Anegdote

Dajte neke anegdote nasih kraljeva, diplomata, vojnika, generala itd itd...

Molim vas...

Hm, nekada davno sam chuo jednu... (pitanje je koliko je to tacno, al ajde)
Kako je Milosh reshavao pitanje homosexualizma u Srbiji...
Napuni bure sas gowna i ubaci lika... postavi ispred par njih da mu pucaju u vugla... ako nece da ga strefi - mora da zaroni... i tako par puta... Onda ga izvadi napolje pa mu kaze: - E, vidish, tako je i njemu u doopetu...

^^^^
xaxaxax

Haj nek se čuje, čuje,
haj nek se zna,
da je mlada partizanka
Tita jahala.

Šakal:

Hm, nekada davno sam chuo jednu... (pitanje je koliko je to tacno, al ajde)
Kako je Milosh reshavao pitanje homosexualizma u Srbiji...
Napuni bure sas gowna i ubaci lika... postavi ispred par njih da mu pucaju u vugla... ako nece da ga strefi - mora da zaroni... i tako par puta... Onda ga izvadi napolje pa mu kaze: - E, vidish, tako je i njemu u doopetu...

Kliknite za proširenje...

Hahahahaahah. Odakle ti to, zivota ti?

Ево прилог од мене.

Никола Пашић

Како је лист "Балкан" писао о Председнику владе, позивајући се на "осећај за сатиру", у нади да ће скупљене (а можда и измишљене?) анегдоте о Председнику бити читаоцима "лаке и пријатне", јер Председник у јавни живот "уноси један особит хумор".

У Спору два радикалска првака требало је да пресуди Никола Пашић. Прими првога, саслуша га пажљиво, и каже му:

- У праву сте, господине!

Прими другога, саслуша и њега пажљиво, па му каже:

- У праву сте, господине!

Секретар који је ту био присутан, не издржа:

- Али, господине председниче, како сте могли једном да кажете како је у праву, и другом да кажете како је у праву? То нема смисла!

А Пашић, кажу, погладио је браду:

- Момче, и ти си у праву!


Било како било, нико се на политичкој сцени није одржао тако дуго као Баја - а мало који политичар се својим занатом("политика је *****", каже стара српска изрека) бавио у тако компликованим временима, уз тако много политичких непријатеља и - са тако мало јавно изречених речи.

Пашићева ћутања била су речитија од брилијантних, запаљивих и бомбастих говора оних који су имали потребу коју, изгледа, Пашић није имао - да засењује простоту.

"Зна Баја шта ради", говориле су његове присталице, чак и кад Баја нит зна, нит шта ради.

"Баја једно каже, друго мисли, а треће уради!", гунђали су они који никако нису успевали да га истерају на чистину.

А његова узречица:"Може да бидне, не мора да значи", и дан-данас може се чути у српским кафанама, као својеврсна интерпретација Ајнштајнових теорија о релативитету, примењених на ствари обичне и свакодневне.

Најзад, не треба заборавити да је Никола Пашић послужио као модел Радоју Домановићу, за једну од најбрилијантнијих приповедака српске књижевности -"Вођу", у којој народ иде за"мудрим" старцем који ћути, све док, попадали на дно понора, не открију да је вођа слеп!

А једна анегдота из Ниша - где је Пашић примио неког француског новинара, испричавши му ствари које су мирисале на европски политички скандал - каже како је, упитан, узгред, за крај, о личним и породичним стварима, Баја, мртав хладан, рекао погрешно име своје супруге. А на чуђење присутних, кад су новинара испратили, мирно објаснио:

- Па, кад сутра избије скандал, ја ћу да кажем како је штампа све измислила - ево, новинар не зна ни како ми се жена зове!

Овом приликом преносимо неколико лепо илустрованих анегдота из листа"Балкан", које је скупио и прибележио, аутор већ познат нашим читаоцима - Никац од Ровина, један од сарадника Бранислава Нушића. Његовом сатиричном перу, које је тако лепо"шиљио" на записницима из црногорског парламента, није измакао ни Пашић, нарочито његова позната особина да, као човек са југа, Пашић никад није научио баш правилно да говори књижевни српски, и друга - да ретко и тешко памти имена, и трећа да врло често, расејан, не слуша људе шта му говоре, а не ретко говори шта било, као онај Индијанац из једног култног филма, који се зове Нико, зато што"говори много, али ништа не каже".

Шта је Пашић рекао, кад је у"Балкану" видео ове, злобом зачињене"хуморе и спрдње" чији је био главни јунак - не знамо. Али, можемо да претпоставимо да би реченицу почео, као обично:

- Овај... знаш... јесте...




Пашић и пок. краљ Петар

ИЗЛАЗ НА КОЈИ СЕ НЕ ИЗЛАЗИ

Чини ми се да је то било неђе у 1905. години. Била министарска криза и Краљ био поверио састав кабинета Пашићу. После дугог конферисања са политичким првацима, дошао Пашић да Краљу реферише о ситуацији.

