Aleksandar Kradjordjevic i Ustavobranitelji - losa strana

Zanima me da li su oni po knjigama imali kakvih losih strana????

Pa Aleksandar je bio vladar slabe volje i bio je pod velikim uticajem ustaobranitelja. Prakticno se on nista tu nije pitao. Tako da pitanje moras da postavis konkretno, posebno za te dve strane...

Početak...

Perišić u Srbiji digne bunu. Sukobe se dve vojske. Vojska knjaza Mihaila bude razbijena i potučena. Mihailo je pobegao u Zemun. Perišić i Petronijević su formirali novu upravu za Knjaževinu. Priznale su je turske vlasti. Sazvali su Narodnu skupštinu 2. septembra 1842. godine. Sabor je održan u Beogradu, na Vračaru, opet pod otvorenim nebom. Međutim, kakva je atmosfera vladala na toj skupštini govori i ovaj podatak: Perišićev šator je bio okružen sa osam napunjenih topova ”dok su tobdžije stalno držale zapaljene fitilje”. Skupština je opštom aklamacijom u Srbiji ustoličila novog knjaza - sina Karađorđeva, Aleksandra Karađorđevića. Ovaj izbor su priznali Turci, ali ne i Rusi. Traženo je da se izbori ponove.

U Topčideru je nova skupština sazvana 3. juna 1843. godine. Svaki izabrani poslanik imao je pismeno punomoćje. I ovog puta je preko 2.000 skupštinara aklamacijom jednoglasno ponovilo želju i volju da Srbiji sin Karađorđev dođe na čelo. Ali, opet Rusi nisu bili zadovoljni, pa se 15. juna iste godine opet sazove Skupština. Na njoj je bilo 4.000 skupštinara koji su izbor jednoglasno podržali. Rusi su ovu volju priznali, ali uz jedan dodatni uslov: da Toma Vučić Perišić i Avram Petronijević (opet) napuste Srbiju.
Aleksandar Karađorđević je i formalno, od Narodne skupštine, za knjaza Srbije izabran.

... i kraj.

PUNIH pet godina (od 1843. do 1848) nije sazivana Narodna skupština. Sa svih strana, iz naroda, stizale su kritike Savetu i knjazu, što se Srbijom vlada bez Skupštine. Međutim, još sledećih deset godina (sve do 1858) nije sazivano ovo najviše telo ”izvršne i zakonodavne volje narodne”.

Među Srbima je do nove kavge došlo 30. novembra 1858. godine, na Svetog Andriju, pa je ”sesija” ove Skupštine u istoriji ostala poznata kao Svetoandrejska. Ovako se seća jedan poslanik dolaska skupštinara na sednicu:

”Na besnom atu jaše napred Milivoje Jovanović, načelnik užički, srebrne jabuke od pištolja za pojasom i u kuburlucima bele se kao mleko, a konju po sapima bije sablja srebrom okovana. Za njim juri prota Gavrilo, prekrasnog stasa čovek, i Kaljević, krupna i strašna ljudina, pa onda sve dva i dva poslanici, ljudi gorostasi, na ljutim konjima, i lepo, kao da u svatove idu, obučeni, a svi, kao da su u vojsku pošli, oružani...”

SEDNICA je održana u zgradi Velike pivare, a njoj su prisustvovala 439 "deputata". Svi su bili nezadovoljni vladanjem knjaza Aleksandra Karađorđevića. U kritici je najoštriji bio Mihailo Barlovac. Traženo je da "najviši vladalac" podnese ostavku na "dostajanstvo knjaza Srbije". U pismu, pored ostalog, stoji i ovo:

"... Narodna skupština se nada da će Vaša Svetlost uvažiti ovaj glas naroda svog i za ljubav sreće, mira i spokojstva Otečestva našega i Vašega svojevoljno se odreći vlade, pa kao što vam je 1842. Skupština narodna vladu predala, tako da je i vi sad, Svetli Knjaže, Skupštini i črez nju narodu vratite..."

