VladimirPutin89
Aktivan član
- Poruka
- 1.308
Војска Србије није била на паради у Москви јер то званично није ни затражила
Постоји ли неки виц, а да у њему актери обавезно нису Американац, Рус и Србин? Мислим да нема, нисам чуо за неки виц у којем би протагонисти били Немац, Кинез, и, на пример, Италијан. Само две суперсиле и Срби. То је наш преовладавајући однос према стварности. И то нам се понекад обија о главу. Као сада поводом велике војне параде на Црвеном тргу у Москви. Војска Србије није позвана на параду и то је код нас дочекано скоро као увреда, изречено је много бесмислица о томе зашто нисмо позвани, а то смо заслужили. Најкраћи одговор јесте да Србија званично није ни затражила да њена војска буде присутна на паради поводом 65 година од победе над нацизмом и фашизмом.
У амбасади Србије у Москви проверио сам да ли је било наших захтева да војници Војске Србије промарширају Црвеним тргом? Одговорили су ми да није. Како су у међународним односима формалности и протокол некада важнији и од суштине, онај ко је очекивао да ће Руси нас позвати, а да их ми претходно лепо не замолимо и да то ураде, тај сматра да смо ми Американци, Французи или Британци, и тај очито још увек размишља у категоријама вица са почетка овог текста.
Истина, Југословенска армија је крајем 1945. године била четврта по снази савезничка армија у Европи, имала је око 800.000 бораца што значи да је била и бројнија и снажнија од Де Голове армије. Али те војске и те државе више нема, а правни наследници су заправо сви, од Триглава до Вардара. Истина је да је српски народ платио највећу цену у борби против фашизма и нацизма на југословенским просторима, да је поднео највеће жртве, али је и болна истина да су после 5. октобра 2000. године улицама у Београду и у Србији, које су носиле имена генерала Црвене армије, а који су учествовали у борбама за ослобођење Београда и делова Србије, промењена имена. Сада су имена враћена, али не и истим улицама, већ тамо негде у Угриновцима и ко зна где још по периферији. А у центру Беча постоји споменик војницима Црвене армије који су учествовали у борбама за Беч. Никоме у Аустрији и не пада на памет да то мења, сваке године на дан уласка трупа Црвене армије у Беч, градске власти полажу цвеће и венце на тај споменик. Јер, Црвена армија се и у Бечу борила против нацизма и фашизма, а не за комунизам. Паметни Аустријанци.
Како су Руси схватили наше ситне и провинцијске потезе можемо само да замишљамо. Поистоветити комунизам и борбу против нацизма и фашизма могу само идеолошке догмате са опасном историјском амнезијом. У Русији је Други светски рат назван „великим патриотским ратом” и око тога нема спора на унутрашњој политичкој сцени данашње Русије. Иако је и Русија у време тог великог отаџбинског рата имала колаборационисте који су ратовали на страни Вермахта: од генерала Власова до целе две дивизије Вермахта попуњене искључиво бившим руским ратним заробљеницима, али и добровољцима. Никоме данас у Русији ни на памет не пада да те колаборационисте сврстава у неки антифашистички покрет, јер ето они су као морали да пуцају у Црвену армију чији је главнокомандујући био комунистички диктатор Стаљин. Те врсте историјских „нијансирања” нема данас у Русији ни у интелектуалним круговима који нису „заљубљени” ни у Путина ни у Медведева. Москва такве покушаје једноставно назива покушајем ревизије резултата Другог светског рата. И када ми у Србији и у Београду променимо имена улица руских генерала Москва то тумачи нашим покушајем ревизије резултата Другог светског рата, покушајем да се прикрије читав један део историје.
О разлозима слабе или скоро никакве војне сарадње између Србије и Русије могла би се написати књига. Београд оптужује Москву да скупо наплаћује школовање наших официра у Русији, док ми школујемо руске официре бесплатно, из Београда долазе оптужбе да је са руске стране било покушаја да се у ремонтоване „мигове-29” угради неадекватна и половна опрема, у Москви ми кажу да то није истина и подсећају ме на случај „падобрани за катапултирање пилота из мига-29”, односно ко је хтео да се у ремонтоване „мигове-29” уграде половни румунски падобрани уместо оригиналних руских. Када сам запитао зашто нам не продају резервне гуме за „мигове-21” и „мигове-29”, које немамо већ пуних годину дана, одговорено ми је да су нам нуђена три комплета тих гума. Бесплатно. Ко сада ту говори истину, а ко не, заиста не знам.
