KOMANDANT I MARGITA - Neda Kovačević
Strana 1 od 2 12 PoslednjaPoslednja
Prikazujem rezultate 1 do 25 od 26

Tema: KOMANDANT I MARGITA - Neda Kovačević

  1. #1
    Buduća legenda Милунка Савић (avatar)
    Učlanjen
    26.02.2008.
    Pol
    ženski
    Poruke
    35.932
    Tekstova u blogu
    14
    Reputaciona moć
    1009

    Podrazumevano KOMANDANT I MARGITA - Neda Kovačević

    Почетак романа:


    „Трећи човек“...
    Могао бих да га гледам милијарду пута. Увек с истим жаром припремам траку за нову пројекцију. Намотавам је у машину.
    Дотиче ме жагор публике која улази.
    Лагано затамњење у сали упија жагор публике. Пукотине на тишини повремено прави пуцкетање тек пуштене траке, а мрак дворане пресеца танки млаз светлости који хита к платну.
    Шпица. Али, са сликом струна цитре које се покрећу не иде позната тема Харија Лајма већ се чује мелодија песме:
    И као да је било некад,
    И као да је било ту…

    На цитри такође. И исто тако дирљивог тона. Какав другачији на цитри може бити?
    Ми мењамо дан за ноћ,
    Ми мењамо ноћ за дан

    Наједном, звук као кад пукне трака.
    Белину празног платна испуњавају оштре сенке, које оцртавају контуре двоје музичара. Њега, с гитаром, њу, на клавијатурама.
    Размичеш завесе, гледаш обећани град
    Његова сенка вришти, понавља, изнова и изнова, као у трансу, ти си сав мој бол, ти си сав мој бол, док њена сенка плеше иза обриса синтисајзера, каткад придружујући се и сама гласом. Препознајем их. Маргита и Милан.
    Ти си сав мој бол…!
    Одједном, тишина.
    Из ње, мало касније полако израња Маргитин глас:
    -Хајде, придружи нам се!
    Светлост на платну поред њих оцрта сенку бубњарске батерије.
    -Дођи овамо - каже Милан - седи за бубњеве. Не бој се, умећеш ти то.
    -Да… Дођем.. ја…? Али, ја не знам, никад нисам…
    -Јесте, ти. Треба и ти сам коначно да направиш корак, доста је премишљања, тог твог вечитог ни тамо ни ту – домеће Маргита. Сад је и нека строгост, прекор у њеном гласу. Благ, али стамен.
    Размишљам, неодлучан… Шта ћу? Да, хтео бих то, али се и бојим. Нека ме језа обузима, а да заправо ни не знам зашто. Зар не би било најбоље, уопште што би икад могло да ми се догоди, да постанем сенка која са сенкама Маргите и Милана свира…?
    Решавам најзад. Идем, па шта буде.
    Устајем и крећем. Ступам, кроз платно. Изненађујуће лако…
    Седам за бубњеве, и одмах се прикључујем, опет изненађен, самим собом: ја одиста знам…
    Настављамо песму.
    У пролазу ме дотакне мирис ноћи и каже:
    Пробуди се, покрени се
    !

    ****
    Будим се.
    Отварам очи.
    Poslednji put ažurirao/la Милунка Савић : 21.04.2010. u 14:34
    Емисија "Ниво 23", ТВ СТБ, моје најновије гостовање, 6.март.2017: https://www.youtube.com/watch?v=Fi0fQVqWkD0&index=15&list=PLXQrwQ9iEAP3qti DY3XDgw6ZuFS3GgZgf



  2. #2
    Buduća legenda Милунка Савић (avatar)
    Učlanjen
    26.02.2008.
    Pol
    ženski
    Poruke
    35.932
    Tekstova u blogu
    14
    Reputaciona moć
    1009

    Podrazumevano Re: KOMANDANT I MARGITA - Neda Kovačević

    САПУНИЦА

    КОМАНДАНТ И МАРГИТА


    ...Ја се зовем Пола Хорват љубила сам мртвог човјека..
    .
    (Џ. Б. Штулић: 3Н)

    Замисли ти си ја
    Замисли ја сам ти

    (EKV Анестезија)

    Твои глаза зеленые,
    Твои слова обманные
    И эта песня звонкая
    Свели меня с ума
    .
    (Руска романса)

    Останите далеко, плава љубави - ми цјеливамо трак сунца - и сунце је живот, док му се не приближимо...
    (Јанко Полић-Камов: Новеле / Жена)



    Понекад се осећам као јунак петпарачког романа. Или као лик из тв серија, које називају “сапунске опере”. Популарни назив тог жанра је „сапуница“.

    ****

    После увиђаја, у полицији, терају ме да све поновим, али смирено, по реду. Да се саберем и најзад им испричам како је одиста било.
    Ја онда говорим, лагано, мукла гласа. Некако сам нашао снаге да причу обуздам и утерам у канал мирног, јасног приповедања.
    -Вратио сам се из шетње, заправо, излета, са... Сергејем. Били су у соби. За рачунаром. Он куцао, она му диктирала. Гледао сам их неколико тренутака без речи, не одговарајући на њихов поздрав. Онда сам извадио пиштољ и испалио по четири хица у сваког од њих. Прво у њега, па у њу. После сам хтео и себе, али нисам имао више метака. Тад сам чуо страховити плач и поново се сетио Сергеја. Затим сам позвао полицију...
    Заћутим, као да сам се много уморио од приче, уздахнем дубоко. Склопим очи, с муком прогутам. Онда, изнова окрепљен, отворим их, дигнем главу, и погледам иследника.
    На крају, сасвим сталожено, одлучно, скоро с некаквим тихим, пркосом, поновим:
    -Ја сам их убио. Ја сам једини виновник свега.
    Истражни судија ме гледа сумњичаво, размишља.
    -Полако, само полако. Смирите се, то је од шока. Самооптуживање. Догађа се, не ретко.
    Тапше ме пријатељски по рамену с изразом у коме су мешани опрезност и саосећање.
    Ја остајем стамено миран и озбиљан.
    -Није самооптуживање. Одиста сам то учинио. Убио сам их. Хладнокрвно. Знате ли да сам својевремено био на ратишту? Нагледао се тамо хиљаду пута горих призора но што је овај који сте затекли тамо. Страхотно сам их волео... И сад их волим, још више. Али, не кајем се. Нема кајања.
    Згледају се ћутке. Један ме осмотри мало дуже. Онда опет размени значајан поглед с колегом. Препознајем тај израз. Али, нека им. Ја ћу се држати своје приче. Она је, уосталом, једино што имам.
    Доживим страховито олакшање кад око чланака осетим обгрљај металних обруча, и зачујем „клик“. Најзад, ослобођен слободе. Ослобођен пакла Избора. Упркос речима иследника:
    -Ово је још крајње нејасно. Али ћемо вас морати задржати у притвору до даљег. Таква је процедура.
    Емисија "Ниво 23", ТВ СТБ, моје најновије гостовање, 6.март.2017: https://www.youtube.com/watch?v=Fi0fQVqWkD0&index=15&list=PLXQrwQ9iEAP3qti DY3XDgw6ZuFS3GgZgf

  3. #3
    Buduća legenda Милунка Савић (avatar)
    Učlanjen
    26.02.2008.
    Pol
    ženski
    Poruke
    35.932
    Tekstova u blogu
    14
    Reputaciona moć
    1009

    Podrazumevano Re: KOMANDANT I MARGITA - Neda Kovačević

    Емисија "Ниво 23", ТВ СТБ, моје најновије гостовање, 6.март.2017: https://www.youtube.com/watch?v=Fi0fQVqWkD0&index=15&list=PLXQrwQ9iEAP3qti DY3XDgw6ZuFS3GgZgf

  4. #4
    Ističe se
    Učlanjen
    01.04.2008.
    Pol
    muški
    Poruke
    2.244
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: KOMANDANT I MARGITA - Neda Kovačević

    Hehe, vrlo zanimljivo

  5. #5
    Buduća legenda Милунка Савић (avatar)
    Učlanjen
    26.02.2008.
    Pol
    ženski
    Poruke
    35.932
    Tekstova u blogu
    14
    Reputaciona moć
    1009

    Podrazumevano Re: KOMANDANT I MARGITA - Neda Kovačević

    2.
    -Наратор и ликови не би требало да ти се изражавају на идентичан начин. И уопште, ликови би морали да се међусобно разликују у говору, не само по националном и социјалном пореклу и образовању, него по разликама у самој личности. Даље, код управног говора, исувише „објашњаваш“. Остави читаоцу, сам ће схватити. А промашио си и пуку фактографију, изгубио осећање за проток времена. Они код тебе и даље ратују, а после Вуковара војна дејства су у Хрватској престала.
    То ми је рекао Давид. И још више ме спустио из мојих заноса. Додао је:
    -Често имаш дугу и компликовану реченицу. Понекад се изгубиш у њој. Не владаш. Све ово ти говорим као обични читалац. Као захтевни, могао бих ти казати још много тога, али, мислим да ти је ионако Матилда већ доста тога рекла, па не бих понављао. Не кажем, има ту нечег, поготово кад би се порадило на томе, али, ја бих другачије писао.
    -Па, што не пишеш – узвратим, као да га мало и „изазивам”, што он мени толико „објашњава”.
    -Ето, не пишем. У ствари, писао сам, у гимназији, онако, као већина. Ту и тамо, која песма објављена по школским листовима и књижевним часописима. Није то било лоше, говорили су. А покушавао сам и некакву прозу. Али живот ме је после одвео на другу страну…
    Остане у тишини неко време,размишљајући. Онда каже:
    -У ствари, можда су и непримерени ови наши савети. Све, на крају, зависи од тебе.
    -Понекад се питам да ли зависи само од мене.
    -А од кога ће? Можда, уистину, неки токови повуку својом „логиком“. Али, опет, све варијанте радње, и особине јунака, поставио си - ти. А ако каткад изгледа као да се „одмећу“, опет је, у ствари, твоје. Идеје, које стално нове излазе. Да, морам ти одати признање, имаш врло развијену машту. Наши ликови, а и прилике у које си их ставио, доста се разликују од нас реалних. Уопште није лоше кад се писац „одлепи“ од суве реалности. Заправо је глупо кад „преписује“ догађаје из сопственог или живота ближњих, кад није у стању да сам створи један читав мали универзум. Сем тога, размисли: Је ли за добро књижевно дело довољно што радња почиње у лето 1991. године, на рушевинама Југославије у рату? Да ли би се могао направити упечатљив драмски конфликт да се сусрет збио, рецимо, 1961, и да главни јунаци нису из две различите, па још зараћене нације?
    Поћути.
    -Е, да, оволико ти „доцирам“... – дометне - А можда си у праву. Можда би и ја требало да почнем. Није искључено да једном решим, и седнем…

    ****
    Но, дакле, ту је мој роман. Али и ове белешке. И за њих се, у ствари, питам чему служе, да ли као још један покушај самоспознаје. Која је сврха тог својеврсног „дневника без датума“?
    Да ли, да променим свет до краја песме? Не знам, тек, записујем…
    Емисија "Ниво 23", ТВ СТБ, моје најновије гостовање, 6.март.2017: https://www.youtube.com/watch?v=Fi0fQVqWkD0&index=15&list=PLXQrwQ9iEAP3qti DY3XDgw6ZuFS3GgZgf

  6. #6
    Buduća legenda Милунка Савић (avatar)
    Učlanjen
    26.02.2008.
    Pol
    ženski
    Poruke
    35.932
    Tekstova u blogu
    14
    Reputaciona moć
    1009

    Podrazumevano Re: KOMANDANT I MARGITA - Neda Kovačević

    II


    1.
    Име и презиме. Шифра, без решења, којом се распознајемо, формално, од других.
    Бранибор Никодијевић, кинооператер. И власник оног што званично зову „Салон за масажу и пословну пратњу“. Песник четири књиге песама, од којих су две награђене, тзв. “престижним” наградама. Романсијер у покушају. С предумишљајем.
    Место боравка Рим. Roma, Italia.
    Статус: Привремена дозвола боравка, и радна дозвола, које се продужују у недоглед, у очекивању држављанства.
    Пре тога, живео такође у Риму, код брата, снахе и њихово двоје деце.

