Serdar Scepan Radojevic
Domaćin
- Poruka
- 3.617
Jadransko more - dobro svih naslednica SFRJ, tvrdi i pokreće slovenački političar Zmago Jelinčič
Italija nije predala deo obale Hrvatskoj već SFRJ. U osnovi su međunarodno pravo i istorijske činjenice, kaže Jelinčić. Neke srpske i slovenačke teritorije nisu nikada dekolonizovane.
Zmago Jelinčič Plemeniti
je slovenački političar. Rođen je 7. januara 1948. u Mariboru, Slovenija, tada Jugoslavija. Predsednik je Slovenačke nacionalne partije - SNS (slv. Slovenska nacionalna stranka)
Poznat je po svom jakom stavu protiv Roma i Hrvata i borbi za južnu slovenačku granicu prema Hrvatskoj. Ima pilotsku licencu i kolekcionar je starog oružja.
Tokom rata u Sloveniji je bio pripadnik Teritorijalne odbrane Republike Slovenije.
Zmago Jelinčič - Plemeniti, predsednik Slovenske nacionalne stranke, član parlamenta Republike Slovenije i Parlamentarne skupštine EU, iznenadio je javno mnjenje energičnim zahtevom da se jadranska obala i otoci podele na sve države naslednice Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. Izričit je da je u pitanju obaveza kakva je i u slučaju zajedničkog zlata, novca i nekretnina bivše savezne države. Jelinčič uverava da će domaći i strani pravni stručnjaci objasniti da u slučaju raspada (ili razbijanja) primorske zemlje, pravo na morsku obalu imaju sve novostvorene države.
U slučaju jugoslovenskog Jadrana, ovaj uporni Slovenac navodi još dve bitne činjenice protiv hrvatskog posedovanja skoro celokupne obale i svih 1.000 ostrva. Prva je da u poslednja dva stoleća, Hrvatska nikad (pravno) nije imala u posedu jadransku obalu, a druga je - za Srbiju i Crnu Goru od velike važnosti - da je Italija, posle Drugog svetskog rata, bila primorana da, na ime ratne štete, ustupi Jugoslaviji Istru, Zadar i otoke.
S obzirom da je Italija, do septembra 1943, bila okupator u Crnoj Gori, Hercegovini, delu Bosne, Dalmaciji, Lici, Kordunu i Gorskom kotaru, odgovorna je za stotine hiljada ubijenih Srba. Umoreni na Rabu, u Jadovnom, hercegovačkim i bosanskim jamama i u logoru smrti Jasenovca, činili su najveću stavku ratne štete - izračunatu (1946) od Sila pobednica.
Tako je Italija, za strahovito stradanje Srba (Italiji su tada pripisani i zločini hrvatske vojske, jer je NDH bila i njena tvorevina) potpisala s Jugoslavijom Ugovor o miru, u kojem je, doslovno, pisalo da "ustupa teritorije Jugoslaviji" - ne Hrvatskoj ("Službeni list FNRJ", br. 74/47).
Naravno, sve ovo što se navodi, biće i osporavano. Tome će se suprotstaviti, u prvom redu, Hrvatska i verovatno će na njenu stranu stati pojedine države, kao i pravnici, istoričari i drugi stručnjaci iz sveta, ali Jelinčič se rukovodi činjenicom da se suprotna mišljenja moraju sučeliti. Zahvaljuje Bogu što se pokrenuti sporovi neće rešavati na bojnom polju nego u okviru međunarodnog prava i međudržavnih odnosa.
O ovom pitanju on će organizovati: Međunarodnu konferenciju o sukcesiji Jadranskog mora i o granicama nekadašnje SFRJ - u Beogradu, 20. septembra ove godine. Iz Srbije i Crne Gore će učestvovati akademici, pravnici, istoričari, političari, profesori univerziteta i kulturni radnici. Izrazio je želju da na njoj budu i predstavnici Vlade i Skupštine Srbije i Crne Gore. Iz Slovenije će biti desetak učesnika. Pozvao je i predstavnike Hrvatske: dr Hrvoja Kačića i dr Davorina Rudolfa. Pozivu su se odazvali naučni radnici iz Makedonije, Bosne i Hercegovine, Italije, Rusije, Francuske, Belgije i drugih zemalja.