Knjaz Aleksandar Karađorđević, sada "ražalovani", podneo je ostavku bez otpora. Preko Zemuna je pobegao u Austriju. Svetoandrejska skupština trajala je 60 dana i na njoj je doneto 385 različitih odluka.

Večernje novosti

Jedan deo ustavobranitelja pokazivao je istinske želje da se Srbija pravno sredi i kulturno unapredi. Potrebi osećanja zakonitosti u zemlji, gde su do juče vladali Turci sa svojim poznatim shvatanjima u pitanjima štovanja zakona, i gde je knez Miloš možda najviše grešio stavljajući svoju volju iznad zakona, tražio je i naglašavao ceo svet u Srbiji. Ustavobranitelji su to dali. Već 1844. god. donesen je građanski zakonik, na kom se počelo raditi još za Miloševa vremena. Najveće zasluge oko donošenja tog zakona stekao je tada čuveni pravnik Jovan Hadžić, inače u književnosti poznat kao Miloš Svetić. Iza tog zakona došao je 1853. god. zakonik o građansko-sudskom postupku. S tim u vezi izvršena je organizacija sudova, kao prvi uslov da se stvori pravna država.

Ustavobranitelji su isto tako radili mnogo i na dizanju narodne prosvete. U tom se pravcu bilo krenulo napred i poslednjih godina vlade kneza Miloša, iako on lično nije pokazivao mnogo revnosti. Sam nepismen imao je dosta nepoverenja prema ljudima od knjige, među kojima, na žalost, nije nailazio mnogo na čvrste karaktere. Prvo kulturno središte stvorilo se za njegove vlade u Kragujevcu. Tu se nalazila relativno dobra škola sa dva-tri učitelja. God. 1833. prva štamparija Srbije prenesena je u Kragujevac i tu su počele izlaziti i prve novine te zemlje, Novine srbske, pod uredništvom u tom poslu već donekle iskusnog Dimitrija Davidovića. Dve godine potom proradilo je i prvo naše pozorište pod upravom književnika Joakima Vujića. U Kragujevac je prešla iste godine kad i štamparija i prva gimnazija. "U početku jedina stručna škola u zemlji, ona je vršila ulogu univerziteta i prva generacija njenih svršenih đaka otišla je u državnu službu, i to su bili prvi naši činovnici školovani u Srbiji... S jeseni 1838. knez Miloš je nju "imao milost na stepen Liceuma vozvisiti", a Licej je neprekidnim razvitkom svojim postao, preko Velike škole, 1905. Univerzitet." Za prosvetu se još više trudio knežev brat, Jevrem Obrenović, koji je živeo i upravljao u Šapcu i napravio od tog zaostalog turskog grada bogate Mačve jedno od najnaprednijih mesta Srbije XIX veka. Tu je 1836. god. počela rad druga srednja škola zemlje. Ali najveći zamah dobija rad na narodnom prosvećivanju za vlade ustavobranitelja, kojima Beograd postaje glavno središte i trajna prestonica zemlje. Za njihova vremena otvoreno je preko 200 novih škola; 1855. god. zaveden je prirez za pojačanje školskog fonda, a 1857. god. izdat je zakon o osnovnim školama. Zakon o gimnazijama objavljen je već 1844. god. Njim je organizovan Licej ili "veliko učilište", čiji je rad počeo već ranije. Na njemu se kao prvi osnovao pravni fakultet za obrazovanje činovničkog aparata; god. 1853. došao je prirodnjačko-tehnički; a treći, "obšti", bio je začetak filozofskog. Zakonom od 1844. god. bile su obuhvaćene i bogoslovija i "posleno-trgovačko učilište". Taj zakon radio je kao načelnik Ministarstva Prosvete Jovan St. Popović, naš odlični dramski pisac i književnik. Sem tih škola otvorene su još 1850. god. vojna i 1853. god. zemljodelska.

