Feministički stih, pesma

madonamadona

madonamadona

Primećen član
Banovan
Poruka
826
Takve pesme pišem


Trebalo bi da imam novog ljubavnika,
ovog da se ratosiljam
kao konzerve kojoj je istekao rok upotrebe.
trebalo bi brza kola da vozim
kroz prozor kosa da mi vijori
kao kod kakve rozamunde
što na konju jezdi.
takve pesme pišem.
trebalo bi do podne da spavam,
da se izležavam na širokom krevetu
kao poleglo žito po "majčici" zemlji.
trebalo bi da ne marim za vreme;
da ne kaskam, da ne žurim.
da ispijam dan za danom, do dna - naiskap!
noć po noć, kao cigaretu za cigaretom.
pa, opuške - pod potpeticu!
reči na žar. vrućicu u pesme.
takve pesme pišem.
trebalo bi usku haljinu da nosim.
ramena krznom da ogrćem.
na visoke štikle da se penjem.
da se nafrakam i nakinđurim,
kao božićna jelka - da me ne prepozna ni rođena majka.
trebalo bi da sam vedra, nasmejana, zavodljiva.
da pevam i plešem do tri izjutra.
da sam svesna svojih ženskih draži
kad mi kakav pastuv priđe.
takve pesme pišem.
trebalo bi da me ne dotiču
žaoke, bodlje, bumbara i osa.
maramicom kao kap znoja sa čela
da obrišem svaku boru, brigu.
trebalo bi da imam dovoljno love
za kiriju, porez i još pride.
lova dobro dođe kad ponestane ostaloga.
kad zature se poljupci, kad iscure reči.
s lovom mogu disati na kredit!
trebalo bi telo svoje da sunčam
na kakvoj steni,
daleko do dokova sunovrata.
trebalo bi iz zemlje apatije
u zemlju želja da emigriram,
sve da želim ničeg da se odričem.
trebalo bi u mirišljavoj peni da se kupam
žilet veni da primičem.
takve pesme pišem.

(Radmila Lazić,
 
Tamara Šuškić



Primaš bukete sa datumima i poreklom


(1)

jednom sam ga posetila

neki mladić je stajao pored prozora i
bež zavese

drugi je klečao

i još jedan obučen od glave do pete
u teksas

žena je stajala na jezercetu
obavijena u peškir

smeškala se

mirisala je na hlor

na tapetama su bili jastrebi

polu sakriven iza draperije
rekao mi je da sednem

samo trenutak
rekao je

igraj se sa psom
rekao je

ne mogu
rekla sam
plašim se pasa

žena se nasmejala
muškarac osmehnuo
pas je disao

muškarac zamahnu teniskim reketom
žena se zakikota
muškarac upade u melanholični monolog

jedan je bio ispružen na dušeku
sa gelom u kosi
i češljem u ruci

(setila sam se Helge
kako upada u sobu
psovala je i mokrila)

tu je bila devojka koja srkuće gazirano piće
jednog vrelog letnjeg dana

pravila je čudne zvuke sa svojom slamčicom
i ostatkom pića u čaši

na malom belom pijedastalu
ležalo je mornarsko odelce

prašnjav nameštaj na cvetiće
zrnast vazduh

mahnuo mi je
ja sam mahnula njemu

pitao me je nešto tek
pomerajući usne

rekla sam
ne čujem te

drala sam se


(2)

suzno oko i okolo oka. ti si plakao.

likra. samo likra, užasno sam se stidela. rekao si.

te količine najlona. spustila sam kapke

četvoronoške puzeći

režiš. bukvalno. u 15cm.

na tvoju golotinju. sporednim putem.

a zatim na retrovizoru

mislim. hteo si. hteo si.

a sada si plakao suze.

namerno.

kasnije & nedostupni

režiš. kvadralion kopči.
oči su ti prenatrpane

prevremeno

kiselina ostavlja fleke

onaj ko je prljav nek ostane prljav

a unutrašnjost skriva meke dlačice

ošišao si me. zajedno smo plakali. mama.

ošišao si me. zagrejan. trebalo je da me očešljaš,
rekao si. iznošena je i tvrda je.

isprala sam usta heksoralom.
.
[oh) kako smo se kažnjavali]


(3)

Gde ideš?
U more
Gde si ti umislila da ideš?