    ****
    Стиснувши срце, али, истински решено, једног дана брат ми је коначно рекао:
    -Овако више не иде. Или прихвати озбиљан посао, или се сели одавде. Стварно више нема смисла. Ево, управо сам разговарао с ортаком. Угледан ресторан. Касније, кад се уходаш, а верујем да коначно хоћеш... молим те да нађеш себи стан. Још толико смо спремни да помогнемо.
    Емисија "Ниво 23", ТВ СТБ, моје најновије гостовање, 6.март.2017: https://www.youtube.com/watch?v=Fi0fQVqWkD0&index=15&list=PLXQrwQ9iEAP3qti DY3XDgw6ZuFS3GgZgf

  7. #7
    Buduća legenda Милунка Савић (avatar)
    Učlanjen
    26.02.2008.
    Pol
    ženski
    Poruke
    35.932
    Tekstova u blogu
    14
    Reputaciona moć
    1009

    Podrazumevano Re: KOMANDANT I MARGITA - Neda Kovačević

    2.

    Уместо крвав, донео сам госту печен бифтек. У журби, узео с кухињског стола погрешан. И поред мог извињења није хтео да га прихвати. Инсистирао је да му донесем какав је наручио. А ја, уместо да вратим овај у кухињу, кренух да госта убеђујем да га узме. Одједном ми се учинило апсурдним да се враћа. У мени се пробуди некакав чудновати пркос. И упорно сам настојао да гост узме баш овај бифтек. Он је онда захтевао да дође власник.
    Шта ће му фалити да поједе овакав бифтек, рекох му, а он одговори да му ништа не би фалило, али да баш хоће онај који је наручио.
    -Уосталом - рече - како могу уопште да запошљавају овакве конобаре...?
    Не доврши, али ме погледа тако, да је из мене просто излетело:
    -Са страним акцентом, дрвеним ногама... – Србе! Да, Србин сам!
    Гласно сам рекао, да се на трен читав ресторан окренуо к мени, преставши да једе, а и анимир музика утихну.
    -Шта мислиш, одакле ми ова нога - заврнувши ногавицу, и лупивши по протези, унех му се у лице с неким помереним поносом. Део мене говорио ми је да се зауставим, али неки други Бранибор ме је гонио да наставим:
    -Нећу да вас услужим! - рекао сам још гласније, затим надодах:
    -Ратовао сам да одбраним свој народ од вас, који сте подржавали његове убице!
    Не знам зашто сам тако реаговао, јер се у том часу ни најмање нисам осећао као некакав “бранилац српства”, напротив.
    Како год било, коначно и неопозиво, одбио сам да услужим госта новим бифтеком, и демонстративно отишао у кухињу. Колеге су ме молиле да се не играм с тешко стеченим радним местом, али нисам прихватио.
    Газда је само бесно прошао крај мене, рекавши:
    -Вечерас, по завршетку радног времена, да сте у мојој канцеларији.
    Емисија "Ниво 23", ТВ СТБ, моје најновије гостовање, 6.март.2017: https://www.youtube.com/watch?v=Fi0fQVqWkD0&index=15&list=PLXQrwQ9iEAP3qti DY3XDgw6ZuFS3GgZgf

  8. #8
    Buduća legenda Милунка Савић (avatar)
    Učlanjen
    26.02.2008.
    Pol
    ženski
    Poruke
    35.932
    Tekstova u blogu
    14
    Reputaciona moć
    1009

    Podrazumevano Re: KOMANDANT I MARGITA - Neda Kovačević

    ****
    У канцеларији, исте вечери.
    -Слушајте, немам лично ништа против вас, нити што сте Србин. Али, били сте баш дрски према госту.
    -Дрзак? Па, он је мене први вређао. И извољевао. А баш се иживљавао кад је чуо да сам Србин. И само зато што сам Србин. То уопште није у реду!
    -Основно правило, јер ово је врхунски ресторан, а не друмска биртија, гласи: гост не извољева, он је увек у праву. Уосталом, ја нисам чуо да је он вама ишта рекао, а камоли да се „иживљавао“.
    -Рекао је – погледима. А и све друго што је чинио, било је у ствари због тога!
    Газда ме је зачуђено погледао, и на трен се премишљао. Али, потом рече хладно и строго:
    -Огрешили сте се о правила. И зато ја морам... жао ми је.
    Осећао сам се лоше. Губитак посла значио би и губитак боравка код брата. Шта ћу ја даље овде да радим, кад и ово једва? Стога сам свим силама покушао да умилим човека да ме задржи. Али, био је неумољив. Рекао да ћу добити још једну плату и бити отпуштен.
    Емисија "Ниво 23", ТВ СТБ, моје најновије гостовање, 6.март.2017: https://www.youtube.com/watch?v=Fi0fQVqWkD0&index=15&list=PLXQrwQ9iEAP3qti DY3XDgw6ZuFS3GgZgf

  9. #9
    Buduća legenda Милунка Савић (avatar)
    Učlanjen
    26.02.2008.
    Pol
    ženski
    Poruke
    35.932
    Tekstova u blogu
    14
    Reputaciona moć
    1009

    Podrazumevano Re: KOMANDANT I MARGITA - Neda Kovačević

    ****
    Празну, полумрачну салу ресторана, доживех потом онако баш сапуњаво, као ледину брисану ветром.
    Газда у пролазу додаје: „не оклевајте с одласком“. А непозната, тиха мелодија из позадине само појачава моју нервозу.
    Одахнем кад престане.
    Али иза тога зачује се мушки глас:
    -Ако оде он, и ми дајемо отказ.
    Газда и ја стојимо затечени, док из полумрака израња прилика и стаје пред нас.
    Висок, виши и од газде и од мене, снажан, као атлета. Један од двоје пијаниста који сваке вечери свирају овде у локалу.
    Ништа о њима до тад нисам стигао да сазнам, осим да су муж и жена. Једино сам приметио да је он стално одевен у војничке кошуље, сивомаслинасте, или плаве, какве носе ваздухопловци. Као и сада, уосталом. Али ме следеће речи, којима се обрати мени, на српском, оставише без даха.
    -Гледао сам вас вечерас. Били сте баш прави. Управо како треба бранити себе, лични интегритет. А, богами, и национални. Верујте, хтео сам одмах да устанем и честитам вам, али није ми дозволио посао. Зато користим прилику сада. Честитам! Ја сам Давид Леви.
    Срдачно ми стегне шаку. Топал стисак, али снажан, готово до бола.
    Оставивши ме још затеченог, обрати се газди:
    -Понављам: Ако он оде, одлазимо и нас двоје.
    Газда је био изненађен скоро као ја. Тек после неког времена одговори:
    -Да ли ви то озбиљно?
    -Најозбиљније. Никад у животу озбиљнији нисам био...
    Поћути. Окрећући се мени, и опет на српском, настави разнеженије:
    -...Сем кад сам запросио Матилду.
    А газда, и даље узнемирен, одврати:
    -Али, како можете? Тек тако, усред сезоне. Та, шалите се.
    -Не шалим се. Не можете овако. Недопустиво је да не третирате равноправно све запослене.
    -Ви нисте у директном контакту с гостима. А гост је увек у праву. Чујте... Пристао сам да га примим само на молбу пријатеља. Размислите само. Ко би запослио конобара с дрвеном ногом? Па још - Србина. А поврх свега, који је учествовао у рату.
    -Тја... Можда то за вас и јесте велика жртва, не знам. Али ја остајем при овоме што сам рекао.
    -Немојте се играти, молим вас. Како усред сезоне да нађем нове музичаре?
    -То ме уопште не занима. Ако отпустите Бранибора, тако ће бити.
    Одједном ми постаде мука од ове расправе. Рекох:
    -Господине и земљаче... Ја... ја сам заслужио отказ. Неизмерно вам хвала. Али немојте. Нисам вредан да због мене ви...
    Он хтеде да реагује, али ја, не знам ни сам зашто, повисих тон:
    -Ја сам био непристојан према госту! Прекршио тај неписани закон да је он увек у праву. Ја се извињавам. И прихватам отказ. То стварно није било за мене. А ови људи дивно свирају, треба и да остану.
    Одједном ме прели тескоба, жеља да побегнем. Што сам брже могао, одох.
    Емисија "Ниво 23", ТВ СТБ, моје најновије гостовање, 6.март.2017: https://www.youtube.com/watch?v=Fi0fQVqWkD0&index=15&list=PLXQrwQ9iEAP3qti DY3XDgw6ZuFS3GgZgf

  10. #10
    Buduća legenda Милунка Савић (avatar)
    Učlanjen
    26.02.2008.
    Pol
    ženski
    Poruke
    35.932
    Tekstova u blogu
    14
    Reputaciona moć
    1009

    Podrazumevano Re: KOMANDANT I MARGITA - Neda Kovačević

    2.

