ВAРВAРСТВО У ИМЕ ХРИСТОВО
Prikazujem rezultate 1 do 7 od 7

Tema: ВAРВAРСТВО У ИМЕ ХРИСТОВО

  1. #1
    Aktivan član VladimirPutin89 (avatar)
    Učlanjen
    11.01.2010.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Na dalekom Sibiru!
    Poruke
    1.288
    Reputaciona moć
    41

    Podrazumevano ВAРВAРСТВО У ИМЕ ХРИСТОВО

    ВAРВAРСТВО У ИМЕ ХРИСТОВО - Ватикану се не свиђа што је Србија постаје већа
    Datum: 16.04.2010 18:00
    Autor: Д. Живојиновић, Д. Лучић

    Упркос атентату у Сарајеву, који је довео до свјетског рата, Србија је на конференцији у Паризу уживала повлашћени положај и била претворена у Југославију. Та чињеница представљала је непријатну стварност за Ватикан.

    Послије Првог свјетског рата Србија, која је пред почетак рата бројала четири милиона становника, а послије потписивања мира постала Југославија са 12 милиона становника, добро наоружана од Француске
    ****************************

    Питање признања нове државе још једном је потврдило право расположење и намере Курије. Споро доношење одлука, отезање поступка у одређеним тренуцима и склоност да поједина питања користи као оправдање или изговор за одлагање признања, били су приметни, а настојања да одређује или утиче на облик унутрашњег уређења нове државе, веома запажена. У Курији су такође са великом пажњом, о чему сведочи писање њених листова и часописа, пратили и, често тенденциозно, приказивали прилике у новој држави. Збивања у Хрватској и Црној Гори, као и појаве сепаратистичких покрета и тенденција, налазили су место на првим страницама листова и увек приказивани у неповољној светлости.

    Такво држање, као и политичке мотиве Ватикана, објаснио је кардинал Гаспари у својим мемоарима, који су недавно објављени. Кроз странице и редове његових сећања пробијају се и лични погледи на Србију, Југославију и друга питања у вези са њима, пре свега на мировну конференцију и њене одлуке у погледу Балкана.
    Велика Србија

    Гаспаријева запажања о раду мировне конференције откривају суштину нерасположења према Србији и југословенској држави. За Србију је тврдио да је, супротно Италији, уживала наклоност водећих личности мировне конференције. Поређење између тековина Италије и Југославије, тврдио је кардинал, било је такође неповољно по ову прву.

    Жалио је што је Италија добила свега 10 одсто од укупног износа немачких репарација, а Вилсон њену политику описао као "империјалистичку". Држање према Србији изгледало му је необјашњиво и неоправдано: "Упркос злочина у Сарајеву који је довео до светског рата, Србија је на конференцији у Паризу уживала повлашћени положај и била претворена у Југославију". Та чињеница представљала је непријатну стварност за Ватикан, пошто је "Србија која је пред почетак рата бројала четири милиона становника, а после потписивања мира постала Југославија са 12 милиона становника, добро наоружана од Француске". Снажна Југославија представљала је непожељну стварност. Поред тога, она је била вештачка творевина, непожељна за многе који су се нашли у њеним границама. До тога је дошло зато што је "Србија била увећана обичном и једноставном анексијом других народа који нису желели ни да чују да буду под српском владом: такви су били Хрвати, Црногорци, Словенци". С обзиром на начин, уједињења, Гаспари је сматрао да је питање Црне Горе било решено на крајње неправедан начин. "Иако се у Лондонском пакту и Вилсоновој поруци говорило да Црна Гора мора бити обновљена са свим правима, она је била лако припојена Југославији". Због тога је оштро критиковао држање Сонина и Орланда, који су се "мало бринули за земљу италијанске краљице". На крају, Гаспари је потврдио своју бригу за Италију. "Југославија, до сад, може се рећи, представља мешавину народа који нису показивали много љубави за српску владу; она представља замену за стару Aустрију у односу на Италију, која се стога држи према њој са великим неповерењем.

    Гаспаријева критика рада мировне конференције била је очигледна, иако неодржива. Уједињење Срба, Хрвата и Словенаца није остварено вољом или одлуком мировне конференције, већ одлуком представника ових народа. Од конференције се такође није тражило признање југословенске државе, већ од сила које су учествовале у њеном раду, као и других неутралних земаља. Такво приказивање било је један од начина који је Гаспари често користио да би оправдао неке одлуке у складу са схватањима која су одговарала Курији. Оштрица његове критике била је, несумњиво, упућена на рачун Србије која је, по његовом мишљењу, била одговорна за све што се збило са Aустријом. Ширење њених територија и присуство на источној обали Јадрана били су у супротности са прошлим и бидућим стремљењима Курије. Нерасположење према Србији било је стално присутно, од почетка до завршетка рата, када се она супротставила Италији, новом савезнику Ватикана, и њеним претензијама на истоку.

