VON DER EDLEN FRAUEN DES ASAN-AGA MORELAKISCH
J. W. GOETHE, 1775

Was ist weisses dort am grünen Walde?
Ist es Schnee wohl, oder sind es Schwäne?
War es Schnee da, wäre weggesahimolzen,
Wären's Schwäne, wären weggeflogen.
Ist kein Schnee nicht, es sind keine Schwäne,
'S ist der Glanz der Zelten Asan Aga;
.Niedeirliegt er drein an seiner Wunde.
Ihn besucht die Mutter und die Schwester,
Schamhaft säumt sein Weib zu ihm zu kommen.

Als nun seine Wunde Iinder wurde
Ließ er seinem treuen Weibe sagen:
»Harre mein nicht mehr am meinem Hofe,
Nicht am Hofe, und nicht bei den Meinein'!«

Als die Frau dies harte Wort vernommen
Stand die treue starr und voller Schmerzen,
Hört der Pferde Stampfen vor der Thüre
Und es deucht ihr, Asan käm', Ihr Gatte,'
Springt zum Thurme, sich herab zu stürzen
Aengstlich folgen ihr zwei liebe Töchter,
Rufen nach ihr, weinend bittre Thränen?
»Sind nicht unsers Vaters Asans Rosse!
Ist dein Bruder Pintorowich kommen.«

Und es kehrt zurück die Gattm Asans,
Schlingt die Arme jammernd um dem Bruder:
»Sieh die Schmach, o Bruder, deiner 'Schwester!
Mich verstossen! Mutter dieser Fünfe!«

Schweigt der Bruder und zieht aus der Tasche,
Eingehüllet in hochrothe Seide,
Ausgefertiget den Brief der Scheidung,
Daß sie kehre zu der Mutter Wohnung,
Frei sich einem andern zu ergeben.

Als die Frau den Trauer: Scheidbrief sahe,
Küßte sie der beyden Knaben Stirne,
Küßt die Wangen ihrer beiden Mädchen.
Aber, ach! vom Säugling in der Wiege
Kann sie sich im bittern Schmerz nicht reissen;
Reißt sie los der ungestüme Bruder,
Hebt sie auf das muntre Roß behende,
Und so eilt er mit der bangen Frauen
Grad nach seines Vaters hoher Wohnung. .....

The ballads of Serbia occupy a high position, perhaps the highest position, in the ballad literature of Europe. Of them Jacob Grimm wrote: “They would, if well known, astonish Europe,” and “in them breathes a clear and inborn poetry such as can scarcely be found among any other modern people.”
http://www.sacred-texts.com/neu/hbs/hbs04.htm

Kliknite za proširenje...

Kada je u Beču 1815. godine objavljena knjiga Vuka Karadžića Narodna srbska pjesnarica, interesovanje za srpsku narodnu poeziju, zahvaljujući prevodima i angažovanju Getea, Jakoba Grima i drugih, pre svega nemačkih literata i prevodilaca, pojavilo se kod mnogih evropskih pesnika i kompozitora.
Pesnici su, poput Merimea, na primer, pisali svoju poeziju u duhu srpske narodne lirike, dok je oblik stiha, poznat kao srpski trohej, Geteovom Korintskom nevestom, inaugurisan i kasnije raširen u nemačkoj poeziji.

I kompozitori su u srpskoj narodnoj poeziji nalazili svoju inspiraciju. Više od 20 kompozitora uglavnom iz Nemačke i Rusije, ali i iz Češke, Poljske, Švajcarske i Švedske komponovali su preko 80 solo pesama i horova na stihove srpske poezije, a među tim kompozitorima bili su Brams, Čajkovski, Dvoržak, Janaček, Suk, Reger i Anton Rubinštajn.