- Каква је ситуација, господине Пашићу? упита га Краљ Петар.
- Овај... онај... Величанство... ситуација је потешка и влада не може да бидне... овај... него морамо ићи у изборе на народ - одговори Пашић.
- Ама зар опет избори, ако Бога!? Зар нема другог излаза? - рече краљ Петар који није волео честе изборе.
- Овај... Величанство, јесте.. знаш... има излаз, али неће да изађемо - одговори Пашић.



Пашић и новинар Барби

ТАЧНО ИЗМЕЂУ 8 И 12

Сусрео се Пашић са дописником париског "Журнала", новинаром Барбијем, и здравили се.

- Молим Вас, господине министре, ја бих желео да говорим Вама о једној хитној ствари! Молим Вас, кад могу доћи к Вама? упита г. Барби.

Пашић се мало замисли и после неколико тренутака рече:

- Овај... јесте онај... знате најбоље дођите сутра! -
- У колико сати? - упита Барби.
- Овај... најбоље дођите, тако, знате... дакле, али само тачно најбоље између 8 и 12 на подне! - одговори Пашић.

Пашић и Милан Ракић

У ПОЛИТИКУ НЕМА ПЕВАЊЕ

Када је песник Милан Ракић први пут ступио у дипломацију, отишао је и представио се Пашићу.

- Овај... знаш онај... ја сам чуо да ти певаш песме у певање, али јесте онај... у спољну политику нема певање... него има да чуваш све у државну тајну, као што девојка има да чува... овај...пре него што се уда онај... одговори му Пашић.


--------------------------------------------------------------------------------
Пашић и неколико хоyа

НАШИ НОВИ ПОПОВИ

Одмах по освојењу Скопља ушао у варош и Пашић. Улицама велики врвеж светине. Пашић се десио у једној огромној гомили народа. У близини његовој стоје десетак хоyа и Пашић хоће да разговара са њима. У том часу прилази један његов секретар и нешто му шапће на ухо.

- Овај... добро, сад ћу ја доћи, само да се питам са овим нашим новим суграђанским поповима! - рече Пашић показујући на хоџе.


--------------------------------------------------------------------------------
Пашић о попу Н. Јовићевићу

ДО 101 И НАЗАД

Најчеститије име српског националног радника у Македонији, било је и остаће име славног попа Николе Ј. Јовићевића - Црногорца.

Године 1901. турски суд осуди попа Николу на 101 годину робије и спроведе га у Азију.

Када је за то сазнао пок. Света Симић као шеф наше пропаганде у Македонији, оде код Пашића и саопшти му:

- Господине Пашићу, добио сам извештај да је турски суд осудио на 101 годину робије нашег заслужног борца попа Николу Јовићевића.
- Овај, како? - зар 101 годину?! - упита Пашић чудећи се!...
- Јест! - Одговори Симић.
- Е, овај... знаш, онај... то је много, него овај, гледаћемо да он нешто све не издржи! - рече Пашић.


--------------------------------------------------------------------------------
Пашић и Бора Продановић

А ТИ НИСИ ОНАЈ ШТО ЈЕ ПОГИНУО

И Бора Продановић пошао једнога дана да моли Пашића да би добио мало запослице.

- Овај... како се ти зовеш? -Еупита га Пашић.
- Ја сам Бора Продановић! - одговори он.
- А... овај ти си Јашин, је ли? - упита га Пашић.
- Јесам! - одговори Бора.
Пашић малко застаде па ће опет:
- А ти ниси онај што си погинуо!...
- Нисам ја погинуо још ни једном! одговори му Бора.
- А... јесте, ти си још млад... има време и за тебе и мога Раду... ви сте добра деца! - рече Пашић.


--------------------------------------------------------------------------------
Пашић о Брани Нушићу

КОЊ НА СОКРАТУ, ПИСАЦ НА КОЊУ

За време анексије Босне и Херцеговине, Брана Нушић био је на познатим демонстрацијама, па у одушевљењу јашући на коњу, утера га у Министарство спољних послова.

Истога дана, пред вече, посети Пашића др Мика Поповић, исприча му ток демонстрација и рече:

- Ово је, господине Пашићу, прилично неозбиљно.. ето, молим вас, Брана Нушић на коњу улетео у Министарство спољних послова.
- Овај... зар на горњи спрат!? - упита Пашић зачуђено.
- Јесте, молим Вас! - опет потврди др Мика.
- Овај... знаш.. ја сам знао да он добро пише књиге, али овај... може да јаше коња, то нисам знао...


--------------------------------------------------------------------------------
Пашић у униформи

ТИ ЛИ СИ, ЈА ЛИ САМ

Почетком Балканског рата и Пашић обукао војничку униформу и поставио шајкачу. Изгледао је врло лепо.