Polemike počele
Sredstva javnog informisanja u Sloveniji i Hrvatskoj su, pre nego u Srbiji i Crnoj Gori, objavile inicijativu Zmage Jelinčiča. Zagrebački Vjesnik je to učinio 02. maja 2003. Na pitanje novinara Milana Jelovca da li bi Slovenija bila zadovoljna kad bi joj Hrvatska ustupila izlaz na međunarodno more u Piranskom zalivu, Jelinčič je odgovorio da ga ne zanima razgraničenje u jednom zalivu, nego pokreće pitanje sukcesije Jadranskog mora.
To je obrazložio i ovako: "Granica na moru nije međunarodno određena... i između Hrvatske i Italije nikad nije bilo granice... I BiH treba dobiti izlaz na more, a ne da kod Neuma ima mali bazenčić, u kojem jedva mogu brčkati noge. I Srbija treba imati izlaz na otvoreno more, što je, uostalom, bilo i predviđeno Dejtonskim sporazumom." Z. Jelinčič je optužio Hrvatsku za učešće u Drugom svetskom ratu na strani Nemačke i Italije i izjavio je da ona još nije platila ratnu odštetu članicama antihitlerovske koalicije.
Izgleda da je u Hrvatskoj ova izjava izazvala vrlo mučan utisak. Hrvatska je bila jedina država koja je u Drugom svetskom ratu, pored Nemačke, imala logore smrti, a zakonom je predvidela istrebljenje Srba, Jevreja i Cigana. To je užasno nasleđe. U prvom redu, zato što Hrvatska nije, poput Nemačke (koju su, doduše, na to obavezale Sile pobednice) to priznala. U ovom svetlu možemo razumeti nedavnu izjavu hrvatskog predsednika Stipe Mesića, povodom komemoracije ubijenim u Jasenovcu od 1941. do 1945. Izložio je da Nezavisna Država Hrvatska nije bila država hrvatskog naroda, nego da je, uz njeno stvaranje, samo iskorišćeno (zloupotrebljeno) hrvatsko ime. No, ako vrednujemo javnu izjava današnjeg hrvatskog predsednika, mora da to učinimo i u odnosu na izjavu prethodnog, Franje Tuđmana.
Više od izjave, Tuđman je s Miloševićem, prilikom normalizacije odnosa sa SR Jugoslavijom, potpisao zajedničku izjavu da Hrvatska i Jugoslavija priznaju jedna drugoj sve državne tvorevine u istoriji. Mora da konstatujemo da je Milošević to učinio pod pritiskom međunarodne zajednice (bila mu je zemlja pod sankcijama), pa je popustio Tuđmanu da, ovakvom formulacijom, "legalizuje" Nezavisnu Državu Hrvatsku. Tuđman tu "legalizaciju" nikad nije krio. Više puta je rekao da je NDH bila plod hrvatskog političkog delovanja, a nagoveštavao je, javno, da će joj granice biti (gde i 1941) - iza Zemuna i Herceg Novog.
Naravno, Tuđmanova Hrvatska je pretpostavljala i teritoriju Bosne i Hercegovine; on ni to nije krio. Ali, ako se ostvari Jelinčičeva ideja da Hrvatska plati ratnu štetu, onda će deo te obaveze otpasti i na muslimane, čije su ih vođe u Drugom svetskom ratu proglasile čistim Hrvatima. Što se tiče plaćanja ratne štete, ona je, ako postane predmet međudržavnih rasprava, veoma komplikovana.
Na primer, ako Italija deo ratne štete prebaci na Hrvatsku, onda će, normalno je, zahtevati da ona, za ubijene Srbe, plati ustupanjem svoje teritorije jednoj od srpskih država. U tom slučaju bi Italija vratila deo jadranske obale. Na ovakvu mogućnost uputio je Zmago Jeličič u ovom intervjuu Vjesniku. Rekao je: "Niste ratificirali Osimski sporazum, a Slovenija jeste. Talijani će vam pokrenuti i pitanje Zadra."
Osvrt na ovu polemiku u Sloveniji i Hrvatskoj je koristan, jer se tiče i interesa Srba, pa i državnih interesa Srbije i Crne Gore. Ne samo zato što je NDH bila proširena do iza Zemuna i Herceg Novog, nego i zato što tada u sastavu Hrvatske nije bila Baranja. A narod Baranje je, plebiscitom 1918, odlučio da se pripoji Srbiji - ne Jugoslaviji. Da li će ovo naša država koristiti u regulisanju svojih odnosa s Hrvatskom, ili ne (ima i drugih nasleđenih problema), videćemo. Izvesno je da će učesnici iz Srbije i Crne Gore, na Konferenciji koju organizuje Jelinčič, iscrpno pretresti sve vidove i posledice prethodnih hrvatsko-srpskih odnosa.