Posebno je, u tom smislu, značajan rad Johanesa Bramsa, koji se srpskoj poeziji obraćao tokom deset godina (1874-1884), pa su, kao plod ovog interesovanja, nastale su četiri solo pesme, jedna pesma za vokalni kvartet i klavir i dva mešovita hora.
U njima je pokušao da ostvari izvesnu slovesnku zvučnu atmosferu korišćenjem forme mazurke ili smenjivanjem parnog i neparnog metra, što predstavlja izuzetak u celokupnoj umetničkoj muzici toga vremena.
Jedna od (negde pisu sedam, negde osam) Bramsovih kompozicija na srpske teme je:
Das Mädchen, op. 93a Nr. 2- za hor a capella iz ciklusa od 6 pesama
http://www.klassika.info/Komponisten/Brahms/Chorwerk/093a_02/index.html#CD
http://books.google.com/books?id=Be...=onepage&q=Brahms serbische Mädchen-&f=false



Bramsov prijatelj i čuveni bariton, Georg Henšel, u svom kompozitorskom opusu, koji obuhvata 3 opere, gudačke kvartete, horove i solo pesme, čitav jedan opus posvetio je srpskoj narodnoj poeziji. To je ciklus Serbisches Liederspiel (Srpska pesmarica), op. 32, koji se sastoji od deset pesama, komponovanih kao solo pesme, dueti i kvarteti, i koji su raspoređeni u određenu dramaturšku celinu. Ciklus je svojevremeno uživao veliku popularnost među interpretatorima i publikom.


http://de.wikipedia.org/wiki/Eduard_Behm
Pod Bramsovim uticajem bilo je i stvaralaštvo Eduarda Bema, nekada uspešnog i nagrađivanog kompozitora, dirigenta i direktora konzervatorijuma u Berlinu. Ipak, setno raspoloženje njegove solo pesme, minijaturne dramske scene, Rose du am Borne, označene kao Srpska (Serbisch), iz opusa 17, zbog izrazito deklamatorne vokalne deonice više podseća na jedan drugi uzor, na kompozitora Huga Volfa, Bemovog vršnjaka.

Interesovanje za slovenske narode postojalo je u Rusiji tokom čitavog 19. veka.
Prvo se to interesovanje ticalo filologije i istorije, a kasnije se preusmerilo i na kulturu, pogotovo na narodnu književnost i muziku. Srpske narodne pesme pojavile su se u Puškinovom prepevu, u zbirci Pesme Zapadnih Slovena, dok je srpska narodna muzika postala dostupna pre svega zahvaljujući Balakirjevu, koji je bio upoznat sa zbirkama Srpske narodne pesme Kornelija Stankovića.




Musical evening at Balakirev's flat (circa 1900?). Balakirev seated at piano, left.

Tako je, zahvaljujući Balakirjevu, nastala i prva značajna kompozicija na srpsku narodnu muziku, Fantazija na srpske teme, za simfonijski orkestar, Nikolaja Rimskog-Korsakova, koja je sa ogromnim uspehom (dva puta) izvedena na koncertu koji je pratio Sverusku etnografsku izložbu, maja 1867, zajedno sa delima panslovenske tematike Glinke, Balakirjeva, Dargomižskog i Monjuška.

Историјски концерт, значајан по много чему, одржан је 12. маја 1867. у Петрограду у сали Думе, под вођством Балакирјева... Између осталих дела изведена је и "Српска фантазија" Николаја Римског Корсакова. Ово дело је на захтев публике поново изведено. Корсаковљева "Српска фантазија" била је једно од првих дела младог двадесеттрогодишњег композитора. У концертној сезони 1867/68. ово дело је изведено још два пута у Москви.

Kliknite za proširenje...

N.R.Korsakov


Od tada je srpska muzika, ali i narodna poezija postala prisutna u delima ruskih kompozitora, gde, pored čuvenog Rusko-srpskog (Slovenskog) marša Čajkovskog, treba spomenuti i dela Glazunova, Ipolita-Ivanova i Šebalina.

"Srpsko-ruski marš" bio je jedno od omiljenih dela Petra Ilića Čajkovskog, koji se teško odlučivao da javno diriguje, ali bi tada, obavezno, u program uvrstio i ovu kompoziciju
http://www.srpsko-nasledje.rs/sr-l/1998/02/article-06.html

Kliknite za proširenje...

-----------------
Најинтензивнија фаза прихватања српских народних песама у европској музици започела је тек седамдесетих година и трајала до почетка двадесетог века. Само у току једне деценије појављује се седам композитора са својим српским песмама: Дворжак, Јаначек, Тјерио, Брамс, Хеншел, Рубинштајн и Червињски.