У Скопљу пред црквом Светога Спаса, сусреће Пашић Велизара Јанковића и пита га:

- Овај... ти ли си, деме?
- Ја сам! - одговори Велизар.
- Овај... јесте, знаш... ја обукао униформу, па не могу да те познам! рече му Пашић.


--------------------------------------------------------------------------------
Пашић о експлозији у Битољу

ПОГИНУЛИМА ДА СЕ ПОМОГНЕ

Начелник Министарства иностраних дела др Мирослав Јовановић улази код Пашића и саопштава му:

- Господине председниче, сада баш стиже вест да се догодила ужасна несрећа!... тамо је упаљена муниција... експлозија је ужасна... штета огромна, а и жртава има много!...
- Е, овај... знаш није добро... него, овај... знаш, наредите да бега од експлозију далеко, па ћемо после видети ко је погинуо па да му се помогне! - одговори Пашић.


--------------------------------------------------------------------------------

Пашић и Митрополит Димитрије

ЗДРАВЉЕ ВЛАДИКИНЕ СУПРУГЕ

Био дошао Митрополит Димитрије у Двор да Њ. В. Краљу честита Нову годину. Мало затим дошао и Пашић, па видећи митрополита скиде цилиндер, приђе му са осмехом, пружи руку и рече:

- Добар дан, Ваше височанство!... Како је госпођа са здрављем? -

Митрополит збуњен принадлежностима Височанства и Госпође, вештачки се закашља и без одговора остави г. Пашића.


--------------------------------------------------------------------------------
Пашић и Лаза Марковић

А ШТО ТРАМВАЈ ДА НЕ СКРЕНЕ

После повреде коју је Пашић добио приликом судара његовог аутомобила са трамвајем, дошао Лаза Марковић да обиђе Пашића и упита га:

- Ако Бога, господине председниче, како се то догодило?... па зар шофер није могао окренути ауто на другу страну!?...
- Овај... јес' знаш... шофер је ишао мало побрзо, па није могао... него знаш, онај... трамвајyија је требао да окрене на другу страну!... одговори Пашић.


--------------------------------------------------------------------------------
Пашић и Марко Трипковић

ТИ ДА УВАТИШ ВЛАДУ

На један дан раније него што је сиромах Трипковић први пут, ни крив ни дужан, образовао владу, позове га Пашић на интиман и врло важни разговор.

- Овај... знаш, Марко, јесте... молим те, ја сам био у Двору и овај... знаш, ти ћеш да уватиш владу и тебе ће да се јаву сви министри у кабинет. Ти ћеш да владаш као председник на прелазни кабинет, вамо овај... Марко, молим те да о томе ништа никоме не говориш... - рече му Пашић.


--------------------------------------------------------------------------------
Пашић и Коло срп. сестара

СЕСТРЕ СУ НАША БРАЋА

Неколике госпође Кола српских сестара дошле код Пашића да га замоле за извесну помоћ у погледу окрепљења неке цркве у Македонији.

- Овај... јесте онај... српске сестре су наша браћа из хуманитарних послова за пропаганду и овај... онај треба да раде солидарно, а не да се цепају... одговорио је Пашић.


--------------------------------------------------------------------------------
Пашић о смрти пок. С. Костића

ДРУШТВУ ЈЕ СВЕ ЛАКШЕ

Дошао Сретен Којић код Пашића да му саопшти тужну и непријатну, вест о смрти радикалског првака Симе Костића, адвоката из Крагујевца.

Господине Пашићу, сад овог часа примих депешу из Крагујевца... јављају и да је умро Сима Костић! - рече Сретен.

Овај... Сима умро!? ... О... овај... а је ли умро сам? - упита Пашић.


--------------------------------------------------------------------------------
Пашић о Степи

НЕКА БУДЕ ПУТНИК

После славне битке на Церу, када је Степу требало произвести у чин војводе, Пашић је рекао ово:

- Овај... јесте... и ја сам за то, да Степу произведемо за Путника!...


--------------------------------------------------------------------------------
Пашић и пок. Вуле Јанковић

НАДЛЕЖНИ РЕСОР

Чини ми се да је било баш онога дана када су чланови Владе ушли у Битољ.

Покојни Вуле био је тада ађутант министра војног Раде Војовића. У једном згодном часу приђе Вуле Пашићу и представи му се:

- Господине председниче, дозволите да Вам се представим: ја сам артиљеријски мајор, ађутант министра војног, Вукашин Јанковић!
- Па... овај... кажи ти то министру војном! - рече му Пашић.


--------------------------------------------------------------------------------
Пашић и Миленко Чабрић

КАФАНСКИ ПОСЛАНИЦИ

Већ толико година Пашић никако не може да погоди проф. Миленка Чабрића - не зна: да ли је Миленко посланик, да ли темељ, да ли преписач или стенограф, да ли кафеyија у бифеу!?

Једнога дана позове Пашић Чабрића, а овај: батац! право у представништво.

