Psihički poremećaji u zatvorskim uslovima

Zatvorski uslovi sigurno nisu uslovi uobičajene životne socijalne sredine, pa je realno očekivati i psihopatološko ispoljavanje i ponašanje.
Psihopatološka ispoljavanja u zatvorskim uslovima spadaju u tzv. reaktivna psihopatološka stanja ili egzogene duševne poremećaje. To znači da spoljna stresna situacija (zatvor!) predstavlja važniju ulogu u nastanku i razvoju ovih poremećaja nego tzv. unutrašnji (endogeni, genetski, biohemijski) faktori.
Faktori koji specifično obeležavaju zatvorske uslove su: usamljenost, fizička i psihička iscrpljenost, neizvjesnost okokazne i izdržavanja iste, eventualno grub odnos stražara, loši uslovi boravka u zatvorskoj prostoriji, loši odnosi između zatvorenika (''nije teška robija, teški su robijaši'').
Prema trajanju i kvalitetu ispoljavanja psihički poremećaji u zatvorskim uslovima se mogu klasifikovati na sledeće načine:
1. ZATVORENIČKO REAKTIVNO STANJE. Ukoliko psihopatološko ispoljavanje duže traje moguća je fiksacija napred spomenutih simptoma. Pojavljuje se depresivni sindrom, anksiozni sindrom, fobični i drugi, ali bez psihotičnih kvaliteta.
2. ZATVORENIČKE (ZATVORSKE) PSIHOZE. U zatvorskim uslovima moguća je i pojava psihotičnog ispoljavanja: halucinatorna doživljavanja ( u samicama naročito), laka dezorjentacija, depresivne psihotične epizode sa pokušajima samoubistva, psihotična uzbuđenja, sumanute ideje nevimosti, itd. Ne retko se deklanširaju latentne shizofrene psihoze, međutim tipična zatvorska psihoza je GANZEROV SINDROM I SUMANUTA ZATVORSKA PSIHOZA.
a) SUMANUTA ZATVORSKA PSIHOZA nastaje ako akutna paranoidna reakcija poprimi tzv. paranoidni razvoj. Najčešće zatvorenici počinju da vjeruju da ih osoblje proganja, da im drugi zatvorenici nešto podmeću, da ih ugrožavaju. Afektivna reakcija straha potencira sumanuto vjerovanje. Moguć je i kverulentski razvoj - zatvorenik traži izuzeće određenih sudija, zna sve zakone napamet, nosi uvijek sa sobom brojne akte ''dokazujući da je u pravu'',a u kasnijem razvoju psihoze ne bori se samo za sebe već postaje borac za opšte društvene interese.
b) GANZEROV SINDROM. Ova bolest se naziva i sindrom približnih odgovora ili pseudodemencija. Bolesnik se ponaša kao osoba oštećeneinteligencije, zapravo ponaša se onako kako on zamišlja da bi trebalo da izgleda maloumna osoba: nije u stanju tačno da odgovori ni na najjednostavnija pitanja ali se po načinu odgovora vidi da pitanje razumije, npr. ''Koliko petao ima nogu? - Tri, na pitanje ''Kako se zove prvi prst na ruci?'' kaže-''Šaka'', zatim na većinu pitanja odgovara sa ''Ne znam'' ili odjednom počne da govori ''u stranu'', a moguć je i pseudoemocionalni Ganzer. Važno je znati da se kod Ganzerovog sindroma ne radi o simulaciji nego o nesvjesnom automatsko-odbrambenom reagovanju (''nesvjesna simulacija'').

Eto šta se dešava u zatvorima ... pa sad razmislite ...
Kako ovo djeluje na vas?

Ne razumem temu.

Kako šta od svega pobrojanog deluje na mene?

Pa tema je o zatvorenicima, kako zatvor psihički djeluje na osobu ..kako djeluje na tebe ovo što si pročitao u smislu da li su to osobe koje su u zatvoru i zaslužile ili nisu ..ili nas se uopšte i ne tiče ...
Kako bi zatvor djelovao na tebe?
(možeš uzeti i kao preventivnu temu ili uopšte ne djeluje preventivno? )

Gde me nađe.

Ako ćemo o zasluzi, pa, onda me baš briga.

Lamentirati nad psihofizičkim stanjem, naprimer, pedofila; ne smatram pametnim utroškom vremena. Štaviše, psihičko zdravlje istog verovatno je zadnje koje bih bila rada staviti na kušnju.
Kamoli da bih izdvajala truda i resurse da se ono leči.

Politička korektnost je zlo nad zlima.