    Сутрадан ујутру, док сам спремао ствари, главом ми је пролазило... Испао сам будала. Шта сам хтео да постигнем, и чему? Потпуно бесмислено.
    Обарало се на мене: Шта ћу рећи вечерас брату? Како да продужим боравак код њега? Бар још мало. Хоћу ли успети да их измолим? До сад ми је то успевало, упркос свему, на крају би ипак победила болећивост, и нада да ћу се коначно средити. Али сада су стварно последњи атоми добре воље и стрпљења истрошени…
    Неко закуца на врата.
    -Напред!
    Ушао је – он.
    Гледао сам га, затечен, не знајући шта бих даље рекао.
    Он је такође ћутао, чекајући да се ја њему први обратим. Посматрао ме је благонаклоно. У тим очима, дубоко усађеним, било је истовремено неке меланхолије и чудновате истрајности. Самосвесне, племените надмоћи. Онда је из џепа кошуље, оне војничке, сивомаслинасте, извадио томпус и упаљач, одгризао врх цигаре, и запалио је. Искористих то да га осмотрим пажљивије. Црне косе, истих таквих бркова и браде, и морско-плавих очију. Физички моћан, „разбацан,“ а некако топал. Поносног држања, а без надмености. Као какав, промину ми, антички херој. Или, друга асоцијација: као да Че Гевара, неким генетским чудом, има клона.
    И најзад сам, кроз дим Давидове цигаре, протурио:
    -Ја немам речи да вам искажем захвалност. Али, ипак, не треба да то чините, за потпуно вам страног…
    Он избаци још један дим, па одврати:
    -Нико нам није стран, сви су ближњи. Само ако то желимо. Ако се потрудимо. А треба тако мало. Ништа једноставније. И зато ћемо учинити како сам рекао, ако вас отпусте, одлазимо и ми.
    Тишина неколико тренутака. Онда настави:
    -Уопште није било у реду према вама. Без обзира што се гост мора поштовати. Из вас је избило...
    -Избио је пуки инат, верујте - морадох да га прекинем, желећи одједном да побегнем од толиког правдања себе, обливен грижом савести - Слаб сам вам ја патриота, у ствари.
    Давид се ни на ово не помери из свог спокоја. Само се благонаклоно насмеши.
    -Не ради се ту ни о каквом патриотизму, већ простом људском. Али, осим тога, заиста, зашто не би била солидарност у националном смислу? То нам баш и недостаје. Понекад се упитам јесмо ли уопште нација. А, шта ћу, припадам тој маглини. Волим је, каква год била. Јер је - наша, моја.
    -Подсећате ме на једног пријатеља. Исто тако је говорио. А био добровољац, главу хтео дати за то „српство“, колико год магловито било.
    -И ја сам био добровољац - рече Давид са својеврсним поносом. Као да се то подразумева. Као удисај ваздуха.
    -А и ви сте, колико сам схватио? - настави, показујући дискретно у моју дрвену ногу, с неким посебним поштовањем. Поћути, као да размишља, или ме проучава. Увуче лагано дим, с уживањем, отпухне, и испрати разилажење колутова дима по соби.
    -А, можда сте се разочарали - рече најзад. - Нисте једини. Али, то је све опет тај наш дивни и немогући српски народ. Етерични.
    -Да. Сестра мог пријатеља је слично говорила. Народ - мехур од сапунице.
    -А, и ми, Хрвати, што смо друго? Но, бит ћемо овдје, све док нетко буде пуштао те клобучиће, а још увијек пушта. - Обојицу нас, заједно с истовременим тихим куцањем у полуотворена врата, прену глас иза леђа.
    Ушла је затим и његова власница. Полако, готово нечујно, али упечатљиво. Као мачка.
    -Опростите - настави она - било је отворено. Тражила сам Давида, и, пролазећи овуда, зачула... Ја сам Матилда Леви, Давидова супруга.
    И рукова се са мном. Такође чврстим, топлим стиском.
    -Рекла сам и ја газди. Отић ћемо ако вас отпусти. Но, ви сте нагло ишчезли.
    -Зато што сам помислио да је глупо да ви због мене...
    Одмахнух руком. А Давид рече:
    -Није глупо. Рекао сам већ зашто.
    -Да ме боље познајете, вероватно не бисте то радили. Отказ сам заслужио.
    -А ако бисте хтели да нам испричате укратко свој живот, па да сами оценимо? – одврати Давид - Позивамо вас к нама у госте, на вечеру, вечерас.
    Емисија "Ниво 23", ТВ СТБ, моје најновије гостовање, 6.март.2017: https://www.youtube.com/watch?v=Fi0fQVqWkD0&index=15&list=PLXQrwQ9iEAP3qti DY3XDgw6ZuFS3GgZgf

  11. #11
    Buduća legenda Милунка Савић (avatar)
    Učlanjen
    26.02.2008.
    Pol
    ženski
    Poruke
    35.932
    Tekstova u blogu
    14
    Reputaciona moć
    1009

    Podrazumevano Re: KOMANDANT I MARGITA - Neda Kovačević

    3.
    Србин и Хрватица. Упркос рату између њихових народа, заволели су се и венчали. Овде живе и раде, далеко од завичаја. Није за њих било места ни у Србији ни у Хрватској.
    Имају у стану, сем клавира, читав „оркестар“ инструмената. Контрабас, две харфе, гитару, тамбурицу, балалајку, цитру. Први пут сазнајем да се то што ја зовем „тамбурица“ у ствари назива прим. Давид зна да свира на свим тим инструментима. Балалајка му је успомена од деде по мајци, руског емигранта. Цитра, од деде по оцу, београдског Јеврејина.
    Харфа и контрабас су им главни инструменти.
    Све држе у засебној соби, намењеној само за то, где и вежбају.
    Примећујем: у стану немају телевизор.
    Још нешто је на мене оставило утисак. Друга соба, која би се, мислим, могла назвати аудиофилска. Садржи само полице са плочама, касетама, CD-овима, и музички стуб. Све је ту, грамофон, касетофон, CD плејер. И од пода до плафона полице, а у њима брижљиво поређани, „носачи звука“ са систематски обележеним подацима, жанр, извођач, назив, година издања.
    За мању харфу, објаснише ми да се зове андска. Пореклом из Латинске Америке. Нешто дубљег звука, мени се више допао од класичне.
    Матилда каже:
    -И мени се више допада. Њу могу носити са собом, а свирати све. Од класике, преко џеза, до народне глазбе.
    Уочим, на зидовима, сем слика, а и на орманима, постери, фотографије. И мапа Југославије.
    Нарочиту ми пажњу привуче фотографија Че Геваре. Ту никад раније нисам видео.
    То није онај чувени, свима добро знани портрет, него Че, исто у униформи, али она комотније, опуштеније на њему стоји. Разбарушенији је, гологлав, с томпусом у руци. И, што је уопште ређе на фотосима - осмехнут. Осмех је широк, топал. Рекло би се, задовољног човека, који је своју мисију испунио.
    Знајући историју, знамо сада да је то био само неки од кратких предаха.
    Али, тај предах је слика пуног спокоја.
    То је осмех очију које читаво лице осветљавају и заре све око себе. Осмех, доспео из дубина његових груди, пробијен преко шиштавог астматичног уздаха, са дна душе. И зато је тако задовољан. Зна да је дао другима што треба. Задовољан, што и даље даје.
    Сугестивно и далеко гледају те насмејане очи. Бистро, топло и истрајно.
    Ипак, пажљивијим посматрањем, може се у њима запазити и одсев неке нарочите, ведре, самосвесне сете. Одакле она? Зна и Че сам, то, о предаху. И вероватно је сета, као и све остало што је радио, у вези с бригом за – друге.
    Емисија "Ниво 23", ТВ СТБ, моје најновије гостовање, 6.март.2017: https://www.youtube.com/watch?v=Fi0fQVqWkD0&index=15&list=PLXQrwQ9iEAP3qti DY3XDgw6ZuFS3GgZgf

  12. #12
    Buduća legenda Милунка Савић (avatar)
    Učlanjen
    26.02.2008.
    Pol
    ženski
    Poruke
    35.932
    Tekstova u blogu
    14
    Reputaciona moć
    1009

    Podrazumevano Re: KOMANDANT I MARGITA - Neda Kovačević

    Нешто касније, доносећи вечеру, након што ме је неколико тренутака гледала право у очи, Матилда каже:
    -Нисте хтјели тај посао, види се одмах. По тому како сте га радили. Неспретно, не само ради ноге. Намјерно сте узели криви бифтек, премда тога нисте ни били свјесни. А затим, намјерно испровоцирали госта. Овај посао не волите и хтјели сте га се ослободити. Жељели сте си отказ.
    Њене очи су ме гледале проницљиво, да се одједном осетих некако нелагодно. Ваљда што сам изложен баш толиком „рендгену“. Али се успокојих кад у Матилдином изразу не пронађох ни мало осуде. Напротив. У ствари, као да је ту било некаквог разумевања.
    Гледао сам је без речи. Природно светле косе, очију морско -зелених. И нисам могао да кажем ништа сем истине:
    -Да... У ствари сте у праву. Овај посао ми се није допадао. Ни мало.
    Села је најзад и она за сто, крај Давида, загрлила га дискретно, и наставила:
    -И, што ћете сад? Вратити се у Београд? Покушати измолити брата да вас задржи? Или више нећете то моћи, јер им је већ доста вашега бирања посла, и живота о њиховој грбачи?
    Опет тек након извесног времена рекох:
    -Ви као да сте завршили психологију, а не Музичку Академију.
    Она се насмеши:
    -Нисам психологију. Већ југославенску књижевност. Иако ми је Музичка Академија дража и важнија. А књижевношћу се нисам нити стигла бавити. Сем као читатељка, и каткад лекторка.
    -Стварно?! Два факултета сте завршили? Тако тешка?
    Она климну с осмехом, као да је то нешто најнормалније.
    -Нема „лаких“ и „тешких“ факултета. Само „лаких“ и „тешких“ људи. А и Давид... – погледа мужа с љубављу - Није вам поменуо да је дипломирао и славистику, руски, под „А“, српскохрватски под „Б“? Мимо тога, говори енглески, шпањолски, њемачки, пољски.
    -Свака част – одвратих. Ви сте, значи - двоструке колеге. Ја ни гимназију до краја нисам. Из пуке лењости. Ништа ме није спречавало, сем слаба воља.
    -Ипак – рече Давид - то вам не смета да пишете одличну поезију.
    И они, као ја, од наших група највише воле EKV и „Азру“. А како само свирају то! Никад нисам ни сањао да ћу чути овакве аранжмане. Ми мењамо дан за ноћ, ми мењамо ноћ за дан… на харфи и цитри, или на приму и клавиру, контрабасу и харфи…
    На крају, спремајући се да кренем, рекао сам:
    -Хвала вам много на подршци. И на вечери, била је сјајна! И кажем: молим вас, немојте никако ви због мене да се одричете посла. А, сад, морам да пођем. Треба сутра рано да устанем. И да кренем да тражим нови посао, стан. У најскорије време морам да се селим од брата.
    Да ли уопште да споменем шта су ми на то рекли? Не треба да се бринем, они ће као музичари лако наћи нови овакав посао, ионако је само додатни. И понудили ми да останем код њих док се не снађем.
    „Ватрогасно платно“ у прави час. Deus ex machina. Да, баш као у сапуници.

  13. #13
    Buduća legenda Милунка Савић (avatar)
    Učlanjen
    26.02.2008.
    Pol
    ženski
    Poruke
    35.932
    Tekstova u blogu
    14
    Reputaciona moć
    1009

    Podrazumevano Re: KOMANDANT I MARGITA - Neda Kovačević

    4.
    Давид предаје на Конзерваторијуму, одсек контрабас. Матилда, у једној музичкој школи, харфу.
    Давид на приму сјајно „везе“ сремачке бећарце. Ипак, највише ми се свиђа како свира на цитри.
    Музика уопште, најбоља ми је донета звуком тамбурашког оркестра. Али кад је реч о појединачном инструменту, то је цитра. Нема му равна. Звук цитре.
    Некако ме дира у најдубље, најтананије кутке. Сузе и миље у исти мах. Истовремено, тако одлучно, истрајно.
    Да ли ми је због тога „Трећи човек“ и до данас најомиљенији филм? Ликови, радња, атмосфера послератног Беча. Сва та светлост и сенка, углови снимања, добро и зло, љубав и мржња, у једном. Све, у том звуку цитре.
    Лепо и певају, обоје.
    Матилдин глас је опор, али сунцем обасјан. Слатке опорости, као од пељештанског црног, Поступа саздан. Шум мора и хлад борова у њему. Речју - као Медитеран.
    Давидов... Могу ли да га опишем овако? „Састављен из сунчевих зрака, челика и меда“. Топле, племените снаге. Какав је, уосталом, и читав.
    Емисија "Ниво 23", ТВ СТБ, моје најновије гостовање, 6.март.2017: https://www.youtube.com/watch?v=Fi0fQVqWkD0&index=15&list=PLXQrwQ9iEAP3qti DY3XDgw6ZuFS3GgZgf

  14. #14
    Buduća legenda Милунка Савић (avatar)
    Učlanjen
    26.02.2008.
    Pol
    ženski
    Poruke
    35.932
    Tekstova u blogu
    14
    Reputaciona moć
    1009

    Podrazumevano Re: KOMANDANT I MARGITA - Neda Kovačević

    III


    1.