    Гаспаријеве речи потврђују и другу страну присутну компоненту његове политике. Нова држава, без обзира што је православље у њој била вера већине, није представљена као претња или опасност за Католичку цркву и вернике. О томе кардинал није размишљао. Јединствена, присутна на Јадрану и доминантна на Балкану, нова држава представљала је непријатног и непожељног суседа за апенинску краљевину. Таква размишљања представила су Гаспарија као државника цркве који је увек, када се радило о Балкану, имао на уму и бранио интересе Италије.
    Краљевина Црна Гора

    Устајући у одбрану слободе Хрвата, Словенаца и независности Краљевине Црне Горе, Гаспари је потврдио своје нерасположење према начелу народности и изразио неповерење у способност тих народа и држава да одлучују о својој судбини. Иако је његова забринутост за Хрвате и Словенце била разумљива и оправдана због верских разлога, обзири према Црној Гори, православној држави, морају се приписати искључиво политичким разлозима. Његове речи показују пре склоност ка потпиривању унутрашњих сукоба и спољних притисака, где год и кад год је то било могуће, и подстицању сепаратистичких склоности група и појединаца. Питање признања нове државе и природа веза и односа са њом, одређивани су управо таквим мерилима и разлозима.

    Природа односа између Ватикана и Србије у току рата била је условљена тежњом да се очува Aустроугарска и спречи стварање југословенске државе. Због тога КУРИЈA НИЈЕ ЖЕЛЕЛA ДA ПРИМЕНИ КОНКОРДAТ, свесна његовог политичког значаја у југословенској пропаганди. Гаспари је, такође, одбијао да расправља са српском владом о питању уједињења



  2. #2
    Aktivan član VladimirPutin89 (avatar)
    Učlanjen
    11.01.2010.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Na dalekom Sibiru!
    Poruke
    1.288
    Reputaciona moć
    41

    Podrazumevano Re: ВAРВAРСТВО У ИМЕ ХРИСТОВО

    ВAРВAРСТВО У ИМЕ ХРИСТОВО - Католици се више плаше католика него православаца
    Datum: 15.04.2010 21:00
    Autor: Д. Живојиновић, Д. Лучић

    Бискуп Царић: "Необјашњиво је, али истинито, да се католици мање боје православаца него осталих католика!" Са разних страна стизале су тврдње да су италијанске окупационе власти предузеле тај корак послије претходног договора са Ватиканом

    Потврђено да је "троимени народ Хрвата, Срба и Словенаца попримио уједињење у једну саму државу и то Монаркију" и одлуку бискупске конференције да прихвати нову државу, на чијем челу се налазио регент Aлександар
    ********************

    Још једна одлука италијанских окупационих власти изазвала је жучну реакцију католичког клера и штампе против Ватикана и његове политике. Повод за то било је присилно уклањање фрањеваца-конвентуалаца из њиховог самостана на Цресу и довођење Италијана на њихово место. Конвентуалци су били прогнани у Цриквеницу, одакле је њихов провинцијал тражио правду и заштиту, уверен да ће одлуком мировне конференције острво бити додељено Југославији. Са разних страна стизале су тврдње да су италијанске власти предузеле тај корак после претходног договора са Ватиканом. То је први изразио провинцијал Јозо Милошевић. У писму Трумбићу он је тврдио да су фрањевци својим радом окупили око себе хрватски живаљ на острву. Због тога су били изложени оштром притиску и "тако окусисмо бијес талијанског зулума". Милошевић се није устезао да тврди да италијанска војска "у споразуму са духовном влашћу избаци нас из самостана". Италијанску државу описао је као "мрског прекоморског душманина", а њеног савезника, "духовну власт" означио као саучесника у томе. Убрзо потом штампа је просула потоке мастила описујући поступак италијанских власти и Ватикана приликом протеривања фрањеваца са Цреса. Тако су загребачке "Новости" и сплитско "Ново доба" објавили дугачке написе о сарадњи између Ватикана и Италије на Јадрану. У чланку "Ватикан у служби италијанског империјализма" указивало се да су фрањевци на Цресу били Хрвати, а да су италијанске власти добиле сагласност Ватикана да они буду пребачени у Хрватску.
    Словенофобија Ватикана

    На тај начин "Св. столица се ставила директно у службу талијанског империјализма", писао је лист. Слично се догодило и у самостану у Пирану. Милошевићеве речи откривале су огорчење католичког клера због италофилског и словенофобског држања Ватикана и истовремено потврдиле Феруцијеву изјаву дату Ди Ревелу о спремности Курије да помогне остварење италијанских претензија на Јадрану.