Mislilo se i na nauku. Još u jesen 1841. god. osnovano je bilo skromno društvo Srpske slovesnosti mesto Akademije, koju je predlagao J. St. Popović, sa ciljem da radi na "obrazovanju i usavršenstvovanju" srpskog jezika. Događaji od 1842. god. prekinuli su društveni rad, koji je nastavljen 1844. god. Prva knjiga tog učenog društva, Glasnik, kao njegov organ, izašla je tri godine docnije. Uz Ministarstvo Prosvete osnovan je 1844. god. Narodni Muzej, a 1849. god. Školska komisija kao prethodnica današnjeg Prosvetnog Saveta. Još 1842. god. pomišljalo se na otvaranje Narodne Biblioteke, koje je izvedeno tek 1853.

Knez Aleksandar znatno je unapredio i vojničke poslove. Već je knez Miloš počeo sa uvođenjem vojničke obuke u modernijem smislu i imao je čak i jedan kadar stalnih oficira. Ali je prava stajaća vojska uvedena tek u ovo vreme. "Garnizonsko vojništvo" imalo je dva bataljona sa četiri čete pešadije, jedan eskardon konjice i bateriju od šest topova, a ulazilo je u sastav Ministarstva Unutrašnjih Dela. Iz razumljivih nacionalnih potreba uređena je 1848. god. prva topolivnica, a godinu dana potom otvorena je i prva artiljeriska škola kod nas.

V. Ćorović, Istorija srpskog naroda

Načertanije

Bistar i uman čovek Ilija Garašanin je postao prvi državnik Srbije većega stila. U zajednici sa Zahaom, na osnovu njegova memoara, on je 1844. god. sastavio svoje čuveno Načertanije ili "Program spoljne i nacionalne politike Srbije", ali ga je znatno izmenio i podesio za srpske prilike. Kad se porede oba spisa, Zahov i Garašaninov, vidi se jasno koliko je ovaj drugi čovek imao neposrednijeg poznavanja prilika ne samo u Srbiji, nego i u celom susedstvu, i koliko je bio politički realniji.

Načertanije, polazeći sa konstatacije da je počelo "dviženije" među Slovenima, naglašava da Srbija ne sme ostati u dotadašnjim malim granicama i da ima težiti "sebi priljubiti sve narode srpske koji ju okružavaju".

Ni Rusija ni Austrija nemaju interesa da se mesto Turske stvori "drugo hristijansko carstvo", prva radi Carigrada, a druga zbog opasnosti da ne izgubi svoje južnoslovenske podanike. "Sporazumjenije dakle i sloga sa Austrijom jeste za Srbiju politička nemogućnost, jer bi ona sama sebi uže na vrat bacila".

U težnji da stvore veliku državu na Balkanu Srbi ne idu ni za kakvim revolucionarnim aktom, nego bi nastavili samo svoju staru istorisku misiju. Srbi su prvi borbom dobili svoju slobodu među Slovenima u Turskoj, pa je sasvim prirodno da oni i dalje vode celu akciju.

Bugari su izgubili veru u sebe i nadaju se oslobođenju samo od Rusije. Ali Srbija nema snage da izvede odmah u delo ceo program, a i inače treba da radi oprezno. Za razliku od Zaha Garašanin je nalazio, da je ipak za Srbiju savez sa Rusijom najprirodniji, ali pod uslovom da i sama Rusija uvidi, kako bi joj bio bolji savez s malom Srbijom "nego sa Austrijom, za koju ona Zapadne Slovene i čuva."

Dužnost je Srbije, da i ona politički deluje u Bugarskoj, kako se ova pod drugim uticajima ne bi otuđila od nje. To bi mogla učiniti otvarajući škole u Bugarskoj i školujući mlade Bugare, i obraćajući naročitu pažnju da se nacionalizuje crkva u Bugarskoj, koja se u to vreme nalazila u rukama Grka.

Glavnu aktivnost imala je Srbija da razvije pored Crne Gore, koja se bila već skoro sasvim otrgla od Turaka, u Bosni, Hercegovini i severnoj Albaniji. Severna Albanija obuhvatala je u stvari Staru Srbiju. Sa tim krajevima treba održavati sve češće veze i negovati ljubav i sporazum između pravoslavnih i katolika. Njihovo ujedinjenje u obliku "državnog sojuza" ima se izvršiti pod vođstvom Srbije i nasledne dinastije Karađorđevića. Preko Bosne može se onda uticati i na Dalmaciju i Hrvatsku.