    Долази једног дана и саопштава ведро:
    -Добила сам понуду свирати на CD Грације Вали.
    -Баш оне Грације Вали, чувене џез пијанисткиње, певачице? И списатељице бестселера?
    Кажем, сетивши се њеног, слаба је реч екстравагантног изгледа. „Шарена“ коса, сваки прамен различите боје, штрчи на своју страну. Исто и нокти, сваки другачије боје. Шешири, као да их је правио Луди шеширџија лично. Тамне наочаре. Хеланке, а преко њих тунике, и разне друге одевне „умотворине“, у 500 боја које вриште, међусобно посвађане што их је неко заједно поређао. А опет, на њој све то баш као да се сложило у откачену, али истинску хармонију. Као да је овог часа слетела васионским бродом с неке друге планете. Они праменови подсећају на какве антене. Којима хвата, хм... космичке вибрације. (Да, тако је баш рекла у неким интервјуима, „у дослуху с Космосом“). Али мимо свега тога, мора се признати, сјајна је пијанисткиња. А понекад и пева. Добар глас, мада, мало превисок за мој укус. У ствари, баш не волим тај намерни фалсет.
    -Да, оне Грације Вали – каже с осмехом, задовољно и поносно.
    -А и за те, Браху – дометне – такођер лијепа вијест. Наравно, ако желиш то радити, у једноме кину, гдје баш приказују старе филмове, држи га брат моје колегице, требају оператера, па је питао...
    Емисија "Ниво 23", ТВ СТБ, моје најновије гостовање, 6.март.2017: https://www.youtube.com/watch?v=Fi0fQVqWkD0&index=15&list=PLXQrwQ9iEAP3qti DY3XDgw6ZuFS3GgZgf

  15. #15
    Buduća legenda Милунка Савић (avatar)
    Učlanjen
    26.02.2008.
    Pol
    ženski
    Poruke
    35.932
    Tekstova u blogu
    14
    Reputaciona moć
    1009

    Podrazumevano Re: KOMANDANT I MARGITA - Neda Kovačević

    2.

    Присуствујем проби Матилде и Грације Вали.
    У, паузи, зову и мене на кафу.
    -Ово је мој пријатељ, Бранибор Никодијевић - каже Матилда - Пјесник, изразио је жељу упознати вас.
    -Ето, ја сам вам та – насмеши се Грација, благо надмено - Грација Вали – пружи ми руку.
    -Бранибор, Никодијевић - прихватам руковање... у ствари, више симболичан додир прстију, брзо извуче шаку из моје. - Част ми је. И молио бих вас, ако бисте ми... ето, клишеа, аутограм?
    Пружим јој, на њену књигу.
    -Песник, кажете... - говори, потписујући се. Поћути - А, чекајте... није ли то, онај Бранибор...
    -Онај. Чули сте за мене...?
    -Наравно да сам. Имам и ваше књиге. Ето, да сам знала, да понесем, па и ја да узмем аутограм.
    -Добра сте списатељица. Али признајем, више сам вас слушао у музици него што сам читао књиге.
    -Песник, који не чита књиге? - звучи зачуђено, благонаклоно иронично. Ипак, осмех јој, колико могу да видим, није презрив.
    -Па... признајем... не толико колико би требало. Али вашу сам прочитао... само ову, додуше.
    -А и сам покушава написати роман – убаци се Матилда.
    -Роман? И, како вам иде?
    -Па... не баш. Кажу, а и мени се чини, да сам много бољи у поезији.
    -Невероватно колико је многим песницима стало и да пишу прозу. Као да им поезија није довољна. А поезија је највиши домет. После музике… Иначе, о чему је роман?
    Бог би га свети знао - најпре бих да одговорим. А кажем:
    -Прича на неки начин инспирисана животним примером Матилде и Давида. Рат. И ја сам учествовао у њему.
    -Занимљиво. Такве теме су увек занимљиве. Тачније, нема незанимљивих тема. Само лоших обрада.
    -Е, о тој лошој обради је, бојим се, код мене реч.
    -Немојте унапред...
    -Није најбоље – дометне Матилда - искрено, и ми смо му рекли да би требао још пуно на тому радити.
    -Верујем у ваш суд. Али ипак, опростите на отворености, упркос свом вашем образовању и броју прочитаних књига, ви сте само обични читаоци, или тек мало изнад тога.
    -Но, зар није битна, у ствари можда и битнија, реакција баш читалаца - одвраћа Матилда - А не неких тамо, опростите, критичара. Зар, уосталом, није слично и за глазбу?
    -Добро кажете, јесте и то. Како су ми неки само „исецкали“ прошли CD. Критичари заиста знају да се иживљавају. Али ја заправо и нисам мислила на њих колико на оне уистину праве читаоце. Рецимо, на... себе.
    -А по чему то нисмо Давид и ја? – малко се љутне Матилда.
    -Извините, нисам мислила да сте ви обични читаоци. Него у смислу да нисте писци, писцу се је лакше унети, јер зна читав тај механизам, муку и блаженство стваралаштва.
    -Прозе нарочито – убацим се - Мени песме излазе у даху, то није никакво мучење, не дотерујем песму.
    У ствари, ја не могу ни да замислим било какво „клесање“ песме.
    -Мит о „недодирљивости поезије“? Хм… Да, заиста, има песама којима не треба никакво накнадно дотеривање. Као што постоји мноштво оних које захтевају „клесање“. А код вас се види да су мало и… „неотесане“. Не мислим ништа лоше тиме. У ствари, то зависи и од типа песничке личности. Ви сте, изгледа, од тих који не „клешу“. Или вас, малкице, признајте, и… мрзи.
    Гледајући је, схватим: пожелех да скине те наочаре, да јој се загледам у очи. Из првог разговора ме овако „рендгенише“. Или јој је Матилда неизбежно понешто причала о мени? А можда је то закључила, некако, из самих мојих песама?
    Мислим се, шта она има да ме „анализира“, оставља примедбе, „учи“ како да пишем песме.
    А на све то каже још и:
    -Да ли бисте имали нешто против да ја погледам тај рукопис? Можда, мишљење једне колегинице...? Вратићу вам га преко Матилде, не морамо се ми састајати. Написаћу примедбе. Знате да то и иначе радим повремено, пишем рецензије и приказе...
    -Важи. Кад још мало средим, овако је још, истини за вољу, у приличном хаосу.
    -Дакле, ако одлучите пошаљите ми рукопис. А, треба већ да кренем – погледа на сат, устајући – Е, да... Само још једно питање. Зашто уопште пишете роман?
    -И сам се то питам, верујте. Чини ми се да има много разлога, а опет... Можда, писањем желим да спознам смисао живота.
    На трен ми бљесне: да ли сам ово мислио стварно озбиљно? И не без чуђења констатујем да јесам.
    Грација се насмеје. После неког времена каже:
    -Не тражите смисао живота. Смисао живота је... - живот.
    Пре но стигнем да ишта одговорим, уз поздрав Матилди и мени, журно оде.
    Емисија "Ниво 23", ТВ СТБ, моје најновије гостовање, 6.март.2017: https://www.youtube.com/watch?v=Fi0fQVqWkD0&index=15&list=PLXQrwQ9iEAP3qti DY3XDgw6ZuFS3GgZgf

  16. #16
    Buduća legenda Милунка Савић (avatar)
    Učlanjen
    26.02.2008.
    Pol
    ženski
    Poruke
    35.932
    Tekstova u blogu
    14
    Reputaciona moć
    1009

    Podrazumevano Re: KOMANDANT I MARGITA - Neda Kovačević

    IV
    1.
    -Знате ли с киме смо сада добиле понуду свирати.? Нећете вјеровати. Нисам нити ја, када ми је Грација рекла. На албуму једнога младог, обећавајућег аустријскога џез трија. Но, није главна ствар сад у томе трију, него њима помаже, и даље с одличним „њухом“ за нешто што вриједи… Нитко други до Маргита, Маги. EKV.
    Дуги мук, и од Давида и од мене.
    -Ма, ти се шалиш – изговорим ја први.
    -Што бих се шалила? Доиста, најозбиљније. Маги ради пуном паром… Ако о нечему не јављају медији, не значи…
    -Маргита и џез… - Давид заврти лако главом, преко дима цигаре - Хм… Но, да, зашто не би и то? Она је увек ентузијастички настојала да подржи талентоване музичаре…
    Поћути, замишљено.
    -И ти ћеш зато путовати у Беч, или, где већ?
    Скоро препадне, обоје нас, изгледа, ненаданим питањем, и оштрином му.
    Матилда, лако затечена, не одговори одмах, али се онда осмехну:
    -У Грац. Дакако да ћу путовати… – кратка пауза, на час је уозбиљена, али онда врати осмех – но, одмах сам вас и мислила питати, пошто знам колико би… Да ли би пошли са мном кад то буде, упознати Маги…?
    -Упознати… - као да је збуњен Давид, а и ја, затечен. А да ни сами нисмо баш сигурни зашто.
    -Поћи? – открави се он најзад – Упознати Маги… Наравно, врло радо.
    Емисија "Ниво 23", ТВ СТБ, моје најновије гостовање, 6.март.2017: https://www.youtube.com/watch?v=Fi0fQVqWkD0&index=15&list=PLXQrwQ9iEAP3qti DY3XDgw6ZuFS3GgZgf

  17. #17
    Buduća legenda Милунка Савић (avatar)
    Učlanjen
    26.02.2008.
    Pol
    ženski
    Poruke
    35.932
    Tekstova u blogu
    14
    Reputaciona moć
    1009

