vracaracc
Buduća legenda
- Poruka
- 38.315
Tog 4. maja predveče potpuno prestrašen u stan nam je banuo komšija Rade. Prigušenim glasom, gotovo šapatom, kao da to ne sme da se izgovori, promucao je: „Jeste li... čuli? Stari je... umro."
Nisam imao još ni punih sedam, ali sasvim jasno se sećam jezive tišine, praznog očevog pogleda i zbunjene majke koja je kao po komandi poskočila i uključila televizor. Ubrzo su spuštene roletne na svim prozorima u ulici, a iz stanova se čitavo veče čuo samo ledeni glas uplakanog spikera koji je besomučno ponavljao svetsku vest dana: „U Ljubljani u 88. godini preminuo je maršal Josip Broz Tito, doživotni predsednik Jugoslavije, predsednik Saveza komunista i vrhovni komandant naših oružanih snaga".
Znam da su tih dana mnogi plakali, neki čak detinje ridali i slinili, kao da im je umro neko najrođeniji, majka, otac ili brat. Pričalo se da nam preti smrtna opasnost, da vrebaju „unutrašnji i spoljni neprijatelji" i da svi moramo da nastavimo putem kojim nas je vodio drug Tito. Da sa toga puta ne skrenemo. Malo ko je tada video, a još manje njih je smelo to da prizna, da smo u stvari već bili odavno skrenuli. Ne sa puta nego iz pameti. Komunistički diktator Broz, u 35 godina svoje strahovlade, genijalno je pokazao da između čoveka i svinje nema velike razlike. Baciš im tanjir masnih pomija i oni zadovoljno ropću i valjaju se u blatu. Koliko se čovek lako odriče sopstvenog mozga i elementarnog dostojanstva, teza je na kojoj je „najveći sin naših naroda i narodnosti" doktorirao.
Znajući za podanički mentalitet svoje radničke klase i poštene inteligencije od Vardara pa do Triglava, siromašni metalac iz Kumrovca, kao da mu je to rođenjem pripadalo, zaseo je u vladarski presto na Dedinju i pružio sluđenoj gomili ono što joj je bilo potrebno. Despotsku odlučnost, aristokratsku harizmu, privid slobode i pristojnog života i snažne uzde. Okružen najgorim ulizičkim šljamom, idiotima koji su u njegovoj senci pronašli svoj rajski vrt, maršal je mislio da će živeti večno. Bajka je, međutim, imala svoj tužan kraj. Još ga gledamo.
I 30 godina po Brozovoj smrti mnogi se još nisu probudili iz lažnog sna u kome su nekada živeli. Još maštaju o vremenu komunističke opsene, falsifikovanog socijalizma, izmišljenog samoupravljanja. Još govore kako nam je troimeni austrijski kaplar omogućio američki standard. U truleži koja je bazdila neki i dalje vide zlatni sjaj. Užas.
http://www.pressonline.rs/sr/vesti/komentar_dana/story/115417/Maršalske+pomije.html
Nisam imao još ni punih sedam, ali sasvim jasno se sećam jezive tišine, praznog očevog pogleda i zbunjene majke koja je kao po komandi poskočila i uključila televizor. Ubrzo su spuštene roletne na svim prozorima u ulici, a iz stanova se čitavo veče čuo samo ledeni glas uplakanog spikera koji je besomučno ponavljao svetsku vest dana: „U Ljubljani u 88. godini preminuo je maršal Josip Broz Tito, doživotni predsednik Jugoslavije, predsednik Saveza komunista i vrhovni komandant naših oružanih snaga".
Znam da su tih dana mnogi plakali, neki čak detinje ridali i slinili, kao da im je umro neko najrođeniji, majka, otac ili brat. Pričalo se da nam preti smrtna opasnost, da vrebaju „unutrašnji i spoljni neprijatelji" i da svi moramo da nastavimo putem kojim nas je vodio drug Tito. Da sa toga puta ne skrenemo. Malo ko je tada video, a još manje njih je smelo to da prizna, da smo u stvari već bili odavno skrenuli. Ne sa puta nego iz pameti. Komunistički diktator Broz, u 35 godina svoje strahovlade, genijalno je pokazao da između čoveka i svinje nema velike razlike. Baciš im tanjir masnih pomija i oni zadovoljno ropću i valjaju se u blatu. Koliko se čovek lako odriče sopstvenog mozga i elementarnog dostojanstva, teza je na kojoj je „najveći sin naših naroda i narodnosti" doktorirao.
Znajući za podanički mentalitet svoje radničke klase i poštene inteligencije od Vardara pa do Triglava, siromašni metalac iz Kumrovca, kao da mu je to rođenjem pripadalo, zaseo je u vladarski presto na Dedinju i pružio sluđenoj gomili ono što joj je bilo potrebno. Despotsku odlučnost, aristokratsku harizmu, privid slobode i pristojnog života i snažne uzde. Okružen najgorim ulizičkim šljamom, idiotima koji su u njegovoj senci pronašli svoj rajski vrt, maršal je mislio da će živeti večno. Bajka je, međutim, imala svoj tužan kraj. Još ga gledamo.
I 30 godina po Brozovoj smrti mnogi se još nisu probudili iz lažnog sna u kome su nekada živeli. Još maštaju o vremenu komunističke opsene, falsifikovanog socijalizma, izmišljenog samoupravljanja. Još govore kako nam je troimeni austrijski kaplar omogućio američki standard. U truleži koja je bazdila neki i dalje vide zlatni sjaj. Užas.
http://www.pressonline.rs/sr/vesti/komentar_dana/story/115417/Maršalske+pomije.html
Poslednja izmena od moderatora:
