Kaldrmska generacija - Šabac

Taj period mozemo locirati u generaciju Mikana Cvrke, Vlade Pince, Ilije Ćore, Miše Bulje, par Trumana i Bunbara kao i ostalih lokalnih jebivetara. Bilo je tu i par „ odikaša „ čijih se imena Šabac ne seća.
Uz nas su rasle i neke “ Ribe “ koje po zvučnosti nadimaka nisu zaostajale kao: Sisojka, Jebulja, Drkača,J.N.A, Kamenjarke. Sve su one spadale u grupu « Prcaljki «

Šabac je bio podeljen po Šorovima, ( donji- gornji ) Bair, Kamičak, Mala ( Avdinovci). Kasnije sa porastom stanovnika stižu još i Livade ( šipurske i kasarske) Pop Lukina je bila drzava u drzavi, zatim Zorkaći ( Kolonija i barake)
Zorkaći su vodili komšiske ratove ali pošto su u školu morali kroz Pop Lukinu pa su se udruživali i « zajedničkim snagama « krčiti put.
Maljani su ugrožavali centar i bioskop Kasina, bilo je frke i oko Pariza kao i na korzu, za te lokacije su se svi borili. Iz godine u godinu se odnos snaga menjao zavisno od dominantnosti vodeće ličnosti, klana, bande, brojnosti, srca.
Tuče su bile svakodnevna pojava ali niko nije zvao miliciju. Tuklo se pojedinačno zbog : Cura, lični ego, uvreda / Bili smo lako uvredljivi/ reputacije, mesta u bandi, jednostavno da se vidi ko je jači, kao i niza bezazlenih sitnica.
Grupne tuče su izbijale spontano ili su bivale zakazane, ponekad se određivalo mesto kao i broj učesnika po 5 do 20 iz svakog klana.
Viteško ponašanje je bilo visoko cenjeno. Ako pobeđena grupa nije bežala i muški podnela batine nije bila retkost da postanu saveznici ili im je bio dozvoljen prolaz do sledećih čarki.

U unutrašnjosti klana je vladala stroga hijarerhija. Znalo se ko vodi, ko dobro boksuje, rve se, ko je najbrži i na koga se u tuči možeš osloniti. Pametnjakovići nisu bili na ceni ali smo ih trpili zbog prepisivanja u školi. Ako su previše naglašavali svoju duhovnu nadmoć jednostavno bi dobili po njonji (nosu) i stvar je bila okončana.

Prema gluvonemima i fizički hendikepiranim se ponašalo naklonički i oni su bili teritorijalno nezavisni.Naša generacija je bila patrijahalno vaspitana i starije smo poštovali. Ni matorci se nisu mešali u naše stvari a mi smo nanesene povrede lažno predstavljali kao svoju nepažnju, pad itd. Ponekad je to prolazilo ali Ćalci su imali u svoje vreme slične probleme i pravili se toše.
Izlasci :
Raspored večeri je tekao po skoro istom receptu. Prvo bi “ Dasa” nabavio bioskopske karte. Posle predstave se išlo u poslastičarnicu gde su naše dame mogle malkice da prodaju pamet iz književnosti, mode, poezije. Posle te “Duševne hrane” trebalo je naraniti i telo pa smo ih vodili “ Čerez romantike” u Veliki park, trkalište, dudaru, letnjkovac, zavisno od toga gde im je ilo bliže da se posle “ Svršenog čina “ urede i vrate kućama.

- Nastaviće se -

Pucaj Dadel dalje
Oduvek sam voleo ove teme...

Da pisem samo za nas dvojicu

I ja sam tu. Iščekujem nastavak.

I ja sam Sapcanka,tako da iscekujemo nastavak...

Kaldrmska generacija
II

Šabac je bio grad mladih i pored onih 90 % što su ostajali stalno je naviralo iz okolnih sela koji su polazili u srednje škole. Naravno oni su se morali dokazivati kako u školi tako i na ulici. Bivši odlikaši preko kokoški, jaja i mito poduhvata sada su morali da pokažu, znanje, umešnost, snalažljivost.

