Савезничко "Ускршње" бомбардовање београда

Београд је пре 66 година на Ускрс бомбардовала савезничка авијација у Другом светском рату. У нападу учествовало на стотине бомбардера, а првог дана напада на Београд бачено више од 1.500 тона бомби.

ускоро се навршава 66 година откако је Београд у Другом светском рату, на православни Ускрс 1944, бомбардовала "савезничка" авијација, наводно ради уништења војних и привредних објеката и зграда у које су Немци сместили администрацију.

Евидентирано је да је погинуло 1.160 српских цивила, као и 18 Немаца, али тачан број никада није утврђен, док је у бомбардовању рањено 1.400 становника престонице.

У нападу је учествовало на стотине бомбардера, а првог дана напада на Београд бачено је више од 1.500 тона бомби, чији су "теписи" широко захватали стамбене четврти.

Никакве праве селекције циљева очигледно није било, па су разаране болнице, а породилиште у Крунској улици је до темеља разорено.

У згради данашњег Завода за заштиту здравља студената у то време су се налазили Градско породилиште и Станица за хитну помоћ и, према доступним подацима, у бомбардовању су настрадале 22 породиље и 22 новорођенчади млађих од осам дана и две породице које су им биле у посети.

Погођени су и једно обданиште, трг Славија, Немањина и Дечанска улица, Бајлонијева пијаца, Пашино брдо, Зелени венац, Железничка станица, Народно позориште, Сењак и улице Милешевска, Кнез Михајлова, Краљице Наталије, Милоша Великог и Сарајевска.

У "савезничким" бомбардовањима Београда од 16. априла до средине септембра 1944, погинуло је, према проценама, више од 4.500 становника престонице, која је од Ускрса 1941. до краја Другог светског рата



„Од Енглеза они се надаху слободи, не знајући да та нада право у смрт води”. Овај, помало скривени натпис са београдског Новог гробља подсећа на један, данас готово заборављени догађај – савезничко бомбардовање Београда које се догодило пре тачно 64 године, на православни Васкрс 16. и 17. априла 1944.

Подсетимо, тог 16. априла освануо је леп, пролећни дан. Била је недеља, први дан православног Васкрса, па су улице и храмови били пуни људи. А онда се, на небу изнад града појавио велики број авиона Б17 и Б24 познатијих као „летеће тврђаве”. Они су и раније прелетали Србију на свом путу према Румунији где су бомбардовали нафтне платформе, тако да на њих у почетку нико није обраћао велику пажњу.

Али, овога пута мета „летећих тврђава” био је Београд на који су, убрзо почели да падају теписи бомби. Оне су погодиле све делове града, па су тог и наредног дана страдала читава стамбена насеља (укључујући и Пашино брдо, радничко предграђе у којем није било војних циљева), као и породилиште у Крунској, Болница за унутрашње болести, дечји домови у Звечанској и Млетачкој улици, школе, цркве, па и логор Старо сајмиште, где је смрт нашло 60 логораша. Сматра се да је у бомбардовањима 16. и 17. априла погинуло око 1.500 Београђана, тако да је, по последицама оно било погубно као и нацистичко из 1941. године.

Београд је поново био мета „савезника” 18. маја, као и 6. и 8. септембра, а њихови авиони разарали су и друга места. Посебно тешко страдао је Лесковац, а бомбардовани су и Ниш, Смедерево, Краљево, као и градови у Црној Гори, пре свих Подгорица и Никшић.

Зашто су савезници бомбардовали градове у Србији? Око тог питања историчари ни данас не могу сасвим да се усагласе. Свако бомбардовање, кажу стручњаци, има свој економски, војни и политички циљ. Војни циљ у овом случају могао је бити уништавање појединих фабрика које су радиле за Немце и пресецање комуникација пред очекивано повлачење немачких трупа из Грчке. Политички циљ био је, по мишљењу већине историчара, показивање премоћи у ваздуху, али и давање подршке једној од страна у рату у Југославији (у овом случају партизанима). С тим у вези неки историчари сматрају да су мете и циљеви бирани уз сагласност Врховног штаба, па и Тита лично, док други кажу да за то нема доказа.

Наравно, било би неозбиљно тврдити да су 1944. бомбардовани само српски градови. Страдала су (додуше у мањој мери) и друга места са простора бивше Југославије, попут Задра, као и градови у Француској, Румунији... Али, то не умањује значај и трагику ових догађаја, које су пратила велика разарања, мали губици окупатора, као и одређена симболика, попут циничне пароле „Срећан Ускрс” која је, тврде неки од сведока, нађена на једној неексплодираној бомби.

Могу ли се из ових догађаја извући и неке поуке применљиве у наше време? Ма колико то изгледало необично, због промењених историјских околности стиче се утисак да донекле ипак могу. Једна од главних поука могла би бити да нема вечних савезника, да „велики играчи” на светској сцени углавном воде рачуна само о својим интересима и да се, у склопу њих, позиција, а тиме и судбина малих народа лако може преокренути.

С тим у вези намеће се и питање (које је данас, такође, веома актуелно) да ли је у тешким ситуацијама паметније поступати онако како најјачи кажу (што неки наши суседи, изгледа одавно примењују) или је боље остати веран својим идеалима и принципима без обзира на жртве. На то је питање много теже одговорити, а трагичне жртве, попут оних из савезничког бомбардовања дају аргументе и „прагматичарима” и „идеалистима” за њихове тврдње. Оно што, међутим, можемо је да тим жртвама, данас бар запалимо свећу.

