Ljubav je cudna rabota. Nista drugo ne ispunjava coveka i ne podize adrenalin, u svakom smislu, toliko kao ljubav. Nista se ne dozivljava tako do srzi kao ljubav i nista u dusi ne ostavlja dublji trag. I nesretne i sretne ljubavi podjednako stizu do samog bica coveka, samo je pitanje srece u izboru srca (koga zavoleti).
Ljubav moze toliko da nas uzdigne, kad pronadjemo onu, za nas pravu, polovinu, da u zelji da je budemo dostojni, nadrastemo sami sebe, jer spajanjem dva, radja se jedno bice, vece i sire, lepse, duboko u nama. A opet cesto nadjemo "pogresne" polovine, pa sav nas potencijal, onu vrelu zisku koja se krije u svakome, ugasimo i uzidamo u Kineski zid oko sebe, stiteci se od buducih, zbog nekih rana proslih. Pa ponekad ostane samo neki tajni prolaz, dobro cuvan i nepristupacan, opasan neprijateljskim bedemima, kroz koji prodju samo poneki, hrabri i istrajni, nikad ne znajuci sta ih ceka iza jednom zatvorenih vrata: neprocenjivo blago ili trulez (to cesto ne znaju ni cuvari tih vrata).
Cesto se rec ljubav koristi olako, ovlas, kao uzrecica, kao dobar dan...
Lakse je mesati nagone i simpatije, mastanja, naklonost i medjusobnu privlacnost, koje jesu osnova, ali samo osnova, nego stici do one prave istinske ljubavi kod koje rec LJUBAV ima tezinu. Tezinu MEDJUSOBNOG POSTOVANJA, BEZREZERVNE ISKRENOSTI, POTPUNOG PREDAVANJA i PRIPADANJA. Ti su nagoni samo pocetni korak, kamen temeljac, na koji vesti graditelji treba da utkaju sebe, od pogleda, misli, od reci izgovorenih i neizgovorenih, od onoga duboko u nama, da duse zajedno podnesu taj veliki teret i ne pokleknu. Da ponesu taj SLATKI TERET ljubavi.
Nema veceg razocarenja od onog ljubavnog, jer kad udjes otvorenog srca, potpuno razgolicen, pred sobom i pred drugim, svaki nesmotren pogled, a kamoli rec ili delo BOLI. I svi oni zidovi koji nas stite od drugih u ljubavi padaju, jer prevelika ocekivanja, nadanja i zelje, prerasli osecaji u nama, ruse citav nas svet.
Ali kao sto nema veceg razocarenja, nema ni vece nade od one ljubavne. I cesto smo spremni da radimo stvari koje inace nikada nebismo radili, da "pogazimo" sebe i svoj ponos, da ispadnemo budale i sami sebe izigramo, ali sve to nije tesko i vredi. Vredi svakog trena i osecaja, svakog osmeha i bola, jer ponekad nadjemo onaj najredji i najvredniji crni biser koji sija samo u nasim rukama kao najlepsi unikat, a u rukama nevestih neljubnika postaje kamen obicni. I tad se vidi da li smo gradili kulu od karata ili za umetnike jedno i jedinstveno zivotno delo.
Ljubav nije filozofija, nije imaginarna disciplina, nije samo uzvisena mastarija, nije fraza i nisu velike reci, ljubav nije traganje za savrsenim...jer ona je nesavrsena...ziva...i u tome i jeste njeno savrsenstvo.
Ljubav, to sam ja u tebi i ti u meni, ljubav smo MI, ljubav su dve srodne duse koje se prepoznaju u hiljadu i koje jedna bez druge ne mogu, a cesto nemogu ni jedna sa drugom, ljubav to su svadje i varnice, to su osmesi i darovi od srca, to su zagrljaji cvrsti...cvrsti, to je kad se smejes "bez razloga" i kad places zato sto "njega" boli zub, kad si neraspolozen samo zato sto je on(a) neraspolozen(a), kad nisi sam i kad si sam...Ljubav to je ZIVOT.
Ljubiti zivot, ziveti ljubav, voleti i boleti, od krvi i mesa...do krvi i mesa, do dna, do ISKONA u nama.
LJUBAV nije samo rec...LJUBAV je mnogo...MNOGO...
Nisi mi zaboravila "guzu" a?! Aha! 