Тај развој се наставио осамдесетих година у делима четворице композитора: Брамса, Х. фон Херцогенберга, Хубера и Чајковског, у следећих петнаест година објављене су песме још седморице композитора, и то:
Аулина, Бема, Бунгерта, Хермана, Регера, Сука и Винтербергера.

http://www.srpska.ru/article.php?nid=1462

Ps. Nadjoh delo Hajnriha fon Hercogenberga:Sieben serbische Mädchen-Lieder, op. 45 za meco sopran i klavir

Nr. 1 Die Liebende
Nr. 2 Des Mädchens Wunsch
Nr. 3 Schelte nicht
Nr. 4 Liebesqual
Nr. 5 Das liebende Mädchen
Nr. 6 Armes Kind
Nr. 7 Bruder, Schwester und Fremde

ШТРАУС У СРПСКОЈ НОШЊИ



„Најмузикалнија глава 19. века”, како је Вагнер називао Јохана Штрауса Млађег, с оркестром којим је дириговао, кренула је 1847. године на велику турнеју која га је, преко Новог Сада, Земуна и Београда, водила у Румунију и Русију и утврдила му славу једног од највећих светских уметника. Штраус је у Београду извео и композиције „Александрова четворка” (кадрил посвећен кнезу Александру Карађорђевићу), „Словенску спеванију” и „Српски марш”.
Za koncert u Novom Sadu, Štraus je posebno komponovao veliku fantaziju “Uspomena na Novi Sad”....

После концерта, у „Србским новинама” од 10. октобра 1847, појавио се текст: „Ком Србину неће срце од милине заиграти кад чује песме, које наше просте сељанке певају, художествено изведене, којима се сада први синови у Европи славе?”
Остаје упамћено да је Штраус цео концерт дириговао обучен у српску народну ношњу коју му је, за ту прилику, извезла супруга домаћина код ког је становао.

Поводом његовог „Србског кадрила” посвећеног „младим Србкињама”, Аристид Николић (1820-1874) испеваће оду захвалности:

„Хвала т’ Немче што виспреним умом /
Србске песме у музику слажеш /
Изводећи игре благородне /
Беч се с њима а и даљни Париз /
Наслаждава на пиру весели /
Јошт кад б’ реко одкуд ти та мисо?”

1874 wurde der Musiker nach Belgrad eingeladen,
wo die eigens für den serbischen Fürst Alexander Karaðorðeviæ komponierte "Alexander-Quadrille" uraufgeführt wurde.

Kliknite za proširenje...

Јохан Штраус Млађи, на врхунцу славе, написао је српску оперету „Јабука” и њоме на најсвечанији начин у Бечу обележио педесет година уметничког рада, 12. октобра 1894. године.
Jabuka oder Das Apfelfest



Штраус у једном писму каже: „У ‘Јабуци’ користим истинске српске народне мотиве” (Штраус мисли на „Српске народне песме” Корнелија Станковића, штампане у Бечу 1859.) Та оперета у којој се бесмртни творац тог жанра бави нашим људима и обичајима, код нас до јануара ове године никада није изведена. После толиких година, напокон је доживела премијеру 13. јануара 2007. у Новом Саду, на стошездесетогодишњицу гостовања Штрауса у „српској Атини”.

Zlatna si!


Johan Štraus mlađi: Srpski kadril
Serben-Quadrille (Serb Quadrille) op. 14

Among the compositions which the younger Johann Strauss dedicated to the representatives of the peoples of the Danube monarchy who were resident in the Imperial capital during the early years of his musical activity, the Serben-Quadrille occupies a special position.

J. STRAUSS II - SERBEN QUADRILLE OPUS 14.

The Serben-Quadrille, which was first performed by the Strauss Orchestra under Johann's direction, bears the composer's "respectful" dedication to Prince Mihailo [Michael] Milošev Obrenović III (1823-68), youngest son of Prince Miloš Obrenović (1780-1860). After the abdication of his father in 1839 and the death of his elder brother, Milan Obrenović II, in 1840, he ascended the throne of Serbia. Together with his father, the prince was forced into exile in August 1842, and Alexander Karageorgević was elected in his place (see Alexander-Quadrille, op. 33, Volume 15 of this CD series). As exiles, Miloš and Mihailo took up residence in Vienna, where the older man made great efforts to gather around him as many supporters as possible in order to win back power in Serbia. (Indeed, in 1858 Karageorgević was dethroned, and Miloš Obrenović was reinstated as ruler. Upon his death Mihailo succeeded him, ruling for a second term from 1860 until his assassination in June 1868.)