    Podrazumevano Re: KOMANDANT I MARGITA - Neda Kovačević

    2.
    У истом смо хотелу где је и Маргита. Прва три дана Давид и ја нисмо стигли да се с њом сретнемо. А Грација и Матилда су с тријом и њом већ вежбале, нешто и снимиле. А за данас је договорен сусрет и с нама двојицом. У кафићу на обали Муре. Грација није ту, има неке обавезе. Констатујем, мало чудан сам себи, да ми је због тога некако лакше.
    Зането објашњавам Давиду зашто мислим да ипак једну сцену морам задржати у рукопису такву каква је:
    -То је последица бунила од тешког рањавања, и логично је да у њој буду неповезане слике.
    -Неповезане, да, али то мора задржати унутарњу кохерентност, чега у овој варијанти нема довољно.
    -Мислим да ипак стање кошмара тако нешто дозвољава – „браним“ се ја - У правом кошмару, или сну, знаш да је често још и конфузније…
    -Али у литерарном опису не би требало да буде, да кажем, „вишка реалности“, него баш благо амортизовано…
    -О, ево нам наше…– прене нас Матилда.
    -Извините што касним – осмехне се широко, шармантно склања прамен косе с ока и пружа руку најпре Матилди, онда се рукује с Давидом, на крају са мном, праћено речима:
    - Добар вам дан, добри људи! Ја сам Маргита Стефановић, коју можете одмах звати Мага.
    Виђао сам је до тад само на концертима, пре неколико година, из далека, и на ТВ. Схватам да дрхтим, као дечарац, чудан сам себи. Зашто бих имао трему, она је обична, као и сви други, убеђујем себе. Шта ми је сада, нисам тип који држи нешто посебно до „звезда“. Упознавао сам и неке друге, славније, па нисам био овако… Прихватам њену руку, и чврсти стисак, свладавајући дрхтај, али осећам да ми се длан зноји. Маргита, пошто ме на трен пажљивије осмотри, седа преко пута. Келнер стиже. Она наручује капучино, с дуплим шлагом, велику лимунаду и парче Захер торте. Остали, по још једну туру капучина.
    Разговор се полако успоставља, опуштенији сам, иако још увек некако напет. Уочавам, Давид није, прича опуштено, лежерно, као дим цигаре му. (Неизбежна је и Маргитина опаска о његовој сличности с, како је рекла, „другом-господином Фурибондом Де ла Серна“). Па да, мислим, што би му било нелагодно, на свом је терену, прича с Маргитом о музици. Мало сам изгубљен кад они баш својски крену у то стручно.
    А Маргита онда прекине ту тему, и обраћа се мени, пита ме, о филму, развезе причу о Керолу Риду, и необичним ракурсима у „Трећем човеку“. Не само да би ме опустила, него стварно воли тај филм, разуме се до у детаље, које ни ја не знам. Није ни чудо, присетим се, она је и архитекта, ликовњак, и отац јој је редитељ… Њено ренесансно знање ме фасцинира. Као оно код Матилде и Давида. Али се и ту осетим малим, недостојним, у односу на њих.
    То и кажем, а Маргита:
    -Немојте себе потцењивати. За разлику од већине кинооператера, ви, на пример, одлично познајете филм. А, како чујем, врстан сте и… да ли бисте хтели да нам изрецитујете неку своју песму? Ако знате на памет...
    -Сада? - затечен сам, но Маргита климне, истински заинтересовано, те се опустим - Не знам на памет, али, ево, могу да прочитам, увек носим понеки примерак са собом.
    Прочитам. Маргита саслуша пажљиво.
    После краћег размишљања, каже:
    -Лепо. Врло, врло.
    На час запевуши тихо, по неким речима, како ли их је одмах запамтила, мислим се.
    -Хм… На ово би се могло компоновати… одмах сам чула и музику.
    -Треба да чујете и остале песме, Брах је доиста добар песник – потврђује Давид.
    -„Брах“… - баш добро то звучи. Концентрација, фокус збијене енергије пуне потенцијала. Одлично име од миља – дочека Маргита с осмехом.
    -Хвала. А, на једну ову моју књигу, да ли бисте ви мени написали, ваш аутограм…?
    -Наравно! Под једним условом – осмехне се – Ако престанеш да Маги говориш ти. Генерација смо, зар не?
    -Пар година сам млађи, али, добро, то је то. Важи. Маргита, да ли би била љубазна…?
    -Ја сам ионако љубазна, чему та фраза – опет неодољиви осмех. - Но, ево…
    Испише, широким покретима, као да слика, или плеше, нешто што би пре било апстрактни цртеж него потпис.
    -Изволи! А, сад, ти мени свој, на други примерак.
    Док исписујем, не могу да сасвим спутам дрхтај руке.
    Унесе се у мој рад, као да пажљиво проучава шта ћу и како написати, па с осмехом, нехајно, ухвати ми на час руку и заустави је.
    -Хееј!? Због чега Бра-хууу имаш трему? Не исписујеш регрутациони лист. Ја нисам строги бркати мајор, већ само једна обична девојчица.
    -Можда си обична… Али свираш врло необично. Моћно.
    -Хвала. Значи, од моје свирке се плашиш? – опет осмех, али и озбиљна радозналост.
    -Не плашим. Напротив. Баш ми је одлична, врло ми се свиђа.
    -А можда баш то плаши, јер се свиђа?
    Подигне на час поглед, негде, изнад града, као да би испратила птице што пролећу, а онда ме осмотри, топлим погледом, широко отворених очију, ведро, и детиње безазлено.
    Преко пута, на Тргу, улични свирачи, виолинисткиња, гитариста, и виолончелисткиња, неку класику свирају. На трен јој то одвуче пажњу, отплови духом тамо. Лакне ми некако, не знам ни сам зашто.
    Маргита их слуша и гледа неко време. Онда се окреће нама и каже:
    -Е, људи, могли бисмо и ми овако, као ови, на улици. Матилда, Давиде, шта кажете? Неће нам нико замерити за толико. Да зарадимо који шилинг. Да најзад купим оно веелико, највеће паковање Моцарт-кугли - осмех, као у озарене девојчице.
    -Да, стварно, зашто не – дочека Матилда с осмехом, и радошћу прикључивања игри, Давиде, што кажеш?
    Он је на трен збуњен и размишља:
    -Али, где, како…?
    -Можемо и одмах, до хотела, па по инструменте, ионако имамо слободно читаво поподне и вече. Ја сам тако, некада, у Италији, Пизи, Сиракузи, до касно у ноћ, и у Бразилу и Перуу кад сам била…
    -Занимљиво је то – каже Давид – али, ја ипак не знам… Ви, Матилда, ако хоћете…
    -Давиде, ако ти не желиш, не морамо…
    -Ма, само ти, Матилда, и Маргита, изволите.
    -Мага. Лако ћемо нас две-три. Сигурна сам да ће и Грација прихватити, ако је нађемо. Али, зашто не би и ти Давиде? Нек се чује на сред Источног Царства добра свирка словенских гена! – Диже чашу лимунаде - Е, а ти, Бра - хууу - нагласила је баш други слог, изванредно имитирајући прави хук сове - Ти свираш такође?
    -На жалост, не.
    -Штета. Музички си врло талентован.
    -Откуд знаш?
    -То се одмах осети - осмехне се самоуверено - но, шта да се ради, онда, бар дођи да нас слушаш. Или, понеси кутију, па ударај ритам.
    -Како…? Да ударам… Нисам никад…
    -Ниси никад пробао? Немој ми рећи, да уз пријатеље, овакве бриљантне музичаре, ниси никад пожелео да пробаш!
    -У ствари… јесам, малкице, онако, у шали, по столу ударао ритам, и тако, али никад озбиљно, нити неку комплетну ствар.
    -Није то ништа тешко, брзо ћеш се прикључити. Кад си талентован, не треба ту много…
    Поћути, а онда као да јој сине:
    -Е, а у ствари, што не бисмо овде купили даире? Па да! Ето решенња – карикира мало „из Радована Трећег“ – интонирајући.
    -Ох, Маги, па ти си баш… – дометне Матилда.
    -Ја сам Баш… Челик… А што да не купимо, нису скупе, а могу вама двома касније користити?
    -Ех, добро, хајде да купимо те даире, заиста, пробај, Браху – каже Давид, пустивши дуг дим из цигаре.
    А Маргита се поново широко осмехне, задовољна што је ипак на крају по њеном.
    -Ево - да видимо… Ја бих ишла у продавницу, али стварно немам времена – гледа на сат - Имам још нека посла да обавим. Онда бисмо могли се нађемо за сат времена на Тргу… Не, боље за сат и по.
    Емисија "Ниво 23", ТВ СТБ, моје најновије гостовање, 6.март.2017: https://www.youtube.com/watch?v=Fi0fQVqWkD0&index=15&list=PLXQrwQ9iEAP3qti DY3XDgw6ZuFS3GgZgf

  18. #18
    Buduća legenda Милунка Савић (avatar)
    Učlanjen
    26.02.2008.
    Pol
    ženski
    Poruke
    35.932
    Tekstova u blogu
    14
    Reputaciona moć
    1009

    Podrazumevano Re: KOMANDANT I MARGITA - Neda Kovačević

    ****
    Дакле, смем и ја да кажем као многи познати музичари: „Имао сам част свирати са Маргитом“. Неважно што је то на Тргу у Грацу. И што ја уопште нисам музичар. Успео сам да пристојно учествујем у неколико композиција. И осећао сам се тад одлично, срећан, поносан, предан музици, тим звуцима.
    Као да је било некад. И, на крају, у песми која није од EKV, већ од С времена на време, Tema classica. Једна од Маргитиних најомиљенијих песама наше музике. „Словенски ген донет балканским преломљеним ритмом, у колосалној синтонији с универзалним акустичарским свемиром“, како га је описала.
    А онда се Маргита нагне к Матилди и нешто јој шапне, ова пренесе Давиду, а онда приђе мени, док Матилда на гитари, пратњу, а Давид, на приму, као „водећи“, започињу да свирају један валцер. У почетку не препознајем.
    -Стари лалошки валс… - подсећа ме Маргита - Бра-хууу... - ухвати ме за руку, и пре но сам могао реаговати, поведе у плес, по такту валцера.
    -Не можеш одбити Маги овај плес – каже тихо - уз валцер, један од најлепших словенским ДНК и тамбурама исцртан. Нема везе што му је име погрешно - шапуће даље Маргита – „Лале“ нису Војвођани, него заправо само Банаћани. Али, због лепоте мелодије спремна сам опростити му ту грешку, а због оних тамбура, тек…
    И плешемо Маргита и ја, на сред Трга у Грацу, бодрени пролазницима, публиком која се окупља. На крају проломи се громки аплауз, а кофер Давидове гитаре је још пунији.
    И одиста, зарадили смо, не само за Моцарт кугле.
    Емисија "Ниво 23", ТВ СТБ, моје најновије гостовање, 6.март.2017: https://www.youtube.com/watch?v=Fi0fQVqWkD0&index=15&list=PLXQrwQ9iEAP3qti DY3XDgw6ZuFS3GgZgf

  19. #19
    Buduća legenda Милунка Савић (avatar)
    Učlanjen
    26.02.2008.
    Pol
    ženski
    Poruke
    35.932
    Tekstova u blogu
    14
    Reputaciona moć
    1009

    Podrazumevano Re: KOMANDANT I MARGITA - Neda Kovačević

    3.
    Следећих дана они су вредно увежбавали, снимали, ја их слушао и гледао.
    Гледам Маргиту, и мислим: тако је нежна, лепа и блиска, али превише моћна и харизматична да би била налик иједној другој, и да би је се икад докучило.
    Сви су радили с пуним посвећењем. Али Маргита би знала да повремено „одлута“, сасвим се отме од првобитне линије, отплови на својој свирци, као да других људи уопште нема. Договоре се, погоде неки ток, крену одлично, усаглашени, а свако са својом „причом“, прави џезерски „разговор“ инструмената, организовани хаос, а онда - паф! Маргиту повуче неки тон, фраза, хармонија, или шта већ, и она пође за њим, па се баци с брода у таласе, зарони дубоко, и рони, рони… Не вреде позиви са палубе, не чује она остале сапутнике, који прво покушавају да је врате музиком, а онда, коначно, престанком свирања. Једино кад звук утихне, Маргита се врати на површину, а касније опет успне на палубу, и настави заједничку пловидбу.
    Настојала је да буде прави сарадник и педагог, да усмери своју енергију и моћ у ту сврху. У моментима пуне концентрације, веома је успевала.
    Призивао сам сећање на концерте EKV. И тамо је плесала уз клавијатуре, у ритму музике, препуштала се нотама, пловила звуком. Али, колико памтим, никад се није отискивала толико далеко.
    Мислим: штета је што не наступа као солиста, онда би све то могла слободно исказати, јер било је само по себи одлична музика и изведба, али се није уклапало у ову концепцију младог трија.
    Емисија "Ниво 23", ТВ СТБ, моје најновије гостовање, 6.март.2017: https://www.youtube.com/watch?v=Fi0fQVqWkD0&index=15&list=PLXQrwQ9iEAP3qti DY3XDgw6ZuFS3GgZgf

