- Poruka
- 461
Dedinje - zabranjeni grad srpske elite
Čarobni breg
U raskošnim vilama koje se prostiru od Mačkovog kamena do oboda Senjaka, na granici sa Hipodromom, danas žive svi oni koje etiketiraju kao srpsku elitu. Od kralja i predsednika, većine ambasadora i Gorana Bregovića, preko Caneta Subotića i Vladimira Jugovića, koji iako žive u inostranstvu račune za „Infostan" plaćaju i za vile na Dedinju
'Zakleo sam se još kao skojevac, kad dođem u Beograd i upadnem u ove vile buržoaske, ovih eksploatatora, krvopija radničke klase i poštenih ljudi, da ću pronaći najluksuzniju vilu nekog buržuja, uskočiti u nju, potražiti najluksuzniji krevet i sa sve čizmama svojim partizanskim i ličkim blatom na njima - leći i prespavati. I upao sam u vilu, mislim da u njoj sada Jovanka Broz stanuje, isterali smo neke više nemačke oficire koji su tu stanovali i još su u dve rerne bili nedopečeni jedna ćurka i jedna guska.'
Ovako ostvarenje svog dedinjskog sna opisuje partizanski major Milan Trešnjić, koji je prvi put došao u Beograd 1944. na krilima Šeste ličke brigade. Međutim, fascinacija ovim beogradskim brdom ne počinje i ne završava se blatnjavim baldahinima nakon dolaska gnevnih oficira, već je započeta decenijama ranije i traje do današnjih dana. U jeku najveće prodaje crnogorske obale od pre nekoliko godina, u kojoj su ruski turbo tajkuni pikirali omiljene kvadratne metre za svoje buduće letnjikovce, rođena je legenda o jednom lokalnom mladiću. Pošto je mladi đetić prodao svoju kamenitu dedovinu za dva miliona evra, na pitanje šta će sada sa tolikim novcem, kratko je odgovorio: „Što svi milioneri, to i ja. Kupiću kuću na Dedinju".
I pored toga što su u ogroman broj dedinjskih vila uloženi kubici najboljih i najskupljih materijala, postoje mišljenja da je novokomponovana gradnja uništila estetiku prestižnih gradskih brda. Poznati beogradski arhitekta, profesor i dopisni član SANU, Brana Mitrović, o delovima nove dedinjske arhitekture nema visoko mišljenje.
- Mi gubimo kapitalne prostorne resurse. Danas više ne možemo da tvrdimo da su neke lokacije na Dedinju i dalje ekskluzivne, a svakako da su i daleko od nekadašnjeg rezidencijalnog elitizma. I u urbanizmu nailazimo na problem sličan onome u muzici i u mnogim sferama života, tako da imamo i turbo-folk arhitekturu. Na sceni je jedan profil investitora koji misle da stižući na određenu društvenu lestvicu mogu arhitekturom da ulepšaju prošlost koja im se ne dopada ili ih nije dostojna. Ne može se građanska tradicija ostvariti pogrešno kompiliranom istorijskom arhitekturom. Imam utisak da jedan deo investitora time želi da svoje kratko trajanje pretvori u tradiciju koju inače nemaju, te onda onih svojih 200 nepostojećih godina žele da pokriju sa dva „lavića" na pročelju i u svom malom svetu stvaraju utisak da iza njih stoje svi ti uvaženi preci sa svim onim što misle da je trebalo da imaju. To je besmisleno i smešno, a deluje i prilično tužno - govori Mitrović.
Dedinje se u geografskim kartama iz 18. veka pominje kao Dedinbergt (Dedinjsko brdo). To je bilo mesto glavnog turskog logora iz koga je tokom austrijsko-turskog rata 1716. godine veliki vezir Numan paša Ćuprilić pobegao pred trupama princa Eugena Savojskog, a tu se nalazio i austrijski logor 1789. godine. U prošlosti se pominjalo kao Dedija, Mala Dedija i Dedina. I oko samog naziva spore se Srbi i Turci. Po jednoj teoriji, toponim potiče od naziva koji se davao starešini muslimanske sakralne građevine, a po drugoj, poreklo je srpsko i znači - dedino brdo. Početkom 20. veka za Beograđane ovo brdo je važilo za gradsko izletište „bogu iza leđa", a sve se menja u periodu između dva rata kada imućni prestoničani na obodu grada traže prostrana imanja na kojima će podići velelepne kuće. Jedna po jedna veleposednička porodica seli se u kraj koji samim tim postaje elitni.
Član Krunskog veća i predsedavajući Krunskog saveta Dragomir Acović, čija je porodica već decenijama stanovnik tog kraja, Dedinje naziva „gnezdom vlasti", dodajući da mnogi, znajući za takvu reputaciju, žele upravo na taj način da se „ogreju" o vlast.
Acovići nisu među prvim porodicama koje su došle na Dedinje, tamo smo od početka tridesetih godina prošlog veka, a naseljavanje je počelo mnogo ranije. Ne treba zaboraviti da je to bio poljoprivredni kraj, a da je veća i snažnija izgradnja počela posle Prvog svetskog rata. To je bilo naročito stimulativno nakon odluke kralja Aleksandra da tamo sagradi dvor. Potpuno je prirodno da svi koji za to imaju mogućnost pokušavaju da se približe zoni koja se gradi kao elitna i kada ta adresa postane „in". Neki misle da će samim tim što se nalaze u takvom društvu i njih primetiti, pa će, opravdano ili ne, pomisliti da su i oni neki bitni faktori. To je pravilo koje je nekada važilo na dvorovima: „Treba da budete na vidiku vlasti" - govori Acović.