One of the means by which the rich Prince Miloš sought to progress his plans for returning to Serbia was by organising balls for the Slav community living in Vienna. According to a report in the Berlinische Nachrichten on 16 February 1846:
For its part, Der Humorist (14.02.1846) termed the new composition a Quadrille nach serbischen Liedem (Quadrille on Serbian Songs), while Die Gegenwart (3.02.1846) identified the composition as a Quadrille nach serbischen Nazional Melodien (Quadrille on Serbian National Melodies). Continuing its report on the Serbs' closed society ball held on 28 January 1846 in the Grazien-Säle (an establishment formerly known as 'Zur goldenen Birne', in Vienna's Landstrasse district), Die Gegenwart noted:
Prince Mihailo, who attended this ball with his father, not only accepted the dedication of the quadrille, but also ordered four thousand copies of its printed edition (issued on 20 April 1846) from the publisher, Pietro Mechetti, to send to his supporters in Serbia (Illustrirte Theaterzeitung, 15.01.1846).

Nearly half a century later, in a letter to Gustav Davis (real name: Gustav David), the librettist of Strauss's operetta Jabuka (1894), Johann reminisced that in his youth he had had a particular liking for Serbian music, citing the Serben-Quadrille as an example (see Slaven-Potpourri op. 39, Volume 34).

Jabuka-Quadrille - Johann Strauss II

Johann Strauss conducted the first public performance of his Serben-Quadrille on 2 February 1846, again in the Grazien-Säle, at a "Grand Festival Ball", an event billed as a "Reminder of the 'Gold'ne Birn' Era". On this occasion Der Wanderer (7.02.1846) observed:
The Grazien-Säle was once more the venue when Strauss played the Serben-Quadrille at the Slav Ball held there on 10 February 1846, at which he also performed the Zora-Polka (op. 17) by the Czech composer Wilhelm Čestimír Gutmannsthál. Both works had to be repeated several times.

Of particular interest is the first theme in the 'Trénis' figure (= 4th section) of the Serben-Quadrille, which is virtually identical with the second theme in the Trio section of Strauss's Serbischer Marsch (Serbian March), published without opus number by H. F. Müller in February 1847. The melody quoted in both works is from a Slavonian folksong, "Tamburica sitnim glasom udaraše". A variation of this melody can be heard in the Act 1 Finale (No. 7) of Carl Millöcker's operetta Der Bettelstudent (The Beggar Student, 1882), sung by Laura: "Doch wenn's im Lied hinaus dann klinget, la la la la". The second theme in the 'Trénis' section of the Serben-Quadrille is traceable in Strauss's musical sketchbook, covering the period August 1843 to the end of 1851 and presently housed in Harvard University's Houghton Library. The first and second themes of the (No. 1) 'Pantalon' figure comprise Serbian folk melodies, and further examples are to be heard in the (No. 5) 'Pastourelle' and (No. 6) 'Finale' sections.

It seems that Prince Mihailo can only have ordered and purchased the piano edition of the Serben-Quadrille, since Mechetti appears not to have issued orchestral performing material. For this present Marco Polo recording, therefore, Professor Ludwig Babinski has arranged the work from the published piano score.


Alexander-Quadrille Op. 33
http://www.classicsonline.com/catalogue/product.aspx?pid=959
During the nineteenth century the vast Austrian Empire frequently showed itself vulnerable to the rising tide of nationalism sweeping through its many, and separate, component member states. Even at the hub of the Empire, in German-speaking Vienna, there were numerous nationalistic communities which, for one reason or another, had made their homes there. Because of the vice-like grip with which the elder Johann Strauss maintained his hold on 'establishment Vienna' and its major centres of entertainment, Johann the Younger looked elsewhere to develop a loyal following for himself. He found it not only in the youth of Vienna, but also within certain of the minority nationalistic groups. Particularly noteworthy and lucrative were the young Musikdirektor's engagements at those festivities organised by the Slavic community up until 1848. On 16 June 1847 for example, in the suburb of Landstrasse, he gave a serenade before the Kaffeehaus Metzl, near the palace of the exiled Serbian Prince Miloš Obrenovic I, founder of the Obrenovic dynasty.

