očekivanja

na koji način i kakva očekivanja, ne imate od svoje dece, nego ste razvili kod njih model da treba ili mora da budu takva (tj. imate li ideju o tome jer ipak niko ne zna kako deca tumače vaše signale i ponašanje i kakve modele stvaraju)

kakva su očekivanja vaši roditelji imali od vas u ovom smislu

šta ste mislili - e treba takav da budem ili to da radim da bih bio/la dobar/a, da ih ne razočaram isl... ne shvatite ovo dobar razočaranje očekivanja bukvalno

svi smo mi donekle oblikovani impulisma koji roditelji šalju i klimom u kojoj odrastamo tipa - banalnosti - uči to i to, bavi se sportom, nemoj s takvima da se družiš, nemoj to da čitaš... ili usputni komentari i stavovi - život je muka, moraš mnogo da radiš, e ovoga bih ubio, kako divno dete... svime time stvaramo sliku šta se od nas očekuje, šta je dobar a šta loš model rezonovanja, življenja isl...

moja mojka ocekuje od mene da budem socijalna kraljica,superzgodna i superlepa,uvek skockana,i ne libi se da to iskaze,kao ni svoje nezadovoljsttvo mnome.
ali,eto,roda je valjda donela pogresan paket.
sa druge strane otac-pa,on ocekuje da svaku njegovu rec uzmem sa amin,i stalno mi govori-ja znam da ti mislis da sam ja glup,a ja ne mislim o njemu uopste,tako da tu valjda neka podsvest radi.

ovo zvuci kao post razjarene tinejdzerke,ali realnost nije daleko,uopste.
velika srecna porodica:trep:

od mene su očekivali da budem dobar đak

a ja od moje dece i bem li ga šta očekujem
mislim da očekujem isto što i većina roditelja...da su mirni da se ne tuku, ne udaraju i tako to

Odgajana sam na tradicionalan način, u patrijahalnoj porodici gde je često preovlađivao matrijarhat.Imala sam srećno detinjstvo, roditeljsko razumevanje u svakom pogledu. Uložili su u mene koliko su mogli. Cilj mojih roditelja je bio da živim bolje od njih, da ih prevaziđem u svakom pogledu. Uspela sam do nekle u tome, uglavnom obrazovno, ali ne i materijalno. Moja porodica živi u njihovom malom stanu.

U odgajanju svoje dece sam nešto liberalnija, ipak stroga, ali pravična. Smatram da nije dovoljno samo da su živi i zdravi. Svesni su da osim ljubavi i podrške nemam šta da im pružim, te da od njih zavisi kako će sutra živeti, kad roditelja više ne bude, odnosno kad reše da se osamostale. Vaspitavam ih otvoreno, uz razgovor i dogovor. Nikada nisam morala da im branim, a oni ipak ne puše, ne piju , ne drogiraju se, ne žive raskalašno. Solidno uče, mada je sin malo zapeo na II godini studija, zbog ljubavi. Ali sve je za ljude. Ni ja nisam u roku završila. Rođak ima sve desetke a nema devojku, pa opet belaja.
Smatram da je uzajamno poverenje presudno za dobro funkcionisanje porodice. Zabrana ma koje vrste može samo da prouzrokuje kontra efekat.
Da ne čuje zlo, moja deca me nisu izneverila. Ja sam zadovoljna majka, dokle god su zadovoljna moja deca.

Oho... lepa tema

Pa moji od mene ocekuju da zavrsim fax... To im je ono sto najvise ocekuju...
E sad tu dolazi do zapleta, oni od mene ocekuju da prethodno, u gimnaziji budem 5,00 kako ne bi morali da placaju, jer nas je troje(imam jos dva brata), a i trenutno postoji nesto sto izvlaci ogromnu kolicinu od novca iz kuce, i verovatno ce potrajati jos 10-15 god...

Al posto sam ja 4,00 , a i ne zadovoljavam jos neke od njihovih kriterijuma deteta kakvo oni zele od mene da budem, mogu slobodno da kazem da su se duboko razocarali u mene sto umeju ponekad i da pokazu -.-

Toliko o roditeljskom razumevanju -.-

Moji roditelji su puno ulagali u mene. Nemam ni brata ni sestru pa su se u potpunosti posvetili meni. Pruzili su mi ljubav, paznju, ali vise letovanja, zimovanja, skupu garderobu, najbolje skolovanje, bukvalno sve sto sam pozelela. Obicno su se trudili da svoje odsustvo nadoknade novcem i skupim stvarima. Od mene su ocekivali da budem dobra ucenica, dobar student, da fax zavrsim u roku, da budem fina, kulturna, postena, da se udam za pametnog i dobrog coveka... Mogu reci da sam vecinu njihovih ocekivanja ispunila. Ne sve, naravno, ali vecinu da. I mislim da su oni zadovoljni mojim izborima i odlukama.