- Извол'те, господине председниче!
- Овај, онај... знаш, има овде један Црногорац из Босну... човек и сиромах па, овај... знаш прими га тамо код тебе, да бидне или послужитељ или у кафану посланик - нареди му Пашић.


--------------------------------------------------------------------------------
Пашић о ћирилици и латиници

ТЕШКО ЈЕ ЛАТИНИЦОМ ГОВОРИТИ

На једној радикалској конференцији, на којој се, поред осталих дечака, говорило и о томе: да ли да се у новој државној

заједници узме ћирилица или латиница,

Пашић се изјаснио овако:

- Овај... јесте знате... оне су све три добре и ова Ћирићева и латинска, само овај... знате... овај за нас старе то је мало тешко да научимо говорити латиницом!


--------------------------------------------------------------------------------
Пашић и Велизар

СНЕЖНО ПУТОВАЊЕ

Била зима и падао велики снег. Пашић био у своме кабинету и кроз прозор посматрао, како падају крупне пахуљице снега.

У томе часу улази к њему Велизар, министар привреде.

- Овај... дете, пада ли снег тамо у министарству привреде? - упита га Пашић.


--------------------------------------------------------------------------------
Пашић и син пок. Станка

НИЈЕ МИ О ТОМЕ ГОВОРИО

На неколико дана после смрти радикалског првака Станка Петровића, нађе се Пашић са његовим сином Михаилом.

- Овај... а покојни Станко умре, је ли! - упита Пашић.
- Јесте, господине Пашићу - одговори му Михаило.
- Овај... Бог да му опрости... знаш... он је ту скоро био у Београду, али ми ништа о томе није говорио!... - рече Пашић.


--------------------------------------------------------------------------------
Пашић о кумановској победи

СТРАТЕШКИ ГЕНИЈЕ

Саопштио ђенерал Бојовић Пашићу, да су Турци строго тучени на Куманову и да бегају у највећем нереду.

Пашић направи блажено лице и упита:

- Овај... па, молим вас, где бегају Турци сада?
- Бегају у правцу ка Битољу! - одговори ђенерал Бојовић.
- Па, овај... молим, шта ће они у Битољ, кад ви кажете и ми у Битољ?! - задивљено упита Пашић.


--------------------------------------------------------------------------------
Пашић о православљу

СЛАТКО ПРАВОСЛАВЉЕ НИЈЕ ЛОШЕ

Наш посланик у Прагу разговарао са Пашићем о великом покрету који се у Чехо-Словачкој осећа за православљем.

- Па овај... јесте... знате... није лоше бити у православље!... Само Ви треба то да видите са господином патријархом... знате, а што се мене тиче ја ћу остати у православље и учинити што се може!


--------------------------------------------------------------------------------
Пашић и Светозар Томић

ЈЕ ЛИ РАВНО КУЛТУРНО ПОЉЕ

Светозар Томић, професор и бивши инспектор Министарства просвете за Косовску област, дошао је у Београд и пред Калемегданом сусрео Пашића, поклонио му се и поред партијских ствари прешао и на културно-националне прилике на Косову, па му, између осталог, рекао:

- Господине председниче, ја Вас молимда заложите свој високи ауторитет и да се у овоме крају на културном пољу поклони више пажње!

- А овај... молићу је ли то културно поље веће од Косовског? - упита Пашић.
http://www.pogledi.rs/diskusije/viewtopic.php?t=7107

Ala je bio pogubljen....

Beogradjani su se salili da bi epitaf na njegovom grobu trebalo da glasi: Sahranio sam 3 kralja, a cetvrti je pokopao mene iz straha da i njega ne strpam u grob!

Crnogorci o težini Zemlje

Sjedio kralj Nikola pod Brijestom kao obično, okružen glavarima i narodom. Čitajući novine, nešto je mislio i smijao se. Upita ga jedan vojvoda: Molim te, gospodare, kaži nam šta je to toliko smiješno u te novine.
- Kako što, ljudi, kad eto su izračunali koliko je Zemlja teška. Dok je Kralj o tome razgovarao i objašnjavao, upade mu u riječ jedan seljak: Vala, gospodare, mogu vjerovati u pisanje novina, eto, one, fala Bogu svašta pišu. Vjerujem i u kilograme, ali se čudim koliki je bio taj kantar, a još mi je za više čudo, od čega ga je objesio kad je Zemlju mjerio!

*****
Kraljeva kletva

Jedan Crnogorac je bio toliko dodijao kralju, da ga je jednog dana prokleo:
- Bog ti dao najbolje dvore i najgore susjede!
Jedan od dvorjana zamoli kralja da mu to rastumači. Tada će mu Kralj:
- Od rđava susjeda ne mili se živjeti čovjeku, a takve dvore nije u stanju niko da kupi.