Džulovi
To je bio naziv za pridošle momke sa sela, tu se još dodavalo, džudža, selja, vrljika, made in Cujković, Ćukovine, zavisno odakle je došao. Prvo su pili batine što nisu poštovali kolektivno bežanje sa časova,zatim što “ bace oko “ na neku građansku šmizlu. Pored nas prezirale su ih i ženske jer nisu bili “dase”.
Neki su pokušavali da upadnu u društvo dodvoravanjem, / takvi su odmah otpadali/ oponašanjem nas,što su izvodili amaterski i bili smešni.
Oni malo žešći su smeli i da se pobiju, počaste, puše, te smo polako “ asimirali” i učili. Prvo su morali da odbace one džulovske psovke: *ebem ti krv, sunce žarko, leba, i da psuju kao ljudi, odnosno kao mi. Ko te *ebe, ko ti klacka kosti, ko ti štrika creva itd. Proces je dugo trajao ali bilo je onih koji su “položili “ Drugi slabi i neotporni su ostali džulovi i kao odrasli i oženjeni.

Ženke
Klinke pristigle sa sela su bile izazov jer ih je bilo teško dobiti. Stigle u grad, pune ambicija da će biti nešto u životu a ne samo kopati, kuvati i rađati, sledile su svoj put ali on je bio trnovit. Koje plakanje posle prvog keca u školi. Pogledaju oko sebe, naše šmizle u minjacima, našminkane, doterane, naoko bezbrižne, slobodnog ponašanja, imaju dečka, izlaze, a one samo škola, stan, spavanje. Prvi znak da želi promene je bilo rasplitanje pletenica, skraćivanje kose i suknje, počinje i šminkanje. Nestaju one odbranbene rečenice, marš kerino, jedi sit *ovana, to se zamenjuje stidljivim smeškom, uzdahom, čežnjivim pogledom. One su jadnice mislile kad pođu sa nekim da će se za njega i udati, što nama ni u snu nije padalo na pamet. Posle prvog raskida / šuta / kad je već poko njufer poprilično su pauzirale dok im neki drugi frajer ne zavrti mozak. Posle tri, četiri šuta su već bile “ razrađene” i želele provod. U trećoj godini “ gradskog “ života su bile žešće i lakša roba od ovih naših šmizli ali za nas već neinteresantne. Tu su onda upadali momci koji nisu baš znali sa ženskama, smotani i nespretni ali iskreniji i neiskvareniji od nas.

Svastikin soliter
Prvi soliter u Šapcu je bila osmospratnica preko puta Šarana. Grad se razvijao, seljaci bežali od motike i zapošljavali se u grad. Posle par godina rada dobijali su stan dosta njih u tom “ soliteru” Pošto nisu dorasli gradskim devojkama i ženama dovodili su ih iz svog okruženja. Posle par godina te seljančure su postale “ opake” dame pa nisu stizale da počiste one jednosobne stanove, zato su dovodile mlađe sestre da im pomognu u domaćim poslovima. Tako je jadni radnik pored žene koja ne radi dobio još i svastiku koju će ako da bog uskoro udati u gradu – Da se jadnica ne muči. E tu nije kraj, pošto seljaci više rade i pre umiru od žena sad jadna majka da ne sedi sama kući će da pređe kod zeta i naravno sa njom i mlađa ćerka. Tako jadni radnik ima svastike jednu pred udaju a drugu za školu. Nije čudo što se jadniku i ne ide kući posle posla nego svrati u kafanu da se odmori i popije bez taštinog zvocanja. Takvi su bili žrtve za kafanske kamenjarke i prcaljke koje su bile spremne da ih razvesele i u svom stanu pruže više nego
“ rođena žena “ jer se neće cepati “ gluvonemo” da nebi čule svastike ili tašta, naravno da ga je ta usluga ponekad kostala vise od pola plate.

Kafane..

gosn dadel i vi umete da ga zavucete. . onako, profesorski! pozdrav

-MISTER:

gosn dadel i vi umete da ga zavucete. . onako, profesorski! pozdrav

Kliknite za proširenje...

Sluzimo narodu

sjajne su ove priche...slichnih sam se,kao mladji,naslushao od caleta i kuma...
nadam se da ima josh...