Svojim cerkama pruzam mnogo ljubavi, paznje i neznosti, i potrudicu se da za razliku od mojih roditelja to nikako ne nadoknadjujem novcem. Od njih ocekujem da budu dobre, vredne, postene, pametne devojcice, da znaju prave zivotne vrednosti, da budu privrzene jedna drugoj, da uvek mogu da se oslone jedna na drugu kao i na mene...
Jos su male, ali pokusacu da ih ucim i na taj nacin vaspitavam...

Od mene se ocekivalo sve osim onoga sto sam uradila sa svojim zivotom.
Od dece ocekujem da budu srecni veliki deo zivota (ne postoji zivot srecan od pocetka do kraja bez pauze i prekida) i da njihova sreca dolazi iz srca. I ocekujem da nauce biti srecni i onda dok za srecom tragaju i dok srecu samo cekaju. Sto se tice profesije ne mislim da su tipovi koji mogu izabrati nesto sto vole i da ostanu ceo zivot to sto jesu. Ako neko sa dvadeset voli glumu sa trideset ce mozda voleti ekonomiju. Zato im ne usadjujem misljenje da je sreca raditi ono sto volis, vise volim da shvate da se posao radi jer se od njega zivi, donosi korist, samostalnost, uspeh, ugled, a sa tim stvarima ce moci raditi ono sto vole pa i kad bi se ljubav prema odredjenim zanimanjima menjala svake godine.

**-katarina-**:

Zato im ne usadjujem misljenje da je sreca raditi ono sto volis, vise volim da shvate da se posao radi jer se od njega zivi, donosi korist, samostalnost, uspeh, ugled, a sa tim stvarima ce moci raditi ono sto vole pa i kad bi se ljubav prema odredjenim zanimanjima menjala svake godine.

Kliknite za proširenje...

Ovo je i mene tata ucio...

Mislim da su moji jedino očekivali da završim školu. A nadali su se da ću da budem srećna i zadovoljna, zdrava i normalna, pa su me u tom duhu i vaspitavali, i na taj način ulagali u mene ... nemam roditelje koji mi nabijaju na nos šta su učinili za mene, i to je najvažnija stvar, po mom mišljenju, koju su učinili za mene - dali su mi mnogo, a nisu se nametnuli kao veličine, autoriteti, neko koga je potrebno zadovoljiti ili impresionirati, tj. dali su mi apsolutnu slobodu da živim svoj život kako želim, i za to im veliko hvala.
(ali ćale bi me naravno izbacio iz kuće da sam postala član komunističke partije, a majka da sam rasista, to znam)

Ako budem imala decu, isto ću od njih očekivati da se školuju, zato što su obrazovanje i kultura jako važni.

Очекивали су да будем одличан ђак - увек сам била.
Очекивали су да будем ''добра'' - нисам баш увек била, али сам се потрудила да не сазнају за то.
Очекивали су да завршим студије на време, да не губим године - испунила сам очекивања.
У ствари, мислим да су ме тако и васпитавали - у складу са својим очекивањима, али нису пред мене постављали неке нереално високе циљеве.

Што се деце тиче - тренутно сам јако бесна на ћерку , и јако разочарана зато што не испуњава нека моја очекивања....тако да боље да не пишем сада....

**-katarina-**:

Od mene se ocekivalo sve osim onoga sto sam uradila sa svojim zivotom.
Od dece ocekujem da budu srecni veliki deo zivota (ne postoji zivot srecan od pocetka do kraja bez pauze i prekida) i da njihova sreca dolazi iz srca. I ocekujem da nauce biti srecni i onda dok za srecom tragaju i dok srecu samo cekaju. Sto se tice profesije ne mislim da su tipovi koji mogu izabrati nesto sto vole i da ostanu ceo zivot to sto jesu. Ako neko sa dvadeset voli glumu sa trideset ce mozda voleti ekonomiju. Zato im ne usadjujem misljenje da je sreca raditi ono sto volis, vise volim da shvate da se posao radi jer se od njega zivi, donosi korist, samostalnost, uspeh, ugled, a sa tim stvarima ce moci raditi ono sto vole pa i kad bi se ljubav prema odredjenim zanimanjima menjala svake godine.