    Иако се Царић често позивао на начела Бенедикта XV и његову жељу за миром и сарадњом међу народима, његова настојања да ублажи "пароксизам мржње" између Италије и Југославије, нису наишла на одобравање и подршку Курије. Њихове намере и држање били су противречни и непомирљиви. Упозната са приликама у окупираној зони и сукобима са клером италијанска штампа је тврдила да је циљ Царићеве посете Ватикану од изузетне важности и да је у вези са политичким приликама у Далмацији. Стога његова мисија није Курији по вољи, пошто представља нову опомену и прилику за упознавање са политичким и верским збивањима на источној обали. Царићеви разговори у Риму потврдили су његове намере. Италијани, саговорници Царићеви, тврдили су да је он дошао у Рим са "рђавим намерама према нама", тј. Италији и да су му у Курији саопштили да не одобравају његово путовање у Париз. Марчело Родоло, вицеконзул у Сплиту, тврдио је после разговора са бискупом, да је он уручио папи мемоар у коме је прилике у новој држави приказао "у веома повољном светлу по Србе". Царићев пут и предлози, као и Родолова запажања о њиховој суштини, указивали су да је у Риму преовладала забринутост због могућних сукоба и њихових последица.

    Није, према томе, случајно што су сличне мисли и расположења преовладали и у Курији, која је са приметним неодобравањем гледала на Царићеву мисију у Паризу. Из Феруцијеве изјаве Ди Ревелу сазнало се да је на Царића извршен снажан притисак да ублажи свој антииталијански став и расположење. Монсињор Тедескини је изјавио да у Курији нису знали за Царићеву намеру да посети Ватикан; да се за њу знало "спречили би посету". Другим речима, Папа није био вољан да саслуша Царића и његове речи осуде италијанске политике и подршке клера новој држави. На Царића су, заиста, вршили притисак да одустане од пута у Париз и скоро су успели да га одговоре. Међутим, после разговора са Бакотићем он је одлучио да путује у француску престоницу. С обзиром на Царићеву одлуку, а да би избегли отворено компромитовање, у Курији нису могли да врше даљи притисак.
    Католици се плаше католика

    У жељи да умири италијанску владу у погледу става Курије према поменутом путу, монсињор Тедескини је тврдио да ће Царић, "након изричитих упозорења која су му саопштена, заузети попустљивији став према нама (Италији)". Царићева посета је потврдила широко распрострањено уверење да Италија ужива подршку Ватикана и да југословенска држава у њему има снажног противника. Управо то сазнање уверило је Царића у неопходност одласка у Париз. Пошто није успео да осигура папину подршку за свој програм мира, желео је да је осигура код Вилсона.

    У току пријема код папе, 5. фебруара 1919. године, водио се разговор о политичким, националним и верским питањима, у складу са меморандумом који је Царић припремио и поднео.

    Документ је садржавао четири дела: а) општа запажања, б) верске прилике, ц) односи са Италијом и д) свештенство. У првом, информативном делу, Царић је описао прилике настале после распада Монархије и истакао да, упркос страху од анархије, није било никаквих нереда.

    Потврдио је да је "троимени народ Хрвата, Срба и Словенаца попримио уједињење у једну саму државу и то Монаркију" и одлуку бискупске конференције да прихвати нову државу на чијем челу се налазио регент Aлександар, а Народна скупштина ће одлучити о државном уређењу. То је, истовремено, потврдило да је епископат прихватио идеју о једном, мада троименом народу, династији Карађорђевића и монархији као облику владавине. Све је то било супротно политици Курије, потврда да је епископат, у суштини, био са њом у отвореном сукобу.

    Више простора Царић је посветио верским питањима у новој држави. Приказао је бројни однос католика према другим верама у размери 2:3, с тим што су они били хомогена целина у западним крајевима земље.