.............
Tito će svojim izaslanicima u Srbiji uputiti depešu koja će više od 50 godina skrivati jednu od najvećih tajni drugog svetskog rata na našim prostorima. Tajnu ko je u stvari tražio, ko predlagao, a ko odobravao najbestilnije razaranje srbskih i crnogorskih gradova u njihovoj istoriji. U ovoj depeši tito svoje poverenike u Srbiji najpre obaveštava da im u specijalnu misiju šalje engleskog majora Džonija Hanikera, člana britanske vojne misije privrhovnom štabu NOVJ, a onda im od reči do reči kaže: „Sve vaše želje u pogledu pomoći savezničkog vazduhoplovstva on će dostavljati Savezničkoj misiji pri Vrhovnom štabu NOVJ. Vrhovni štab će ipak ODLUČITI da li će predloženi cilj bombardovati“. Ova depeša razrešava sve dileme koje su naši istoričari i drugi Titovi doušnici decenijama izmišljali da bi „najvećeg sina našeg naroda i narodnosti“ sačuvali od njega samoga. A oni, su decenijama, mnogi to čine i danas, tvrdili da Tito i njegov Vrhovni štab nisu imali nikakve veze sa anglo-američkim bombardovanjem najvećih gradova Srbije i Crne Gore, da oni tu operaciju ni slučajno nisu odobravali, da se Tito navodno ljutio na Engleze i Amerikance zbog ove čudovišne operacije, čak da je kod svojih zapadnih saveznika protestovao što tako bezdušno uništavaju srbske i crnogorske gradove, što bezratložno ubijaju bespomoćno civilno stanovništvo ... A sad je, kao na dlanu, jasno da je sve te terorističke akcje tražio i odobravao sam Tito, da je njegova reč bila i prva i poslednja. Njegovi izaslanici u Srbiji i Crnoj Gori prijavljivali su, po Titovom nalogu, svoje želje. Njihove želje on je usaglašavao sa svojim željama i sam je odlučivao kad će one, kako i sa koliko aviona i bombi biti realizovane.
Bombardovanje svih gradova Srbije i drugih delova Jugoslavije, od početka pa sve do kraja ove višemesečne terorističke operacije, bila su u isključivoj nadležnosti Titovog Vrhovnog štaba. To je svojim saradnicima u Sloveniji krajem jula 1944 godine otkrio Edvard Kardelj. Evo kako taj deo njegovg pisma glasi od reči do reči: „Dogovarajte se s Englezima o saradnji njihove taktičke avijacije u vašim akcijama (mitraljiranje kolona, manja bombardovanja konkretnih ciljeva na frontu itd.). Oni na takav način sarađuju u celoj Jugoslaviji. BOMBARDOVANJE GRADOVA I UOPŠTE ODOBRAVA SAMO VRHOVNI ŠTAB“.

Tito i njegov Vrhovni štab, po svemu sudeći, od samog početka su znali da od anglo-američkog bombardovanja najvećih uglavnom srpskih i crnogorskih gradova najviše strada nevino civilno stanovništvo, a da du nemački gubici minimalni. Gotovo zanemarljivi. To se kao na dlanu vidi iz pisma koje je Edvard Kardelj 29. jula 1944 god. s Visa uputio centralnom komitetu KP Slovenija. Podsećajući svoje saradnike da je Titov glavni štab u Sloveniji tih dana „predlagao da se bombarduje Ljubljana“, Kardelj u svom pismu ljutito kaže „ne razumem koje vas potrebe teraju na to i u čiju korist bi bilo to bombardovanje. Nema sumnje da bi u Ljubljani bilo na hiljade naših mrtvih ljudi, a neprijatelj ne bi pretrpeo gotovo nikakve gubitke. U TOME IMAMO ISKUSTVO IZ CELE JUGOSLAVIJE. Imajte na umu „opominje Kardelj“ da saveznički avioni bombarduju na poseban način, tako da pokrivaju CELE POVRŠINE. Možete lako zamisliti kako bi to izgledalo u Ljubljani. Bila bi KRAJNJA LAKOMISLENOST I NEODGOVORNOST pred svojim narodom nemati u vidu sve (te) momente. To važi ne samo za Ljubljanu, već i za druge tačke. Kardelj je tako, verovatno zahvaljujući i svojim specijalnim odnosima sa Titom, spasao Ljubljanu i Sloveniju, a razaranje Srbije je i dalje nastavljeno.

crkli da bog da ...

Gadno...I onda dolazi ''oslobođenje'' i ruralizacija Beograda

Glavni nemački punktovi u Beogradu nisu ni okrznuti. Nekoliko sati kasnije, na drugi dan uskrsa, usledilo je drugo još bezobzirnije bombardovanje Beograda. „Savezničke „ bombe pogodile su Centralni higijenski zavod, Bolnicu za zarazne bolesti, Dom slepih, Berzu rada, Ortopedski zavod, Dečiju bolnicu, Dečiji dispanzer... Stradalo je nekoliko mlinova, galerija, biblioteka, izdavačkih preduzeća, muzičkih škola, bioskopi na Terazijama, Center za humor, Narodno pozorište... Srušene su Terazije, prah i pepeo prekrio je desetine beogradskih ulica. Od Niške, Stiške, Alekse Nenadovića, Krunske, Francuske, Rimske, Miletine, Mekenzijeve i Kneza Miloša do Mletače, Kraljice Natalije, Zvečanske, Hadži Đerine, Nemanjine...Razorne „savezničke“ bombe pogodile su glavnu Železničku stanicu, železnička stanice u Topčideru i Rakovici, Okružni ured za osiguranje radnika, palatu „Albanija“, Poštu br.2, Fabriku štofova Vlade Mitića na Karaburmi, Fabriku hartije „Vapa“, Tehnički fakultet, Vajfertovu pivaru, Studenski dom. Beograd je bio obogaljen – nemački objekti su ostali tamo gde su i bili.
Nemački gubici u Beogradu bili su sto puta manji od žrtava nevinog civilnog stanovništva. Samo u jednom danu ispred centralnog groblja stajalo je 450 kovčega Beograđana kojima je neko iz porodice ostao živ pa je mogao da se postara za njihovu sahranu.