*****

Knjaz Nikola i serdar Mujičić

Serdar Mujičić iz Oputne Rudine bio je poznat kao vrlo duhovit i pametan čovjek, a naročito je volio šalu i priču. Na jednom skupu Crnogoraca na Cetinju knjaz Nikola će reći serdaru:
-Serdare, dobar si čovjek! Božja ti vjera! i mio si mi i znaš šta, namislio sam ti darivati jedan čitluk nasred Gacka. (Gacko je tada bilo pod Austrijom).
-Možeš mi darivati i Beč, gospodaru!-
-Ti se, serdare, kanda sa mnom rugaš! reče knjaz.
- I ti, gospodare, sa mnom, reče serdar, a ja još nikada nijesam vidio da se kroji koža na živom međedu.
Knjaz izvadi sat da vidi koja je ura, a serdar ga upita:
-Koja je ura, gospodaru?
-Deset manje deset, reče gospodar.
-Pa to je do đavolje, gospodaru.
Otada osta poslovica: Đavolja ura kao u serdara Mujičića.

******

Kralj Nikola među đecom

Došao kralj Nikola u Podgoricu, uzjahao bijeloga hata i sam, bez pratnje, jaše kroz podgoričke ulice. Narod ga sa svih strana pozdravlja, skida kape i duboko se klanja. Neki pristali, idu za njim, a naročito đaci koji u taj čas bijahu izašli iz škola. Kod obale Nemanjine, kralj stade. Narod ga opkoli.
- Učite li kako, đeco?
- Učimo dobro, gospodaru! - zagrajaše đaci sa svih strana. Kraljev hat nema mira, pomiče se tamo amo a narod se uvija i čini mu mjesto.
- A da, što više volite: pare ili školu?
- Više volimo školu! - ču se nekoliko glasova.
Kralj zavuče ruku u dzep od dolame, izvuče pregršt srebrnih perpera i prosu ih među đecom. Nasta vrisak i jagma za novcem. Kralj se smije, a smiju se i ostali. U toliko kralj namjerno ispusti bijelu rukavicu iz ruke, koja pade konju među noge. Niko se ne sjeti u taj čas da je pridigne. Jedan đetić kao munja provuče se između konjskih nogu, dohvati rukavicu i pruži je kralju.
- Čiji si ti, mali?
- Ivanović, iz Kuča.
- Boga mi - odgovori kralj - ne znam kakav ćeš biti trgovac, ali, izgleda, dobar čovjek i junak - i pruži mu zlatni napoleon.

*****

Podgorički pjesnik i kralj Nikola

Jedan podgorički pjesnik, musliman, napisao ovakvu molbanicu kralju Nikoli!
Ja sam unuk Osman-kapetana,
Tražim od vas ona svoja prava,
Spram zasluga i današnjeg stanja,
Bar da budem glavar na sto glava,
Da vidite novog pamećara
Kako služi svojega vladara.
Kralj je odgovorio na ovoj molbanici:
- Ne bestijaj, beno!

*****

Knjaz Nikola i diplomata

Jedan strani diplomata na kraju svoje posjete Crnoj Gori u razgovoru sa knjazom Nikolom iznosi svoje impresije i, pored ostalog, kaže:
- Veličanstvo, lijepa vam je ova zemlja, samo kad bi bila malo bogatija, kad bi imala šta da izvozi.
Knjaz je bio zatečen ovakvom opaskom, ali se brzo snašao i odgovorio:
- Da, gospodine, ali vi nemate u vidu moje šćeri.
Knjaz Nikola je imao devet ćerki, sve su bile naočite i obrazovane i nekoliko njih se udalo na evropske dvorove.

*****

Kralj Nikola i njegova majka

Nikad kralj Nikola nije mogao ni sanjati da će postati vladar, a njegova majka još manje. To su bila ona mirna doba kad se u Crnoj Gori živjelo, što se ono kaže, o „suhoj kori hljeba”.
Zar nije bilo koji put kada je mati zaprijetila malome Nikolici da ćikne jarad u pašu i da ih priučava, a ona da pođe na baštinu da praši urmetin.
Pošto je mali Nikolica postao veliki vladar, došlo je doba i njegovoj majci da počine i sve brige da odagna od sebe.
Jednoga jutra knjaz je pošao u baštu da se prošeta, kad tamo: njegova majka sadi zelje. Kad je knjaz vidio, od srca se nasmijao i rekao: „Ajde da Bog - da ti se zelje osušilo!”.
Majka to nije uzela u obzir, ali knjaz nije htio mirovati, već uveče, pošto je starica večerala i pošla na spavanje, naredi perjaniku da dobro zagrije jednu količinu vode i da polije zasađeno zelje.
Poslije nekoliko dana pošla je starica da pregleda svoj rad, kad ima šta viđeti - zelje usahnulo! Stara se prekrstila od čuda i rekla:
„E, eto i Bog sluša moga Nikolu!”

