Без обзира, ми немамо слависте који припадају у овај списак.
E, бaш...
САСВИМ ОСОБИТИ Др ВЕЛИМИР МИХАЈЛОВИЋ
Проф. др Велимир Михајловић, Веља, није живео дуго, а живео je, помало наклоњен боемији, не умећи да се уклопи у системе. Понешто му je таквом одузето, прећутано и заташкавано. Причао je, понекад и само најближима, о томе, сетан. Пријатељи су га и по томе знали и по томе упамтили. Једно писано сведочанство о томе ваља имати на уму када се говори о њему. Реч je о
Напомени издавача, Института за јужнословенске језике Филозофског факултета у Новом Саду, у Уводној напомени књиге
Речник презимена Шајкашке, Нови Сад, 1983, 6, у којој стоји:
„У складу са чињеницом да је ова књига настала као резултат вишегодишњег рада на прoјекту
Ономастичко-лексиколошка истраживања на терену Војводине, чији је носилац од оснивања др Велимир Михајловић, издавач je био планирао да се носилац пројекта нађе на челу ауторског колектива ове књиге. Из разлога на које се није могло утицати, међутим, догодило се да носилац пројекта није имао удела у уобличавању књиге.“
Веља Михајловић je студирао руски у генерацији са преводиоцем Петром Вујичићем и историчаром књижевности Миливојем Јовановићем. Та генерација слушала je многе предмете из филологије са студентима југословенских књижевности и српскохрватског језика у којој су били: сјајни новинар Драган Никитовић, песник и библиограф Радисав Мића Цајић, приповедач Велизар Бошковић, критичар Петар Џаџић, потоњи професори универзитета: Слободан Марковић, Baca Милинчевић, и Милија Николић, историчари књижевности Милован Богавац, Станко Јовићевић, Предраг Лазаревић, Милутин Пашић и Петар Пешут.
Мало je ко од њих на почетку студија, 1948, најављивао оно што ће бити од њих. Није се, тада, могло очекивати ни који су домети које ће досећи Веља Михајловић, а достигао je вредности да буде препознатљив и свој и у животу и у стваралаштву. Учио je лако језике. У позним годинама студија савладао је есперанто и преводио на тај језик Радоја Домановића, Бору Станковића и Лазу К. Лазаревића. Дружио се са есперантистима и ишао на њихове конгресе и упознавао свет.
Прво запослење било му je Архиву Војводине, тада у Сремским Карловцима. Оданде се јавио у науци. Писао je према архивској грађи и објављивао у
Задружном архиву (1958), цетињским
Историјским записима (1960) и
Acta historica medecinae. И превођење на есперанто и историјске теме нису га дуго држали и брзо се окренуо филологији. Пријавио je и одбранио на новосадском Филозофском факултету докторску тезу
Дримоними Фрушке Горе, која je те године и објављена. Од тада објављу je искључиво радове из филологије. Централно место у његовом научном раду je лексикологија. Имао je богату библиотеку речника, која му je служила да трага за речима (лексемама). Писао je о називима ветрова, топонимима Срема и Србије, о лексици рибарства и, понајчешће, о презименима. У свему je био на терену историје језика и упоредне лексикологије.
Природно je тако стигао да напише изузетну
Грађу за речник страних речи од времена Велике сеобе до Вуковог Рјечника 1815. године, Нови Сад, 1972-4, а потом и до, такође, двотомног речника
Посрбице од Орфелина до Бука, Нови Сад, 1984. године.
Знао je Веља Михајловић добро да je у Матици српској бележена грађа за славеносрпски речник, a осећао je потребу да, ипак, начини речник страних речи и посрбица. Више но икоме било му je јасно да je за те послове било потребно и времена и рад много људи. Бојао се, међутим, да би се такав рад могао одужити у недоглед и неће или бити завршен или да ће се на њега морати чекати веома дуго, чак много година. Одлучио je стога, свестан одговорности и могућих недостатака, да објави
Грађу, а не
Речник страних речи. Лепше и одговорније не може се поступити у науци.
Ваљда треба да буде забележено да je уза себе увек имао довољно картица да би у свим приликама где би се нашао, у Новом Саду, Београду и другде, бележио речи. Увече би уз речнике сређивао и обликовао грађу. Тако радећи наишао je 1969. на најстарије српско име Београда. Само истраживачу његова кова било je дато да открије такав податак. Утисак je да je пре био склон посрбицама а не туђицама.
Користио je Веља Михајловић сва своја знања и познанства да би долазио до грађе која га je интересовала. Познавање архивске грађе, на пример, помогло му je да организује рад на
Речнику презимена Шајкашке, а да се определи баш на његову израду допринело je објављивање двотомног дела
Шајкашка историја l-2, Нови Сад, 1975. и лично пријатељство са Рајком Николићем, директором Музеја Војводине, који je био иницијатор израде монографије
Шајкашка. Сем о српској лексици и презименима, писао je Веља Михајловић и о мађарској, румунској и русинској.
Последњих година живота највише je Веља Михајловић радио на књизи о презименима. У
Задужбини, листу Вукове задужбине, објављивао je прилоге о презименима под насловом
Име и судбина. Под њиме je желео да објави књигу која се сад објављује под насловом
Српски презименик. Рукопис књиге прегледао je песник, есејиста и преводилац Бранимир Живојиновић, Бане. У њега je имао поверења, jep je био полиглота као и сам, а знали су се из гимназијских дана у Смедеревској Паланци.
Прилоге, расправе и студије, објављивао je Веља Михајловић у свим водећим листовима код нас:
Прилози проучавању језика, Рад војвођанских музеја, Зборник Матице српске за филологију и лингвистику, Наш језик, Гласник цетињских музеја, Јужнословенски филолог, Зборник Матице српске за књижевност и језик, Књижевни језик (Сарајево), Расковник, Библиотекар, Политика, Дневник, Ономатолошки прилози и други. Било би корисно објавити његове прилоге по тематици како би се на једном месту нашла лексиколошка грађа коју je објавио. Њој нико није посветио више пажње од њега.
Велимир Михајловић, Веља, рођен je 18. маја 1928. у селу Старо Ланиште код Јагодине. Умро je 4. августа 1994. у Београду. Основну школу и гимназију завршио je у Смедеревској Паланци. Школске 1946-47. имао je прекид у школовању. Руски језик и књижевност студирао je на Филозофском факултету Београдског универзитета 1948-57. године.
У Архиву Војводине радио je од 1965, а управник je био до 1969. године. Током 1957. завршио je у Загребу архивистички течај на коме je слушао и полагао латинску, глагољичку и ћириличку палеографију.
Током гимназијског и универзитетског школовања ишао je на оновремене радне акције. Зиме 1944-45. био je на Црном Врху, на сечи дрва за Београд. Са пруге Брчко-Бановићи, 1946, упућен je са југословенском бригадом у Пољску. Могућно je да je тај боравак у Пољској утицао на његово опредељење за славистику. Био je и на прузи Шамац-Сарајево и на Новом Београду.
Године 1969. именован je за управника Института за лингвистику и онде био иницијатор и извођач научних пројеката. Крајем 1974. изабран je за доцента, 1979. за ванредног професора, а 1985. и редовног. Предаваоје Упоредну граматику словенских језика.
У Карловцима je Веља Михајловић упознао и заволео Дунав и на њему проводио много времена. Упознао je и заволео све што je у Карловцима и његовој околини било за памћење, али и подрумаре и пчеларе. Знао je и све карловачке скривене крчме. Највише je волео да свраћа и да води пријатеље, а имао их je уистину много, у крчму једног Руса.
Успостављао je лако пријатељства и умео да их одржава и у земљи и у свету. Његове животне згоде су препричаване, а све више одлазе у заборав, а биле су и лепе и драге.
Биобиблиографију проф. др Велимира Михајловића начинила je и објавила Светлана
Спасић-Вукославовић у
Зборнику Матице српске за филологију и лингвистику, књига 39, св. 2, 1996, 267-274.
Лаза Чурчић,
У Тителу јуна-јула 2002.
Izgleda da Anić zna bolje od Keblera... 