Naši očevi su bili prijatelji i nas dvoje smo se kao djeca ponekad družili.U doba adolescencije postao je veoma problematičan(majka ga je napustila kad je bio novorođenče)i neprekidno je izazivao nevolje.Sa 14 godina je pobjegao u veliki grad i za njega smo čuli nekoliko godina poslije.Počinio je teško krivično djelo u jednoj evropskoj državi i dobio kaznu zatvora..izašao je tek nakon 20 godina(uz dobro vladanje,amnestiju zakonodavca itd).Od tih 20 godina..8 je proveo u samici.
Po povratku,započeo je privatni posao(u zatvoru je završio fakultet i dva strana jezika).Nije pušio,nije pio i svako je jutro džogirao nekoliko kilometara.Savršena disciplina i samokontrola za divljenje.
Trudio se da se uklopi u sistem i ako su ga ljudi izbjegavali,radili su s njim jer je imao najbolju ponudu i najbolje uslove poslovanja.Jedino što je u njegovom ponašanju moglo da se odredi kao nepovoljnost,bila je tzv.kratka petlja..kao heppo kocka.Nikad nikome nije pričao o godinama koje je proveo u zatvoru,u samici...
I svi su se iz prikrajka čudili kao se sačuvao,kako nije "pukao".Kako je moguće da se poslije takvog iskustva psiha ljudska uklopi u nametnute okvire..svi smo se pitali..i trajalo je to dvije godine...
A onda je krenuo starim stazama i opet je u zatvoru..Jednom sam mu srela oca i pitala ga..rekao mi je tad .."On više ne može živjeti na slobodi.."

Uh, ovo me podseti na:
http://forum.krstarica.com/showpost.php?p=6727620&postcount=6

Baš sam i čekala da neko spomene da postoje zločinci i zločinci .. da svi prestupi nisu jednaki, da ima različitih slučajeva, a svi se stavljaju pod isti koš ...
... pali su mi na pamet i ''silni'' haški optuženici, u ovim krajevima prvo ti nabace vreću na glavu pa onda ispituju jesi li kriv ... a šta ih sve čeka u zatvoru ...
... bilo je slučajeva poslije ih puste na slobodu, dobiju dijagnozu PTSP-a, paničnog poremećaja, generalizovane anksioznosti i sl. i nikom ništa ... niko ne odgovara ..živi dalje ..... a ni sama sredina u koju se vrate ni ne mari šta im se sve dogodilo ...

Jeste,to je svakako važno...problem nastaje kod dva pojma..zločin i zločinac..između njih nema znaka jednakosti,za istovjtne zločine nažalost ne postoje istovjetne kazne..tako i za neke zločince,jednima jednokrevetna soba sa tv-om,drugima osmokrevetna..
A svaki zločinac je prije svega bio i jeste čovjek,svaki ima svoju priču,uzroke,krize,razloge i svaki je ,ma kakva zločestoća i patološka izopačenost bio,ipak individua koja kao takva ulazi u kolektivne ograde..uvijek sam se pitala kako kaznu zatvora izdrži zaista nevin čovjek(poslije se dokaže da je nevin,pa tuži državu i čeka da mu se finansijski" namiri" vrijeme duševnog bola)..
I pitala sam jednog daljeg rođaka koji je u zlo vrijeme( a kad to nisu vremena zla)završio iza rešetaka "na pravdi Boga" i ostao tamo 40 dana.
Tvrdi(a veoma je stabilna i smirena ličnost)da ga je samo istinska vjera u pravdu sačuvala.
Iako mu vjerujem,ne znam koliko je snage potrebno(imože li se to uopšte) da se otrpi takva nepravda..

tgdanijela:

Eto šta se dešava u zatvorima ... pa sad razmislite ...
Kako ovo djeluje na vas?

Kliknite za proširenje...

tgdanijela:

Pa tema je o zatvorenicima, kako zatvor psihički djeluje na osobu ..kako djeluje na tebe ovo što si pročitao u smislu da li su to osobe koje su u zatvoru i zaslužile ili nisu ..ili nas se uopšte i ne tiče ...
Kako bi zatvor djelovao na tebe?
(možeš uzeti i kao preventivnu temu ili uopšte ne djeluje preventivno? )

Kliknite za proširenje...

Prvo, ovo ne deluje na mene nikako. Nisam bio u zatvoru a ako nekada odem, mocicu da vam prepricam kako sam se ja proveo.
Drugo, pre nego osoba zavrsi u zatvoru, ona izvrsi neko krivicno ili prekrsajno delo (sem u slucaju kada neko biva lisen slobode i ako nije nacinio protivpravno delo ali je neki drzavni aparat zakazao pa ga greskom smeste tamo gde ne treba ali je to posebna prica). Pre nego izvrsi krivicno ili prekrsajno delo, ta osoba ima svest o posledicama tog svog dela sto znaci da je svesna da ce biti smestana u ustanovu za izdrzavanje kazne (sem ako nije u zabludi ili je dusevno bolesna zbog cega ce i u jednom i drugom slucaju sankcija biti umanjena ili totalno obustavljena). Posto je svesna posledica a ipak to cini, to znaci da osoba sama bira da zavrsi tamo gde ce zavrsiti. Tu ne vidim problem. Sve je jasno kao dan. A sta se tamo desava samim tim osobama, tu nije problem u zatvoru jer je on takav kakav bi trebao da bude nego je problem u glavama zatvorenika. E, tu bi sada trebali ulogu da odigraju psiholozi.
Kod nas takvi programi za mentalni i duhovni oporavak zatvorenika nesto i nisu aktuelni ali na teritorijama drugih drzava i te kako jesu. Zatvorenike posecuju psiholozi, svestenici, monasi koji uspevaju ne samo mentalno i duhovno da zastite zatvorenika tokom odsluzenja kazne vec uspevaju i da ih pretvore u drustveno korisne osobe koje se veoma lako nakon odsluzenja kazne uklapaju i bivaju opste prihvaceni u drustvu.