U tom programu prvi put je iznesena misao, da Srbija, u interesu svoje trgovačke emancipacije od Austrije, treba tražiti svoj izlaz na more. To bi bio Ulcinj, s putem preko Skadra. Zahovu podužu glavu o odnosu Srbije prema Hrvatskoj Garašanin je izostavio nalazeći očevidno, da ona ne može ući u prvi plan rada. Nije se mnogo zadržavao ni na Srbima iz Srema, Bačke i Banata, iako je priznavao da tamo treba više raditi na vezama.

Činio je to s toga, što je bio svestan da Srbija sa svojom malom snagom ne može u isto vreme delovati i među podanicima Turske i među podanicima Austrije. Sem toga, nije moglo biti mudro izazivati podozrenje Austrije dok se ne postignu neki uspesi u Turskoj.

Garašanin je odmah i počeo rad u označenom pravcu, a posebno u Bosni. Naročito je našao odziva među franjevcima, koji su tih vremena vodili vrlo oštar spor sa svojim biskupom fra R. Barišićem. Antiaustriski raspoloženi fra Ivan Jukić, jedan od najaktivnijih članova toga reda, bio je vrlo blizak Beogradu, a fra Martin Nedić je pevao pesme u slavu ustavobrnitelja.

Njihovi ljudi tražili su podrške u toj borbi kod srpskog kapućehaje u Carigradu i dobijali su je. Radilo se isto tako i u Staroj Srbiji i severnoj Albaniji. Hrvati su 1844. god. pokrenuli u Beogradu svoj list Branislav, a njihov vođa Ljudevit Gaj imao je tesnog dodira sa vladom.

Isto

Režim ustavobranitelja imao je velikih protivnika. U spoljašnjoj politici osećalo se, da nema punog naslona na Rusiju, a i kod Austrije se nailazilo na dosta teškoća. Knez Mihailo, kao i knez Miloš, nisu mirovali. Upozoravali su na pogreške nove uprave i narod u zemlji i susedstvu i kabinete velikih sila.

Pripremali su i bune i prepade, ali bez mnogo uspeha. Od njih je najviše zapamćena Katanska buna iz 1844. god. Nju je izveo Stevan Jovanović Cukić, koji je 22. septembra sa dvadesetak drugova, preobučenih u katane, prešao Savu i upao u Šabac. Posle prvog iznenađenja, kad su se buntovnici dočepali glavnih državnih zgrada, vlasti su brzo organizovale protumere. Cukić je iz Šapca, s nešto novih drugova, pošao u Podrinje, zauzeo Loznicu, i krenuo prema Valjevu. Ali ga je nedaleko od Valjeva sačekala vojska koju je vodio prota Matija Nenadović i razbila ga je potpuno. Posle toga je došao Vučić, koji je vrlo svirepim merama uspostavio red ali uveo i pravu strahovladu partizanskog režima.

Srbi iz ostalih krajeva bili su na strani novog kneza Aleksandra.

Prednjačio im je mladi vladika crnogorski, poznati pesnik Petar II. On je obožavao Karađorđa i njegov smeli podvig. Ispevao mu je tri pesme, od kojih je najznačajnija posveta njegovom glavnom i najboljem delu Gorskom Vijencu Prahu oca Srbije. Samom knezu Aleksandru pisao je 1843. god., da je njegov dolazak na presto "praznik najdraži njihovim dušama, bez isključenija celome Srbstvu od maloga do velikoga. A meni draže i milije od ijednog srbskoga sina". On je prvi počeo upućivati crnogorsku omladinu da se školuje u Srbiji. Učinio je sve što se onda moglo, da odnosi između dve srpske kneževine budu što prisniji.