Kliknite za proširenje...

svaka rečenica fascinantna i na mestu

Hellen:

Очекивали су да будем одличан ђак - увек сам била.
Очекивали су да будем ''добра'' - нисам баш увек била, али сам се потрудила да не сазнају за то.
Очекивали су да завршим студије на време, да не губим године - испунила сам очекивања.
У ствари, мислим да су ме тако и васпитавали - у складу са својим очекивањима, али нису пред мене постављали неке нереално високе циљеве.

(

Kliknite za proširenje...

Да не преписујем.

Од своје деце очекујем да буду добри људи и да се баве послом који воле и за који су способни.

od mene su ocekivali pre svega da budem pravedna, da imam svoj stav od malena, da imam svoje ja, da ne budem povodljiva, da uvek jasno i glasno kazem sta mislim i sta ocekujem od drugih,bez uvijanja... tome svemu su me i ucili. nisu od mene ocekivali da budem odlican djak, ali znam da su bili ponosni na mene sto jesam. nisam ucila zbog njihovog zadvoljstva, nego zbog svog i dokle sam ja htela. bilo im je vazno da budem pedantna i u kuci i na ulici, da budem dobra majka i zena, da radim posao koji volim, koji me ispunjava i da ne ocekujem nista sa neba, nego da zasucem rukave... to i ja ocekujem od svoje dece...

Moji su uvek očekivali da škola bude u redu, sada da privedem faks kraju i da nađem stabilan posao. Ali zato nisu bili nerazumni i uvek su bili spremni da plate privatne časove, ako mi je sa nekim predmetom zapelo. Mama, pretpostavljam da očekuje i zeta i decu jednog dana, a tata se ne izjašnjava u tom pogledu za sada

da porastem ... i sve ce mi se samo kasti

- da pravim svoje izbore i ubiram plodove svog rada...

Od mene se ocekivalo da budem dobar djak, da zavrsim fakultet, da se zaposlim i da budem "svoj covek" kako ne bih ni od koga zavisila (prvenstveno moja mama)...ostvarila...cini mi se da nikada nisu bili nerealni sto se ocekivanja prema meni tice...mislim da ih nisam izneverila, ili to bar nisu pokazali...

Od svoje dece ocekujem da budu ljudi, pre svega...a onda i sve sto su moji od mene ocekivali, i kako su me vaspitavali...valjda to ide sa kolena na koleno...

Od mene su uvek ocekivali da budem uzor, sto u skoli, sto po ponasanju (dobra, vaspitana, mirna, tolerantna, altruista, iskrena, postena itd). Ovo su ocekivali i od mene i od sestre. U tom smislu sam im ispunila ocekivanja, s tom razlikom sto sam vremenom morala da naucim da se cuvam ljudi, jer su me moji vaspitali kako je svet divan i kako smo svi dobri, i kako svakom treba pruziti ruku. Tako da sam ipak otisla korak dalje od njihovih ocekivanja, shvativsi da zivot ipak nije tako ruzicast kako su mi ga oni usadili, i da kroz zivot znam da prihvatim da postoje i zlonamerni ljudi i granice koje treba da postoje.
Od svoje cerke ocekujem da bude svoja, misli svojom glavom, bori se za sebe, ali tako da nauci da nikog ne povredi, a u isto vreme ocekujem da ostane otvorenog srca, iskrena i neiskvarena, i da bude svesna da ce u meni i muzu uvek imati podrsku i samo podrsku

I ako sam bila nestasna kao dete moji su bili ponosni na mene
Razocarali su se u moj izbor coveka za zivotnog saputnika,ali su cutali
I dalje su ponosni na mene i moj uspeh kod moje dece

A ja od moje dece ocekujem samo postovanje
Jer su ispunile sva moja ocekivanja i nadanja
Volim ih i nista mi drugo nije vazno

Od mene su očekivali da uspijem tamo gdje oni nisu.I jesam.
Ja od svog sina očekujem samo da bude dobar čovjek i da bude svoj.

