daniltche
Zainteresovan član
- Poruka
- 139
Veceras sam sedeo sa porodicom u restoranu Sindjelic u Beogradu i uzivao u omiljenom vinu i drustvu. Kao i skoro svaki put kada sam bio u tom restoranu, sala je bila skoro prazna i to, kao i pristojna hrana i ljubazni kelneri uz ne tako losu muziku naterali su me da pomislim da bi to bilo idealno mesto da dovodim mnogobrojne poslovne partnere iz sveta sa kojima saradjuje moja firma bazirana u Engleskoj. Cak sam pomislio da zanemarim iskustvo od proslog puta kada su sto do nas sedeli mnogobrojni polupismeni predstavnici srpske estrade i kvarili ugodjaj svima ostalima svojim izlivima primitivizma. Ipak su moji gosti svetski poznati reziseri, scenografi, plesaci, glumci, muzicki producenti i uopste ljudi koje ne uzbudjuju kvazi zvezde lokalne scene poput nase. Oni ne nose odela koja su dizajnirana iskljucivo sa idejom da svako zna koliko kostaju i njih zanimaju mesta gde mogu da se osecaju lepo i opusteno, a ne ugrozeno malogradjanstvom i osobama koje manjkaju svime sem kompleksom vise vrednosti.
Elem, pisem sve ovo jer sedeo sam tako i razmisljao dok se moj dvogodisnji sin igrao sa decakom koji se sedeo za susednim stolom. I za malo da sve bude kako treba i kako sam zamislio kada mi je dok sam ustao da umirim sina koji se zaneo u igri i postao glasan, prisao covek u skupom odelu sa cigaretom u ruci i rekao: "Gospodine, ja sam vlasnik ovog restorana i ako se ova deca ne smire ja cu morati da vas zamolim da napustite restoran." Da li od kulovskog pristupa, drskog tona, ili jednostavno od primitivnog nacina da se gost zamoli da umiri dete jer se ostali gosti zale na buku, ali sigurno i zbog toga sto mi je rekavsi sta je imao demonstrativno okrenuo ledja i otisao, nisam znao sta da uradim vec sam kelnera zamolio za racun, platio i otisao.
Malo je reci da je to poslednji put da smo ja ili neko iz moje porodice bili gosti tog restorana. Ostavicu skupo obucenog vlasnika da uziva u svom praznom restoranu povremeno pocastvovanom posetom cenjenih umetnika srpske estrade a ja, moja porodica i prijatelji cemo se povuci na neko manje popularno, ali svakako mnogo prijatnije mesto gde vlasnik ima obrazovanja i kulture sigurno vise od prosecnog ulicara a samim tim znatno vise od vlasnika restorana Sindjelic.
Elem, pisem sve ovo jer sedeo sam tako i razmisljao dok se moj dvogodisnji sin igrao sa decakom koji se sedeo za susednim stolom. I za malo da sve bude kako treba i kako sam zamislio kada mi je dok sam ustao da umirim sina koji se zaneo u igri i postao glasan, prisao covek u skupom odelu sa cigaretom u ruci i rekao: "Gospodine, ja sam vlasnik ovog restorana i ako se ova deca ne smire ja cu morati da vas zamolim da napustite restoran." Da li od kulovskog pristupa, drskog tona, ili jednostavno od primitivnog nacina da se gost zamoli da umiri dete jer se ostali gosti zale na buku, ali sigurno i zbog toga sto mi je rekavsi sta je imao demonstrativno okrenuo ledja i otisao, nisam znao sta da uradim vec sam kelnera zamolio za racun, platio i otisao.
Malo je reci da je to poslednji put da smo ja ili neko iz moje porodice bili gosti tog restorana. Ostavicu skupo obucenog vlasnika da uziva u svom praznom restoranu povremeno pocastvovanom posetom cenjenih umetnika srpske estrade a ja, moja porodica i prijatelji cemo se povuci na neko manje popularno, ali svakako mnogo prijatnije mesto gde vlasnik ima obrazovanja i kulture sigurno vise od prosecnog ulicara a samim tim znatno vise od vlasnika restorana Sindjelic.