Iz Vojvodine priličan broj srpskih boljih književnika prešao je u Srbiju i radio tamo, kao Jovan St. Popović, Jovan Hadžić, Đorđe Maletić, Jovan Stejić i dr.; Karađorđevac je bio i Sima Milutivnović Sarajlija.

U to vreme Srbiji se obraćaju i prvi Srbi katolici iz Dubrovnika. Matija Ban stupa u srpsku službu, a Medo Pucić daje svoje spev Kara-đurđevku sa jasnim raspoloženjima.

Obrenovići su stvorili jednu malu grupu svojih pristalica u Beču zahvaljujući, u glavnom, davanju pomoći i stipendija. Vuka Karadžića označavali su kao njihova čoveka, ali on je to bio samo po nevolji. Ostao je s knezom Milošem, iako ga nije voleo, zato što mu je taj davao novčane potpore i što su ga prijatelji kneza Aleksandra bili jedno vreme odbili. Sem njega, uz kneza Mihaila su bili, kao njegovi pitomci ili kućni učitelji, Đura Daničić i Branko Radičević.

Isto

Toma Vučić Perišić

“Ja se ne bojim nikoga, ni knjaza ni Saveta, ni popečitelja ni mitropolita, i niko ne treba da se boji nikoga, mi smo svi ravni, što je knjaz to je i svinjar, što svinjar to i savetnik, što savetnik to i terzija, što terzija to i sudija, što sudija to i ja, svi smo mi jednaki: ne treba da se samo jedan greje na suncu, a svi mi stojimo u 'ladu... Ja se ne bojim nikoga, samo se bojim Ustava, pa to ću reći i knjazu Mihailu kao što sam govorio njegovom ocu... nek niko ne misli da knjaz može da čini u zemlji što hoće; on mora da sluša narod i čini ono što narod hoće i zapoveda.”

Iako je tema postavljena sa čudnom kvalifikacijom problema ("loša strana"), a ni i u uvodnom postu nije najsrećnije pojašnjeno oko čega bi priča trebalo da se razvija, pošto je reč o periodu naše istorije u kojem je započeto stvaranje pravne države, nastojao sam da iz nekoliko izvora "izvučem", po mom mišljenju, osnovne činjenice koje daju mogućnost razvoja rasprave u više pravaca.

Gradjanski zakonik

Ja bih, za početak, pokušao da pažnju učesnika u priči usmerim na najveći kvalitet ustavobraniteljskog režima – postavljanje osnova pravne države usvajanjem Gradjanskog zakonika 1844. godine, koji je u Srbiji primenjivan skoro sto godina, a važio je i za krajeve koji su pripali Srbiji posle Berlinskog kongresa, odnosno balkanskih ratova ( bivši okruzi: kumanovski, skopski, bitoljski, ohridski, tikveški, bregalnički, tetovski, prizrenski, kosovski, belopoljski, metohijski).

Rad na donošenju Srpskog građanskog zakonika inicirao je knez Miloš koji je uz pomoć austrougarskih vlasti angažovao pravnika i književnika Jovana Hadžića na izradi građanskog zakonika.

Hadžić je u izradi SGZ koristio Austrijski građanski zakonik u skraćenoj verziji i uz unošenje instituta običajnog prava Srbije izradio nacrt SGZ koji je prihvaćen od strane zakonodavne komisije i proglašen Zakonikom 25.03.1844. godine.

Prvobitni tekst zakonika više puta je menjan i dopunjavan (1864, 1872. i 1911).

Od 1945. godine pojedine odredbe SGZ su primenjivane kao pravna pravila imovinskog prava na osnovu Zakona o nevažnosti pravnih propisa donetih pre 06.4.1941. godine i za vreme neprijateljske okupacije od 25.10.1946. godine i to samo ukoliko nisu bile u suprotnosti sa pozitivnim propisima i načelima ustavnog poretka FNRJ i njenih republika.

Dugogodišnja primena SGZ je značajno uticala na razvoj pravne misli i svesti i zbog toga će ostati trajni spomenik naše pravne nauke.