Čarobni breg
U raskošnim vilama koje se prostiru od Mačkovog kamena do oboda Senjaka, na granici sa Hipodromom, danas žive svi oni koje etiketiraju kao srpsku elitu. Od kralja i predsednika, većine ambasadora i Gorana Bregovića, preko Caneta Subotića i Vladimira Jugovića, koji iako žive u inostranstvu račune za „Infostan" plaćaju i za vile na Dedinju
'Zakleo sam se još kao skojevac, kad dođem u Beograd i upadnem u ove vile buržoaske, ovih eksploatatora, krvopija radničke klase i poštenih ljudi, da ću pronaći najluksuzniju vilu nekog buržuja, uskočiti u nju, potražiti najluksuzniji krevet i sa sve čizmama svojim partizanskim i ličkim blatom na njima - leći i prespavati. I upao sam u vilu, mislim da u njoj sada Jovanka Broz stanuje, isterali smo neke više nemačke oficire koji su tu stanovali i još su u dve rerne bili nedopečeni jedna ćurka i jedna guska.'
Ovako ostvarenje svog dedinjskog sna opisuje partizanski major Milan Trešnjić, koji je prvi put došao u Beograd 1944. na krilima Šeste ličke brigade. Međutim, fascinacija ovim beogradskim brdom ne počinje i ne završava se blatnjavim baldahinima nakon dolaska gnevnih oficira, već je započeta decenijama ranije i traje do današnjih dana. U jeku najveće prodaje crnogorske obale od pre nekoliko godina, u kojoj su ruski turbo tajkuni pikirali omiljene kvadratne metre za svoje buduće letnjikovce, rođena je legenda o jednom lokalnom mladiću. Pošto je mladi đetić prodao svoju kamenitu dedovinu za dva miliona evra, na pitanje šta će sada sa tolikim novcem, kratko je odgovorio: „Što svi milioneri, to i ja. Kupiću kuću na Dedinju".
I pored toga što su u ogroman broj dedinjskih vila uloženi kubici najboljih i najskupljih materijala, postoje mišljenja da je novokomponovana gradnja uništila estetiku prestižnih gradskih brda. Poznati beogradski arhitekta, profesor i dopisni član SANU, Brana Mitrović, o delovima nove dedinjske arhitekture nema visoko mišljenje.
- Mi gubimo kapitalne prostorne resurse. Danas više ne možemo da tvrdimo da su neke lokacije na Dedinju i dalje ekskluzivne, a svakako da su i daleko od nekadašnjeg rezidencijalnog elitizma. I u urbanizmu nailazimo na problem sličan onome u muzici i u mnogim sferama života, tako da imamo i turbo-folk arhitekturu. Na sceni je jedan profil investitora koji misle da stižući na određenu društvenu lestvicu mogu arhitekturom da ulepšaju prošlost koja im se ne dopada ili ih nije dostojna. Ne može se građanska tradicija ostvariti pogrešno kompiliranom istorijskom arhitekturom. Imam utisak da jedan deo investitora time želi da svoje kratko trajanje pretvori u tradiciju koju inače nemaju, te onda onih svojih 200 nepostojećih godina žele da pokriju sa dva „lavića" na pročelju i u svom malom svetu stvaraju utisak da iza njih stoje svi ti uvaženi preci sa svim onim što misle da je trebalo da imaju. To je besmisleno i smešno, a deluje i prilično tužno - govori Mitrović.
Dedinje se u geografskim kartama iz 18. veka pominje kao Dedinbergt (Dedinjsko brdo). To je bilo mesto glavnog turskog logora iz koga je tokom austrijsko-turskog rata 1716. godine veliki vezir Numan paša Ćuprilić pobegao pred trupama princa Eugena Savojskog, a tu se nalazio i austrijski logor 1789. godine. U prošlosti se pominjalo kao Dedija, Mala Dedija i Dedina. I oko samog naziva spore se Srbi i Turci. Po jednoj teoriji, toponim potiče od naziva koji se davao starešini muslimanske sakralne građevine, a po drugoj, poreklo je srpsko i znači - dedino brdo. Početkom 20. veka za Beograđane ovo brdo je važilo za gradsko izletište „bogu iza leđa", a sve se menja u periodu između dva rata kada imućni prestoničani na obodu grada traže prostrana imanja na kojima će podići velelepne kuće. Jedna po jedna veleposednička porodica seli se u kraj koji samim tim postaje elitni.
Član Krunskog veća i predsedavajući Krunskog saveta Dragomir Acović, čija je porodica već decenijama stanovnik tog kraja, Dedinje naziva „gnezdom vlasti", dodajući da mnogi, znajući za takvu reputaciju, žele upravo na taj način da se „ogreju" o vlast.
Acovići nisu među prvim porodicama koje su došle na Dedinje, tamo smo od početka tridesetih godina prošlog veka, a naseljavanje je počelo mnogo ranije. Ne treba zaboraviti da je to bio poljoprivredni kraj, a da je veća i snažnija izgradnja počela posle Prvog svetskog rata. To je bilo naročito stimulativno nakon odluke kralja Aleksandra da tamo sagradi dvor. Potpuno je prirodno da svi koji za to imaju mogućnost pokušavaju da se približe zoni koja se gradi kao elitna i kada ta adresa postane „in". Neki misle da će samim tim što se nalaze u takvom društvu i njih primetiti, pa će, opravdano ili ne, pomisliti da su i oni neki bitni faktori. To je pravilo koje je nekada važilo na dvorovima: „Treba da budete na vidiku vlasti" - govori Acović.