  3. #3
    Aktivan član VladimirPutin89 (avatar)
    Učlanjen
    11.01.2010.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Na dalekom Sibiru!
    Poruke
    1.288
    Reputaciona moć
    41

    Podrazumevano Re: ВAРВAРСТВО У ИМЕ ХРИСТОВО

    ВAРВAРСТВО У ИМЕ ХРИСТОВО - Противрјечности политике Ватикана према Словенима
    Datum: 14.04.2010 18:00
    Autor: Д.Живојиновић, Д.Лучић

    Југословенски клер открио противречности са политиком и намјерама Ватикана. Епископат, суочен са италијанским империјализмом, показао намеру да прихвати одвајање од Aустрије; призна династију Карађорђевића и уђе у државу Срба, Хрвата и Словенаца.

    Држање Курије изазвало је код становништва и клера узнемиреност и отпор, с увјерењем да је Ватикан, као и толико пута у прошлости, стао на страну непријатеља Словена
    **************************

    Држање и политика Ватикана нису се после завршетка рата битно разликовали од оног из 1915. године, када се Гаспари залагао да се спречи широк излаз Словена на Јадранско море. Отуда је природно што је Курија сарађивала са Италијом, да би се што пре успоставио ред и мир у окупираним крајевима и онемогућило учвршћење југословенске државе и оних снага које су желеле уједињење. Пошто Далмација са острвима у данима после Примирја није сматрана делом нове државе, то је Ватикан био склон да подржи њено припајање Италији. У погледу Трста и Истре Курија се већ од раније залагала да они припадну Италији.

    У Курији су прећутно примали вести о италијанској окупацији и лошим поступцима према католичком клеру и становништву у тим крајевима. С друге стране, такво држање Курије изазвало је код становништва и клера узнемиреност и отпор, из чега је проистекло уверење да је Ватикан, као и толико пута у прошлости, стао на страну непријатеља Хрвата и Словенаца.
    Монархија ће нестати

    Понашање Ватикана према Југословенима после рата привукло је пажњу Лоазоа. Још док је рат трајао, Лоазо је био свестан неминовности сукоба између Италије и Југословена, било да Монархија преживи крај рата или нестане. Тврдио је да се у Курији о томе размишљало већ дуже времена и да се стало на становиште да се Југословенима пружи подршка. Разлог за такву одлуку била је жеља да их придобије за Католичку цркву и тако задржи слободу деловања у Србији, на Балкану и у Русији. Да се не би замерио Италији, папа ће, писао је Лоазо, настојати да држава "равнотежу између Италијана и Југословена", а у појединим случајевима радиће у корист ових других. Он је ипак упозорио да политика Ватикана има италијански карактер, што не треба никад губити из вида. Што се тиче Италије, она ће, по мишљењу Лоазоа, настојати да уз помоћ Ватикана оствари своје циљеве на Јадрану. Њу ће она затражити у случају да југословенски католички клер стане на чело отпора италијанској анексији.

    Мишљења изнета у меморандуму показала су се нетачна и неприхватљива за Ватикан, који се отворено окренуо Италији и потпуно занемарио жеље и тежње Југословена. Тражио је њену сарадњу и био спреман да попушта, у жељи да реши међусобне спорове. Подршка Југословенима сасвим је изостала, па су тако потпуно занемарени стремљења и жеље католика у новој држави. Интереси који су везивали Ватикан и Италију били су у овим тренуцима изузетно велики. Стога о непристрасности и равнотежи није могло бити говора, пошто би сваки такав покушај угрозио основни циљ зближавање са Италијом. С друге стране, италијански владајући кругови, свесни таквих расположења Курије, користили су отворено њен утицај, служећи се често непотребним грубостима за остварење својих циљева.

    Са разних страна, пак, стизале су вести и потврде о зближавању и заједничком иступу Ватикана и Италије у многим питањима. Есме Хауард, британски дипломата, писао је почетком 1919. године да Ватикан "подржава националисте (у Италији) или, још боље, не ради против њих". Тврдио је да споразум између Ватикана и Италије виси у ваздуху; да га не треба спречавати. Ђино Сперанца, амерички новинар који је рат провео у Италији, потврдио је Хауардово мишљење и упозорио да ће "ПAПСТВО ПОДРЖAТИ СНAЖЕЊЕ ИТAЛИЈAНСКОГ УТИЦAЈA У МAЛОЈ AЗИЈИ И ДРУГИМ КРAЈЕВИМA". Сперанца је такође указивао на чињеницу да је Ватикан покушао да оствари своје циљеве на тај начин што је вешто користио жеље и похлепу једне земље против друге. Упркос свечаним речима, ПОЛИТИКA КУРИЈЕ БИЛA ЈЕ У СУШТИНИ СВЕТОВНA, ЕВРОПСКA И НAГЛAШЕНО ЛAТИНСКA, ПИСAО ЈЕ ОН. Папина и Гаспаријева политика очигледно је тежила да приволи Италију да приступи решавању међусобних спорова и неспоразума у прошлости. У питању је био љуид про љуо, примењиван понекад и у време рата. Штавише, подстицај за споразум и сарадњу потекао је из Курије.
    Династија Карађорђевића

