Милунка Савић
Buduća legenda
- Poruka
- 36.021
Почетак романа:
„Трећи човек“...
Могао бих да га гледам милијарду пута. Увек с истим жаром припремам траку за нову пројекцију. Намотавам је у машину.
Дотиче ме жагор публике која улази.
Лагано затамњење у сали упија жагор публике. Пукотине на тишини повремено прави пуцкетање тек пуштене траке, а мрак дворане пресеца танки млаз светлости који хита к платну.
Шпица. Али, са сликом струна цитре које се покрећу не иде позната тема Харија Лајма већ се чује мелодија песме:
И као да је било некад,
И као да је било ту…
На цитри такође. И исто тако дирљивог тона. Какав другачији на цитри може бити?
…Ми мењамо дан за ноћ,
Ми мењамо ноћ за дан …
Наједном, звук као кад пукне трака.
Белину празног платна испуњавају оштре сенке, које оцртавају контуре двоје музичара. Њега, с гитаром, њу, на клавијатурама.
…Размичеш завесе, гледаш обећани град…
Његова сенка вришти, понавља, изнова и изнова, као у трансу, ти си сав мој бол, ти си сав мој бол, док њена сенка плеше иза обриса синтисајзера, каткад придружујући се и сама гласом. Препознајем их. Маргита и Милан.
…Ти си сав мој бол…!
Одједном, тишина.
Из ње, мало касније полако израња Маргитин глас:
-Хајде, придружи нам се!
Светлост на платну поред њих оцрта сенку бубњарске батерије.
-Дођи овамо - каже Милан - седи за бубњеве. Не бој се, умећеш ти то.
-Да… Дођем.. ја…? Али, ја не знам, никад нисам…
-Јесте, ти. Треба и ти сам коначно да направиш корак, доста је премишљања, тог твог вечитог ни тамо ни ту – домеће Маргита. Сад је и нека строгост, прекор у њеном гласу. Благ, али стамен.
Размишљам, неодлучан… Шта ћу? Да, хтео бих то, али се и бојим. Нека ме језа обузима, а да заправо ни не знам зашто. Зар не би било најбоље, уопште што би икад могло да ми се догоди, да постанем сенка која са сенкама Маргите и Милана свира…?
Решавам најзад. Идем, па шта буде.
Устајем и крећем. Ступам, кроз платно. Изненађујуће лако…
Седам за бубњеве, и одмах се прикључујем, опет изненађен, самим собом: ја одиста знам…
Настављамо песму.
…У пролазу ме дотакне мирис ноћи и каже:
Пробуди се, покрени се!
****
Будим се.
Отварам очи.
„Трећи човек“...
Могао бих да га гледам милијарду пута. Увек с истим жаром припремам траку за нову пројекцију. Намотавам је у машину.
Дотиче ме жагор публике која улази.
Лагано затамњење у сали упија жагор публике. Пукотине на тишини повремено прави пуцкетање тек пуштене траке, а мрак дворане пресеца танки млаз светлости који хита к платну.
Шпица. Али, са сликом струна цитре које се покрећу не иде позната тема Харија Лајма већ се чује мелодија песме:
И као да је било некад,
И као да је било ту…
На цитри такође. И исто тако дирљивог тона. Какав другачији на цитри може бити?
…Ми мењамо дан за ноћ,
Ми мењамо ноћ за дан …
Наједном, звук као кад пукне трака.
Белину празног платна испуњавају оштре сенке, које оцртавају контуре двоје музичара. Њега, с гитаром, њу, на клавијатурама.
…Размичеш завесе, гледаш обећани град…
Његова сенка вришти, понавља, изнова и изнова, као у трансу, ти си сав мој бол, ти си сав мој бол, док њена сенка плеше иза обриса синтисајзера, каткад придружујући се и сама гласом. Препознајем их. Маргита и Милан.
…Ти си сав мој бол…!
Одједном, тишина.
Из ње, мало касније полако израња Маргитин глас:
-Хајде, придружи нам се!
Светлост на платну поред њих оцрта сенку бубњарске батерије.
-Дођи овамо - каже Милан - седи за бубњеве. Не бој се, умећеш ти то.
-Да… Дођем.. ја…? Али, ја не знам, никад нисам…
-Јесте, ти. Треба и ти сам коначно да направиш корак, доста је премишљања, тог твог вечитог ни тамо ни ту – домеће Маргита. Сад је и нека строгост, прекор у њеном гласу. Благ, али стамен.
Размишљам, неодлучан… Шта ћу? Да, хтео бих то, али се и бојим. Нека ме језа обузима, а да заправо ни не знам зашто. Зар не би било најбоље, уопште што би икад могло да ми се догоди, да постанем сенка која са сенкама Маргите и Милана свира…?
Решавам најзад. Идем, па шта буде.
Устајем и крећем. Ступам, кроз платно. Изненађујуће лако…
Седам за бубњеве, и одмах се прикључујем, опет изненађен, самим собом: ја одиста знам…
Настављамо песму.
…У пролазу ме дотакне мирис ноћи и каже:
Пробуди се, покрени се!
****
Будим се.
Отварам очи.
Poslednja izmena: