Kakav naučnik, kakav pesnik... Suštini života se približava čovek, kao pojedinac, nezavisno od toga čime se bavi.
Ne može da bude nezavisno od onoga čime se bavi,prosto zato što ti pola života ode upravo na ono čime se baviš.Nije isto da li ti se posao sastoji od repetitivnih aktivnosti,tipa rada na pokretnoj traci ili ima istraživačko-kreativnu komponentu,a da ne pominjem zanimanja koja zavise, ne čak ni samo od intelekta,nego od duhovnosti (tipa književnost,umetnost...).
Suština se spoznaje tako što se živi, a ne tako što se prepričava proživljeno.
A živi se upravo tako što se unutar sebe prepričava doživljeno.Svakog sekunda,sa svakom mišlju,osetom,osećajem itd. Mi živimo u sebi,a ne spolja.Mi smo duh,duh živi,a ne ono u čemu živi (telo).To što proživljavamo u sebi moramo prepričavati drugima,kao i slušati druge,jer neke stvari drugi prožive u sebi bolje od nas,čisto zato što su za te stvari budniji,svesniji,produhovljeniji.Ne može čovek samo,eto,da živi i oseća svet,nego mora da ga razume,a u tome prednjače obrazovaniji & produhovljeniji.Mora da razume od čega se sastoji,šta je to od čega se sastoji i zašto to postoji uopšte, (u čemu može da pomogne DOnekle nauka,a ODnekle filozofija i poezija
).Sama nauka može da pomogne,ali se često dešava da odmaže svojim smešnim i pogrešnim zaključcima o najvišim stvarima,pogotovo zato što ljudi uzimaju zdravo za gotovo ono što kažu naučnici.
Ja bih se zadržao na ovoj Bodlerovoj pesmi. U poslednjoj strofi, kaže se:
Kao i naučnici, i pesnici imaju svoje nebo u kojem poseduju slobodu i moć, domen na kojem buja njihova snaga, ali na kopnu, okruženi ljudima, suočeni sa zlom, neprilikama i surovošću oni prestaju da budu ono što su bili vinuvši se u visine. Istina, njima naviše smeta baš to što su im krila divovska, što su sami velikani koji su suviše moćni i uzdignuti iznad svega, da bi tu, dalje od oblaka, bili nemoćni i slabi. Oni, kao i naučnici, ali i kao pesnici, samo su kraljevi svoga neba.
Ako su pesnici na nebu,a naučnici na zemlji,pesnici bolje vide odozgo celu sliku.
Oni sa visine gledaju na dole,na ljude i o njima i pišu,a ne iznad u neke bezvezne oblake(maštarije).I kad gledaju na gore traže zvezde da im pokažu i osvetle put kojim lete pravo u nebo ljudskih duša, koje je na zemlji.Te zvezde su ono božansko što postoji u ljudima,a često je opisano u mitovima, i one im daju inspiraciju.Nebo kojim oni lete je u ljudima i nije istina da oni nemaju dodira sa običnim svetom i smisla za realan život.Pesnici se time se i bave,a ne ne znam kakvim tamo izmišljenim nebesima. "Carstvo Božije je u vama".
U tome je neverovatna vrednost poezije,što svodi na jednostavnost i suštinu one najviše stvari,približava nebo ljudima koji su deo tog neba.I pritom govori o lepoti (o nečemu što je neizrecivo) na lep način,a ne nakaradan i to što kaže uvek je tačno i savršeno,niti šta imaš da dodaš,niti da oduzmeš.
Pa to sam i izrekao u prethodnom postu...Samo što je moje iskustvo realizacije
? .