*****


Zalaganje Filipa Pejovića za kralja Nikolu

Godinu dana pošto je Austrija okupirala Podgoricu, a kako u svakoj pšenici ima kukolja, tako se i među podgoričkim muslimanima našao jedan, koji zapjeva:
- „Kralj Nikola ukra vola,
pa uteka preko mora”!
Ču to, sad već poč. Filip Pejović, državni majstor, inače vrlo čestit čovjek, pa pošao kod zapovjednika vojske, kazao mu što je čuo, izvadio kesu s novcem i rekao:
- Gospodine, ja sam došao da platim toga vola i Vas da zamolim da naredite da se više ta pjesma ne pjeva.
I, zaista, odnosna pjesma, pričaju, nije se više nikad zapjevala.

*****

Pozdravljam te, sinje more...

Šetao kralj jednoga ranog jutra pored obale mora, negdje blizu svoga dvorca Topolice, pa opazi nekog dječaka kako kupi suvarke pored same obale i nešto pjevuši. Bilo je tmurno vrijeme i vali su se približavali postepeno obali. Gotovo kao začas udarili su u obalu divljom snagom. Ovaj se dječak, misleći da je sam, nekako okuraži, pope se na jednu stijenu, diže desnu ruku uvis i jakim glasom poče da recituje:
Pozdravljam te sinje more,
Ti dolino tečna ravna
I velika prostorijo -
Željo naša preodavna!
Čuvši ove svoje stihove iz usta jednog seljančeta, kralj se razdraga i priđe dječaku.
- Đe nauči tu pjesmu, momče?
- A zar ju ti ne znaš?
- Ko bi znao sve pjesme, bolan?
- Ko ovu pjesmu ne zna, taj neka se ne broji u Crnogorce i ne vrijedi da mu se kazuje!
- More đetiću, ne ijedi se, ja sam Crnogorac, pa ne znam tu pjesmu!
- Da su takvi Crnogorci bili, ta pjesma nebi nikada bila ispjevana!
Rekavši to, mladić se okrene da kupi drva i ne obazirući se na kralja. Kralj ga pozva ponovo i reče mu ko je. Mladić se onda zacrvenio od stida i kaza da ga je bilo sramota da reče da je to pjesma kralja Nikole, jer bi tu pjesmu morao znati svaki Crnogorac, kojemu je drago more. Kralj ga je obdario, jer mu je zaista pričinio jedno rijetko zadovoljstvo, kakvih je on uistinu bio željan.

Zajam traži vraćanje

Petar je bio dvorski miljenik, pa je često posjećivao dvor. Bio je dobar i uvijek veseo. Jednoga dana kada je došao pred kralja, nije bio veseo kao obično, već ljut kao ris. Kralj ga pozove i upita za uzrok. Petar nije htio da mu kaže. Kralj je navaljivao na njega i najposlije mu Petar reče da je nuždevan za hiljadu fijorina.
- Dobro, Petre, - reče kralj i naredi te mu dadoše novac.
Poslije nekoliko dana Petar vrati zajam. Kralj ga ne primi, već naredi Petru da ga stavi u jednu fijoku od astala.
Kasnije Petar ponovo zatraži zajam, a kralj ga uputi na fijoku. Petar se tako poslužio nekoliko puta, a da kralj na to nije obraćao pažnju. Ali, jednoga dana Petar ponovo zatraži od kralja zajam.
- Eto, Petre, fijoka, pa uzmi, - reče kralj.
- Fijoka je prazna, - reče Petar.
- Zašto?
- Jer nijesam vratio!
- E, Petre, stoga se kaže: „Nije poginuo zajam no vraćanje”. Tako Petar pođe praznih šaka.

*****
Za brijanje sto napoleona

Kada je knjaz Nikola prvi put pošao u Carigrad da posjeti sultana Hamida, u pratnji mu bio je Pero Jokašev Pejović.
Knjaz s pratnjom svrati u jednu berbernicu da se obrije. Berber nije znao koga je brijao.
Pošto je brijanje bilo završeno, knjaz reče:
- Plati, Pero!
Pero izvadi novac kojim su raspolagali - stotinu zlatnih napoleona - i dade berberu.
Berber se iznenadi i stane raspitivati ko je taj veliki čovjek za čije se brijanje daje stotinu napoleona. Doznao je da je to knjaz crnogorski.
Kad su izašli iz berbernice, knjaz upita Pera:
- Šta učinje, te ostasmo bez troška?
- Čućeš sada.
Poslije dva sata cio je Carigrad znao za dolazak crnogorskog knjaza. Sve su turske i strane novine objavile njegovu posjetu sultanu Hamidu.

*****

Nepismeni pop

Pop Nikola Simović u to vrijeme dobro je stajao kod knjaza Nikole. Neprijatelji i zli ljudi došaptali Gospodaru da on ne zna ni da piše ni da čita. Gospodaru nemilo, ali ga pozva na Cetinje i upita:
- Kako ti, pope Nikola, krštavaš i vjenčavaš narod?
- Ja ka najbolje, Gospodaru!
- Kako ka najbolje, kad ne znaš čitati ni pisati?!
Pop Nikola, videći da su ga Crnogorci „potprigali”, bez mnogo pravdanja, odgovori:
- Koga sam vjenča, nije se razvjenča, a koga sam krstio, nije se poturčio.