**-katarina-**:

Sto se tice profesije ne mislim da su tipovi koji mogu izabrati nesto sto vole i da ostanu ceo zivot to sto jesu. Ako neko sa dvadeset voli glumu sa trideset ce mozda voleti ekonomiju. Zato im ne usadjujem misljenje da je sreca raditi ono sto volis, vise volim da shvate da se posao radi jer se od njega zivi, donosi korist, samostalnost, uspeh, ugled, a sa tim stvarima ce moci raditi ono sto vole pa i kad bi se ljubav prema odredjenim zanimanjima menjala svake godine.

Kliknite za proširenje...

Kako znas da tvoja deca nisu tipovi koji ce nesto da vole ceo zivot? Kaze se da roditelji poznaju svoju decu, i verovatno je tako, ali kako si ti dosla do ovog zakljucka? Pitam te jer mi je ono sto si napisala u nastavku - da se posao radi ne zato sto ga volis,nego sto od njega zivis - malo... preprakticno. Jeste korisno za zivot da deca odmah budu pragmaticna - jer zaista mora da se radi u zivotu - ali mi je na drugu stranu tuzno sto ne ucis decu da se malo loze na zivot, da budu paljevine, i da tragaju za profesinalnom srecom... Valjda je zivot takav da ga vecina ljudi zavrsi kompromisom, ali mi je tuzno da ih od malenih nogu ucis da je kompromis - istina.

Od mene su ocekivali da se lepo ponasam i da postujem druge ljude, da budem humana i altruista.. Cini mi se da su malo preterali u tome...Sto se skole tice, posto sam od pocetka bila izvanredan djak, sama sam im nametnula velika ocekivanja...pa kasnije nisu imali razumevanja z aneke male neuspehe, narocito mama...Niko nije imao razumevanja z amoj umor ili nervozu...svi su ocekivali da sam najleepsa, najtolerantnija i najljubaznija u svakom trenutku, jer se cinilo da je meni sve mnogo lako...Posto sam rasla u happy family u izobilju i bogatstvu, nisu me naucili da se staram o sebi, kako je to danas potrebno, vec su me ucili da se sve stvari resavaju same od sebe, ako se dovoljno potrudis....kako se u jednom momentu to izmenilo, pa sma ostala bez ikakve podrske i oslonca...vise neisma mogla da zivim taj nametnuti i ocekivani lajf stajl a to se id alje od mene ocekivalo. I samam sam pred sebe navikla da postavljam najvise zadatke i visoke ciljeve i standarde..i vrlo cesto uspevala da dosegnem te mnogima neshvatljive visine, neke stvari nisam mogla potpuno sama da odradim, sto me frustriralo i dan danas me frustrira...na kraju sam uradila sve sto je trebalo i sto sam sama zelela, ali nisam uspela da zadovojim sve segmente svog zivota, jer je uvek jedno zahtevalo odricanje od necega drugog, opet veoma bitnog...
Mislim da cu od svog detea da ocekujem da bude srecan i svoj, na taj nacin ce nauciti ono sto sam ja trnovitim putem morala...da se stara sam o sebi...

**-katarina-**:

Od mene se ocekivalo sve osim onoga sto sam uradila sa svojim zivotom.
Od dece ocekujem da budu srecni veliki deo zivota (ne postoji zivot srecan od pocetka do kraja bez pauze i prekida) i da njihova sreca dolazi iz srca. I ocekujem da nauce biti srecni i onda dok za srecom tragaju i dok srecu samo cekaju. Sto se tice profesije ne mislim da su tipovi koji mogu izabrati nesto sto vole i da ostanu ceo zivot to sto jesu. Ako neko sa dvadeset voli glumu sa trideset ce mozda voleti ekonomiju. Zato im ne usadjujem misljenje da je sreca raditi ono sto volis, vise volim da shvate da se posao radi jer se od njega zivi, donosi korist, samostalnost, uspeh, ugled, a sa tim stvarima ce moci raditi ono sto vole pa i kad bi se ljubav prema odredjenim zanimanjima menjala svake godine.

Kliknite za proširenje...

Mislim da uspeh i ugled u nekoj profesiji, donosi ljubav prema zanimanju...ustvari bas sam razmisljala na ovu temu...kako treba vaspitati dete u pogledu izbora zanimanja...Sta ako hoce da bude arheolog? Milsim da je to najenpraktacnije znaimanje kod nas i u svetu...a s druge strane..ima mnogo doktor koji cekaju da im se ukaze prilika, dok su arheolozi svoje nasli....koje zanimanje je z avece postovanje i ugled? Mozda nema garancija na ovom polju, kao i na drugim...