Priča o Borisovoj životnoj ugroženosti, kolikogod bila realna, manje liči na poruku javnosti, a više njemu samom, na podsećanje da je sa svojom spoljnom politikom otišao dovoljno dalako, a sa unutrašnjiom suviše duboko da bi mu ikada još palo na pamet da pokuša da ih približi
Kada bi sad seo i sabrao sve svoje političke pluseve i minuse ubeležene poslednjih nedelja, Boris Tadić bi došao u iskušenje da pobegne iz zemlje. (Stidite se, nisam na to mislio.) Naime, radi se o tome da se stvari kojih se laća u inostranstvu ne pretvaraju baš u zlato, ali se bar i ne suše, za razliku od baš svakog zelenog bora koga se za to vreme dohvatio u zemlji.
Na međunarodnoj sceni Boris se bori za ulogu glavnog regionalnog sejača dobre volje i prvog promotera pomirenja, svestan da je to uloga koja će se visoko bodovati ove sezone, utoliko više što se u regionu otkrije više likova poput Harisa Slijadžića, čoveka koji još uvek veruje da je bombardovanje Srba počelo sa zakašnjenjem od deset godina i da je završeno 20 godina prerano. Naravno, Tadić ima razloga da bude zadovoljan time što su stranci njega i Ivu Josipovića detektovali kao jedina dva regionalna igrača koji prepoznaju procese i preuzimaju ulogu u njima.
Istina, prerano je baviti se konačnim rezultatima tih uloga, tim pre što su Boris i Ivo posle svih svojih učestalih susreta izgledali vedri i veseli, iz čega zaključujem da još nijednom nisu ozbiljno razgovarali o, na primer, nadoknadama za izgubljeni stambeni fond Srba u Hrvatskoj, koji se meri milijardama evra. Ali, kad god izađe iz zemlje, Boris ostavlja toliko dobar utisak da mi se gotovo čini kako nikada napolju ne bi mogao da izgovori, na primer, rečenicu da bi Telekom trebalo prodati strancima da bi ljudi na selu imali širokopojasni internet.
Sa druge strane, proces urušavanja u zemlji ne samo da je nastavljen i ubrzan nego je počeo da dobija sve jasnije političke obrise. Kada bi Borisova vlast umela da osluškuje zvukove iz onih društvenih niša za čije istraživanje nije plaćena nijedna agencija za merenje javnog mišljenja, shvatila bi da je ona u tim nišama percipirana kao ekipa ekonomskih luzera toliko čvrsto da stvar ne bi popravilo ni kad bi ujutro pronašli naftu na sred Terazija. Kada bi te glasove umela da tumači, ista ta vlast bi znala da sav ovaj politički raznorodni svet koji, uprkos kontrolisanim medijima, organizuje okrugle stolove protiveći se prodaji Telekoma, nije ujedinila ni ljubav prema ovoj kompaniji, ni otpor prema vlasti, čak ni osećanje za državu, koliko jedan nalog političke i građanske pristojnosti, formiran na prostoj svesti o tome da ima stvari koje se ne rade, posebno ne uz ponižavajuća objašnjenja poput Tadićevog o širokopojasnom srpskom selu ili Cvetkovićevog da ćemo, ako ne prodamo Telekom, ponovo biti komunistička država. Kada bi na osnovu tog huka građana, pak, umeli da predviđaju, tadićevci bi razumeli da prelazak među naprednjake njegovog sekretara Vladimira Cvijana i argumenti koje je dao nisu stvar sekretarske kombinatorike, već političkog trenda, koji me, iskreno, ne čini srećnim, ali prilično hrani moju zluradost. Razumemo se?
Hajde zato da vidimo da li su Tadićeva pozitivna brojanja u diplomatiji i potpuni krah u unutrašnjoj politici stvar njegovog spoljnopolitičkog talenta i odsustva istog na unutrašnjoj sceni? Ili je mnogo lepše i lakše raditi sa strancima nego sa našijencima, bez obzira da li su oni Mlađa Dinkić ili radnici „Zastavaelektra“, koje danas svi mudraci optužuju kao mrze da rade, a oni samo hoće svoje otpremnine više verujući tim sitnim parama nego poslu za koji im se već pohvalio kako ga je obezbedio Mlađa?
Dolazeći na vlast, Tadić se ozbiljno bavio idejom o dubokim reformama države računajući da ima sasvim solidnu parlamentarnu većinu za taj posao. Ubrzo, međutim, susreo se s tim da, gde god na unutrašnjoj sceni zabije prst, tamo se izlije smrad, i da bavljenje time pre može da udavi nego što može bilo koga da izvede na zelenu granu. Odmah zatim, sreo se sa ekonomskom krizom, koju nije prepoznao kao šansu za promenu celokupnog sistema. Potom je ušao u reformu pravosuđa, koja je izvedena toliko traljavo da mu se u njoj pokazalo baš sve: i dubina srpskih problema, i teškoće da se oni kontrolišu, i veoma skromni, tačnije nikakav, potencijal za reforme unutar njegove stranke.
I tada je došao na ideju koja je tako tipična za kreativne lidere zemalja koje nedostatak institucija nadoknađuju viškom političke volje, koje nepostojanje sistema zamenjuju inspiracijom i koje tradiciju nepostojanja čvrstih strateških planova kompenzuju improvizacijom i onim čuvenim srpskim da ćemo se mi već nekako snaći, čim se bude moralo. Tog momenta, suočan sa dubinom unutrašnjih problema i činjenicom da njihovo rešavanje neće značiti ništa ukoliko se ne relaksira međunarodna pozicija Srbije, Tadić je karte bacio na diplomatsku scenu. Vuk Jeremić mu je branio Kosovo i razvijao priču o četiri stuba, Šutanovac je dobacivao do tradicionalno najtvrđih Amerikanaca, a on sam nastojao je da svojim talentom za simboličke gestove učvrsti svoju poziciju u regionu.
Sva trojica su u tome imali manje ili veće, ali ipak uspehe, dok su se unutrašnjom politikom i ekonomijom bavili Dinkić, Cvetković i ko je sve stigao, malo je reći neuspešno. Tadić se, reklo bi se, nije mnogo brinuo: kako je on zamislio stvar, na unutrašnjoj sceni ionako nije moglo da se bogzna šta uradi. Bilo je sasvim dovoljno da se nekako preživljava (zaboga, kriza je), da Dačić hapsi kriminalce, da Mrkonjić izgradi neki kilometar koridora, Đilas da se bavi mostovima i da se javnost kontroliše makar toliko da ozbiljna pitanja neko vreme ne dolaze na dnevni red.
.............bar koliko i Bota