Utrljavamo sapun

Sunce obasjava kauč
Tog dana si se sunčao
Ja sam ti blokirala sunce

Tvoje ukočeno lice na njemu se odigravao ples
I gozba
Naizmenično

Kada?
Sutra

Ovde se vidi tvoja uobrazilja
Lepo se vidi

Ovde se vidi tvoja senilnost
Lepo se vidi

Ti samu sebe štipaš
A ti?

U nepoznatom gradu
U nepoznatoj dolini
Na nepoznatoj kuli

U debelom hladu
Svršio si tiho

Primaš bukete sa datumima i poreklom

Vratiću se!

A sad si nas rasplakala
Kao što to često radiš
(patetično-životna stvar)

Htela si da mi iščupaš ruku

Ti si kućna biljka
Duh kućne biljke

Sva crvena u licu
I još crvenija

Na stepeništu
Tako je toplo
Zamišljamo travnjak sa nepravilno
Raspoređenim prskalicama

Tvoja mokra košulja je cvetna
divljina

Tako je, bili smo u pećini
Ali to je bila špilja

I šta još hoćeš

Htela si da ih preslikaš

Tu teksturu i taj kolor i tu izvanživotnu
likovnost (lavova)

Ali ne može
Ali ti si mislila da
može

I zbog toga divljaš

Htela si da ih preslikaš
Ali ne možeš


(4)

tvoja tufnasta je sad zamenjena havajskom
prizorima iz ostrvskog života

događaj se pretvorio u
žgoljavu kućnu palmu

tražila mu je pare za noćni autobus

ali ona je sedela u krilu drugog muškarca

on je dobro izgledao na stenama

more se razbijalo uz stene

i razbijalo i razbijalo

voda je progutala njegove papuče
plutale su na talasu

stomak je bio izgreban od
hrapavog plićaka

dva dana posle toga
nosila je punđu na sred glave

posle toga kosa joj je bila kao vuna


(5)

promenio si se
često sam te zamišljao samu za trpezarijskim
stolom

jedeš

jedeš tešku hranu

ponekad ti je oko izgubljeno

debeli tepisi i predmeti od stakla

psi se valjaju
oko tebe

na debelim tepisima
ruše predmete od stakla
ruše tvoje predmete od stakla


(6)

pokvasi se, hoćeš li?

da, mlađi je od mene i
ima uska ramena

uzeo je gutljaj a zatim ispljunuo

da, curilo mu je niz bradu

neko gazirano piće iz automata

pala je noć i

pločice su bile ledene

trpela sam

poželela sam da sedim na plastičnoj stolici

zaustavio se da kaže

telo ti je kao kifla
na kraju uvućiću ti ruku pod majicu

razmišljala sam o starijim muškarcima
i njihovoj kosi

Alenova kosa je ličila na lutkinu

pokušala sam da je zamislim

odjednom vidim sebe na haubi

i njega
mladića uskih ramena
kako piški pored puta

udaljen tek nekoliko metara od
ugruvanog vozila

gledam u nabore njegovog šorca

mladić je izuzetan i
okružuje ga ljubičasto

bledo i bujno rastinje

delovi tela
i komadi odeće
 
Радије лупом тражим комаде душе


Важно је да си другачији.
И обесправљен.
Да, то се броји.

Ако те пустим да водиш,
Како ћеш онда,
Без права да се жалиш,
Остати ти?

Ко не би све од живота?
Ко не би...
Ал' знамо ли шта треба?
И ја и ти...

Посматраш њега као што мислиш,
Да и он гледа тебе.
Лажеш да лакше заспиш,
Причице смешне.

Ни трага осећању. Лепоти душе.
Сурогат маште.
Тело се креће и то је све.

А на маргини човек.
Напуштен. Сам.
Битно је тело. Ја.
Моје ЈА.
Осуђени на стварност,
Јер нема сна.
 
Jasmina Topić



U staklu, s druge strane poetske slike



O plovidbi koja se nije dogodila

Plutam po snu, zaista niko ne vidi... Nema tog
svetionika koji bi privukao pažnju ka obali.
Svoja sam najrođenija boca, nimalo nalik srži
koju dubim iz pesme ili to tek ugledana slika
razvejava neku od strava što talasa u ogledalu?
Plutam po neprotumačenom moru, pored obala čuma
i morija. Sanjajući izgleda... šaljem poruku – sebe?
šaljem?... Talasi su kao arhipelag iscrtan
na dlanovima. U želji, pena talasa je kroz šake
propuštena prilika. Ta ptica koja kruži iznad
boce nije albatros, nije ni ona zlatna utva
što se kao zrak prelama preko duše.
Malo je ko video to ovaploćeno u pokret.

