У којој држави живи један просечан Србин, која би требало да му буде тзв. Отаџбина, односно национална држава, уверили смо се сви у прве две седмице маја месеца текуће 2010. г., тј. у последњој години 21. столећа. За разлику од свих бивших источноевропских нација и земаља које су или већ изашле из транзиционог периода или су у најгорем случају почеле да се мрдају у том смеру, Србија још увек живи у времену битака на Неретви и Сутјесци а њоме влада један од највећих монструма у европској повести и то веровали или не – право из гроба. У многим, ако не и свим, другим сличним случајевима би се лешина овог психопатолошког (србомрзачко-србождерског) Монструма одавно нашла у градској канализацији или на првој оближњој ђубришној депонији. Једино је још у Србији могуће да такве монструозне типове још увек, и то након пуне три деценије од цркавања, сви Београдски режими држе у маузолеју као звезду водиљу с чијег пута се не сме скренути – „Друже Монструме ми ти се кунемо да са твог крваво-србождерског пута ни случајно не скренемо!“
Тако смо у прве две седмице маја месеца текуће године могли да гледамо први „Гранд При Сербиа“ Формуле 1 који се састојао у срчаном утркивању режимских Петооктобарских медија ко ће објавити обимнији и дубљи дупелизачки чланак са што већим постером овог Монструма и ратном фотографијом на насловној страни недељника под заједничком утркивачко-чмаристичком паролом „И после Монструма - Монструм“! Тешко је на крају ове утрке поделити Штафете Младости за прво, друго и треће чмаристичко место обзиром да су сви носиоци штафета били више него бриљантни у свом полтронском чмароувлачењу. Ипак, по нашем скромном мишљењу у најужи избор бисмо могли да издвојимо да стоје на победничком постољу следећа три утркача и носача штафете по шумама и горама наше земље поносне:
1. београдски Еуро-недељник „Време“ (увек и само латиницом) великог борца за денацификацију Срба (и пре и након Светог Саве) Милоша Васића, који је објавио подужи ударни чмаролизачки чланак са све огромног постера Друга Монструма,
2. државну Петооктобарску телевизијску кућу Радио Телевизију Србије (наследницу Радио Телевизије Београд из Монструмових дана „братства и јединства“) која је као у златно монструистичко доба Седамдесетих прошлога столећа пуштала нацији у свом ударном термину филм Вељка Булајића „Битку на Неретви“ како би се и генерацијама које нису имале среће да се лично упознају са Другом Монструмом на његовим братство-јединственичким пропутовањима од Вардара па до Триглава (уз константно прескакање Јасеновца, Пребиловца, Градишке Старе, Глине...) лик и (не)дело истога могли бар постхумно дочарати и уткати у хардвер меморију пост Четвртомајских Еуро-Сораба.
3. О трећем утркачу посебан брифинг обзиром да се ради о дупелизачком тексту објављеном у „најстаријем дневном листу на Балкану – ‘Политици’“ (први број изашао 25. јануара 1904. г.), тј. много пре оснивања и РТБ/РТС-а а и сперматозоидног зачинућа Милоша Васића. Овај лист је наиме објављивањем овог апологетског текста још једном потврдио да је био и остао класичан полтронско-режимски гласноговорник свих тоталитаристичких режима и режимлија који су се смењивали у Београду а долазили из разноразних југословенских вукојебина.
Овде се конкретно ради о колумни камарада Слободана Кљакића "Дан победе над фашизмом, 9. мај" од 9. маја 2010. г. Циљ колумне је да се Титоистички партизани још једном фалсификовано представе као део светске тзв. „антифашистичке коалиције“ са јединим циљем борбе од 1941. г. до 1945. г. да се „фашисти“ избаце из земље а Југославија тако ослободи од окупатора. Дакле, стандардни „братство-јединственачки“ клише а ла „Неретва“ и „Сутјеска“ Вељка Булајића. Чак и сам наслов ове бедне колумне понавља стари и застарели стереотип, по којем се Други светски рат у Југославији водио против фашизма, заједно са чувеном "антифашистичком коалицијом". Данашња повесна наука зна добро да је Монструму и његовом режиму круцијално било важно да се представи као "идеолошки партнер", западним демократијама, али зашто се то још увек у земљи Србији провлачи кроз све осврте на рат који бар у Југославији није био базиран на идеолошким основама већ на психопатолошкој србофобији није јасно, осим ако се не закључи (с правом) да се и сви потоњи београдски режими након Монструмовог одапињања још увек чврсто држе пароле "И после Тита - Тито" као пијан плота. Разлог за овај феномен је, међутим, сасвим провидан и јасно видљив у свакодневном животу грађана Србије и уједно лако објашњив: читавих тридесет година након 4. маја 1980. г. на власти на Дедињу су још увек Монструмови дијадоси и епигони, дакле друга и трећа генерација једне те исте србождерско-великохрватске прекодринске партизанштине која је окупирала домаћинску Србију у јесен 1944. г. прогласивши је за „окупирану земљу“ која се као таква третира и дан данас! Не скретање са монстумовог пута је и вид захвалности великом вођи за учешће у власти које им је он омогућио након изласка из својих вукојебина и доласка у питому Шумадију и Панонску низију.
Што се тиче самог рата 1939. г. – 1945. г. он је вођен зато што је Хитлерова Немачка напала друге земље. Идеологија Хитлерова, тзв нацизам, била је национал-социјализам, дакле социјалистичка, која је била далеко ближа политичком центру од, на пр. совјетског комунизма, у сваком погледу. Фашизам, као ни свака друга идеологија, није обавезно агресиван (према споља), као што пример Франкове Шпаније показује. Совјетском Савезу није никаква идеологија сметала да склопи пакт са Хитлером 23. августа 1939. г., као што се СССР показао и неупоредиво агресивнијим од Франкове Шпаније. Тим пре, што су и нацизам и фашизам и комунизам три лица једне те исте идеологије – идеологије тоталитарног друштва и укидања демократије (Ана Харент). С тога и не чуди да су и са ове идеолошке тачке гледишта Титови партизани здушно сарађивали са немачким нацистима и хрватским усташама за време читавог рата а и имали су јединствен разлог за то обзиром да су имали и заједничког непријатеља којег је требало докусурити тамо где се стало у јесен 1918. г. – Србе слободољубиве домаћине. Наравно у дотичној „Политикиној“ колумни нећете наћи ни један једини спомен о доприносу Југословенске Војске у Отаџбини у савезничкој борби „против фашизма“. Аутор очито да није ни чуо ни видео државно ордење највишег ранга које су генералу Драгољубу Дражи Михаиловићу тим поводом доделили амерички председник Хари Труман и француски председник Шарл де Гол. О таквим ордењима за „антифашистичку борбу и сарадњу са савезницима“ аустро-угарски каплар није могао чак ни да сања а толико је допринео победи антифашистичке коалиције. На његову жалост, сигнал Титовизије није допирао до Париза и Вашингтона а „Политику“ нисте могли да купите у Паризу (бар не на француском језику) и Вашингтону.
