Torrente Bgd
Buduća legenda
- Poruka
- 34.549
Stotine hiljada radnika u Srbiji žive ispod praga siromaštva, primaju mizerne plate, koje pri tom kasne mesecima, strahuju od otkaza i trpe razna šikaniranja
Stotine hiljada radnika u Srbiji žive ispod praga siromaštva, primaju mizerne plate, koje pri tom kasne mesecima, strahuju od otkaza i trpe razna šikaniranja na poslu! Većina njih tvrdi da „nikada nije bilo gore", da su „bosi i gladni" i prepušteni sami sebi.
Radnici kažu da država ne čini ništa da njihov položaj popravi, pa više ne gaje ni iluzije o boljem životu. Prema podacima sindikata, u Srbiji su u nekoj vrsti štrajka zaposleni u više od 100 firmi, ali izlaz iz agonije zasad se ne nazire.
Mara Stevanović (49), radnica „Jumka" iz Vranja, prima platu neverovatnih 9.000 dinara.
- Ja sam tekstilni inženjer i radim na kontroli trikotaže. U „Jumku" sam već 30 godina. Poslednje što sam primila je 5.000 dinara, kao deo plate, i to decembarske, čisto kako bi nam zamazali oči pred praznike. I da ne bismo štrajkovali - kaže ova žena za Press.
Nikakav život
Stevanovićeva ima dve ćerke koje studiraju, a kako bi im omogućila osnovne uslove za život, šije i kod kuće.
- Kada vam plata kasni pet meseci, morate nekako da se snađete. Trudim se da redovno plaćam račune, ali onda shvatim da mi ništa ne ostane za život. Zbog toga i kod kuće šijem, pa i tu zaradim još 5.000 dinara. Iskreno da vam kažem, ovo je nikakav život - priča radnica „Jumka".
Prema njenim rečima, i rukovodstvo fabrike, ali i država, ne čine ništa kako bi zaposlenima olakšali situaciju.
- Živim lošije nego pre 10 ili 15 godina. Tada su bile veće plate, i redovnije. Nemam nikakvu nadu da će biti bolje - tužno kaže Mara Stevanović.
Ljubiša Vuksanović iz Kuršumlije, koji radi u „Metalcu", mesečno zaradi svega 12.000 dinara.
- Ni to nam se ne isplaćuje na vreme. Nismo primili platu od januara. Imam kod kuće dva studenta i ženu koja je nezaposlena. I kada budem dobio platu, ona će otići istoga dana, pošto su se računi nagomilali. Da nemam nešto zemlje, na kojoj sadim voće i povrće, bukvalno ne bih imao šta da jedem - kaže Ljubiša, i dodaje:
- Ja sam još jedan dokaz da radnici sada najgore žive, jer ovako nije bilo ni 90-ih.
Vladan Vasiljević (50) već 30 godina je rudarski tehničar „Kolubare kopovi". Glavni je poslovođa rudarskih i pripremnih radova na polju D i zajedno sa kolegama održava transportere, pogonske stanice i čisti kopove. Njegova priča je nešto optimističnija.
- Mi smo non-stop na terenu, i kad je 40 stepeni i kad je kiša. Mislim da je situacija malo bolja nego ranije. Plate su redovne, moja je 45.000 dinara. Nekada zaradim i više, do 55.000 dinara, u zavisnosti koliko ima posla. Ali, imamo pomoćne radnike koji rade i za 25.000 mesečno. Teško se živi, ali se nadamo da će biti bolje - ocenjuje Vasiljević.
Položaj radnika u Kragujevcu i čitavoj Šumadiji javnosti Srbije poznat je po štrajkovima koji su se dešavali u poslednjih nekoliko godina. Poslednji u nizu bili su u GIK-u „1. maj" i račanskoj „Zastavi elektro". Javnost je gledala fotografije radnika koji spavaju na pruzi.
Konobar za 8.000
Autolimar Goran Živanović (41), nakon 21 godine staža, imao je, bar se čini, sreću da počne da radi u „Fijatu". Za njega to, ipak, nije tako srećno rešenje.
- Moj posao je da radim svako treće vozilo koje prođe trakom. Ako kolega ode na bolovanje, radim svako drugo, a plata je ista. Čovek gubi volju, a stres je neprekidan zbog pretnji otkazom od strane šefova. Počeo sam da se raspitujem kod privatnika i za mesec dana sam dobio dve ponude za posao u struci, a ponuđena mi je i veća plata - kaže Živanović, koji je rešio da ode iz „Fijata".
Prema podacima kragujevačkog samostalnog sindikata, u Šumadijskom okrugu ovog momenta oko 1.200 radnika odlazi na posao, ali na kraju meseca kući ne donosi platu. Oni rade „na crno", što onda oduzima posao mladima koji traže zaposlenje. Zbog svega toga neki kragujevački privatnici zaposlenima u buticima, trafikama i prodavnicama daju mesečne plate u iznosu od samo 6.000 dinara, a u kafanama 8.000 dinara.
http://www.pressonline.rs/sr/vesti/u_fokusu/story/115114/Srpski+radnici+dotakli+dno!.html
Stotine hiljada radnika u Srbiji žive ispod praga siromaštva, primaju mizerne plate, koje pri tom kasne mesecima, strahuju od otkaza i trpe razna šikaniranja na poslu! Većina njih tvrdi da „nikada nije bilo gore", da su „bosi i gladni" i prepušteni sami sebi.