U staklu, s druge strane poetske slike, ista boca,
voda sna po kojoj pluta. Tamo, sipi prvi sneg.
Ono iščekivanje koje će prekinuti dovoljan broj
pahulja. Poruka truli unutar isprljanog stakla.
Na truljenje ne mogu da utičem. Jednostavno se
dešava preda mnom. Rukom ostavljen trag na staklu
dva sveta kao što bi bio ostavljen i trag na boci.
U ledenom. I dok vetar zavija, u pobesenelo
romantičnoj sceni, tmurnije je... ritam se menja.
Komešaju se ptice sa obe strane, komešaju svetovi
i slike, kao i misli što se pokreću ne bi li
prividno opstale na površini. Ne bi li postale
nešto stvarno, u ovom akvarijumu
iz kojeg se u stvari tako lako sele. Misli-selice,
te ptice su prhnule iz kaveza slike, jedino još ja
stojim u sebi uspavanoj čekajući na migraciju...

Pod plaštom to su glumci koji još nisu počeli
da opčinjavaju ulogama. Idoli trga. Iza scene.
U mraku, pre nego počne plutanje. Pred snevanje.
Glasovi stižu nalik blagovestima.
Šta sa semenom jedinim koje – žuta mrlja u dnu oka
– čeka da proklija i stvori sliku drugačijeg sveta?
– Nove obale.
Kao talozi u prljavim lukama slatkovodnih gradova,
ostaće obe slike boce na pučini.
Izolovane slike unutar slike.

Od svega je najteže, prevesti u tom čunu, do druge
obale, ono što i nije i jeste; dole, na jugu,
kada se lampa ugasi, a tihi kasni sat prevede u
crvenkaste kaplje po niskim krovovima, uminuće
vetrovi. Sliku boce i nemir vode sna, i pozornice,
i akvarijuma, preliće to svetlo. Potonuće u šum
bez zvuka, ispresecan povetarac daha.

A ptice? – čuće se i njihovi glasovi, dok nožicama
prenose vibracije s telefonskih žica.

(iz zbirke Tiha obnova leta)
 
Rejčel Blau Duplezi



Nacrt XXX: Jarak 1


Zamisli knjigu, malu knjigu,
čije su reči prekrivene
jedna po jedna
najsitnijim kamenčićima –
otiscima fosila, odlomcima škriljka,
šljakom i čvorovima od iskopavanja,
raspoređenim jeftinim smećem,
put od morzeovih linija
korak po korak
niz stranicu.

Liči na poeziju, prolazi kroz udubljenja
na površini, puževi
teksta koji je izgubljen;
uputstva koja nudi
delikatna su,
možda neumesna.

Reči i njihove sintakse
dolaze
ne ničemu
(za ljubitelje kamenčića)
već isijavajućem raspršenom
Nečemu
tako velikom
da se jedino može
označiti ovako:

+ Može se reći erozija knjige.

Tempo putnika
usporenog duž autoputa Ivice-Marice,
delići opiljaka i kukuruznog hleba dati
tim nevinim pticama što slede, dati svetlucavi kamenčići
isuviše lepi za priču.

Jednostavan izlazak ne postoji.
Okolnosti nude više.
Ostavila je taj trag da bi bio izbrisan,
kako bi bio prepušten
rastinju mračne šume.

+ Izgovara brisanja tako lukavo,
imitira male reči
(ravne kamenčiće),
sve ih donosi nekom
Ili tom „biti“.2
Može izabrati da istražuje.

+ Bezrečne reči
iza blokiranih reči
mogu biti saosećajnije od
reči.
Pošljunčeni redovi su popunjeni drugošću;
Samo govorom kamena,
dobijaju u empatiji.
Obnavljaju samilost.

+ Duboki kanal, presek puta, nabori stene
predlažu knjigu neraspletenog glasa
nepodobnu i pretrpanu
u isto vreme kao sopstvo.

Postoji modulacija osećanja
„podesim sebe ovu meditaciju“

nemogući

projekat
{spremno
jedva {čitanje3

da počne.
 