  20. #20
    Buduća legenda Милунка Савић (avatar)
    Učlanjen
    26.02.2008.
    Pol
    ženski
    Poruke
    35.932
    Tekstova u blogu
    14
    Reputaciona moć
    1009

    Podrazumevano Re: KOMANDANT I MARGITA - Neda Kovačević

    4.
    Посластичарница у близини нашег хотела.
    Пролазим, и угледам је за столом. „Сатире“ канолије. Приђем:
    -Пријатно!
    Она подиже главу, прогута залогај.
    -О, Бра – хууу… - широк осмех - Хвала… Извол’те - покаже руком на празну столицу преко пута. - Седи. Имају феноменалне колаче и сладолед, као да су од Италијана учили.
    -Добро, онда ћу сладолед – кажем, седајући - Који препоручујеш?
    Дода ми карту понуде.
    -Препоруке никад нису добре као властити инстинкт. А и вијуге треба упослити. Могућност избора је Божји дар. И Ђаволов, истина, али што већи и тежи, тим је слађе после.
    Отворим карту. Избор… Одиста… Ух, од толико…
    -Да, слађе – кажем мало касније - Али и горче, јер се увек кајеш што ниси узео оно друго.
    -Кајање је једна сасвим бесмислена ствар. Само напред!
    После дужег премишљања, најзад се одлучим за сладолед од бадема, са преливом од коњака и кафе.
    Кад келнер од мене узме наруџбину Маргита искористи да поручи себи сладолед од кикирикија и банана, с киви преливом.
    -Ево, да пробам и овај. Ех, данас сам им већ подигла пазар за 672% – осмехне се.
    -Извини, ако смем да питам, а који ти је то данас?
    -Зар се и слаткиши броје? – погледа благонаклоно прекорно - Имам среће, таманим слатко, а не гојим се.
    -И ја могу да једем колико хоћу, па сам ипак стално овако шланк. И ја, изгледа, спадам у срећнике.
    Помислим: спадам стварно у срећнике што, ево, могу с Маргитом Стефановић да причам и при том још једем сладолед.
    У једном тренутку, полако густирајући стварно одлични сладолед, кажем:
    -Имала си овде и оне „излете“, феноменалне, идеје су ти баш, баш, могла би то бити одлична музика. Зашто не скупиш, средиш, и не снимиш то, за себе?
    -Размишљам о томе све време. Мада ми је жао што неке ствари они нису прихватили, ипак је то могло да се уклопи.
    -Неке да, и сјајно је што јесу прихватили, али неке, мораш признати, стварно не иду… кад и ја, као лаик то чујем… Не, то се једноставно није уклапало. Уосталом, они су, ваљда, знали шта им више одговара.
    -Јесу, знали шта хоће. И добро је, пре свега, знати шта хоћеш. Но, да ли је то увек и најбоље? Много пута може се комплетније сагледати само са стране.
    -Да, иако ми се чини да то више важи, рецимо, за књижевност. А за музику, не заборави, то је ипак џез, а ти си класичарка и рокерка.
    -Јесте, могуће је да је и у томе део приче. Али управо сам ја овде овај пут „џезирала“, у смислу да сам импровизовала на њихове почетне мелодије.
    -Али ниси то радила, како да кажем, џезерски, већ ишла у нешто потпуно своје. Џезирање ипак, колико ја схватам, а изгледа и ови клинци, јесте отискивање на вијугави пут, али тај пут није без повратка, и повратака. А ти…
    -Ја сам, значи, кренула на пут без повратка… - прекине ме, подигавши тон, ненадано оштра.
    Поћути, замишљена, поједе мало сладоледа, а онда се опет љупко насмеши, као да се извињава:
    -О да, могуће. Река без повратка… River Of No Return… - запевуши, имитирајући одлично М. М., као да се на трен опет слично као тамо на снимању, заборавила. А онда се прену:
    -Извини, јесам стварно одлутала. Него, да, јесу клинци фантастични, и добро је све што смо урадили. Ако само наставе, постићи ће много. Драго ми је да сам им бар малчице помогла. А, стварно, треба ово све да скупим, средим, да најзад опет снимим CD.
    Рекла је, али некако више као да се тера да себе убеди. Видео сам искрену жељу и намеру. Али као да јој је фалило оне неке воље и одлучности. Затим, уз осмех, рекла је:
    -Знаш, Мерлинка у својој суштини уопште није била „секс симбол“. То је страшно наметнуто, и њој и читавом свету. Она је само једна јако талентована, ванредно музикална девојчица, крхка и снажна. Из те крхкости је произашла њена снага.
    Одједном, као с Јупитера, друга тема.
    И за ово кратко време, већ сам се навикао. Било ми је од ње природно и… драго. Симпатично. Али, чекај… Друга тема? Да ли је заправо? Маргита је, у ствари, описала себе: из крхкости – снага.
    Као што ми није било необично, да је потом, завршавајући свој сладолед, и погледавши на сат, рекла:
    -Е, а сад, Бра-хууу, извињењце као Васиона, али морала бих да пођем, боље пре но им исцрпим све залихе сладоледа, треба да остане нешто и за остале госте, зар не?
    Прихватим, наравно, премда ми је било криво што нисам стигао да је питам за још толико ствари у вези с EKV које сам желео да сазнам.
    Емисија "Ниво 23", ТВ СТБ, моје најновије гостовање, 6.март.2017: https://www.youtube.com/watch?v=Fi0fQVqWkD0&index=15&list=PLXQrwQ9iEAP3qti DY3XDgw6ZuFS3GgZgf

  21. #21
    Buduća legenda Милунка Савић (avatar)
    Učlanjen
    26.02.2008.
    Pol
    ženski
    Poruke
    35.932
    Tekstova u blogu
    14
    Reputaciona moć
    1009

    Podrazumevano Re: KOMANDANT I MARGITA - Neda Kovačević

    5.
    Ноћ пред повратак.
    Било је већ касно, поноћ, спремао сам се да легнем, кад ми је дошло да још нешто запишем.
    Неко је покуцао на врата моје собе: „та-та-та-тааа“, 4 пута, у такту Бетовенове Пете. „Судбина“?
    -Напред.
    Врата су се отворила, завеса на прозору, као у филмовима, залелујала, а за њима, и ветром ушла је – Она.
    Умало нисам испустио свеску и оловку.
    Да ли је ово…? Маргита, у мојој соби.
    -Извини… Ометам ли нешто? Смем ли…?
    -Да, само изволи, слободно.
    Свладавао сам чудновати дрхтај.
    -Ометам… - одмах запази - Пишеш? Песму? Ау… Извини. Знам како је то – израз је искрене нелагоде, не куртоазије.
    -Не, не мари. Сцена из романа. То је ионако била само скица, набацивао сам тек…
    -Од скице се увек и почиње, она је најважнија. Да ли ти СТВАРНО не сметам? – уозбиљила се одистински.
    -Ама, не, никако. Записао сам главно.
    -Добро, кад ти тако кажеш… Него…Ови су отишли „у живот“, ја сам се успавала, а нису хтели да ме буде, па сам… Након што сам се пробудила, вежбала сам, а онда, не спава ми се, а и свирања ми је већ било доста… А и, у ствари, прави разлог је… морам да ти кажем, читала сам твоју књигу…
    Стајала је неколико часака неодлучна.
    -У ствари, признаћу ти ПРАВИ прави разлог… Магино биће умире за нечим слатким… Ресторан је затворен, и продавница у хотелу, што је баш несхватљиво, попут Космоса… А да идем сад, по улицама, не би било баш пристојно, трагати за слатким, као… пас трагач…
    -Седи – то ме открави – Немам баш пуно слатког овде, сем „Нестле“ чоколаду, с бадемима. Хоће ли то одговарати?
    -Хоће! Волим бадеме. Бадем је Семе Универзума. Недокучив, али рађа нас. - Маргита климне с осмехом, седајући.
    Извадим и ставим пред њу неотворену таблу чоколаде.
    -Изволи. А, сем тога, јеси ли за нешто да попијеш? Имам нес, вотку, сок од брескве…
    -Где нађе брескву? – одврати и даље с осмехом, отварајући чоколаду - никад нисам волела те такозване „густе сокове“. А од рођења су ме тиме наливали, као да су се надали да ћу их једном, ипак, заволети… Него, да, може несица.
    Кренем да правим. У немом сагласју обостране тишине.
    Маргита је у једној руци држала штанглицу чоколаде, лагано, с гуштом је грицкајући, а у другој моју књигу, полако листајући. Онда рече:
    -Да знаш, много су ти добри стихови. Онако, „прави“, а не „вербална поезија“, како је сад мода да се пише. Пуко жонглирање речима, на које надобудни „критичари“ падају у екстазу, што бесмисленије, то већу, и упропашћавајући читаве генерације нових талената. Увек се обрадујем кад видим да још има песника.
    -Хвала. Али, немој толико… Баш нисам…
    -И нећу. Ево, да знаш, најискреније, проза ти није ни за десетину толико добра. Извини… Питала сам за допуштење, надам се да се не љутиш, да погледам малко, Матилду и Давида…
    У први мах сам изненађен, скоро љутит. Убрзам мућење нес кафе. Али Маргита ме је гледала тако непосредно, осмехнуто, да ми је одагнала и најмању жељу за с оштром реакцијом. Уосталом, и сам сам тога био свестан:
    -Знам. Није, добра, враг је однео.
    -Онда, шта мислиш…? Јел’ боље да однесе њу, или… - тебе?
    -Молим?
    Опет осмех. И, морао сам да одговорим:
    -Понекад помислим да не знам, веруј ми. Добро питање. Погодила си, свака част. Одакле све то извлачиш?
    -Ја сам Мага, не заборави – одвратила је, и даље враголасто – рођена у знаку - Мачке.
    Спуштам шоље и сипам нес кафу.
    -Извини, шлага немам, само млеко - кажем стављајући до ње.
    -Хвала. Добро је, послужиће и млеко.
    Сипа две кашичице шећера, успе млека, промеша. Отпије полако, с уживањем, дуги гутљај. Сва се томе предаје и ту је мало налик да плеше, као док свира.
    -Одлично! Нисам скоро пила овакву!
    -Хвала, ма, није то никаква мудрост…
    -А, не! Никад не одбијај похвале нити потцењуј себе, чак ни у справљању једне несице. Али ни не прецењуј. Omnia est in numero et mensura… знаш ли да то пише на Звездарској Опсерваторији…? Е, да, песме су ти, баш, Баш Челик. Ево, на пример…
    Пронађе у књизи:
    -КРАЈ ДАНА
    Крај дана подсећа
    на крај света.
    Тамни пурпур прелива се
    у црнило.
    А баш тада највише осећамо
    бесконачност неба.
    Ваља
    или стегнути срце
    и трајати,
    или убити свет.
    И овај,
    и све друге.
    Емисија "Ниво 23", ТВ СТБ, моје најновије гостовање, 6.март.2017: https://www.youtube.com/watch?v=Fi0fQVqWkD0&index=15&list=PLXQrwQ9iEAP3qti DY3XDgw6ZuFS3GgZgf

  22. #22
    Buduća legenda Милунка Савић (avatar)
    Učlanjen
    26.02.2008.
    Pol
    ženski
    Poruke
    35.932
    Tekstova u blogu
    14
    Reputaciona moć
    1009