Kafane

U Pop Lukinoj su bile tri udarne kafane. Šaran - Bikić / odbegli kulak koji je prodao imanje i otvorio kafanu/ zatim Baka seljak iz Vladimiraca sa 25god. mlađom ženom Petrijom koja više nije marila poljoprivredu ( u birtiji je življei mogla je da izigrava gazdaricu). Zorka je radila kao mutava i stalno je bilo viškova, razlike itd, tako da su Zorkaći bili dobre mušterije, pored njih tu su “ Terenci “ većinom građevinski, pa šoferi, već je bilo i kamiona i oni su dobro zarađivali. Našao i poneki seljak koji je prodao svinje ili kravu. Love je bilo kao pleve i kafane cvetale. Muzika trešti, galama, svi puni para, a prcaljke čekaju svoje žrtve posle ponoći i odvode “ opatošene “ od kojih su dobru polovinu izdžeparile na putu u stan i već trčale nazad vrebajući novu mušteriju.
Posle dve tri proćerdane plate žene već strepe pred sledeću i polaze u potragu za muževima. Nalaze ih raskalašene pored lovom iskićenih muzičara ili sa prcaljkom na kolenu. Naravno onda se ispod mantila od balon svile ili šuškavca vadi oklagija i počinje obračun sa mužem, prcaljkom, konobarom i svakim ko im stane na put. U šabačkom S.U.P u je bio arsenal “ oružja “ : Oklagije, motke, vrljike, kutlače kao korpus delikti oduzeti od razjarenih žena. Noževa ili vatrenog oružja skoro da nije bilo. Ako je muž i dalje terao po svom dolazilo je do razvoda, zato je bila popularna krilatica :
Šaran-Bikić-Baka, a kod kuće razvod braka.
Maljani su imali svoje kafane ali su često izbijale “ Muške tuče “ tako da su ih šapčani koji nisu imali dobre veze sa njima izbegavali, gosti su im bili bosanski šoferi, zalutali stranci, ili oni koji ih nisu dobro poznavali.
Kad muzikanti nisu imali posla svirilo se i na “ kredu “ znali su kada se dođe do love dobiće duplo. U grupi je bio jedan dežmekasti basista on je u pozadini dremuckao, zvali smo ga Krofna i proizveli ga u šefa orkestra. On je bio flegman i nije ni Miša Bulja mogao da ga zezanjem izbaci iz takta. Miša onako zvanično atraktivno izjavljuje
: Znate li da je krofna četiri pevaljke izveo na put ? / pa posle kraće pauze/ Odavde prema Sinoševiću.
I pevaljke koje nisu imale problema sa moralom su prolazile dobro.
Za jedan “ mešanjac “ a la ćićo, Niška Banja plaćano je duplo.

Naravno leti su radile i bašte. Venac, tu je bila elita i većinom renomirani muzičari, ulaz u salu samo sa kravatom ( moliću fino) školovani konobari, dbra kuhinja itd.