Za moju majku koja se pretvorila u muvu.
Patrimonium znači nasleđe, Matrimonium znači brak: kad mi umre otac ostaviće mi nasleđe, što god da je, kuća ili vreća govana. Patrimonium u patrijarhalnom društvu označava novac, nasledstvo. Kad umre moja majka, ona će mi ostaviti matrimonium i u patrijarhalnom društvu to znači brak. Drugo značenje te reči je igra karata.
Jasmina Tešanović
 
Suzan Hau



Recitovanje na Kristalnom moru

Sve muške Kvinsi su sada mrtve, izuzev jedne
Džon Vilrajt „Pokreti za mrtve“


1

Ogroman pravougaoni prostor
smanjen do jednog usamljenog kamena.

Na
njemu ugledah stog sena
impresioniran oblikom
muškarca.

Opkoljeni Kapetan Stork1
sa svojim štapom

u nekakvom besmislenom okršaju.

Dezerteri stižu sa Fort Nesesitija2

Sve nade su nestale.

Noseći belu zastavu primirja, Hau
ode prema vodi.


2

Apostol u belom
stajao je na trotoaru od skerleta

Oko njega
razapeti u dubokom snu

ležali su mračni oblici ratnika.

Bio je okrenut
zureći u široku pustoš

Njegov vapaj uzbune
zaprepastio je svakoga.


3

Ratni savet
u borbenim redovima
nakon opsade.

Trčala sam prema njima
vičući
„Pobeda!“

Noć zatvorena u
korov sa muvama.

Mesec je klizio
između uplakanih žalosnih vrba
i upletenih loza3.


4

Neutralni su skupljali kosti

ili su putovali pešice u pozadini

vičući na nevidljiva vrata

da im se otvore.

Tamo su bili čuvari koji su prilazili

nečujno kao risevi

Uvek sveži otisci stopala u šumi

Zatvorili smo bezdan

a onda odlučno zgazili tlo

nosila sam tvoje ime

kao ogroman štit.


5

Zato što su snovi bili proročanstva
hitri kao divlje mačke
skočili smo na splav od leda.

Deca su počela da plaču od očaja
nosili smo ih na svojim ramenima.

Talas
je odgurnuo naš splav od leda
prema severnoj obali.

Indijanski trag
je vodio kroz šumu i gustiš

Svetlost je pukla po šumi

Neprijateljski grad je
bio na dohvat ruke.

Vrištali smo bojne pokliče
i pojurili unutra.


6

To je bio On
Snaga Nevolje
Sudija Smrti
Ovce na njegovoj desnoj
Koze na njegovoj levoj strani
I svi anđeli.

Ali iz knjiga
na njihovim kolenima unazad su se
šunjali neolitski avanturisti znani samo sebi.
Plamteli od lukavstva
nema igle, ni semena, ni truna toliko malog da se popravi.
Beba sa polomljenim licem leži na lišću
Hanibal – čovek surovog izgleda
žurio je sa svežnjem štapova.
„Ah, ovo je uspeh“, plakao je Predak
i ponudio mi se.


7

Bog je animalna figura
Jasno obezglavljena
On začarava svoj plen
neizvesnim povredama
Vuk ili jadni magarac
samo su ukrali slamu.

O zlovoljna Tišino
Optuži dva štapa zajedno
i pričaj priče o uskrsnuću.


8

Tamo na palubi, dete u njenim rukama
je bilo devojčica koja sam bila pre

Ona je mahala

onda je bacila svoje dete meni

i skočila

Ali je promašila ivicu i vrtela se daleko.

Ostavila sam te u grupi odrasle dece i otišla u potragu
tumarajući peščanim vrhovima snežnim noćima
vičući: „Majko, Oče“

Prestolonaslednik4 je seo da večera prašinu
sam u svom polju pšenice

Jedan ratni krik je srušio Državu.

Mislila sam da smo bili u pravoj zemlji
ali planine su nestale.

Videli smo pet ili šest ljudi koji su bili divljaci

kako nam se približavaju.

Iako je moje pero bilo bušno kao sito
škrabala sam „Ruka, Ruka!“

„Uvo.“ Lajao je Mesec

Veslali smo rukama, daskama i perom

„Slušaj – Ljudi se predaju“
Ne sećam se ostatka ali je bilo prelepo.

Kapetan Snou5 nas je vodio na obalu
„Srešću vas uskoro“ – rekao je
i nestao u magli.