STRAUSS II - ALEXANDER QUADRILLE OPUS 33.
("Što se bore misli moje" - 1:30)

For the occasion Johann wrote the Alexander-Quadrille, to which the Prince is said to have contributed one of the folk-tunes. The quadrille was to prove especially serviceable, since it appeared simultaneously from the same publishing house with two different dedications! One edition (with its title page in cyrillic script) bore the name of the ruling Serbian Prince Alexander Karageorgevic (1806-85), son of the founder of the Serb Karageorgevic dynasty, and Strauss performed it for him towards the end of October 1847 during his concert tour to the Balkans. The second dedicatee was the young Rumanian Prince Alexandre Bibescu (1841-1912), later Knight of the Legion of Honour and biographer of the German composer, conductor and critic Berthold Damcke.

Da pomenemo i ovu divnu g-djicu, kojom je Franz List bio fasciniran

Jovanka Stojković

„У веома сиромашној уметничкој градини српској, пупи цветак, који својим мирисом мало да неће надмирисати све своје друге и другове. То је Јованка Стојковићева, млада и лепа Српкиња из Темишвара... Учитељ Лист изјавио је да је сматра првом пијанисткињом данашњега века”, писао је Бранко Мушицки 1872. године о нашој пијанисткињи виртуозу

Јесте ли икад чули за Јованку Стојковић?
....bila je prvi istinski sledbenik Kornelija Stankovica...

Данас је то име – изван музичких кругова – ретко коме познато. Већина овдашњих поклоника музике није ни чула за њу. А она је била славна европска пијанисткиња у своје време, у другој половини 19. века.. О великим Јованкиним успесима остали су писани трагови, белешке у штампи и музичке критике...
.. клавир је учила код Александра Драјшока, угледног чешког пијанисте, а потом код самог Франца Листа. Јасно је – ући у Листову класу могли су само најдаровитији. Уосталом, Лист је био познат по искреном, оштром и беспоговорном ставу према ученицима. У то доба, после Шопенове смрти (1849. године), Франц Лист важио је за највећег живог пијанисту.

Славни Франц Лист говорио је да је Јованка најбољи пијаниста 19. века

Željna usavršavanja, Jovanka u Italiji uči solo pevanje i nastupa ne samo kao pijanistkinja, već i kao koncertna pevačica, a ogleda se i u komponovanju. Postoje podaci da je koncertirala u Beču, Pešti, Gracu, Londonu, Danskoj Rusiji… Njen repertoar je bio bogat i raznovrstan: List, Doniceti, Guno, Šubert, Mocart, Mendelson, Vagner, Stanković, sopstvene kompozicije.
Poslednje godine života je provela u Parizu, gde je i umrla.

http://www.politikin-zabavnik.rs/pz/tekstovi/listova-ucenica-zmaјeva-muza

Jochann Strauss II: Slaven-Potpourri (Slav Potpourri) op. 39
2./2 deo:
STRAUSS II - SLAVEN POTPOURRI OPUS 39 2/2

The soirée, a "Musical Evening Entertainment for the Slavs", duly took place at the Sperl dance hall in the suburb of Leopoldstadt on 27 March 1847. As reported, Strauss was on hand to present his potpourri assembled from the vast cauldron of Slavic national airs from Russia and Bohemia to the regions of the southern Slavs. More than 1,000 guests - including Bohemians, Moravians, Silesians, Poles, Serbians, Illyrians, Slovenians, Croats, Bosnians, Montenegrins and Russians - attended the event, which consisted of two parts: after a concert alternating vocal and choral items with instrumental solos, Strauss appeared with his still relatively small orchestra and presented a programme exclusively comprising pieces featuring Slavic melodies. The reporter for the Wiener Allgemeine Theaterzeitung (31.03.1847) observed that "it was a noteworthy spectacle how, despite all the general applause, the acclaim grew to acrescendo, first from one part of the room, then from another, as one Slavic race then another heard the melodies of its homeland". Naturally, Johann's cleverly contrived potpourri - which was subsequently published by H.F. Müller as the Slaven-Potpourri - drew considerable applause. The work presents no less than twenty-four national melodies, amongst those identified by Professor Arnold McMillin of London's School of Slavonic and East European Studies:

No. 2 - a Moravian song: "Water flows from the stream to the River"
No. 4 - a Bohemian song about drunkenness
No. 6 - a Russian folk song: "Do not sew me a sarafan, mother", also used by Strauss in the Été section of his Nikolai-Quadrille op. 65
No. 8 - a quotation from a melody in Frantisek Jan Skroup's opera Fidlovacka (1834), which became the national anthem of Czechoslovakia
No. 16 - a Bohemian or Moravian Christmas carol
No. 17 - a Czech furiant
No. 19 - a Serbian or Macedonian air
No. 20 - a Serbian kola or round dance
No. 23 - a melody adapted from the Polish (and Slovenian?) national anthem: "Poland has not yet rotted".