*****

Nema dobru vištu

Prilikom vježbe u gađanju stojeće vojske na Cetinju, došao je knjaz Nikola da posmatra. Pucao jedan vojnik, ali se njegovo zrno nije nikako moglo opaziti blizu biljega. Primače mu se Gospodar i zkapita ga:
- Što je tebe, jadan, te ne pogađaš biljegu đavoljom?
- Nemam dobru vištu, šjor Gospodaru.
- Vidi, poganska sina, kako zbori, a okle si ti, jadove?
- Ja iz Njeguša, Gospodaru, pa sam stoja dvanaest godina u Škaljarima kod Kotora.
- Vuci se otolen, pa daj drugome da gađa.

*****

Lijep je Lovćen

Razgovarao knjaz Nikola sa Šutom Radonjinim o ljepoti Lovćena, pa će mu reći:
- Lijep je Lovćen, striko Šuto!
- Lijep, Gospodaru, kao da je dragim kamenom pokriven.
- Ima i drugih planina, ljepših od Lovćena.
- Ima, Gospodaru, ali kao Lovćena nema.
- Zašto?
- Zato što Lovćen ima odličnu familiju, a familija kuću stvara i podiže. Sve se sa ljudima rađa. Đe njih nema, nema ni ljepote. (Ovo se odnosi na grobnicu vladike Rada, koja je na Lovćenu).

*****

Kralj Nikola i Piper

Došao knjaz Nikola 1882. godine u Bar. Okupili se Crnogorci oko njega. Tada će jedan Piper iz gomile:
- Gospodaru, tako mi svetog Petra, mili’ si mi od moje glave.
- Ma jesam li, čoče?
- Jesi, Bog ti i Božja vjera.
- Dobro, kad je tako, ajde, pa skoči u more i udavi se, da mi i dokažeš, da me ne lažeš.
- Oću, Gospodaru.
I nesretni Piper zaleti se što ga noge služe pravo k moru. Ljudi se pogledaše ispod očiju. Knjaz Nikola primijeti i dadne mig perjanicima, te Pipera uhvatiše na obalu samoga mora i spasiše od očevidne smrti.

*****

Podijelio kao Bog

Došlo žito iz Rusije za poklon Crnogorcima. Jedan dio od toga žita dao je knjaz Nikola Suli Radovu iz Komana da ga podijeli siromašnom narodu u svojoj kapetaniji i rekao mu da tu podjelu izvrši pravo kao Bog.
- Oću, Gospodaru, baš kao Bog.
Sula je diobu ovoga žita izvršio većinom među bogatijim seljacima.
Sirotinja se protiv ovoga požalila Gospodaru i on je pozvao Sulu na odgovornost.
- Sula, ja ti rekoh da podijeliš žito pravo.
- Jesam, Gospodaru, taman kao Bog.
- Kako kao Bog?
- Tako. Kojima je on dao, i ja sam im dao a kojima on nije dao, nijesam im dao ni ja.


******

Posjekao hiljadu i šest stotina glava

Poslije boja na Fundini, skupili se glavari na Rijeci Crnojevića, kod knjaza Nikole, na sjednici i nadugo i široko razgovarali o ljutom boju na Fundini.
Knjaz se obrnuo serdaru Škrnju Kusovcu i upita ga:
- Koliko si posjekao glava na Fundini?
- Ja dvije.
- A ti, pope Đoko Pejoviću?
- Ja hiljadu i šest stotina, Gospodaru.
- Kako to?
- Tako, Ceklinski bataleon, kojim sam ja komandovao, posjekao je na Fundini tačno jednu hiljadu i šest stotina glava.

*****

Jaje sa solju najslađe

Prvog dana vladavine knjaza Nikole došao i Sula Radov, inače čuveni narodni mudrac, da pristupi Gospodaru. Bio je Uskrs. Poslije pristupanja, poveli su Crnogorci razgovor o tome šta je najslađe najprije na Uskrst pojesti. Sula reče: „Jaje sa solju” i odnese pobjedu.
Poslije godinu dana, opet po Uskrsu, Sula dođe na Cetinje, pristupi Gospodaru, koji ga iznebuha pred ostalom publikom upita:
- Sa čim, Sula?
- Sa solju, Gospodaru.
Knjaz se obradova Sulinoj duhovitosti i pamćenju.

*****

Knjaz Nikola i Osman-paša

Razgovarali knjaz Nikola i Osman paša u Parizu o ratu. Osman paša je rekao knjazu, da je najbolje udariti vojsci ispred zore.
No, kad su bili na Vučjem Dolu, Crnogorci su udarili na Turke ispred zore i do noge ih potukli. Osman pašu su uhvatili živa i doveli kod knjaza.
- Eto, vidiš da je bolje udariti vojsci ispred zore, reče mu sa smijehom knjaz Nikola. Zatim se poljubiše lice u lice.