9

Spremali smo pastrmku i grgeč na račvastim štapićima.
Vatra je pucketala u tišini šume
Oblici vatre su se isticali u tami
Drevna stabla sa izraslinama i deformitetima
U mahovinu zarasli klasici – i mršavi žutokljunci
Jaki, slabi, stari, mladi –

Tu i tamo poneka spavačica bi ustala
grejala svoje ruke na vatri
i slušala šapat lišća
ili šum koraka životinja
držala sam moj pištolj-šibicu upaljenu po kiši


10

Držeći se za ruke sa svojom kožom
Hodala sam hladnom obalom
„Golicaj sebe mojim udarcem“
kuckao je sveznalica sat.

Reka je pevala -
„Prozirna tama i duboka moja voda –
dođi i pređi me usamljenu.“
Konačne ruševine ispred nas
odale su dve figure stidljivo ugravirane jedna na drugoj.


11

Sagradila sam kuću
okrenutu ka istoku
nikada se ne usuđujem na zapad
zbor straha od ubistva.

Večnost je svanula.

Usamljeni stražar
ružičastog
i utvrđenog
videla sam jedino
Golgotu
leševa.


12

Iskustvo podučava
nasilnu osvetu
neprijatelj uvek izabere
nad precima
koji plove.

Bili ste mala vojska
nenaoružane dece –
Novorođene bebe
su sedele u šupljini
moga jastuka.


13

Kuća je bila model harmonije.

Deca zamotana kao ježevi
ili položena na leđa.

Lutka je izricala misteriozna proročanstva
„Pristavi čajnik.“
„Ustani i idi kući.“

Sat je oživeo
pitala sam ga šta je jeo.

„Krst dovoljno velik da nas sve žrtvuju“
i tako dalje.

Ćebad stegnuta
u ledenice.

Vežbali smo
putovanja, padove, ronjenja u smetovima.

Sa snežnom cipelom kao lopatom
otvorila sam sat

i tražili smo mir u njegovoj dubini i ličnoj sadašnjosti.

Napolju, svet je vrveo od čarobnjaka.


Preuzeto iz Chanting at the Crystal Sea u Frame Structures Early Poems, 1974 – 1979, (Recitovanje na Kristalnom moru u Strukture rama: Rane pesme, 1974–1979), 1996.


sa engleskog prevela Jelena Milinković


1 U originalu: roda. (Ova i sve napomene koje slede su primedbe prevoditeljke.)

2 Utvrđenje poznato po bici iz 1754. u kojoj su se sukobili Britanci sa Francuzima i Indijancima, i u kojoj je britanska vojska, koju je predvodio Džordž Vašingoton, bila poražena i prinuđena na povlačenje i kapitulaciju.

3 Igra reči i neprevodiva rima between moaning pines/ and tangled vines; pine je bor, to pine je žaliti ili oplakivati.

4 U originalu: Dauphin. Ova reč može pored prestolonaslednika označavati i francusku vladarsku lozu u periodu odigravanja bitke kod Fort Nesesitija.
 
Odri Lord



Pesme



Pitanje suštine


U Arleshajmu
solisticij je mirisao kao pomada za kosu
mesec
uhvaćen između toplog i večnosti
sanjarim o Alis Voker1
njene suze na mom ramenu
ali ne mogu da vidim njeno lice
tamne žene ofarbane u glineno bledu
uleću i izleću iz smeha
glina u njihovim očima u njihovim ušima
neke grade skloništa
od prošlosti
niske kolibe od zavodljivih slika
drugih lepih žena
Da li je tvoja kosa i dalje politička?
reci mi
kada počinje da gori ...
 
LJUBAV I NIŠTA

Volim tvoj palac na nozi.
Volim ga i ljubim.
Oblizujem ga i grickam kao lilihip.

O, moj slatki dragi, šećerlemo moja,
Ljubim te,
Od palca do vrha nosa,
I između.

Šta bi na ovo rekle moje druge,
Žalopojne muze i frigidne Eve -
Devebajne,
One što na usta rađaju,
I u muškim cipelama gaze?

Šta bi rekle,
Na ovo tako nisko spuštanje usana,
Na beskrajno svijanje vrata,
Na nadugačko i naširoko pričanje
Mog jezika po tvom telu?

Jer ne mogu prestati da spuštam usne
I da svijam vrat.
Opet i opet.

Da nastavljam tradiciju onih
Što stavljaju glavu u kragnu giljotine.

Radmila Lazic
 
Poslednja izmena:
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Neno
Bosna u stihovima
Odgovora
7
Pregleda
218
Neno
Neno

Back
Top