tijana0910
Početnik
- Poruka
- 38
dakle naš Leo (škotski ovčar) već oko godinu dana ima problema, najblaže rečeno, sa tumorom na analnim žlezdama... Leo je star oko 10 godina i već je imao tumor iza uveta koji je uspešno otklonjen... međutim u ovom slučaju operacija nam iz više razloga nije jedna od opcija....
oko nove godine smo morali da ga 'izbacimo' u dvorište zato što je taj tumor počeo da krvari a on je nekontrolisano kakio svuda po kući... veterinar mu je dao neke antibiotike koje pije sa pauzama poslednja tri meseca, potpuno smo mu prilagodili ishranu čak je dobio i drugara, drugu kucu, da ne bude sam u dvorištu kad već nije sa nama u stanu....
znali smo da neće još dugo biti sa nama čim je to sve počelo, ali sada moji hoće da ga uspavamo i to je već pitanje dana.... teško hoda od veličine tumora koji se užasno oseća i stalno krvari i maltene se raspada, jedva ustaje, nema volju nizašta.... jede uglavnom sa apetitom ali nedovoljno.... bude dana kada se satima leži na istom mestu, a i kad ustane bude dezorjentisan i padne, ali ima dana kada potrči i igra se sa drugom kucom i tako zalaje iz radosti, mada to jako tužno zvuči....
ima li neko pametan savet šta mi je činiti??? nisam u njegovoj koži da znam koliko to boli, a on ne može da kaže, a meni je žao da ga uspavam ako on ima i to malo volje da pojede večeru i mahne repom pa i jednom u tri dana i obavi svoju dnevnu šetnju od jedva 100 metara...
oko nove godine smo morali da ga 'izbacimo' u dvorište zato što je taj tumor počeo da krvari a on je nekontrolisano kakio svuda po kući... veterinar mu je dao neke antibiotike koje pije sa pauzama poslednja tri meseca, potpuno smo mu prilagodili ishranu čak je dobio i drugara, drugu kucu, da ne bude sam u dvorištu kad već nije sa nama u stanu....
znali smo da neće još dugo biti sa nama čim je to sve počelo, ali sada moji hoće da ga uspavamo i to je već pitanje dana.... teško hoda od veličine tumora koji se užasno oseća i stalno krvari i maltene se raspada, jedva ustaje, nema volju nizašta.... jede uglavnom sa apetitom ali nedovoljno.... bude dana kada se satima leži na istom mestu, a i kad ustane bude dezorjentisan i padne, ali ima dana kada potrči i igra se sa drugom kucom i tako zalaje iz radosti, mada to jako tužno zvuči....
ima li neko pametan savet šta mi je činiti??? nisam u njegovoj koži da znam koliko to boli, a on ne može da kaže, a meni je žao da ga uspavam ako on ima i to malo volje da pojede večeru i mahne repom pa i jednom u tri dana i obavi svoju dnevnu šetnju od jedva 100 metara...
Najteža odluka koju sam ikad morala da donesem i ne prođe nijedan dan da se ne zapitam da li sam postupila kako treba ali verovatno bih opet isto uradila. Što je bilo do mene, pomogla sam mu, kad više nisam mogla da mu poboljšam kvalitet života, bar sam mu pružila to da ode bezbolno, u snu.
Više ga ništa ne boli, dušica jadna, namučena.
.
.
.