*****

Odgovori najljepše što znaš

Kad je kralj Nikola uzeo titulu kraljevskoga visočanstva, reče Živku Dragoviću da uobičajnim načinom odgovori na pozdravne depeše stranih suverena i vlada.
- Ako bi se dvoumio-pročitaj mi je.
Sve je išlo u redu, dok dođe na red depeša iz Srbije, koja bješe dosta zakasnila, osjetljivo hladna i kratka, te je Živko pročitao knjazu, da čuje kako on misli.
- E, jadnici! Ne umiju bolje-odgovori im najljepše što znaš!

*****

Šuto Radovanov o ratu Srba i Bugara

Upita Šuto Radovanov knjaza Nikolu:
- Zna li se, Gospodaru, kakve glasove o Srbijancima i Bugarima sa Slivnice?
- Bilo je sa obadvije strane oko šest hiljada mrtvih i umirili su se. No, reci mi, da li bi tebi milije bilo da su pobijedili Srbi ili Bugari?
- Gospodaru, bliža je košulja no gunjina. Srbi su mi braća, pa bih bio radiji da su oni dobili. A, bogami, žao bi mi bilo i za Bugare, jer su i oni Slaveni.

*****

Kralj Nikola i pop Nikola

Jednoga dana sjedio je kralj Nikola na morskoj obali u Baru i razgledao more i lađe koje po njemu krstare, pa onako zanešen reći će pratnji „Ej ljudi, da se kako može, pa da sve tri vjere budu u jednu mislim, da bi se tako mnogo bolje živjelo”. Na to će pop Nikola Simović iz Bratonožića, koji se u toj pratnji nalazio, reći: „Vaistinu Gospodare, sve to može da bude i to vrlo lako”.
- A kako pope, reci i oveseli nas?
- Evo kako Gospodare: da svi postimo kao katolici, da se svi ženimo kao Turci, a u bogomolju da idemo kao mi pravoslavne vjere!

*****

Kralj Nikola i Hrvati pravaši

Prilikom odlaska u posjete bečkom dvoru kralj Nikola je prošao sa svitom kroz Zagreb. U Zagrebu su mu priredili svečan doček pravaški studenti zagrebačkog univerziteta. Kako je ideolog pravaštva dr Ante Starčević, zastupao tezu da ne postoje Srbi, nego da su to pravoslavni Hrvati, neko se iz Kraljeve svite začudi ovako svečanome dočeku u Zagrebu, pa zapita Kralja kako to da ga tako dočekaju oni koji ne priznaju da postoje Srbi. Kralj veseo zbog takvog dočeka nasmija se i odgovori:
- Vaistinu, do đavolje štete što misle da smo i mi Hrvati kad nas ovako vole i dočekuju!
- Ali, nije pravo da nas polacmane, Gospodaru!
- Ma, mi ono što jesmo to ćemo i ostati, pa makar što oni mislili o nama, i zato što oni misle da smo jedno s njima ljube nas kao braću. E, kud ćeš bolje, čoče, od toga? Bolje je da nas smatraju Crvenim Hrvatima, pa da nas dočekaju kao pravu braću, nego da nas drže za braću, a dočekuju kao neprijatelja, kao što neki drugi čine, ne čula mi se riječ?
Šta bi na to rekao vladika Rade, Gospodaru?
- Ono što sam ja rekao u ovim stihovima iz „Balkanske carice”:
- „Da je Srbin Bugarinu kao svome bratu reka: Evo moja Srbija je, a Bugarska tebi neka. A Hrvate, brate mili, tebi tvoje, meni moje. A spram tvoga dušmanina, ka Hrvati Srbi tvoje! Ti obadva kad bi Srbu rekli: Srbe, daj nam ruku! S tobom ćemo podnositi dragovoljno svaku muku, - druge ptice bi pjevale od Olimpa pa do Drave, u naravi pobrkane bi sijale misle zdrave”.

*****

Talijanski kućić

Isprosi Viktor Emanuel princezu crnogorsku Jelenu. Poslije dočeka na Cetinju, doveo ga knjaz Nikola na Njeguše, da mu pokaže svoje rodno mjesto i rođake.
Skupili se Petrovići. Knjaz Nikola im predstavlja zeta i pita, po starom crnogorskom običaju, bratstvenike:
- Hoćemo li mu dat’ đevojku, zar, što velite?
- Neka je sretno da Bog da, odgovaraju svi.
- A što si se ti barjaktaru ućutao, upita Kralj staroga alajbarjaktara Zeka Petrovića.
- Obraza mi, gospodaru, gledam dobrosrećnog zeta, nešto je malen, premalen, ma pošto je kućić neka vodi đevojku i neka mu je srećno!