Radio
/ da se malo uozbiljimo /

Našim dvorištem je kao bomba odjeknula vest da je Vidoje kupio radio. Svi su se sjatili kod komšije da vide to čudo. Znali su oni o radiju, neki su ga i slušali ali ovo je bio prvi u našem dvorištu. Vidoje se blaženo smeškao i častio komšije da “ zaliju “ novinu. Naravno mi deca nismo smeli prići da nebi nešto nedaj bože pipnuli i pokvarili.
- Ajde Vidoje, pušti radijo !
Daj da čujemo malo, dodade Milka. Komšiluk je podrža i gazda poče okretati dugmiće. Prvo se čulo zujanje pa pištanje, neki nerazgovetni zvuci i na kraju skala stade na Beograd. Ispočetka bi nejasno ali Vidoje još malo dirnu dugmence i kolce se razleže ispunivši sobu zvukovima.
Odmah se uhvatiše za ruke, sačekaše par sekundi “ Da uFate kolo” i poče cupkanje po sobi, mi deca se odmah uspentrasmo na krevet jer smo imali iskustva sa tim skakanjem i bili često čepani ili odgurnuti. Još nismo stigli ni da se poslažemo kad neki prijatni glas najavi.
- Ovim završavamo emisiju narodnih kola.
I i i, ču se razočarani komšiluk.
-Al su nas prešli, razočarano će Bela, žena od nekih metar i 60 visine i 110 kg “ žive vage “ Posle toga poče neka govorna emisija čije se sadržine ne sećam jer za nas decu nije bila interesantna. Bora listajući novine obavesti prisutne da večeras u ½ 9 ima veselo veče. Svi ciknuše od radosti jer su znali ili čuli za tu humorističku emisiju.
- Dobro, blagonaklono se saglasi gazda, ja ću večeras izneti radijo na prozor pa ćemo slušati. Tog dana je malo ko video posla po kući, svi su zirkali u sat i nešto čeprkali tek da im prođe vreme. Ono se kao za inat lenjo vuklo, Oko 8 su već bili pod prozorom gazda Vidoja, svi su poneli i svoje stolice. Velika lipa kao da se radovala skupu, nadkrilila ih i mirisala kao nikad do tada. Mi deca nismo imali nikakvih obaveza i igrali se žmurke.
Naše dvorište je bilo veliko. Na kraju je bila štala za konje vlasništvo žito-prometa. Znali smo konje, premda smo ih sve voleli našu naklonost su uživali Soko / beo, bez ijedne obojene dlake/ i Lolan koji je imao pege i tufnice kao cicani štof. 6-7 špeditera je bilo uredno poređano po širini dvorišta i rude su kao putokazi upereni prema štali. Čika Steva / Sonjicin otac/, noćni čuvar bio je naš prijatelj. Taj dobroćudni čikica se nikada nije izdirao na nas i ako smo ponekad rasturili seno ili pomerili neka kola koja su tada kao predvodnik bila za pola dužine ispred ostalih. I sa našim roditeljima je bio u dobrim odnosima. Naravno i ovo veče je bio pozvan da prisustvuje “ istoriskom događaju “ i sluša radio.
Kao što priliči “ vodećoj kući “ domaćica Radojka je spremila krofne i posluživala prisutne. Ni mi deca nismo bili zaboravljeni, svako je u trku zgrabio svoj deo i odjurio na “ brojanje “ . Stali smo u krug nas 8-9 / Ne spominjem imena čerez tužbi/ Ja i jedna klinka smo bili najmanji i naravno nekom “ mućkom” uvek žmurili ali se nismo bunili da bi ostali u igri. Baš smo bili na pola brojanja kada se začuše jači zvuci i konferasije najavi Veselo veče. Mi pojurismo ka lipi vrišteći kao indijanci. Psss ućutkaše nas matorci. Ja sam odmah dobio ćušku i ćale me čvrstim rukama zgrabi i posadi ispred sebe, “ da sam mu na oku “
Ređale su se šale i pesme, smejali su se sudiji i optuženom ali vrhunac je bio kad jedna žena reče na sudu: Druže sudija, moj muž je prava cepanica –To je izazvalo buru smeha gde su naravno žene prednjačile. Ređale su se dosetke ali i komentari slušaoca.
To je onaj Škalja ( Čkalja) Bog ga ne ubio, narode ja ću se upišati, krunisa Milka. Zlaja je sa stolice ljosnuo na zemlju od smeha, Beloj se tresla sva tri stomaka.
Ja nisam dočekao kraj jer sam zaspao u ćaletovom krilu, ipak sam sledećih dana ponešto čuo jer to se po sto puta prepričavalo.
Nije prošlo ni dve godine i svaki stan je imao svoj radio. Više nije bilo sedeljki i lipa je počela da se suši. Zito-promet je preseljen i mi deca smo se sve ređe sastajali u dvorištu. Počeli smo izlaziti u grad svako sa svojim društvom.

( Ovo beše za one strpljive koji se ne plaše čitanja )

Hajmo dalje, nestrpljiv sam

Dadel necemo valjda ovde stati?
Pozdrav

Sredstva javnog informisanja

Ako isključimo “ radioio Milevu “ usmeno tračanje i olajavanje komšiluka, prepričavanje “ važnih “ događaja, ko se s`kim švaleriše, čija žena kur*va, ko je najjača *********, ko otkucava udbi, kasnije S.U.P.u ? bilo je i drugog načina infomormisanja.

Gradski dobošar Brka, sitna kržljva osoba sa jedino rasnim brkovima i prodornim glasom, je zastajao na svakoj većoj raskrsnici lupao u doboš i kada se po njegovoj proceni skupilo dovoljno građana razvijao papir i čitao naredbu ili obaveštenje. Zatim odlazio dalje i ponavljao isto.