A month after the première of Strauss's Slaven-Potpourri, the Wiener Allgemeine Theaterzeitung (28.04.1847) wrote: "The potpourri of Slav melodies which is now enjoying extraordinary applause at all the soirées given by Strauss Son, is assembled from themes of all the Slav nations, and is worth hearing on account of its varied character. Every national air is beautiful; how much more pleasant is the Slav one, eternally sweet melancholy!".

Yet the winds of political change were starting to blow. Johann Strauss continued to reap great success with his Slaven-Potpourri during his tour of the Balkans in the late autumn of 1847, but by December 1848 the mood in Vienna had altered completely towards this work. The outbreak of Revolution in the Austrian capital had once more highlighted the tensions which persisted between the various nationalities making up the Habsburg Empire. When Strauss played his potpourri at a musical "Reunion" in the 'Grünen Thor' tavern on 8 December 1848, there arose vehement opposition in the audience which, as the Wiener Allgemeine Theaterzeitung (10.12.1848) reported, "tempestuously demanded the playing of the 'German Fatherland tune"'. Order was only restored to the scene by the timely intervention of a city official, but the forces which were to tear apart the multi-racial state of Austria had manifested themselves.

The performance featured on this Marco Polo CD is of the original version of the work preserved at the Wiener Stadt- und Landesbibliothek in Vienna. This full score lacks only two sections - No. 22 March and No. 23 Trio - and these have been orchestrated for this recording by Professor Gustav Fischer.

Nearly half a century after Johann Strauss first played his Slaven-Potpourri he was approached by the writer Gustav Davis who suggested that the composer might care to collaborate on an operetta set in Serbian south-Hungary .In his reply, extant only in a first draft dating from around April 1893, Strauss stated:

"My preference for Serbian national music, which is demonstrated by my published compositions like Serben-Quadrille [and] Serbenpotpourri (both assembled from Serbian themes) brings me very keenly to accept your proposition".​

(The planned stage work, Jabuka, eventually received its première during Johann Strauss's Golden Jubilee year of 1894.)

Uz veliko hvala YouTube korisniku ZIEHRER.

I Štraus je koristio Rado ide Srbin u vojnike -

Johann Strauss jr. - Serben-Quadrille, op. 14


Takođe: http://is5.myvideo.de/de/movie21/37/7547169.flv ili http://is5.myvideo.de/de/movie21/37/7547169.flv_hq.flv

1:06-1:26 Koja je ovo tema/pesma?

3:56-4:08; 4:37-4:48 "Jer puščani prah ne zadaje njemu strah" iz "Rado ide Srbin u vojnike"


http://www.myvideo.de/watch/7547169/Johann_Strauss_jr_Serben_Quadrille_op_14
Strauß schrieb die Quadrille für einen "Slavenball" welcher am 28.01.1846 stattfand. Er widmete die Komposition dem in Wien im Exil lebenden Fürsten Milos Obrénovits. Eine Widmung wäre allerdings nicht notwendig gewesen, denn das Werk war eine Auftragsarbeit des Fürsten . Das Premierenpublikum wie auch der Fürst selbst war mit dem Werk höchst zufrieden.


Konstantine, Plavo Anđelče, ovo bi delo, fantaziju Sećanje na Novi Sad, trebalo pronaći (sumnjam da je uopšte izvedeno):
Jochann Strauß jr: Erinnerung an Neusatz, Grosse Fantasie nach Nationalmotiven, 1847;

nalazi se na spisku: Johann Strauss (ii): "Works unpublished and lost" http://webcache.googleusercontent.c...an+Neusatz"&cd=1&hl=en&ct=clnk&client=firefox

Takođe ovo:
Großer Serbischer National-Tanz, 1845;
Variationen über slawische Themas [announced 1847];



Ima dovoljno materijala da se snimi film, poetizovani dokumentarac, o Štrausovoj fascinaciji srpstvom.