Jadran i ostrva za Srpske žrtve
Italija nije predala deo obale Hrvatskoj već SFRJ. U osnovi su međunarodno pravo i istorijske činjenice, kaže Jelinčić. Neke srpske i slovenačke teritorije nisu nikada dekolonizovane.
Zmago Jelinčič Plemeniti
je slovenački političar. Rođen je 7. januara 1948. u Mariboru, Slovenija, tada Jugoslavija. Predsednik je Slovenačke nacionalne partije - SNS (slv. Slovenska nacionalna stranka)
Poznat je po svom jakom stavu protiv Roma i Hrvata i borbi za južnu slovenačku granicu prema Hrvatskoj. Ima pilotsku licencu i kolekcionar je starog oružja.
Tokom rata u Sloveniji je bio pripadnik Teritorijalne odbrane Republike Slovenije.
Zmago Jelinčič - Plemeniti, predsednik Slovenske nacionalne stranke, član parlamenta Republike Slovenije i Parlamentarne skupštine EU, iznenadio je javno mnjenje energičnim zahtevom da se jadranska obala i otoci podele na sve države naslednice Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. Izričit je da je u pitanju obaveza kakva je i u slučaju zajedničkog zlata, novca i nekretnina bivše savezne države. Jelinčič uverava da će domaći i strani pravni stručnjaci objasniti da u slučaju raspada (ili razbijanja) primorske zemlje, pravo na morsku obalu imaju sve novostvorene države.
U slučaju jugoslovenskog Jadrana, ovaj uporni Slovenac navodi još dve bitne činjenice protiv hrvatskog posedovanja skoro celokupne obale i svih 1.000 ostrva. Prva je da u poslednja dva stoleća, Hrvatska nikad (pravno) nije imala u posedu jadransku obalu, a druga je - za Srbiju i Crnu Goru od velike važnosti - da je Italija, posle Drugog svetskog rata, bila primorana da, na ime ratne štete, ustupi Jugoslaviji Istru, Zadar i otoke.
S obzirom da je Italija, do septembra 1943, bila okupator u Crnoj Gori, Hercegovini, delu Bosne, Dalmaciji, Lici, Kordunu i Gorskom kotaru, odgovorna je za stotine hiljada ubijenih Srba. Umoreni na Rabu, u Jadovnom, hercegovačkim i bosanskim jamama i u logoru smrti Jasenovca, činili su najveću stavku ratne štete - izračunatu (1946) od Sila pobednica.
Tako je Italija, za strahovito stradanje Srba (Italiji su tada pripisani i zločini hrvatske vojske, jer je NDH bila i njena tvorevina) potpisala s Jugoslavijom Ugovor o miru, u kojem je, doslovno, pisalo da "ustupa teritorije Jugoslaviji" - ne Hrvatskoj ("Službeni list FNRJ", br. 74/47).
Naravno, sve ovo što se navodi, biće i osporavano. Tome će se suprotstaviti, u prvom redu, Hrvatska i verovatno će na njenu stranu stati pojedine države, kao i pravnici, istoričari i drugi stručnjaci iz sveta, ali Jelinčič se rukovodi činjenicom da se suprotna mišljenja moraju sučeliti. Zahvaljuje Bogu što se pokrenuti sporovi neće rešavati na bojnom polju nego u okviru međunarodnog prava i međudržavnih odnosa.
O ovom pitanju on će organizovati: Međunarodnu konferenciju o sukcesiji Jadranskog mora i o granicama nekadašnje SFRJ - u Beogradu, 20. septembra ove godine. Iz Srbije i Crne Gore će učestvovati akademici, pravnici, istoričari, političari, profesori univerziteta i kulturni radnici. Izrazio je želju da na njoj budu i predstavnici Vlade i Skupštine Srbije i Crne Gore. Iz Slovenije će biti desetak učesnika. Pozvao je i predstavnike Hrvatske: dr Hrvoja Kačića i dr Davorina Rudolfa. Pozivu su se odazvali naučni radnici iz Makedonije, Bosne i Hercegovine, Italije, Rusije, Francuske, Belgije i drugih zemalja.
Polemike počele
Sredstva javnog informisanja u Sloveniji i Hrvatskoj su, pre nego u Srbiji i Crnoj Gori, objavile inicijativu Zmage Jelinčiča. Zagrebački Vjesnik je to učinio 02. maja 2003. Na pitanje novinara Milana Jelovca da li bi Slovenija bila zadovoljna kad bi joj Hrvatska ustupila izlaz na međunarodno more u Piranskom zalivu, Jelinčič je odgovorio da ga ne zanima razgraničenje u jednom zalivu, nego pokreće pitanje sukcesije Jadranskog mora.