Sve ovo napisano znači samo jedno :

"U se i u svoje kljuse" i samo sa onima sa kojima nikada nije ratovano niti bilo nekih drugih konflikata.

Svi ostali mogu da budu samo "dobri poznanici" i ništa više.

nije samo beograd bombardovan na taj uskrs, nego i drugi gradovi po srbiji
evo koliko je amerima i dan-danas taj događaj zabavan =I

Besomučno anglo-američko razaranje desetina srpskih i crnogorskih gradova, varoši i sela, započeto 20. oktobra 1943. a okončano 18. septembra 1944. godine, uoči Staljinove invazije na Srbiju, jedna je od najvećih misterija naše novije istorije. O ovoj velikoj vazdušnoj operaciji koja je progutala živote hiljade nevinih ljudi, čak i nekoliko tek rođenih beba, za Titovog života niko se nije usuđivao da kaže ni jednu jedini reč. Niko to nije ozbiljnije pokušao da uradi ni posle njegove smrti pa čak ni posle raspada Titove Jugoslavije. Zvanični režimi Srbije i Crne Gore, ništa nisu pokušavali da učine kako bi se utvrdila prava istina o najvećoj i najtragičnijoj vazdušnoj invaziji koja je na naše prostore ikad organizovana.
Misterija kojom je ova akcija Engleza i Amerikanaca obavijena istrajava tako i do današnjeg dana. Ključne karike te velike enigme potpuno su zamagljene. Još se pouzdano ne zna ni ko je tu operaciju zahtevao, a ko odobravao. Sve je to normalno činjeno pod firmom isterivanja Nemaca iz Srbije i Crne Gore, a ni danas se ne zna ni šta je bio pravi cilj ove invazije, ni kakvi su bili njeni pravi efekti. Još manje se zna zašto su Englezi i Amerikanci ovu operaciju izvodili "na poseban način". Zašto su Srbiju i Crnu Goru zasipali tepih bombama, zašto su na našim gradovima i selima uvežbavali ono što će kasnije primenjivati u tvrđavama nacističkog režima Adolfa Hitlera u Nemačkoj? Najzad, zašto je ova teroristička kanonada sistematski produžavana iako se od samog početka znalo da Nemci u Srbiji i Crnoj Gori "nemaju gotovo nikakve gubitke", a da je njen pravi efekat "hiljade naših mrtvih ljudi", kako je tvrdio Titov najbliži saradnik Edvard Kardelj.
Tek u poslednje vreme neke od ovih enigmi su, ne samo stidljivo i oprezno, već i krajnje površno, pokrenute s mrtve tačke. U Leskovcu, verovatno najvećoj žrtvi ove "pomoći" anglo-američkih "saveznika i oslobodilaca" organizovan je i jedan naučni skup, ali posle svega kontroverze o svemu tome danas su izgleda još i veće nego što su bile. Formalno tabu tema je načeta, a pravi smisao i cilj ove operacije još nije otkriven. Čak se polako stvara utisak da se ta velika misterija do kraja i ne može rasvetliti.
Sve je počelo još 1943. godine: prvo bombardovanje Niša
Posle višemesečnog istraživanja u jugoslovenskim, ruskim i engleskim arhivama, "Evroglas" je prvi bio u prilici da tu veliku tajnu, svakako jednu od najvećih iz naše novije istorije, potpuno dešifruje.
Iz priče koja sledi videće se sve. Videće se hiljade nevinih žrtava, žrtve i yelati, scenario po kome je sve to činjeno. Videće se i oni koji su to tražili i odobravali, videće se i sav cinizam ove "humane misije". Videće se i smisao i besmisao i onih koji se i danas plaše istine, kojima su zablude važnije od ljudskih života, dogme preče od elementarnog ljudskog morala, utopija draža od obraza. Videće se oni koji su za vlast davali i daju sve, od nemoćnih staraca do tek rođenih beba.
Prva žrtva naših zapadnih "saveznika" bio je Niš, najveći srpski grad posle Beograda.
Bila je sreda, 20. oktobar 1943. godine. Časovnici pokazuju da je 13 časova i 3 minuta. Nebo je proključalo. U niskom letu, sa zaglušujućim motorima, Nišu se približava nekoliko desetina bombardera.
S pomešanim osećanjima, lebdeći između straha i nade, Nišlije upiru poglede ka plavom svodu iznad grada. Samo koji sekund kasnije neverica prerasta u šok. Zaglušujući huk avionskih motora meša se sa potmulim eksplozijama, koje se čuju sa svih strana.
Iz guste prašine, koja je prekrila ceo grad, čuju se samo vapaji. Najviše iz najsiromašnijih delova grada smeštenih oko železničke stanice, iz Šumadijske, Drinske, Prizrenske, Kajmakčalanske, Šiptarske, Gvozdene i Banjalučke ulice.
Pakao je trajao 14 minuta
U ruševinama život gubi više od 250 ljudi, žena i dece. Među njima su bili Marija Stojanović sa svojim malim sinovima Miodragom i Slobodanom, pa Draginja, Verica, LJiljana, Dragan i Vlastimir Milenković, učenici Radomir Đorđević, Dušan Jovanović i Aleksandar Janković, radnici Živojin Đorđević, Nikola Vujaklija, Milan Stojanović, LJubomir Kosovac, Božidar Velačić, Kostadin Zdravković, Milun Stojanović, Milosav Jovanović, Svetislav Ranđelović, Dušan Jokić, njegova supruga i troje dece, ćerka i dva sina.
Ubijeni su i Novka Pajić, Borjanka i Dimirije Ivković, Zorka Vukanović, Zora Marinković, Borka i Dimitrije Dimitrijević, Persa Jovanović, Ranđel Ristić, Ilija Jovanović, porodica Dragoljuba Mitrovića, seljaci iz Gabrovca, Pečenjevaca, Supovca, Brestovca, Lipovice, Donjeg Matejevca, Bukovice, Jošanice, Grajača...
Opelo za žrtve saveznika
Nemački okupatorski objekti u Nišu pretrpeli su samo manja oštećenja.