Zvučnici na drvenim banderama / stubovima/ je ponegde pored sijalice bio nakačen i zvučnik, retko su se oglašavali ali i kada su dali “avaz” to su bile većinom partizanske pesme ili vesti gde je naš Drug Tito gostovao i koja je Afrička ili Aziska zemlja preko noći postala naš prijatelj. Ispred naše kuće je bila jedna bandera ali sijalica nije bila dobro zavrnuta tako da je često žmirkala, e tu smo slučajno našli recepAt, kada je (banderu) opaučimo sa nekom palijom sijalica bi proradila. Doživljaj je bio i kada Pera Babić menja sijalicu, kačio bi na noge penjalice i uspentrao se na banderu ( kao mečka Božana gospodina Svarovskog .) Naravno mi klinci nismo propuštali da blenemo u te akrobacije.

Plakate ponekad su iz aviJona bacani letci sa obaveštenjima, najčešće o nekim budućim atrakcijama kao dolasku cirkusa, akrobacijama druga Aleksića koji se zubima držao sa avion, šetača na žici itd.
Mi deca smo kao ludi trčali, skupljali plakate i davali ih starijima na čitanje.

Ulični prodavci novina su bili plaćani po prodatom primerku i da bi Večernje novosti učinili interesantnijim uzvikivali su naslove. Najpopularnija je bila sudska i kriminalna hronika. Čim bi se prodavac oglasio sa: Ubila muža sekirom, izbo nožOm komšiju zbog međe, čovek ubio ženu i švalera, bacila dete u bunar, novine su bile razgrabljene i naravno prvo se čitao naglašeni članak. Nama deci nije bila jasna ta krvožedna radoznalost ali većina odraslih su bila učesnici u ratu ili posmatrači krvavih prizora pa sada posle par godina mira im to nedostajalo. Pored ovih informacija je bilo i lažnih / čerez prodaje / jedan dovitljivi nemajući jače udarne vesti je proturio glupost koja ga stajala 6 meseci zatvora
vikao je: Večernje novosti ! Večernje novosti ! Jovanka Broz skočila pod voz ! Novine su razgrabljene a on upo u bajbokanu / zatvor/. Trafike su bile retke i većinom su ih držali ratni invalidi.

Ciganski Rigoleto

Šaran, sredina nedelje. Kafana prazna veče odmiče a nigde gosta. U uglu dremucka ciganski orkestar. Kepelnik, violinista, neuhranjena spodoba od 50.tak kila sa šeširićem na`vr glave i picanskim brčićima a la Klark Gebel nervozano se osvrće i kao da ne može da veruje da baš nikoga nema. Kad...
Ulazi gost pristojno odeven, sa kravatom, i seda za sto. Prilazi mu konobar uljudno se nakloni, što je činio samo prema ljudima koji su po njegovoj proceni otmenije delovali. Gost naruči aperativ i večeru. Dok je pijuckao očekujući jelo budno su ga pratila dva pronicljiva oka kapelnika. Možda bi tu moglo nešto da se zaradi, razmislja ciga i već kroji plan. Posle par trenutaka skaneranja uzima violinu pod mišku i prilazi gostu.
Obraća mu se sa jako naglašenim akcentom čoveka koji samo peva Srpski ali najverovatnije kući priča samo Romane / Romski/
- Druže gospodine da ti sviram nešto.
Čovek ga letimično pogleda: Ma pustite me, ja volim ozbiljnu muziku.
Ću ti sviram ozbiljno da me *ebeš mater, ne predaje se pican.
Gost ga sada malo bolje zagleda i nasmeši se - Ali čoveče vi imate drugi repertoar
Al Ciga ne popusta : - Ma imamo mi svi ti pretoari ja sviram od sedmu godinu.
Bilo je tu još malo povuci-potegni i videvši da ga se neće lako otresti najzad naruči sa nekom samozadovoljavajućom skepsom:
- Pa dobro, odsvirajte mi Rigoleto.
Kapelnik se laganim nesigurnim korakom vraća za svoj sto, čvakne armunikaša nogom, strogo pogleda basadžiju i za tren su svi bili na nogama, posle 20.tak sekundi šaptanja i gestikulacije zauzeše “ Službenu pozu “ i krenuše. Uvod je bio žestok, brz dinamičan, iz pesme Karanfile uspomeno stara, pa kapelnik zinu.