Uračunljivost

Krivični zakon se ne upušta u metodologiju utvrđivanja uračunljivosti, jer polazi od pretpostavke da je svaki odrastao čovjek duševno normalan (zdrav), pa prema tome i uračunljiv. Prema krivičnom zakonu treba utvrditi neuračunljivost, a ne uračunljivost!

Kod utvđivanja neuračunljivosti treba voditi računa o 3 elementa: utvrđivanje psihičkog poremećaja, da li je određeni psihički poremećaj uticao na sposobnost rasuđivanja i da li je određeni psihički poremećaj uticao na sposobnost upravljanja postupcima.

Ovdje je važno uočiti da, iako se utvrdi da je neko lice duševno poremećeno, još uvijek ne znači da je i neuračunljivo (moraju se steći i jedan od druga dva uslova).
Takođe, važno je istaći da je za ocjenu neuračunljivosti dovoljno da je oštećena ili intelektualna sposobnost (shvatanje, rasuđivanje), ili voluntaristička (upravljanje svojim postupcima, svojom voljom). Nije neophodno da oba uslova budu zadovoljena, dovoljan je ili jedan ili drugi!
Sposobnost shvatanja značaja svog djela, odnosno moć rasuđivanja podrazumjeva, što se inače često zaboravlja, i sposobnost shvatanja da izvjesne radnje ili aktivnosti prouzrokuju određene posljedice i kao takve mogu da budu društveno štetne, indiferentne ili društveno korisne. Drugim riječima sposobnost shvatanja značaja djela ima dve komponente: društveno-moralnu i krivično-pravnu (ova druga podrazumjeva spsobnost razumjevanja da je neka radnja zakonom zabranjena bez obzira šta pojedinac o tome misli).
Sposobnost upravljanja svojim postupcima predpostavlja normalnu motivaciju, normalnu snagu volje i svjesno-voljnu kontrolu nagonsko-afektivnih impulsa, tj. kontrolu ponašanja pod uticajem emocija.
Ukoliko ne postoji sposobnost shvatanja značaja svog djela, obično neće postojati ni sposobnost upravljanja svojim postupcima. Ali, obrnuta situacija je moguća - nemogućnost odlučivanja pri očuvanoj sposobnosti rasuđivanja, najčešće se sreće u impulzivnim postupcima, refleksnim i automatskim pokretima kod nekih maničnih pa i hipomaničnih stanja i sl.
Potpuna uračunljivost za lekara-veštaka znači da je ličnost sposobna da shvati šta radi, kakve su posljedice te radnje i da li je radnja dozvoljena ili nije, odnosno da upravlja svojim ponašanjem u momentu izvršenja radnje. Dalje, znači da je za uračunljivost neophodno budno stanje, pribrana (ispravno orjrntisana) svijest, normalno opažanje bez čulnih obmana, normalna pažnja, očuvano pamćenje, apstraktno (logičko, pojmovno) mišljenje sa ispravnim zaključcima, prosječan nivo neoštećene inteligencije,normalna motivacija, adekvatne emocije i voljna kontrola sopstvenog ponašanja.

Smanjena uračunljivost

Pored uračunljivosti i neuračunljivosti postoji i kategorija bitno smanjene uračunljivosti. Ona bazira na činjenici da mjerni instrumenti u psihijatriji i psihologiji nisu savršeni niti objektivizirani do kraja. Metode ispitivanja uključuju dosta subjektivnog još uvijek, baziraju na iskustvu i specifičnom znanju psihijatra, pa je dobro što su gotovo sve zemlje prihvatile i prelazni oblik od uračunljivosti do neuračunljivosti. Neki veštaci čak koriste još jedan stepen: ''smanjena uračunljivost ali ne bitno'' ili ''smanjena uračunljivost do bitnog'' - omogućujući time sudu da u odmeravanju kazne uzme sve faktore u obzir (pre svega ličnost prestupnika i individualne specifičnosti dela). Osobe sa smanjenom odnosno bitno smanjenom uračunljivošću su krivično odgovorne.

Svi zatvorenici imaju program rehabilitacije i resocijalizacije. Koliko je to efikasno ne bih na ovoj temi.
Da li će neko u zatvorskim uslovima steći neki od ovih poremećaja zavisi i od tipa ličnosti.
Imamo pregršt iskustava političkih zatvorenika, npr. Roza Luksemburg je kroz rešetke na prozoru videla drvo i na njemu pticu, dok su drugi videli zid koji ih ogradjuje od slobode. Alekos Panagulis je svaki bogovetni dan posvetio nalaženju načina da pobegne, zadobio je medijsku pažnju i na kraju je amnestiran.