To je obrazložio i ovako: "Granica na moru nije međunarodno određena... i između Hrvatske i Italije nikad nije bilo granice... I BiH treba dobiti izlaz na more, a ne da kod Neuma ima mali bazenčić, u kojem jedva mogu brčkati noge. I Srbija treba imati izlaz na otvoreno more, što je, uostalom, bilo i predviđeno Dejtonskim sporazumom." Z. Jelinčič je optužio Hrvatsku za učešće u Drugom svetskom ratu na strani Nemačke i Italije i izjavio je da ona još nije platila ratnu odštetu članicama antihitlerovske koalicije.
Izgleda da je u Hrvatskoj ova izjava izazvala vrlo mučan utisak. Hrvatska je bila jedina država koja je u Drugom svetskom ratu, pored Nemačke, imala logore smrti, a zakonom je predvidela istrebljenje Srba, Jevreja i Cigana. To je užasno nasleđe. U prvom redu, zato što Hrvatska nije, poput Nemačke (koju su, doduše, na to obavezale Sile pobednice) to priznala. U ovom svetlu možemo razumeti nedavnu izjavu hrvatskog predsednika Stipe Mesića, povodom komemoracije ubijenim u Jasenovcu od 1941. do 1945. Izložio je da Nezavisna Država Hrvatska nije bila država hrvatskog naroda, nego da je, uz njeno stvaranje, samo iskorišćeno (zloupotrebljeno) hrvatsko ime. No, ako vrednujemo javnu izjava današnjeg hrvatskog predsednika, mora da to učinimo i u odnosu na izjavu prethodnog, Franje Tuđmana.
Više od izjave, Tuđman je s Miloševićem, prilikom normalizacije odnosa sa SR Jugoslavijom, potpisao zajedničku izjavu da Hrvatska i Jugoslavija priznaju jedna drugoj sve državne tvorevine u istoriji. Mora da konstatujemo da je Milošević to učinio pod pritiskom međunarodne zajednice (bila mu je zemlja pod sankcijama), pa je popustio Tuđmanu da, ovakvom formulacijom, "legalizuje" Nezavisnu Državu Hrvatsku. Tuđman tu "legalizaciju" nikad nije krio. Više puta je rekao da je NDH bila plod hrvatskog političkog delovanja, a nagoveštavao je, javno, da će joj granice biti (gde i 1941) - iza Zemuna i Herceg Novog.
Naravno, Tuđmanova Hrvatska je pretpostavljala i teritoriju Bosne i Hercegovine; on ni to nije krio. Ali, ako se ostvari Jelinčičeva ideja da Hrvatska plati ratnu štetu, onda će deo te obaveze otpasti i na muslimane, čije su ih vođe u Drugom svetskom ratu proglasile čistim Hrvatima. Što se tiče plaćanja ratne štete, ona je, ako postane predmet međudržavnih rasprava, veoma komplikovana.
Na primer, ako Italija deo ratne štete prebaci na Hrvatsku, onda će, normalno je, zahtevati da ona, za ubijene Srbe, plati ustupanjem svoje teritorije jednoj od srpskih država. U tom slučaju bi Italija vratila deo jadranske obale. Na ovakvu mogućnost uputio je Zmago Jeličič u ovom intervjuu Vjesniku. Rekao je: "Niste ratificirali Osimski sporazum, a Slovenija jeste. Talijani će vam pokrenuti i pitanje Zadra."
Osvrt na ovu polemiku u Sloveniji i Hrvatskoj je koristan, jer se tiče i interesa Srba, pa i državnih interesa Srbije i Crne Gore. Ne samo zato što je NDH bila proširena do iza Zemuna i Herceg Novog, nego i zato što tada u sastavu Hrvatske nije bila Baranja. A narod Baranje je, plebiscitom 1918, odlučio da se pripoji Srbiji - ne Jugoslaviji. Da li će ovo naša država koristiti u regulisanju svojih odnosa s Hrvatskom, ili ne (ima i drugih nasleđenih problema), videćemo. Izvesno je da će učesnici iz Srbije i Crne Gore, na Konferenciji koju organizuje Jelinčič, iscrpno pretresti sve vidove i posledice prethodnih hrvatsko-srpskih odnosa.