Rigoleto kara li te majka / Pa ono čuveno, svi umuknu a violina tri puta ram-pam-pam/ zatim ceo orkestar otpeva - Il te karaaaa il ti prigovaraaaaa. Nastavak možete predpostaviti.
Gost se zavalio od smeha ali ih nije ih prekidao. Ne čekajući sledeću narudžbinu odsviraše mu jedan splet.
Već su počeli da dolaze gosti i muzika je bila sve glasnija. Gospodin je još par puta prozvao Rigoleto. Verovatno da ne kvari utisak nije naručivao Seviljskog berberina, Travijatu itd.
Šabac je brujao nedelju dana a kapelnik dobio novo ime Rigoleto.
***

Iz pred-Solunskog švalerskog ciklusa

Moj deda
Jovan je često ime u mestu gde je živeo moj deda, bilo ih je trojica. Svi su imali nadimke: Jova zunzara,Jova kukuriku, mog dedu su zvali Jova grabulja. Ispričaću vam kako je dobio taj nadimak.

Deda Jova je imao velike brkove ali ni srce mu ne bi maleno. Bio je veliki švaler. Jedno veče uhvati on komšinicu pa da joj nešto “ šane” povede je u štalu. Vec par nedelja su oni "Šaputali". To veče sve po starom, u seno i ...opa. Počeše da rade neke stvari koje nebih sada pominjao. Tamn su bili u najvećem veselju kad...DAM ! ! ! otvoriše se vrata. Mesec obasja tintare komšiničinog čoveka i svekra sa nekim palijama u rukama. Njih dvojica a moj deda sam, još smaknutih čakšira. Jova tad beše mlad i brzo se snasao. Skoči pa jednom rukom podiže čakšire a drugom zgrabi grabulje. "Gosti" zastadoše.Jova da čvršće zgrabi grabulje i drugom rukom, kad spadoše čakšire, on pusti grabulje pa nevuče pantalone, tu mu "dilberka"
zateže učkur tako da je obadvema rukama mogao da drži "Oružje".
Komšije počeše da se deru - MAJKU KURVINU; MAJKU ŠVALERASKU.
Na tu dreku izleteše Jovini otac i brat. Komšije se jos dre*****ju ali se povlače prema svojoj kući.
Glave ostadoše cele al puče bruka, na zabavu celog mesta. Spasila ga mobilizacija i onaj rat sa Stepom i Putnikom pa se stvar slegla. Komsinicu su udali u treće selo za jednog udovca sa dvoje dece.Ništa nebi bilo da se komšija nije hvalio: - Umlatio bi ja Jovu, al on stego grabulje i da mu ona kučka ne pridrža čakšire bio bi pokojni.-
Tako grabulje spasiše život mom dedi al dok je bio živ nosio je nadimak - Jova grabulja. Solun je preživeo kao i drugi svetski rat,Imao je tri sina i tri ćerke, ja sam mu najstariji unuk.

Bravo dadel ovo je prava tema, malo spama a dosta materijala, i sto je najbitnije ne moze biti vise Sabacka nikako

Ivane, secas se tema iz Valjeva sto sam pisao pre par godina o zenskama, zgodama i nezgodama ljubavnog zivota ?
To mislim ovde da forsiram, jeste podosta pisanja i dugi textovi ali ima zanimljivih detalja

Pitanje za sve
Idemo li dalje ?

ako je spam da ugasimo temu ?

Moje “ Vatreno krštenje “
Deco mogu vam reći da sam rođen pod srećnom zvezdom. Ćale mi je bio moler, tada ih je bilo samo 4 u Šapcu. Razgranao je posao po celoj Srbiji. Krečio, crkve, škole, zgrade itd. Pošto je često bio po terenu pa da nebi "pravio belaja" i keva išla sa njim. Mi smo u to vreme imali kućnu pomoćnicu, neku probušenu seljančicu koja je pobegla od kuće. Ćale i keva na teren a ona je dovodila dasu kod nas kući. Ja je nikad nisam odao ni ucenjivao. Iz zahvalnosti me je forsirala da je pipkam, da čačkam ribicu, ona me naučila da ljubim kasnije smo išli dalje ali diskretno, to ni jedan od njenih ljubavnika nije znao. Kao klinac sam bio dobro potkovan,istreniran, zasićen.A ona imala siguran smeštaj pouzdanog drugara /mene/ i dobru paricu. Ma pre bih izdao ćala i kevu nego nju.

