16. 05. 2010

NEDELJA... Mihailo Medenica
DaVinićev kod

Dok je još bio sasvim mali i suvonjavi deran, Prvoslav Davinić znao je satima da leži na livadi i posmatra zvezde, pokušavajući da izbroji koliko ih ima na nebu iznad Srbije... Ovce bi u međuvremenu odlutale umorne od čekanja na zamišljenog čobančića, kojeg je kosmos očigledno zanimao daleko više od stočarstva, za koje je u suštini bio predodređen


Godine su prolazile, ali ne i Prletova želja da ovlada vaseljenom i učini nešto veliko za svoje selo, stado i voljenu grudu - pa je jednog dana, brišući se greškom listom koprive umesto dvoslojnom leskovinom, viknuo iz sveg glasa: „Kuku, majko, peče k'o satelit!"

Naravno, selo k'o selo nije imalo razumevanja za napredne ideje malog pastira, kojeg je ojed od koprive podstakao da razmišlja dalje i složenije od svojih vršnjaka, pa je Prlence ostao sam sa svojim zvezdama i željom da dokaže kako pad sa šljive nije ostavio trajne posledice na njega, kako se uveliko šuškalo po seoskim prelima...

Pokušavali su i nesrećni roditelji da ga odgovore od bolne navike da razmišlja, ubeđujući ga da se prihvati blagorodne njive i motike, ali kako sad već veliki i suvonjavi đuvegija nije odustajao od svog nauma, mogli su da učine samo jedno: „Da mi njega lepo pošaljemo kod rođaka Mlađe u Beograd, nek se on zajebava s njim! Ima onu grupu za koju i ovako dobija masne pare od države da u nju skuplja ovak'e k'o Prleta, pa će valjda naći nekakvu terapiju i za njega", prelomili su roditelji, pronoseći glas po selu da su sina poslali u armiju i da se neće vraćati iz nje dok svud u svetu ne zavlada mir...

Skoro i da nisu slagali - rođa Mlađa je Prlenceta zaista poslao u vojsku, sredivši mu da civilno služi kao ministar odbrane.

Mladi Davinić je konačno imao ono o čemu je sanjao - pristup tehnologiji, budžetu i što je najvažnije pravom toalet papiru - konačno je mogao da se kurtališe naramka koprive koji je već užegao u gepeku službenog „merdžana"...

Na sreću, kod rođe u grupi zaista je bilo još mnogo nalik Prletu, tako da se stidljivo čobanče brzo uklopilo među silne „grehe njene/njegove majke", vredno radeći na onome što je obećao selu na rastanku: „Kad vas uveče mala nužda potera iz kreveta i kad stanete uz krušku - pogle'jte u nebo i videćete zvezdu sjajniju od svih - e to ve pozdravlja Prletov satelit, mamu vam neobrazovanu, pa nek košta šta košta!"

Tako je i bilo - uspeo je Prki da nadmudri škrte Jevreje i zakupi satelitče po bagatelnoj ceni od 36 miliona evra, dokazavši da iako nemamo vojsku i državu kojoj bi koristio eksponent na nebu, imamo stočare kojima je njegov velikodušni gest umnogome olakšao život - zahvaljujući satelitu čobani su mogli GPS sistemom da prate stada ne mrdajući iz avlije, a usput i da zavire u komšijsku intimu...

Međutim, Prleta je ponovo stigao njegov usud - nerazumevanje ljudi koji su postavili suvislo pitanje: „Ko će to da plati i ko će zbog toga da robija", baš kao što su i Teslu mnogi spoticali.

Nisu prepoznali genijalnu viziju ni u projektu „dva pancira i šlem za svakog građanina Srbije" kojom je Prle mnogo pre sabrata iz dnevne bolnice „Gle njih17 nas sve u zdrav mozak" - Tomice, pokušao da zaštiti narod od pošasti s kopna, vazduha, mora, svinjca, tora, ali avaj...

U međuvremenu se i rođa Mlađa odrekao starmalog štićenika, dajući šansu ostalima iz grupe da se kreativno izraze, mada je Prle postavio standarde koji se teško daju premašiti, no, kod rođinih je sve moguće... Baš sve!

Pa i to da narod otplati tih 36 (plus milion i nešto) miliona evra, a da niko živi zbog toga ne odgovara!

Ono, jeste, istražni organi pokušavaju da odgonetnu tajnu DaVinićevog koda i nateraju ga jopet u koprive, ali biće, po svemu sudeći, i od toga kao i od mnogo čega dosad: „tresao se satelit, boranija rodila mečku"...

Mnogo će još vode proteći ispod nerekonstruisane Gazele pre nego što neko razjuri Hobita Mlađu i njegovu Družinu prstenaca i natera da plate, k'o Seka Aleksić „luj viton" nazuvke za čivave...

Dotad, ako vas noću pritera nužda iz kreveta, pogledajte u nebo i pozdravite zvezdu, sjajniju od svih!

To je naš satelit, veliki iskorak ka nebeskoj Srbiji - ne služi ničemu, a košta mnogo...

Baš kao Vlada i parlament, dabome.