U prisustvu nekoliko hiljada Nišlija većina žrtava je, posle opela, sahranjena u zajedničku grobnicu. Na svaku humku poboden je krst, a na sredinu zajedničke grobnice stavljen je veliki čamov krst na kome su krupnim crnim slovima ispisane reči:
"20. oktobar 1943."
Na vest o angloameričkom razaranju Niša, koje je usledilo samo nekoliko dana posle moskovske konferencije predstavnika SSSR-a, SAD i Velike Britanije, na kojoj se raspravljalo i o situaciji u Jugoslaviji - u Beogradu su preduzete sve mere za proglašenje uzbune. Železnički saobraćaj je odmah obustavljen. Sa železničke stanice sklonjeni su svi civili, a činovnici Ministarstva saobraćaja poslati su kućama.
Sedam dana kasnije, 27. oktobra u 11 časova, u Sabornoj crkvi u Beogradu održan je pomen nevinim niškim žrtvama. Uz sasluživanje velikog broja beogradskih sveštenika i hora Prvog beogradskog pevačkog društva činodejstvovao je episkop Valerijan, a govor posvećen žrtvama prvog "savezničkog" bombardovanja Srbije održao je Vlada Milutinović, protojerej beogradske Vaznesenske crkve.
Tajna čuvana pola veka
Istog dana, u isto vreme, pomen prvim stradalnicima anglo-američkog bombardovanja, koje, inače, nije imalo nikakve veze sa bilo kakvom kopnenom operacijom u ovom delu Balkana, održano je i u Nišu, Kragujevcu, Požarevcu i mnogim drugim gradovima Srbije.
Mesec dana kasnije, krajem novembra 1943. godine, Tito je, na predlog svojih saradnika iz Slovenije, u Jajcu proglašen za maršala. Dva meseca kasnije, 5. februara 1944. godine, on će svojim izaslanicima u Srbiji uputiti depešu koja će više od 50 godina skrivati jednu od najvećih tajni Drugog svetskog rata na našim prostorima. Tajnu - ko je, u stvari tražio, ko predlagao, a ko odobravao najbestijalnije razaranje srpskih i crnogorskih gradova u njihovoj istoriji.
U ovoj depeši Tito svoje poverenike u Srbiji najpre obaveštava da im u specijalnu misiju šalje engleskog majora Yonija Hanikera, člana Britanske vojne misije pri Vrhovnom štabu NOVJ, a onda im od reči do reči kaže:
- Sve vaše želje u pogledu pomoći savezničkog vazduhoplovstva on će dostavljati Savezničkoj misiji pri Vrhovnom štabu NOVJ. Vrhovni štab će pak ODLUČITI da li će predloženi cilj da se bombarduje.
Ova depeša razrešava sve dileme koje su naši istoričari i drugi Titovi doušnici decenijama izmišljali da bi "najvećeg sina naših naroda i narodnosti" sačuvali od njega samoga. A oni su decenijama, mnogi to čine i danas, tvrdili da Tito i njegov Vrhovni štab nisu imali nikakve veze sa anglo-američkim bombardovanjem najvećih gradova Srbije i Crne Gore, da oni tu operaciju ni slučajno nisu odobravali, da se Tito navodno ljutio na Engleze i Amerikance zbog ove čudovišne operacije, čak da je kod svojih zapadnih saveznika protestovao što tako bezdušno uništavaju srpske i crnogorske gradove, što bezrazložno ubijaju bespomoćno civilno stanovništvo... A sada je, kao na dlanu, jasno da je sve te terorističke akcije tražio i odobravao sam Tito, da je njegova reč bila i prva i poslednja. NJegovi izaslanici u Srbiji i Crnoj Gori prijavljivali su, po Titovom nalogu, svoje želje, njihove želje on je usaglašavao sa svojim željama i sam je odlučivao kad će one, kako i s koliko aviona i bombi, biti realizovane.
Kapitulacija pred Titom: drugo bombardovanje Niša
Ova depeša skida bilo kakvu primesu enigme sa bilo kog potonjeg bombardovanja bilo kog srpskog i crnogorskog grada, ali i sa prvog anglo-američkog mitraljiranja Niša. Na osnovu mehanizma koji je u njoj izložen, najlogičnije je pretpostaviti da Tito za to masakriranje Niša nije tražio nikakvo "pokriće" u željama svojih poverenika u Srbiji, već da je tom prilikkom ispunjavao samo svoje želje.
Da je taj zaključak tačan potvrđuje činjenica da će se Englezi i Amerikanci ubrzo posle slanja ove Titove depeše ponovo obrušiti na Niš. Desilo se to 30. marta 1944. Samo jedna bomba teška 500 kilograma srušila je i u prah i pepeo pretvorila četiri porodične kuće u centru ovog izmučenog grada.
Izvlačenje mrtvih i ranjenih trajalo je punih šest dana. Sedmog dana pored zajedničke grobnice žrtava od 20. oktobra 1943. iskopana je nova kolektivna grobnica. U nju su 7. aprila 1944. spuštena tela 11 Nišlija, a nekoliko desetina preostalih nesrećnika sahranjeno je u porodične grobnice.
- Ja bih razumeo bombardovanje Niša - rekao je opraštajući se od svojih sugrađana okružni načelnik Jovan Barjaktarević - da smo mi zaraćena sila, pa da oni hoće da nas primoraju da kleknemo na kolena i da položimo oružje. Da nas primoraju na kapitulaciju. Pa zar mi nismo kapitulirali i pobacali oružje još onda kada smo se vezali za one koji su ove žrtve i prouzrokovali. Sada mi nemamo pred kim da kapituliramo, jedino ako oni hoće da kapituliramo pred Titom.
Treće bombardovanje Niša
Još žrtve ovog, drugog bombardovanja, nisu bile ni sahranjene, a Englezi i Amerikanci su se ponovo, po treći put, ustremili na Niš. Bilo je to u sredu, 5. aprila 1944.
Prvi znak za uzbunu dat je u 13.30 časova. Sat i po kasnije, kad su svi pomislili da je opasnost prošla, nad gradom su se u borbenom poretku pojavili prvi anglo-američki bombarderi. Brujali su iz pravca severoistoka.