Za ženske nikada nisam imao problema. Dobar glumac. Čist, elegantan, pevao na Grckom, Italijanskom Francuskom i Španskom sve hitove, imao gramofon, bicikl, uglađeno ponašanje -Nikada nisam srljao, znao sam da će jednom pasti. Ljubavna poezija, smireno samouvereno ponašanje. Matorci su znali da nisam sklon kriminalu i imao sam neograničenu slobodu izlaska. U ženskom društvu bez greske. Moji uličari me nisu dirali jer sam se sa njima družio, makljao, pušio, pio. Tako da su devojke pored mene bile zabavljene, izvedene, zaštićene i zadovoljene u svakom pogledu.Teže je bilo sa njima raskinuti nego ih zbariti.

Super tema... Al' si se nahvalio posteno... Mozda uspemo da dignemo ovaj pdf iz mrtvih...

dadel:

Ivane, secas se tema iz Valjeva sto sam pisao pre par godina o zenskama, zgodama i nezgodama ljubavnog zivota ?
To mislim ovde da forsiram, jeste podosta pisanja i dugi textovi ali ima zanimljivih detalja

Pitanje za sve
Idemo li dalje ?

ako je spam da ugasimo temu ?

Kliknite za proširenje...

Hehhehehe secam se prebaci slobodno...

Nije spam nego kazem mi "komentatori" da ne odemo na petnaestu temu sto je uglavnom slucaj sa temama kad se istrosi materijala... Ali ovde to nije slucaj, samo napred

ma sve je to lepo sto pises ,podseca na lepe dane koje nazalost nisam doziveo ,ali nekako mogu da zamislim ,samo ako moze da smanjis to ,,seljak ,seljancica,, i da ne pocenjujes ljude sto zive u na selu.
mislim lepo je to sto si gradsko dete ,ali to ne predstavlja nista u zivotu kao ni onima sto zive u selu.
nikad nisam razumeo ni moju generaciju pre u skoli ,sto kad nezna sta ce oni pominju da smo mi iz grada kao da je sad to nesto.
mnogo ,ako ne i vecina ljudi sa sela postane i stvori nesto u zivotu ,a gradjani skrenu sa puta i postanu klosarija koja nikad nije strvorila nista.

sve u svemu lepo pisese i besedis

Kuuree!

Da malo pojasnim. Normalno da se ne moze meriti moje misljenje o ljudima sa sela sada kao zrelog coveka i tada kao balavca, Mozes zamisliti klince 15-18 godina punih sebe koji smatraju da su u svemu naj naj, na svom terenu, sa svojim fazonima i sada ti dodje neki momak tvojih godina skroman, stidljiv, neumesan. I mi kada odemo u selo bili smo smatrani bahatim, nevaspitanim, bezobraznim ali sve u svemu mi smo bili samo nesto slobodniji i premda smo postovali starije nismo im ljubili ruku i svakom se javljali sa
Pomoz Bog.
Kasnije sam shvatio da je zdravo seljacko rezonovanje ispravnije od svih nasih nafilovanih fraza. Citao sam Knjigu o Milutinu i covek parira i faktima dokazuje da je u pravu, ne samo kod nas nego svugde. Kod Henrich Marije Remarka - Na zapadu nista novo, isti slucaj vojska je cudna mesavina i tu medju intelektualce upada polu pismeni seljak kojeg ne mogu da ubede da je rat ispravna stvar a on naivnim ali tacnim poredjenjima opravdava svoje stavove koje citaoc prihvata kao ispravne.

Ja pisem o TADASNJEM VREMENU I TADASNJIM POGLEDIMA balavaca sa kaldrme.
Mislim da me sada razumes.
Slikam TADASNJE ponasanje i drzao sam se istine, izneo nase misljenje,zivot, ponasanje.
Pozdrav

Abell:

Super tema... Al' si se nahvalio posteno... Mozda uspemo da dignemo ovaj pdf iz mrtvih...

Kliknite za proširenje...

