vracaracc
Buduća legenda
- Poruka
- 38.315
Rođeni su hiljadu devetsto osamdeset i teške. Kada su rođeni, roditelji su im plakali, ali ne od sreće. Baš tada je našao da umre besmrtnik, najveći sin naših naroda. Kada su imali godinu dana saznali su, baš kao i njihovi roditelji, da nemamo para za struju. I da neki od braće neće čuvati bratstvo i jedinstvo kao zenicu oka. Šta će im zajedničko oko kada je bez struje i onako mrak? Kada su naučili da postavljaju pitanja, pitali su roditelje zašto plaču svakog 4. maja. Rekli su im: „Znaćete kada postanete, pioniri.“ Oni koji su rođeni 1982. bili su poslednji kojima su kada su imali sedam godina, 1989, stavili crvenu maramu oko vrata i plavu „titovku“ sa zvezdom petokrakom na glavu. A njima pored zvezda u očima nije trebala zvezda i na čelu, pa su hteli više od toga.
Oni koji su rođeni te 1982. mogli su da vide svoje tate kako plaču kad su nas sudije pokrale na Svetskom prvenstvu u fudbalu na utakmici protiv Severne Irske. Zbog nestašluka bez kojih je nezamislivo detinjstvo u Srbiji i oni su plakali kad bi od majke dobili po koju šljusku, bez koje je takođe teško zamisliti detinjstvo u nas.
A onda su 24. aprila 1987. od tada široj javnosti nepoznatog čoveka čuli da niko ne sme da ih bije. Reči izgovorene u Kosovu Polju krišom su šaptali mlađoj sestri u spavaćoj sobi, ali su ih roditelji glasno ponavljali na slavama, svadbama, a nešto kasnije i na sahranama.
Te 1989. komšije su osuđivale njihovog tatu što s njima nije otišao na izlet na Gazimestan. U proleće 9. marta 1991. shvatili su da niko ne sme da ih bije, osim ako to on ne naredi narodnoj miliciji. U jesen 1991. lagali su mlađu sestru da je i tata konačno otišao na izlet, tu negde oko Šida, u neki Vukovar. Oni što su išli na izlet na Gazimestan krili su se u njihovom podrumu, jer su i njih zvali da putuju. Neki su i plakali, baš kao onda kada su nas pokrali na Svetskom prvenstvu.
Za deseti rođendan, tata se konačno vratio sa izleta. Za jedanaesti rođendan mama i tata prodali su zamrzivač da bi imali šta da jedu. Kada su napunili dvanaest godina, nemačka marka vredela je deset milijardi dinara, kada su napunili dvanaest godina i deset dana, marka je vredela sto milijardi dinara. Za trinaesti rođendan došli su im u goste rođaci iz Knina i Glamoča i do danas su ostali. Za šesnaesti su brali maline u Arilju da bi imali za ekskurziju, ali bilo je taman tek da se kupi hrana. A drugi su nosili gajbice pa su kupili „ferari“.
Kada su napunili sedamnaest godina, nisu morali da lažu sestru da je tata otišao na izlet na Kosovo zajedno s komšijama, koji su ga prethodnih deset godina mrko gledali što je 1989. propustio Gazimestan. Prvu ljubav te 1999. upoznali su u skloništu dok su zavijale sirene i treštale bombe.
Za osamnaesti rođendan slikali su ih u policiji zbog majice s natpisom Otpor! Jednog lepog oktobarskog jutra 2000. godine tata se pozdravio sa svima i otišao za Beograd, a umesto doviđenja kazao je: „Ako se ne vratim, mama i sestra su tvoja briga! „ Praćen ljutitim pogledom komšija tata je ušao u autobus broj pet, a oni u autobus broj 20. Vratili su se sutradan, nasmejani i veseli, a već prekosutra bili su namršteni dok su im komšije pokazivale nove partijske knjižice.
Prošli su mnogi rođendani, dali su sve ispite, završili fakultete i sada su tu među nama. I još imaju zvezde u očima. I hoće sve i odmah zato što znaju da ne postoji generalna proba života. Jer oni više neće da žive po tuđim pravilima za život. Oni hoće život po svojim pravilima i merilima. Njihovo vreme je došlo. Na njih ne računam. U njih verujem!
http://www.kurir-info.rs/clanak/vesti/kurir-12-04-2010/racunajte-na-njih
Oni koji su rođeni te 1982. mogli su da vide svoje tate kako plaču kad su nas sudije pokrale na Svetskom prvenstvu u fudbalu na utakmici protiv Severne Irske. Zbog nestašluka bez kojih je nezamislivo detinjstvo u Srbiji i oni su plakali kad bi od majke dobili po koju šljusku, bez koje je takođe teško zamisliti detinjstvo u nas.
A onda su 24. aprila 1987. od tada široj javnosti nepoznatog čoveka čuli da niko ne sme da ih bije. Reči izgovorene u Kosovu Polju krišom su šaptali mlađoj sestri u spavaćoj sobi, ali su ih roditelji glasno ponavljali na slavama, svadbama, a nešto kasnije i na sahranama.
Te 1989. komšije su osuđivale njihovog tatu što s njima nije otišao na izlet na Gazimestan. U proleće 9. marta 1991. shvatili su da niko ne sme da ih bije, osim ako to on ne naredi narodnoj miliciji. U jesen 1991. lagali su mlađu sestru da je i tata konačno otišao na izlet, tu negde oko Šida, u neki Vukovar. Oni što su išli na izlet na Gazimestan krili su se u njihovom podrumu, jer su i njih zvali da putuju. Neki su i plakali, baš kao onda kada su nas pokrali na Svetskom prvenstvu.
Za deseti rođendan, tata se konačno vratio sa izleta. Za jedanaesti rođendan mama i tata prodali su zamrzivač da bi imali šta da jedu. Kada su napunili dvanaest godina, nemačka marka vredela je deset milijardi dinara, kada su napunili dvanaest godina i deset dana, marka je vredela sto milijardi dinara. Za trinaesti rođendan došli su im u goste rođaci iz Knina i Glamoča i do danas su ostali. Za šesnaesti su brali maline u Arilju da bi imali za ekskurziju, ali bilo je taman tek da se kupi hrana. A drugi su nosili gajbice pa su kupili „ferari“.
Kada su napunili sedamnaest godina, nisu morali da lažu sestru da je tata otišao na izlet na Kosovo zajedno s komšijama, koji su ga prethodnih deset godina mrko gledali što je 1989. propustio Gazimestan. Prvu ljubav te 1999. upoznali su u skloništu dok su zavijale sirene i treštale bombe.
Za osamnaesti rođendan slikali su ih u policiji zbog majice s natpisom Otpor! Jednog lepog oktobarskog jutra 2000. godine tata se pozdravio sa svima i otišao za Beograd, a umesto doviđenja kazao je: „Ako se ne vratim, mama i sestra su tvoja briga! „ Praćen ljutitim pogledom komšija tata je ušao u autobus broj pet, a oni u autobus broj 20. Vratili su se sutradan, nasmejani i veseli, a već prekosutra bili su namršteni dok su im komšije pokazivale nove partijske knjižice.
Prošli su mnogi rođendani, dali su sve ispite, završili fakultete i sada su tu među nama. I još imaju zvezde u očima. I hoće sve i odmah zato što znaju da ne postoji generalna proba života. Jer oni više neće da žive po tuđim pravilima za život. Oni hoće život po svojim pravilima i merilima. Njihovo vreme je došlo. Na njih ne računam. U njih verujem!
http://www.kurir-info.rs/clanak/vesti/kurir-12-04-2010/racunajte-na-njih