Мирослав Лазански
[објављено: 15/05/2010]
Постоји ли неки виц, а да у њему актери обавезно нису Американац, Рус и Србин? Мислим да нема, нисам чуо за неки виц у којем би протагонисти били Немац, Кинез, и, на пример, Италијан. Само две суперсиле и Срби. То је наш преовладавајући однос према стварности. И то нам се понекад обија о главу. Као сада поводом велике војне параде на Црвеном тргу у Москви. Војска Србије није позвана на параду и то је код нас дочекано скоро као увреда, изречено је много бесмислица о томе зашто нисмо позвани, а то смо заслужили. Најкраћи одговор јесте да Србија званично није ни затражила да њена војска буде присутна на паради поводом 65 година од победе над нацизмом и фашизмом.
У амбасади Србије у Москви проверио сам да ли је било наших захтева да војници Војске Србије промарширају Црвеним тргом? Одговорили су ми да није. Како су у међународним односима формалности и протокол некада важнији и од суштине, онај ко је очекивао да ће Руси нас позвати, а да их ми претходно лепо не замолимо и да то ураде, тај сматра да смо ми Американци, Французи или Британци, и тај очито још увек размишља у категоријама вица са почетка овог текста.
Истина, Југословенска армија је крајем 1945. године била четврта по снази савезничка армија у Европи, имала је око 800.000 бораца што значи да је била и бројнија и снажнија од Де Голове армије. Али те војске и те државе више нема, а правни наследници су заправо сви, од Триглава до Вардара. Истина је да је српски народ платио највећу цену у борби против фашизма и нацизма на југословенским просторима, да је поднео највеће жртве, али је и болна истина да су после 5. октобра 2000. године улицама у Београду и у Србији, које су носиле имена генерала Црвене армије, а који су учествовали у борбама за ослобођење Београда и делова Србије, промењена имена. Сада су имена враћена, али не и истим улицама, већ тамо негде у Угриновцима и ко зна где још по периферији. А у центру Беча постоји споменик војницима Црвене армије који су учествовали у борбама за Беч. Никоме у Аустрији и не пада на памет да то мења, сваке године на дан уласка трупа Црвене армије у Беч, градске власти полажу цвеће и венце на тај споменик. Јер, Црвена армија се и у Бечу борила против нацизма и фашизма, а не за комунизам. Паметни Аустријанци.
Како су Руси схватили наше ситне и провинцијске потезе можемо само да замишљамо. Поистоветити комунизам и борбу против нацизма и фашизма могу само идеолошке догмате са опасном историјском амнезијом. У Русији је Други светски рат назван „великим патриотским ратом” и око тога нема спора на унутрашњој политичкој сцени данашње Русије. Иако је и Русија у време тог великог отаџбинског рата имала колаборационисте који су ратовали на страни Вермахта: од генерала Власова до целе две дивизије Вермахта попуњене искључиво бившим руским ратним заробљеницима, али и добровољцима. Никоме данас у Русији ни на памет не пада да те колаборационисте сврстава у неки антифашистички покрет, јер ето они су као морали да пуцају у Црвену армију чији је главнокомандујући био комунистички диктатор Стаљин. Те врсте историјских „нијансирања” нема данас у Русији ни у интелектуалним круговима који нису „заљубљени” ни у Путина ни у Медведева. Москва такве покушаје једноставно назива покушајем ревизије резултата Другог светског рата. И када ми у Србији и у Београду променимо имена улица руских генерала Москва то тумачи нашим покушајем ревизије резултата Другог светског рата, покушајем да се прикрије читав један део историје.
О разлозима слабе или скоро никакве војне сарадње између Србије и Русије могла би се написати књига. Београд оптужује Москву да скупо наплаћује школовање наших официра у Русији, док ми школујемо руске официре бесплатно, из Београда долазе оптужбе да је са руске стране било покушаја да се у ремонтоване „мигове-29” угради неадекватна и половна опрема, у Москви ми кажу да то није истина и подсећају ме на случај „падобрани за катапултирање пилота из мига-29”, односно ко је хтео да се у ремонтоване „мигове-29” уграде половни румунски падобрани уместо оригиналних руских. Када сам запитао зашто нам не продају резервне гуме за „мигове-21” и „мигове-29”, које немамо већ пуних годину дана, одговорено ми је да су нам нуђена три комплета тих гума. Бесплатно. Ко сада ту говори истину, а ко не, заиста не знам.
Мирослав Лазански
[објављено: 15/05/2010]