parka:

nije samo beograd bombardovan na taj uskrs, nego i drugi gradovi po srbiji
evo koliko je amerima i dan-danas taj događaj zabavan =I

Kliknite za proširenje...

Važan je onaj ko im je označio mete...Ameri sigurno nisu imali nikakvog razloga da mrze Srbe posebno posle operacije u kojoj je skoro 500 njihovih pilota spašeno od strane Jugoslovenske Vojske U Otadžbini

Ovog **** režija razaranja grada na Nišavi bila je još ciničnija. Prvi avioni su obavili Niš veštačkom maglom, a oni koji su stizali iza njih nasumice su, sa visine od tri-četiri hiljade metara, bacali svoj ubitačni tovar. Prvi udar počeo je u 15, a drugi u 15.15, treći, najžešći, u 15.40 časova.
Na bespomoćne Nišlije Englezi i Amerikanci su preko Titovog Vrhovnog štaba izručili 248 bombi, od kojih samo tri nisu eksplodirale. Najlakše su imale 100, a najteže 500 kilograma.
Život je izgubilo 88, a teže i lakše je ranjeno 184 ljudi, žena i dece. U ruševinama su ostale cele porodice. Pored ostalih i porodice Aleksandra Petrovića i Tome Milosavljevića. Poginuli su i osamnaestogodišnji Radomir Ilić iz sela Toponice i trinaestogodišnji Miroslav Miloradović.
Srušene su desetine porodičnih kuća i javnih zgrada. Bombe su padale čak i po gradskom groblju. Naši "saveznici i oslobodioci" nisu poštedeli ni Sabornu crkvu, njen ikonostas, pevnicu i oltar.
Nemački objekti opet su ostali čitavi.
- Dojučerašnji naši saveznici - izjavio je predsednik niške opštine Jovan Čemerikić - svojim bezumnim držanjem i grubim terorističkim napadima iz vazduha u crno zaviše ovaj grad. Stvoriše mu oreol mučeništva. Pobijeni svet je većinom sirotinja.
"Što pre bombardovati Nikšić"
U međuvremenu, dok su Englezi i Amerikanci, prema odluci Titovog Vrhovnog štaba, po drugi put sejali smrt po Nišu, svom vrhovnom komandantu se 30. marta 1944. šifrovanom porukom javio Peko Dapčević. On je svom maršalu prijavio svoju želju:
"Treba tražiti da saveznici što prije bombarduju Nikšić".
Nedelju dana kasnije, 7. i 8. aprila, Nikšić je sravnjen sa zemljom. U ovom gradu, koji je tada imao 5.000 stanovnika i oko 10.000 izbeglica, nastupio je pravi pakao.
- Pod ruševinama je nađeno 500 muškaraca, žena i djece, što mrtvih, što ranjenih, dok su drugi dijelovi stanovništva bez krova i pomoći - javio je Međunarodnom crvenom krstu u Ženevi gradonačelnik Nikšića Jevrem Šaulić.
- Neprijateljski avioni - izveštavao je Šaulić - ne samo da su zasuli grad bombama najtežeg kalibra, nego su još gađali civilno stanovništvo iz mašinskih pušaka i vatrenog oružja iz aviona.
Sutradan, 9. aprila, progovorio je i Radio London:
- Prilikom napada britanskih "velingtona" na Nikšić bačene su na razne objekte blok bombe od 2.000 kilograma. Porušeno je ili oštećeno pola varoši. Nikšić je bombardovan na traženje maršala Tita.
Šest dana kasnije, 15. aprila, na Veliku subotu, engleski i američki bombarderi, po nalogu Titovog Vrhovnog štaba opet seju smrt po Srbiji.
Na meti je opet, četvrti put, bio Niš. Razaranje ovog već duboko ucveljenog grada trajalo je, sa kraćim prekidima, ravno pet časova. Počelo je tačno u 11 časova, baš u vreme kada su, pet i po meseci ranije, 27. oktobra 1943. godine, u crkvama širom Srbije održavani pomeni žrtvama prvog anglo-američkog bombardovanja ovog grada.
Naselje Crveni krst je sravnjeno sa zemljom.
U vazduh su leteli čak i posmrtni ostaci onih nesrećnika koje su ti isti Englezi i Amerikanci pobili prilikom ranijih bombardovanja Niša. Gradsko groblje bilo je potpuno razrovano, krstovi s kolektivnih grobnica oskrnavljeni.
Preživelo stanovništvo odmah je napustilo grad, pa je Niš narednog dana, na Uskrs, 16. aprila, bio potpuno pust.
Tog dana kao da je i Beograd, više nego ikad, slutio opasnost koja dolazi. Gradom su kružili zlosutni pozivi:
"Postaraj se da u podrumu uvek imaš više sudova napunjenih vodom.
Ponesi vunene pokrivače u sklonište!
Pripremi namirnice i vodu za piće, i to za više časova, u sklonište!