Radnici kažu da država ne čini ništa da njihov položaj popravi, pa više ne gaje ni iluzije o boljem životu. Prema podacima sindikata, u Srbiji su u nekoj vrsti štrajka zaposleni u više od 100 firmi, ali izlaz iz agonije zasad se ne nazire.
Mara Stevanović (49), radnica „Jumka" iz Vranja, prima platu neverovatnih 9.000 dinara.
- Ja sam tekstilni inženjer i radim na kontroli trikotaže. U „Jumku" sam već 30 godina. Poslednje što sam primila je 5.000 dinara, kao deo plate, i to decembarske, čisto kako bi nam zamazali oči pred praznike. I da ne bismo štrajkovali - kaže ova žena za Press.
Nikakav život
Stevanovićeva ima dve ćerke koje studiraju, a kako bi im omogućila osnovne uslove za život, šije i kod kuće.
- Kada vam plata kasni pet meseci, morate nekako da se snađete. Trudim se da redovno plaćam račune, ali onda shvatim da mi ništa ne ostane za život. Zbog toga i kod kuće šijem, pa i tu zaradim još 5.000 dinara. Iskreno da vam kažem, ovo je nikakav život - priča radnica „Jumka".
Prema njenim rečima, i rukovodstvo fabrike, ali i država, ne čine ništa kako bi zaposlenima olakšali situaciju.
- Živim lošije nego pre 10 ili 15 godina. Tada su bile veće plate, i redovnije. Nemam nikakvu nadu da će biti bolje - tužno kaže Mara Stevanović.
Ljubiša Vuksanović iz Kuršumlije, koji radi u „Metalcu", mesečno zaradi svega 12.000 dinara.
- Ni to nam se ne isplaćuje na vreme. Nismo primili platu od januara. Imam kod kuće dva studenta i ženu koja je nezaposlena. I kada budem dobio platu, ona će otići istoga dana, pošto su se računi nagomilali. Da nemam nešto zemlje, na kojoj sadim voće i povrće, bukvalno ne bih imao šta da jedem - kaže Ljubiša, i dodaje:
- Ja sam još jedan dokaz da radnici sada najgore žive, jer ovako nije bilo ni 90-ih.
Vladan Vasiljević (50) već 30 godina je rudarski tehničar „Kolubare kopovi". Glavni je poslovođa rudarskih i pripremnih radova na polju D i zajedno sa kolegama održava transportere, pogonske stanice i čisti kopove. Njegova priča je nešto optimističnija.
- Mi smo non-stop na terenu, i kad je 40 stepeni i kad je kiša. Mislim da je situacija malo bolja nego ranije. Plate su redovne, moja je 45.000 dinara. Nekada zaradim i više, do 55.000 dinara, u zavisnosti koliko ima posla. Ali, imamo pomoćne radnike koji rade i za 25.000 mesečno. Teško se živi, ali se nadamo da će biti bolje - ocenjuje Vasiljević.
Položaj radnika u Kragujevcu i čitavoj Šumadiji javnosti Srbije poznat je po štrajkovima koji su se dešavali u poslednjih nekoliko godina. Poslednji u nizu bili su u GIK-u „1. maj" i račanskoj „Zastavi elektro". Javnost je gledala fotografije radnika koji spavaju na pruzi.
Konobar za 8.000
Autolimar Goran Živanović (41), nakon 21 godine staža, imao je, bar se čini, sreću da počne da radi u „Fijatu". Za njega to, ipak, nije tako srećno rešenje.
- Moj posao je da radim svako treće vozilo koje prođe trakom. Ako kolega ode na bolovanje, radim svako drugo, a plata je ista. Čovek gubi volju, a stres je neprekidan zbog pretnji otkazom od strane šefova. Počeo sam da se raspitujem kod privatnika i za mesec dana sam dobio dve ponude za posao u struci, a ponuđena mi je i veća plata - kaže Živanović, koji je rešio da ode iz „Fijata".
Prema podacima kragujevačkog samostalnog sindikata, u Šumadijskom okrugu ovog momenta oko 1.200 radnika odlazi na posao, ali na kraju meseca kući ne donosi platu. Oni rade „na crno", što onda oduzima posao mladima koji traže zaposlenje. Zbog svega toga neki kragujevački privatnici zaposlenima u buticima, trafikama i prodavnicama daju mesečne plate u iznosu od samo 6.000 dinara, a u kafanama 8.000 dinara.
http://www.pressonline.rs/sr/vesti/u_fokusu/story/115114/Srpski+radnici+dotakli+dno!.html
