- Poruka
- 935
Interesantan teks. A koliko su u pravu?
Šta je ostalo od Jugoslavije
Između traume i nostalgije
Kako je oko 30 intelektualaca s prostora nekadašnje SFRJ, iz Amerike i Evrope, tokom dvodnevne rasprave na tribini Univerziteta Kolumbija u Njujorku videlo postjugoslovenski kulturni prostor
Plakat kojim se najavljuje skup na Univerzitetu Kolumbija
Od našeg stalnog dopisnika
Njujork – Jugoslavije već odavno nema – neki bi rekli da je „na đubrištu istorije” – ali i dalje postoji. Ne samo u uspomenama onih koji su u njoj proveli deo svojih života, nego i kao predmet proučavanja. Zašto je nastala, kako je opstajala i zašto je nestala, odnosno traumatično se raspala? I šta je od nje, ne više u državnoj formi, nego od ideja, ostalo.
U njujorškom Univerzitetu Kolumbija, jednom iz Ajvi lige najprestižnijih obrazovnih ustanova ne samo Amerike, nego i sveta, održan je 26. i 27. marta dvodnevni skup posvećen upravo ovoj temi – šta je ostalo (ili postalo) od Jugoslavije. Zvanični naslov konferencije koja je ukupila oko 30 intelektualaca s prostora nekadašnje SFRJ, iz Amerike i iz Evrope, glasio je „Ex uno plures” – „iz jednog mnoštvo” na latinskom – a njena tema bila je „Postjugoslovenski kulturni prostori i Evropa”.
Formalno, tema je bila kultura, ali okvir je ipak bila politika. Na skupu održanom u sali na 15. spratu Instituta „Hariman”, dela univerziteta koji je najstarije mesto u Americi gde se proučavaju istočna Evropa i Balkan, dva puna dana, u osam tematskih celina, o bivšoj Jugoslaviji i njenim tekovinama raspravljali su pre svega oni koji se time profesionalno bave: profesori univerziteta kako sa eksjugoslovenskog prostora, tako i sa istočnoevropskih katedri američkih i evropskih institucija visokog obrazovanja. Kao što se moglo i očekivati, mnogi imaju „balkanska” prezimena, što znači da su početno obrazovanje stekli u Jugoslaviji, a karijere zatim nastavili „u dijaspori”.
Izneti su različiti pogledi na ono što je bilo i što se sada dešava, kroz naučni post mortem počivše države koja je dugo imala specijalno mesto ne samo u regionu, nego i u Evropi i na planeti. I koja se na „specijalni”, dramatičan način i raspala, dospevši i tim završnim činom u centar svetske pažnje.
Ceo bivši jugoslovenski prostor je danas međutim ponovo ujedinjen – u svom stremljenju ka Evropskoj uniji. Jedan deo je tamo već stigao (Slovenija), drugi je pred vratima (Hrvatska), treći su u čekaonici (Srbija, Crna Gora, Makedonija, Bosna i Hercegovina). Kosovo je po jednim tumačenjima formalni deo Srbije, po drugima nezavisna država, priznata „kvalitetno” ali ne i „kvantitetno”.
Nacionalističke oluje su prohujale, ostavile neprijatne uspomene i duboke ožiljke – ali šta je danas, kada je sve različito, ostalo ipak zajedničko? Da li se nastavlja međusobno razdvajanje započeto raspadom, ili su sve različitosti „potrošene”, pa se svi ponovo okreću sličnostima?
Evo šta se o tome moglo čuti pre sedam dana u Njujorku.
Tvrdi i mekani nacionalizam
Intonaciju skupu, kao uvodničar, dala je profesorka Marija Todorova, profesor istorije na Univerzitetu Ilinois. Poreklom Bugarka, ona je poznati ekspert za pitanja nacionalizma, kulturne istorije, komunizma i postkomunizma.
Njeno izlaganje bilo je emotivno obojeno već svojim naslovom „Moja Jugoslavija”. Bilo je to podsećanje šta je nekadašnja država južnih Slovena sve značila, ali i precizna analiza posledica koje je ostavila. Profesorka Todorova je govorila o razlaganju na sastavne delove etničke mešavine koja je nekada postojala, o tome da je i nacionalizam deo identiteta, kao i da je sam identitet isključiv, kao i nacionalizam. Objašnjavala je pojmove „jakog” i „slabog” nacionalizma, predočivši pri tom da je srpski nacionalizam u kategoriji „jakih” – zajedno sa američkim.
Rat u Jugoslaviji odsekao je od nje druge delove Balkana, ali je i nju samu pocepao po etničkim odnosno nacionalnim šavovima. Ali kad se sve sleglo – ostali su poslejugoslovenski omeđeni kulturni prostori. Da li međutim sve ostaje na granicama novih nacionalnih država ili se nešto i preliva?
Možda je suštinsku karakteristiku tih prostora – ili tog prostora – ima elemenata da se kaže i jedno i drugo – najtačnije opisao profesor Davor Beganović s Univerziteta Konstanc (Nemačka), koji je, govoreći o savremenoj bosanskoj književnosti, njene vrednosne koordinate smestio „između traume i melanholije”. Tako je, u stvari, protekao i ceo skup: u analizi tvrdih činjenica raspada i opstajanju onoga što je nekad povezivalo i što u izvesnoj meri jugoslovenskih prostor na neki način spaja i danas.
Ceo problem je iz zanimljivog ugla sagledao profesor Aleksandar Jerkov s Filozofskog fakulteta u Beogradu. „Možemo li da traume prošlosti prevladamo samo ulaskom u EU, što sada izgleda da je jedino rešenje za eks-Ju, ili članstvo treba da nam bude odobreno samo ako sami pronađemo bolji način da komuniciramo jedni sa drugima i postanemo post-Ju”, pita se Jerkov. „Da li će biti dovoljno da se u tom procesu primene drevne isceliteljske moći kulture, da li je dovoljno da čitamo iste knjige i pevamo evropske himne umesto naših nacionalnih pesama da bi smo se lepo osećali?”
Profesor Jerkov bez zlobe opominje da i kad svi budemo u Evropi može da se dogodi da problemi budu privremeno zatrpani, kao što je to bio slučaj u bivšoj Jugoslaviji. Nismo li, uostalom, već bili u dve „unije” i dobro znamo šta se dogodilo posle. Ako godinama posle konflikta ne možemo da se složimo ni oko čega, konstatuje Jerkov, treba li onda jednostavno da zaboravimo na traumu – verujući da se neće ponoviti – i da pobedimo u političkoj utakmici pridruživanje EU po svaku cenu, jačajući kulturnu razmenu u nadi da će nas na kraju zbližiti. Nije li to bilo ponuđeno, pa i bilo dostupno, pre raspada bivše Jugoslavije?