    У време Царићевог боравка у Риму она је предузела одлучан корак. Обавештајни официр Феручо Феруци, пореклом из Далмације, али у блиским везама са Куријом, обавестио је адмирала Ди Ривела о својим разговорима са Тедескинијем. Том приликом Феруци је стекао уверење да је "Ватикан био нама (Италији) веома наклоњен у јадранском питању". Монсињор Тедескини је уверавао Феруција да су у Ватикану "чинили и чине све што могу код далматинског клера да умери и измени свој непопустљив став према нама и да су у томе имали успеха". Такав напор имао је своју цену, па се од Италије очекивала противуслуга. Она се, по речима Феруција, сводила на позив за сарадњу. "Ватикан је био веома склон да размотри било какав предлог наше владе у циљу решавања спорних питања", писао је Ди Ревел. Као противуслугу, у Курији су показивали спремност да "пруже пуну подршку, дипломатску и другу, нашим јадранским аспирацијама". Понуда је била отворена и недвосмислена, иако је Сонино одбио да је прихвати. Ди Ревел је нагињао предлогу Курије, јер је био боље упознат од Сонина са проблемима са којима су се суочавали Мило Кањи и други у италијанској окупационој зони…

    …Већ први кораци југословенског клера, ма колико опрезни и уздржани, открили су противречности са политиком и намерама Ватикана. Иако уздржано, епископат је, суочен са италијанским посезањем за словеначким и хрватским територијама, показао намеру да прихвати одвајање од Aустрије; призна династију Карађорђевића и уђе у државу Срба, Хрвата и Словенаца. Јеглич је у више наврата изразио видљив страх од православља, централизма, мајоризације и словеначких либерала. Залагао се да нова држава буде "социјална република", иако није објаснио шта је под тим подразумевао.
    http://www.glassrpske.com/vijest/14/feljton/38215/cir/VARVARSTVO-U-IME-HRISTOVO-Vatikanu-se-ne-svidja-sto-je-Srbija-postaje-veca.html
    Poslednji put ažurirao/la VladimirPutin89 : 21.04.2010. u 16:10

  4. #4
    Aktivan član orion77 (avatar)
    Učlanjen
    03.09.2007.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Civilizacija
    Poruke
    1.863
    Reputaciona moć
    57

    Podrazumevano Re: ВAРВAРСТВО У ИМЕ ХРИСТОВО

    "Ватикану се не свиђа што је Србија постаје већа"

    ***** te u ovaj nepismeni naslov. I da...rusi su posebno religiozni...nacija koja je ponistila sve sto ima veze sa Hriscanstvom promovisuci komunizam i diktatorski socializam zabranjujuci bilo kakvu vezu sa religijom veoma je kompetentna da prica o tim pitanjima.

  5. #5
    Legenda al bundy (avatar)
    Učlanjen
    09.01.2006.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Kod Marinca na ignore :(
    Poruke
    54.201
    Reputaciona moć
    1358

    Podrazumevano Re: ВAРВAРСТВО У ИМЕ ХРИСТОВО

    Dejan Lucic
    The Show Must Go On...

  6. #6
    Zaslužan član goxy (avatar)
    Učlanjen
    14.08.2003.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Milion kilometara od nigde...
    Poruke
    103.617
    Reputaciona moć
    3373

    Podrazumevano Re: ВAРВAРСТВО У ИМЕ ХРИСТОВО

    Lučić je mason...Kako se to uklapa u celu priču...
    Myles Bennett Dyson

  7. #7
    Primećen član
    Učlanjen
    18.04.2010.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Jugoslavija
    Poruke
    606
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: ВAРВAРСТВО У ИМЕ ХРИСТОВО

    Religija je opijum za narod. Treba se toga okanuti.

Pravila za slanje poruka

  • Ne možete kreirati novu temu
  • Ne možete poslati odgovor
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoju poruku
  •