E draga moja tek sam poceo. nije to hvala nego istina. Molim te da me kao zenska ne ocenis kao nekog ko " Gazi i ide dalje " Jednostavno sam prerano navadjen da pijem nektar i bez zenske nisam bio ni nedelju dana. Normalno da je bilo i cistog fizickog zadovoljavanja ali i dana kada je srce pucalo " na dve pole". Bilo je ljubavi, bola, patnje ali u nase vreme je to pokazivati bila slabost zato smo stiskali zube i patili u sebi.
Tek sada je sve izaslo na povrsinu pa sam proplakao sve u dve zbirke pesama/ vidis opet se hvalim/
- Na izvoru vila i gadova - je zbirka u kojoj su oplakane sve one koje su vredile a koje sam kao tadasnji "dasa" - muski ostavio. U- Istorija mojih krvnih zrnaca - su vec razmisljanja i osecanja zrelog coveka bez kaldrmaske bahatosti i maske za ulicare.
Nadam se da ce se ova tema razviti u zdravo i trezveno izlaganje sa istinom kao osnovom
priznavanjem gresaka ciji se uzroci / mozda/ mogu objasniti ili cak opravdati.
Ja nisam na katedri predavaca, svi smo ucesnici i od vecine zavisi kako ce se tema razviti.

Hvala na komentaru
Buket pozdrava !

Aplauz

Furali smo oko mesec dana, druge nedelje smo već počeli da se tuckamo. Jedno veče posle korziranja pitam je kad mora kući ? - Ćale mi je u Nišu kod sestre pa mogu duže ostati.Prolazimo pored bolničke ulice i već krojim plan gde bi smo mogli na " Veselo veče " Zagrljeni idemo i žvaćemo o svemu i svačemu. Trkalište puklo ispred nas ali nigde drveća ni zaklona. Drvena tribina hipodruma kao da nas zvala. Popnemo se i sednemo u prvi red. Naravno džentlmen skida džemper da dama sedne. Počne gnjavaža, pa otkovčavanje sve onako polako, pesnički:
" Otkovčam bluzu, izvadim sise, - a one bele ko lusteri vise." Rastočio se ja, neznam zašto pre da uhvatim. Ljubim vratić, pupkić sisići lete na sve strane. Pošto je ta uvertira potrajala pređemo na glavni deo. Teraj, udri, drž nedaj, bogami uhvatilo dupe galop, sve brže i brže. Kad smo stigli do cilja počeše uši da nam se puše i pište kao da nam lokomotiva u glavi. Najzad klonusmo zajedno i sve se
umiri. Pa nije taj mir potrajao ni par sekundi kada se na tribini razleže aplauz. Dignem glavu a ono par tipova sede jedno 6-7 redova iznad nas, keze se i aplaudiraju.
Ja brzo suknju pa ženki na glavu, ona smače sa glave da pokrije ribu. Ja sa ribe na glavu ona opet dole. To mi udarilo na pankreas pa onako kroz zube prosikćem:
- Pa hoće li te u gradu poznati po ribi ili po licu. Okrenem se prema onima gore dok ona utrčava u gaćice i suknju iza mojih leđa. Nisam se plašio jer voajeri da su pravi muškarci imali bi svoj program, ne bi gledali tuđi. Obratim im se malo glasnije. - Momci prestava je završena, hvala na aplauzu ! I poklonim se onako teatralno. Nema odgovora, mulci ćute. Ona se već obukla i krenemo kući. Ćutimo. Ozbiljan kao grcki filozof .prekidam tišinu - Ovo nam je bilo zadnje veče,- pa još čvršće - Mi raskidamo.
-Zašto, pa nije se ništa desilo, pa već toliko dugo idemo, šta ti je ? Ja neumoljiv: - Nisi ti za mene, tebe u gradu više poznaju po ribi nego po licu. Zveknula mi šamarčinu, ukočio sam se sekund dva pa počeo da se smejem kao blesav. Kada je ukapirala da je zezancija poče da me ljubi u onaj crveni obraz pa usta. Bio sam mlad i onaj moj ludak se odmah uznemirio i počeo da skakuće od radosti. Već smo stigli do bolničkog zida i u njegovoj senci ponovimo ono što smo već radili na tribini ali smo se pre toga par puta osvrnuli da se uverimo da nema publike. Završivši posao okrenem se, nigde nikoga, onda ja udarim aplauz i počeh da se smejem. Kad me gurnula nogom prevrnuo sam se na leđa ali nisam prestajao da se smejem. Na kraju se i ona nasmejala. Ispratio sam je kući. Na svakih 20-30koraka smo zastajali i smejali se kao budale.