    Podrazumevano Re: KOMANDANT I MARGITA - Neda Kovačević

    Слушао сам је како рецитује и помислио: и за то има талента. Баш добро погађа и наглашава где бих и ја…
    А она онда рече:
    -Само у први мах површно. Леп "грч", како би то Семир рекао. Да, да, само у први мах. Онда на крају – буум! Подсећа ме на Адамса - Крикитски ратови. Кад су изашли по први пут из своје атмосфере, видели свемир и рекли: морамо се овога решити. Одличан крај.
    -Хвала, али, морам признати, нисам га читао, Адамса, мислим... У ствари, ни тог Семира.
    На час ме зачуђено погледа, мало као да размишља, а онда се осмехне:
    -А јесте, стварно, зашто би и морао? Тим је интересантније. Ни Дис није читао Бодлера, а опет је… Него, да видимо даље…
    -Песма је
    истарска обала
    и реч
    која ме тражи.
    Стена исклесана
    бистрином дна,
    ветром
    у шкољци
    заспалим
    .
    - "Стена исклесана бистрином дна", Хеидеггер би убио за овакву метафору онтолошке диференције.
    Мој упитни поглед све јој каже.
    -Ниси читао ни Хајдегера... – уздах – А о самом појму онтолошке диференције, највероватније, такође, не знаш баш пуно… - Врти главом лагано, али благонаклоног прекора, с разумевањем, и „праштањем“. - Нема везе, опет, ни Дис није, ни такозвани „народни певачи“… - одмахне руком и осмехне се.
    -Да видимо, још сам једну хтела … - листа, и пронађе - Ево:
    -СЛОВО ИКОНОПИСЦА
    Не можеш насликати
    небо.
    Плаветнило није бит
    суштина је
    светлост.
    Не можеш насликати
    магнет
    већ само комад
    челика.
    То што зовемо
    ноћ,
    или студ метални
    немоћи је чедо,
    неодољиво привлачни
    бег од смисла.
    - …не можеш насликати магнет већ само комад челика… Прелепо! Суштина је "бити свестан" и "усредсредити се", онда тек видимо и испод површине.. Ипак… Сме ли Мага да да неку опаску, сугестију?
    -Сме, нисам сујетан, само напред!
    -Ово има добар ритам, али је лепота хришћанства у византијској нијанси плаве, па ми мало пара уши, мада ниста не мозе да се пореди са Божјом светлошћу. И крај са насловом не слаже се понајбоље. Када кажеш, "то што зовемо ноћ или студ", кад би ставио запету и написао даље само "метал", мање би „шкрипао“ тај крај. Недоречен је, или, просто, сувишан. Иначе без тога је одлично и бременито значењем… Добро сад, пустимо флоскуле, ово је кратко, ефектно, и тера на размишљање.
    -Хвала. А за крај, могуће да си у праву.
    -А могуће и да нисам. Лични утисак много значи. Наравно, ти пишеш, и не мораш прихватити сугестију. Важно је да потиче, дира. У ствари боље су оне песме које подстичу на „разговор“ са њима... Берђајев… Да ли си њега читао?
    -Нисам ни њега.
    Она дубоко уздахне, као да каже: ти си баш немогућ.
    Поћути. Отпије поново. Спусти шољу на сто, одложи књигу и погледа ме неколико тренутака ћутке. Поједе још комадић чоколаде полако. А онда изговори:
    -Бра-хууу… Шарај ти около колико хоћеш, али ипак припази… на овог Чеа… Како он воли ову своју Матилду. А још више, пази се, у односу на… ову Грацију.
    -Молим…?! Како то мислиш, какво „шарање“, каква Грација?
    -Ма, не прави се ту. Знаш ти добро… Ти, и Матилда…
    -Шта причаш, ја и Матилда? Ни она никако, ни ја… Није ми ни на крај памети.
    -Није на крај, него на – почетак… ма, само ти веруј у то, ако ти је тако лакше. Али, флуид се међу вама осећа. Напиње се, затеже као струна ваздух кад га делите.
    Размишљам, дуго не могу ништа да кажем. Маргита. Мага… Чаробница… Тек након извесног времена одвратим:
    -А, можда баш и зато… јер и сам врло добро видим… И знам да би то било бесмислено… Можда бих, иначе, признајем… Матилда јесте баш, оно, женска на куб. У сваком погледу…Али, Грација ми је баш одбојна.
    -Управо зато, што ти је одбојна. Припази. Мало опреза никад није на одмет.
    Осмехне се опет као да се игра и нисам сигуран да ли да је схватим озбиљно.
    Али ни не да ми се некако да више мислим о томе. Него, ту трошимо време на моје песме, а ја горим од жеље да је упитам за неке ствари о EKV које ме одавно копкају. Решим и ја директно:
    -Слушај… Пошто си ти тако непосредна… И ја бих био слободан да тебе понешто упитам што ме одавно занима…
    -Упитај, слободно. Развези, господине Бра-хуу!
    Имао сам милион питања, а сад ми је стао мозак. И прво ми је пало оно најбаналније:
    -Какав је, заправо, био твој однос с Миланом? Да ли сте икад имали нешто… мислим… знаш… и…?
    У тишини је отпила кафе, појела још једну коцкицу чоколаде, склањајући поглед, гризла усницу, а очи јој се на крају зацаклише. На час их лагано покри длановима, окрете главу, и прође погледом, као да проучава собу.
    А онда, опет с осмехом врати те своје детиње очи на мене.
    -Опрости…Увек ми је болно да говорим о њему… - слегнула је раменима, и уздахнула - Милан је био реинкарнација човек-глас. Нисам га волела јер је био добар човек, или талентован песник и музичар. Ни због једне конкретне особине. Нити што је био добар према мени, нешто лепо и значајно за мене учинио. Волела сам га само зато што – јесте.
    Емисија "Ниво 23", ТВ СТБ, моје најновије гостовање, 6.март.2017: https://www.youtube.com/watch?v=Fi0fQVqWkD0&index=15&list=PLXQrwQ9iEAP3qti DY3XDgw6ZuFS3GgZgf

  23. #23
    Buduća legenda Милунка Савић (avatar)
    Učlanjen
    26.02.2008.
    Pol
    ženski
    Poruke
    35.932
    Tekstova u blogu
    14
    Reputaciona moć
    1009

    Podrazumevano Re: KOMANDANT I MARGITA - Neda Kovačević

    Поћути.
    -Ми волесмо се надљубавно… - настави - Исувише, да би то могла бити веза мушкарца и жене… Узгред, знаш ли да овакав уобичајени редослед у говору, „муж и жена“, или кад те на венчању питају, прво младожењу, а затим младу, у ствари уопште не значи дискриминацију жене, него је управо супротно. Наглашава се оно што је на крају. Њена је задња реч – осмехне се - Е, да… извини… И једино овако је то између нас могло да траје и буде довољно дубоко. Не бисмо то „испрљали“ телом, тело није грешно, оно је Храм Божји, и све што је створио Бог, па и човек је лепо, него што би то, по природи људској (а опет не“ грешној“, него тако сазданој), унело компликације и оптерећење које нам није требало. А иначе, сасвим је нормално то било, и нас двоје пожелели смо једно друго. Јер, ни нема одвајања љубави на „телесну“ и „духовну“, све је – Једно. Али није нам требала и таква врста комуникације. Наш „договор“ о томе, да се нећемо упустити у такву врсту односа постигнут је без и једне речи, и почивао је негде у вишим сфаиросима. Ми смо се волели нотама и тактицама. Кључ нашег односа био је виолински или бас кључ. Музиком Сфера. Сфаироса. Да, Сфаирос је, знаш ли, у ствари – Сварог. Словенским геном музике. Нисмо хтели да нас боли љубав. И није болела.
    Узела је још једну коцкицу чоколаде и осмехнула се, казавши:
    -А сада, даље, господине „новинару“, Бра-хуу, напред!
    -Кад смо већ овде разматрали неку поезију… да те питам… Да ли и ти мислиш да су текстови ваших песама - права поезија?
    -Шта је то уопште „права поезија“? Дис је права поезија. Миљковић… Ти. А наши текстови су… - текстови, како им и име каже. Они јесу универзални. И покрећу нека питања која дирају свакога, имају и неку тајанственост, вишезначност, магију, којом подстичу наше молекуле, много пута, и превише агресивно, продиру, нападају… не зато што не би могли да стоје за себе, као литерарна вредност, него јер свак текст има и свој музички пандан, и оквир, то је нераскидиво преплетено. Зато највише вреде с музиком која је за њих писана. Саветујем ти, ако савети уопште имају смисла, да увек тако конзумираш EKV. Иначе је Миланова поезија узета у концентрату, не само због извесне интровертности, можда исувише јака. Као… overdose.. Но, ако си спреман и на то, онда је у реду. Наши стихови нису филозофски, у смислу да их треба разумети, него су више слике осећања, сликовити текстови. То је Милан умео сјајно да уради. Свака песма је један мали филм...
    -Миланова… Али и твоја… Кад кренем ка, Седам дана, Нисам мислио на то, и касније: Синхро, Земља, Она и он и он и ја, Пар година за нас…
    -О, па ти си збиља велики наш поклоник. Хвала, хвала.
    -Ето… Одвајао сам прве рибе уз вашу музику, скакао и вриштао на вашим концертима. То су ми најбоље године, те, осамдесете… И све до данас. Овде, међу нашим емигрантима сте јако популарни и сада, емигрантима из читаве бивше Југе… А свиђате се и неким нашим пајтосима „нејугословенима“, иако не разумеју језик.
    -Али осећају ту музику. А, некако, осећају и речи, негде, у дубини подземних вода истог пра-језика, и истих пра-емоција…А иначе, узгред…Знаш… Морам признати како никад, сем у неким посебним случајевима, нисам разумела људе који напуштају своју земљу. Јесте, много пута их невоља натера. Али, то није оправдање.
    -Није оправдање – дође ми да кажем, али се угризем за језик, да је слично и за све друго у чему се траже оправдања. А она продужи:
    -Једино где сам заиста желела да одем из Београда је Москва, на Конзерваторијум.
    -А је ли ти жао што ниси? Каријера класичне музичарке, и тако то. Мајка ти није дала…
    -Није ми жао, премда сам ту дошла до одређеног степена у развоју. Не жалим ни за чим, жалити је бесмислено. Тако сам сама одабрала. Свирајући рок, дошла сам до једнако емотивних задовољстава... - поћути, замишљена. - У ствари, можда то и нисам истински довољно јако желела. Став мајке биће да је пре само изговор за моју неодлучност. Или оно, о избору што смо разговарали. Можда ипак нисам веровала да сам класике достојна…
    -Како год, овако сте нам оставили гомилу сјајних песама. Ако можеш да издвојиш: Која ти је најомиљенија, и, који стих, има ли га, да би могао сажети читаву Екатарину?
    -Хм… Уопште се није лако одлучити, али, ево: "Расли смо на ничијој земљи, сурово сунце изнад нас. Живимо у туђој кући. Она и он и он и ја. Будим се у зору, ту је почетак, ту је и крај. Ми смо на граници и нема повратка и снага отиче - кап по кап у неповрат." Изгледа да многи нису разумели овај албум. Нема на њему никакве политичке конотације, никаквих слутњи ни предсказања. То је једноставно плоча о старењу, њих, једне генерације, свих нас. Не треба ту тразити никаква скривена значења, све је тако једноставно: креативни људи својим радом одговарају на питања која ће тек бити постављена.
    -А ипак, зашто се не би могло тумачити и политички, или предсказујуће, кад тако стварно звучи?
    -Звучи, да. Наравно да има и тога, али само у склопу те универзално-људске приче.
    Емисија "Ниво 23", ТВ СТБ, моје најновије гостовање, 6.март.2017: https://www.youtube.com/watch?v=Fi0fQVqWkD0&index=15&list=PLXQrwQ9iEAP3qti DY3XDgw6ZuFS3GgZgf