Proveravaj svakodnevno da li su ti prostorije potpuno zamračene. Svetlost je najsigurniji cilj za bombe. Ukloni sa tavana sve zapaljive predmete! Da bi se uspešno mogao boriti protiv požara, treba da imaš dovoljno peska i vode na stepeništu i u stanu.
Vazdušni napadi dolaze u većini slučajeva iznenada. Zato imaj uvek na dohvat ruke svoj prtljag, koji nosiš u sklonište. Taj prtljag treba da sadrži: najpotrebnije rublje, vunene pokrivače ili ćebad, važna porodična dokumenta, namirnice za nekoliko časova, tanjire, čaše i pribor za jelo.
Čim čuješ znak za uzbunu, otvori ulazna vrata od kuće!
Zaključana vrata sprečavaju da ti sused pomogne!
Čuvaj disciplinu!
Čim čuješ znak za uzbunu napusti odmah ulicu i potraži zaklon u najbližem skloništu ili rovu.
Budi spreman da pomogneš onome koji traži zaštitu!
Nemoj uzeti ništa što je svojina tvojih suseda!"
Beograd je zavijen u crno
Sutradan, na Uskrs, uz Božić najveći hrišćanski praznik, Beograd je u ranim jutarnjim časovima zavijen u crno.
Razoren je isto, ako ne i više, kao i 6. aprila 1941.
Sve beogradske crkve bile su prepune, na ulicama je bilo življe nego bilo kog dana za vreme okupacije. Cele porodice pošle su u kućne posete svojim rođacima i prijateljima. Beograđani su tog dana želeli, makar na trenutak, da zaborave strahote rata, da sebi priušte iluziju radosti i normalnog života, da u vedrom raspoloženju proslave Uskrs i skorašnji kraj rata.
Istina, u Beograd je tek stigla vest da je upravo bombardovan Niš. Iako potišteni i zabrinuti tom vešću Beograđani nisu hteli da veruju da se to isto može desiti i njihovom gradu. U tu sumornu mogućnost nisu verovali čak ni kad je dat prvi znak za uzbunu. Mnogi su se sklonili, ali čim je prestao znak za uzbunu ulice su opet oživele. Čak i kad su se pojavili prvi anglo-američki avioni Beograđani su ih radoznalo gledali, ne sluteći šta će se uskoro desiti.
Samo za nekoliko sekundi kristalno vedro nebo nad Beogradom premreženo je eksadrilama aviona.
Počeo je pravi pakao, vrilo je kao u kotlu.
Istovremeno su fijukale stotine bombi, zavijale gradske sirene, urlali motori bombardera.
Bajlonijeva pijaca i sve okolne ulice, u kojima tokom rata nikad nije bio nijedan vojni objekat, bile su razorene i uništene. Prašina je prekrila pijacu na Kalenića guvnu, bolnice, u kojima su bili smešteni i naši tek pristigli zarobljenici iz Nemačke, pretvorene su u ruševine. Razoreno je i prvo beogradsko porodilište, podignuto posle Prvog svetskog rata dobrovoljnim prilozima Beograđana. U njemu su Englezi i Amerikanci prekratili živote i nekoliko porodilja sa tek rođenim bebama.
U kući Šićevića u centru grada smrt je našlo sedmoro Beograđana. Glavni nemački punktovi u okupiranom Beogradu nisu ni okrznuti.
Nekoliko sati kasnije, na drugi dan Uskrsa, usledilo je drugo još bezobzirnije razaranje Beograda. "Savezničke" bombe pogodile su Centralni higijenski zavod, Bolnicu za zarazne bolesti, Dom slepih, Berzu rada, Ortopedski zavod, Državni dom za mušku decu, Državni dom za žensku decu, dva doma za decu srpskih izbeglica iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine, Dečju bolnicu, Dečji dispanzer...
Stradalo je nekoliko mlinova, galerija, biblioteka, izdavačkih preduzeća, muzičkih škola, bioskopi na Terazijama, Centar za humor, Srpsko narodno pozorište...
Srušene su Terazije, oštećeni svi mostovi na Savi i Dunavu, prah i pepeo prekrio je destine beogradskih ulica. Od Niške, Stiške, Alekse Nenadovića, Krunske, Francuske, Rimske, Miletine, Mekenzijeve i Kneza Miloša do Mletačke, Kraljice Natalije, Zvečanske, Hayi Đerine, Nemanjine...
Nemački gubici sto **** manji
Razorne "savezničke" bombe pogodile su glavnu Železničku stanicu, železnike stanice u Topčideru i Rakovici, Okružni ured za osiguranje radnika, palatu "Albanija", Poštu broj 2, Fabriku štofova Vlade Mitića na Karaburmi, Fabriku hartije "Vapa", Tehnički fakultet, Vajfertovu pivaru, Studentski dom.

Beograd je bio obogaljen, nemački objekti ostali su tamo gde su i bili.
Život je izgubilo oko 2.000 ljudi, žena i dece, teže i lakše je ranjeno oko 5.000 Beograđana.
Da posle prvog bombardovanja, za vreme košmarne, neprospavane noći, Beograđani nisu masovno napuštali svoje domove i sklanjali se u okolna sela, pola Beograda bi bilo pretvoreno u groblje i zgarište.
Nemački gubici u Beogradu bili su sto **** manji od žrtava nevinog civilnog stanovništva.
Samo u jednom danu ispred centralnog groblja stajalo je 450 kovčega Beograđana kojima je neko iz porodice ostao živ pa je mogao da se postara za njihovu sahranu. Među njima je bio i prota Branislav Marinković, ugledni srpski sveštenik, koji je pored maternjeg govorio francuski, ruski, nemački, grčki i italijanski jezik. NJega su veliki zapadni "saveznici" usmrtili u crkvi Svetog Aleksandra Nevskog na Dorćolu, i to baš u času kada je otvorio svečanu Uskršnju liturgiju.
Beograđani su bili preneraženi kada su na jednoj velikoj bombi, koja slučajno nije eksplodirala, otkrili poruku koju im šalju Englezi i Amerikanci i oni koji su odobrili njihovo suludo masakriranje Beograda. Na bombi je krupnim ćiriličnim slovima bila poruka: "Srećan Uskrs".
Bombe sa ovakvim porukama na srpsku prestonicu su bacale "leteće tvrđave" B-17 i četvoromotorni bombarderi B-24, koji su se, ironijom sudbine, zvali "liberatori" - "oslobodioci". Oni su Beograd razarali tzv. tepih bombama kojima će godinu dana kasnije sravnjivati sa zemljom najveće Hitlerove tvrđave u Nemačkoj.
Tako su s ciničnim uskršnjim čestitkama "saveznici" ubili Milivoja Čolak-Antića, konjičkog pukovnika u penziji, nosioca Karađorđeve zvezde s mačevima, učesnika svih oslobodilačkih ratova Srbije od 1912. do 1918. godine. Život je izgubila sedmogodišnja LJiljana i osmogodišnja Gordana Blagojević, pa Božidar Teofilović, šef agencije "Vagon - Li" i njegov sin Milan, penzionisana učiteljica Borka Arnautović, siroti Vlastimir Jovanović, izbeglička deca Rade, Momčilo i Anina Petrović, LJiljana Kovač i Nevenka Dabić, učenica Marija Atanacković, Bosiljka, Stevan, Vladislav, Danica i Vojislav Radonjić, knjižar Radomir Diković, Desanka Gudurić, Miloš Lale Gajinov, Mara i Živko Inćić, učenici Bogdan, Milutin i Dragutin Ilić, obućar Stanimir Milojević, Desanka, Danica, Milan i Mileva Janković, Ivan Kežman, Milivoje, Marjana i Petar Jovanović.
Poginuo je i muzičar Dragomir Prnjatović, Radmilo i Branislav Stefanović, Lepša, Brankica i Jamna Dimitrijević, Leposava, Vojslav i Ružica Šićević, Jelena Krasojević, Sergije Vasiljev, Zorka i Stojanka Vojnović, Marija i Borka Daskalović.
Ubijeni su i dr Lazar, dr Vojin i Dušan Besarabić, Veca Dedović, Mira Polaček, fudbaler Mija Marković, biciklistički as Đoka Drljačić, električar Nikola Radaković, pa Desanka Marković, Anica Nađ, Gojko Sirovina, Žarko Čučković, Dragiša Milošević, Antonije Despotović, trafikant Bogomir Pavlović, Nada i LJubinko Bosić.
Zahvalnost Amerikancima i Englezima
Naši "oslobodioci" su usmrtili i učenika Milana Mrkića, penzionisanog generala Milutina Marinovića, inž. Mihajla Pljušića, mesara Radajajčanina, litografa Milana Jovanovića, vozovođu Đorđa Đukića, devetogodišnjeg Panteliju Mihajlovića. Pa Aleksu Đorđevića, Peska Regine, Vlastimira Lazarevića, Zorku i Miodraga Antića, Anicu Kojić, Mariju Besarabić...
Desetak dana kasnije, u sredu 26. aprila, Radio-London je javio da je maršal Tito Englezima i Amerikancima uputio poruku zahvalnosti za bombardovanje jugoslovenske teritorije.
U to vreme Beograd je gotovo sve svoje bolnice i druge zdravstvene ustanove, sa bolesnicima i svim medicinskim osobljem iselio iz grada. Gradsko porodilište smešteno je u podavalsko selo Zaklopaču.
Beograd je zamro. Saobraćaj u gradu je obustavljen, škole i fakulteti su prestali sa radom. Hiljade unezverenih Beograđana potražilo je utočište u Ripnju, Velikom Mokrom Lugu, Rakovici, Pinosavi, na Avali.
Direkcija za ishranu stanovništva počela je da preostalom stanovništvu deli namirnice preko 114 pekara i 340 prodavnica. Za nepunih mesec dana Beograđanima je na ovaj način podeljeno 126 vagona brašna, 17,5 vagona šećera, 16 vagona soli, 12 vagona sapuna, četiri vagona ulja.
Ranjenim gradom krstrile su desetine ekipa za raščišćavanje ruševina i izvlačenje mrtvih i ranjenih Beograđana. U ovim ekipama je bilo i staro i mlado - prvaci drame, opere i baleta Srpskog narodnog pozorišta, učenici i studenti, radnici i činovnici, najistaknutiji sportisti.