  24. #24
    Buduća legenda Милунка Савић (avatar)
    Učlanjen
    26.02.2008.
    Pol
    ženski
    Poruke
    35.932
    Tekstova u blogu
    14
    Reputaciona moć
    1009

    Podrazumevano Re: KOMANDANT I MARGITA - Neda Kovačević

    -Концерти или студио?
    -На концерту сви смо зависили једни од других и у великој смо били љубави. На бини си само инструмент који производи музику. Није то неки препознатљив осећај, једноставно се тако осећаш. Када се Милан једном тако осећао, заборавио је да свира сопствену ствар. Требало је да у Зрењанину изађемо на бис. Бојан и ја смо изашли, публика већ у трансу, а Жике и Милана нема. Почело је комешање и освртање све док ја нисам отишла иза сцене да видим шта се догађа. Кад тамо имам шта и да видим: Жика на гитари свира Милану Земљу, не би ли га подсетио како иде.
    -Жика... Највише сте бубњара променили. Да ли су они, ипак, били баш толико важни?
    -То што смо их мењали, био је, просто, што се каже, “стицај околности”. Стварно, мало исувише пречест некако “стицај” у нашем случају. Али, напросто је тако. А важни јесу. Непроцењиво. За лаике, то изгледа неважно. Али уопште није тако.
    -А да ли би ипак, могла рећи, којег сматраш најбољим?
    -Веровали или не, били су одлични – сви. Свако на свој начин... Али, ако би требало да кажем баш...
    Поћути, отплови на дуже некуд, изнад града. Поједе још једно парче чоколаде. Последње.
    -Сигуран си да немаш ничег више слатког?
    -Немам, на жалост...
    -Ако би требало да кажем баш, да се одлучим за једног, онда би то био Вд… баснословни таленат, страхотно инвентиван. Зато се, коначно, није уклопио, често је „испадао“ због пресмелих и разбарушених понекад неартикулисаних идеја. Али, кад их добро усмери, то је било бајковито као баклава из некадашње београдске посластичарнице „Шехерезада“, сигурно памтиш и ти из детињства, или Златине шампите.
    -Памтим, ко не би памтио. Злата, срећом, још постоји. А, како сте стварали музику? Скоро увек је потпис на плочама био само „EKV“. А, текстови?
    -Слагали смо песме као мозаик, свако је уносио неки свој каменчић. Много ствари смо направили на пробама, кренемо од једне идеје, једног, рифа, или ритма. Музика даје почетну асоцијацију, која се, уз поједине речи које искрсавају, на самом крају, крају заврши у смисленим текстовима. Понекад Жика крене неки раван ритам, Бојан одсвира бас тему која држи целу ствар, ја почнем са неким ситним варијацијама, Милан дода нека своја два акорда која је одавно оставио у некој од својих можданих фиока, упадне неко трећи са својом идејом, ако се уклопи, остаје, „прикачујемо“, као вагоне у композицију, и тако редом… Хе, то је баш добра метафора, а и иста реч се користи, „композиција“. Знаш ли, на пример... Један фрагмент који није ушао у Тонемо гласи: Воли ме онако како никад ниси волео.
    -Али, то је, касније, значи...
    -Да, тај мозаик се склопио у Само пар година за нас.
    -А прва вам је, у ствари, била...
    -...Јесен – изговори Маргита пре мене, а ја упитам:
    -И њу сте на исти начин створили?
    -Да. Милан је почео да свира на акустичној гитари она два акорда, ја сам почела да свирам оно там-та-рам-там, био је и Дуле бубњар на проби и онда је требала прва реч за текст. Милан је отишао да га напише затим је Гаги дошао и настао је онај средњи део.
    -Први јавни наступ?
    -Кад је "Video Sex" имао концерт, па смо ми онако, директно с пробе, истрчали горе и као предгрупа одсвирали две-три ствари, доста добро. Тад су неки људи около нас схватили да је на помолу жешћа група.
    -Које ваше текстове сматраш експлицитно љубавним?
    -Аут, Очи боје меда, Модро и зелено, Ходај, Ти си сав мој бол и Буди сам.
    -Које те још уметности, сем музике, нарочито покрећу?
    -У првом реду, вајарство. Способност човека да неким минималним средствима створи неко своје писмо којим це се изражавати. Затим, балет. Проблем тела и проблем хармоније. Као и у музици, кад свираш клавир, мораш да савладаш одређену технику. У балету је та техника ужасно против природе. Све је тако створено да максимално мучи тело, да га стеже, затеже, криви а тело се отима и прелази преко свега тога. Кад толико добро савладаш своје тело, способан си да све елементе користиш да изгледају крање слободно и лако, да можеш да владаш музиком, пространством, емоцијама и, разуме се, телом.
    -Да ли сте много вежбали?
    -Не. Бесмислено је седети код куће и вежбати скале, кад све то можеш да кажеш отвореније и јасније, на свој начин, а не на туђ. Ја никад не вежбам, не свирам скалу него музику.
    -Којег писца највише волиш?
    -Многе. А то зависи и од расположења, или периода живота. У последње време, рецимо, Роберта Пауела и његове приповетке. Увек Миљковића, Диса. Микеланђелове сонете, природни продужетак вајарства. Исклесани стихови. Бистрином дна, како ти оно рече у песми.
    -Шта још волиш?
    -Маце и куце. Брижит Бардо, која нема везе с r'nr, али која је чист r'nr, и симбол свега што се дешавало шездесетих, и која је најлепша на свету, а при том има итекако и памети, снаге, унутарње лепоте, јер иначе не би се тако посветила животињама, јединим невиним бићима.
    Емисија "Ниво 23", ТВ СТБ, моје најновије гостовање, 6.март.2017: https://www.youtube.com/watch?v=Fi0fQVqWkD0&index=15&list=PLXQrwQ9iEAP3qti DY3XDgw6ZuFS3GgZgf

  25. #25
    Buduća legenda Милунка Савић (avatar)
    Učlanjen
    26.02.2008.
    Pol
    ženski
    Poruke
    35.932
    Tekstova u blogu
    14
    Reputaciona moć
    1009

    Podrazumevano Re: KOMANDANT I MARGITA - Neda Kovačević

    ****
    Седели смо, не знам више ни сам колико, изгубио сам појам о времену, причала је, одговарала на моја питања стрпљиво, с пажњом, а живо, разиграно, лепршаво, онако како и свира…
    У једном тренутку, само је застала, и погледала ме у очи. Дуго, помно, као да ме проучава, као да хоће да зарони, и докучи најдубље.
    Коначно, рекла је:
    -Бра-хууу, рећи ћу ти… Врло си талентован за новинара, бољи него многи којима сам давала интервјуе. Можда би требало и ту да се окушаш…
    Поћути, а онда изговори:
    -Знаш, Бра-хууу… Подсећаш ме мало на Вд-а Е, да, ето и то… Искрено, он ми је, ако већ и тако причамо… био занимљивији као мушкарац, него Милан. И то је, ето, можда, разлог више што нас двоје нисмо… Милан је био… преозбиљан. Иако неизмерно талнтован и маштовит, такође и преорганизован, педантан. Није будио моје молекуле на тај начин… Вд, у све уносио иронију, хумор, нарочиту хаотичност. Но, да, пусти стару Магу, свашта прича… Него… Вд је, опет, истовремено пак био... Некако посебно драг, и кад свира, и иначе. Али, на други начин, превише компликован, скептичан. Знаш, он је jazz тип. А jazz типови су, као и џез музика, на један баш специјално посебан начин уврнути, закучасти, временом све закукуљенији. То није ишло с мојом концепцијом класичарке и рокерке. Нити с мојим женским елементом.
    -Али зар није рок произишао из џеза управо?
    -Јесте. Али рок је сасвим различита ствар од џеза.
    Опет је заћутала, и дуго остала тако.
    А онда, са своје фотеље прешла је на мој тросед. Села крај мене, и даље без речи, и опет ми се загледала у очи, тим својим, крупним. Сва, од њих. Црне. Поглед, благ, осмех ме грли.
    Одједном, хвата ме за шаку. Први пут, после оног руковања при упознавању. Окреће на горе длан.
    Проучава га помно.
    И каже најзад:
    -Имаш дугу, али чудно испрекидану линију живота. А линија срца ти је закучаста као лавиринт.
    Склопи ми полако длан. И привуче га к себи, на образ. Опет, посматра, док држи тако.
    А онда ме пољуби.
    Дуго, предано.
    Упијам јој усне жудно, као да се никада до сад у животу нисам љубио, и мноме струји: ја бих да ово никад не престане…
    Али она се онда нагло одвоји од мене, и загледа ми се у очи, дуго. Положи длан на мој образ, поглед јој је пун љубави, али и неке неописиве туге, молбе за опроштај.
    Гутам, и питам се, да ли, стварно… склапајући очи на трен.
    Опет их отварам. Да, још је ту, на домак.
    Сањам ли ја ово? Пољубила ме је. Она… Маргита. Магична Маги…
    Гледа ме тако, дубоко и помно, као да се пита шта је то учинила, и као да се пита шта даље.
    Онда, полако одвоји моју шаку од свог образа, и лагано је спусти на моје груди.
    -Слушај ово овде у грудима – каже најзад. Иди за њим, не бој се! Све ће бити добро, веруј.
    А онда, нагло устане, покупи своју црну јакну.
    -Здраво! Не, немој ме пратити. Само једно запамти: без страха. Мала деца не познају страх. Треба увек да останемо мала деца.
    И одлази.
    За њом дуго у соби остаје њен осмех онај. И празан омот „Нестле“ чоколаде.
    Емисија "Ниво 23", ТВ СТБ, моје најновије гостовање, 6.март.2017: https://www.youtube.com/watch?v=Fi0fQVqWkD0&index=15&list=PLXQrwQ9iEAP3qti DY3XDgw6ZuFS3GgZgf

Slične teme

  1. POVRATAK KOŠAVE U BEOGRAD - Neda Kovačević
    Autor Милунка Савић u forumu Književnost
    Odgovora: 137
    Poslednja poruka: 07.08.2011., 20:27
  2. Komandant
    Autor contradiction u forumu Politika
    Odgovora: 1
    Poslednja poruka: 06.04.2010., 13:18
  3. Komandant Hodža preti Skoplju
    Autor Dragan_srbcg u forumu Politika
    Odgovora: 134
    Poslednja poruka: 20.12.2009., 16:19
  4. Umro komandant Jasenovca Dinko Šakić
    Autor Вуја u forumu Politika
    Odgovora: 164
    Poslednja poruka: 22.07.2008., 14:02
  5. KOMANDANT KRVOLOK JE NA POTEZU
    Autor steve_o u forumu Ljubav i seks
    Odgovora: 11
    Poslednja poruka: 03.02.2005., 12:42

Pravila za slanje poruka

  • Ne možete kreirati novu temu
  • Ne možete poslati odgovor
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoju poruku
  •