Od raznih špekulanata i crnoberzijanaca svakodnevno su oduzimane stotine kilograma raznih proizvoda koje je vlast u najvećem broju slučajeva delila bolnicama, obdaništima i dečjim domovima.
"
se digao u vihoru prašine, dima i ruševina... Ono što je ostalo od Leskovca ležalo je obavijeno pokrovom od dima", zapisao je očevidac ovog terorističkog čina Ficroj Maklejn, Čerčilov izaslanik u Titovom Vrhovnom štabu, a potonji dugogodišnji Titov prijatelj, kojem je maršal posle rata, u znak zahvalnosti, poklonio jednu velelepnu vilu na Korčuli.
Ispod "savezničke" prašine ostala je gotovo četvrtina Leskovca. Od 28.000 stanovnika "srpskog Mančestera", život gubi više od 6.000 ljudi, žena i dece. Nemački gubici u Leskovcu i okolini bili su 300 **** manji od gubitaka nevinog civilnog stanovništva.
Bila je to kulminacija angloameričke pomoći Titu da što više rastroji i istraumira Srbiju u kojoj je većina stanovništva bila protiv njegove komunističke diktature.
Srbija je tako pala na kolena.
Samo u prvoj nedelji septembra Englezi i Amerikanci su svakodnevno sa 200-300 lovaca i bombardera razarali ono što je od Srbije ostalo. NJihovi kobni bombarderi su u toj nedelji, od 1. do 7. seprembra 1944. godine, izveli ravno 1.973 borbena leta nad Srbijom i Crnom Gorom.
Tu monstruoznu operaciju Titovi zapadni saveznici nazvali su "Nedeljom pacova":
Ta klasična vazdušna invazija izvedena je 33 dana posle priznanja Titovog najbližeg saradnika Edvarda Kardelja da angloameričko bombardovanje naših gradova ne nanosi "gotovo nikakve gubitke" nacističkom okupatoru, već da je jedini opipljivi rezultat ovih akcija "na hiljade naših mrtvih ljudi".
Desetak dana posle "Nedelje pacova" maršal Tito je noćnim letom s Visa otišao u tajnu posetu Josifu Visarionoviču Staljinu.
Posle sistematske vazdušne invazije zapadnih "saveznika", koja je trajala od proleća do jeseni 1944. godine, ubrzo je usledila i klasična kopnena invazija na Srbiju. Pod firmom isterivanja Nemaca Staljin i Tito su na Srbiju uputili nekoliko stotina hiljada sovjetskih vojnika.
ZAŠTO SRBIJA I DANAS ĆUTI
Tragični bilans višemesečnog anglo-američkog razaranja vodećih gradova Srbije i Crne Gore nikad niko nije ni pokušao da sačini, a kamoli da dostojno obeleži stratišta desetina hiljada nevinih žrtava.

nije to bitno, bitno je da je njima rat i ubijanje super-šaljiva stvar
htela sam da kažem da gde god je postovana ova fotografija komentari su izuzetno pozitivni, u smislu, vidite kako su naši momci i u ratu imali duha
to mene ljuti, ništa drugo

parka:

nije to bitno, bitno je da je njima rat i ubijanje super-šaljiva stvar
htela sam da kažem da gde god je postovana ova fotografija komentari su izuzetno pozitivni, u smislu, vidite kako su naši momci i u ratu imali duha
to mene ljuti, ništa drugo

Kliknite za proširenje...

Pa ubijali su fašiste najveće zlo u tom trenutku...

pa ja sad ne znam el se šališ ili ne, nisam sa ovog pdf-a =/

parka:

nije samo beograd bombardovan na taj uskrs, nego i drugi gradovi po srbiji
evo koliko je amerima i dan-danas taj događaj zabavan =I

Kliknite za proširenje...

Зато и јесу колективно болесна нација

Забављали се тако уз децу своју дебелу

parka:

pa ja sad ne znam el se šališ ili ne, nisam sa ovog pdf-a =/

Kliknite za proširenje...

Zar nisu bili najveće zlo u tom trenutku...Mi smo bilo kolateralna šteta zaslugom naših vrlih vođa

parka:

nije to bitno, bitno je da je njima rat i ubijanje super-šaljiva stvar
htela sam da kažem da gde god je postovana ova fotografija komentari su izuzetno pozitivni, u smislu, vidite kako su naši momci i u ratu imali duha
to mene ljuti, ništa drugo

Kliknite za proširenje...

Њима су и данас супер позитивни догађаји кад њихови маринци убијају туђу децу , жене и старце по белом свету на њиховим огњиштима и спаљују им куће

vracaracc:

Glavni nemački punktovi u Beogradu nisu ni okrznuti. Nekoliko sati kasnije, na drugi dan uskrsa, usledilo je drugo još bezobzirnije bombardovanje Beograda. „Savezničke „ bombe pogodile su Centralni higijenski zavod, Bolnicu za zarazne bolesti, Dom slepih, Berzu rada, Ortopedski zavod, Dečiju bolnicu, Dečiji dispanzer... Stradalo je nekoliko mlinova, galerija, biblioteka, izdavačkih preduzeća, muzičkih škola, bioskopi na Terazijama, Center za humor, Narodno pozorište... Srušene su Terazije, prah i pepeo prekrio je desetine beogradskih ulica. Od Niške, Stiške, Alekse Nenadovića, Krunske, Francuske, Rimske, Miletine, Mekenzijeve i Kneza Miloša do Mletače, Kraljice Natalije, Zvečanske, Hadži Đerine, Nemanjine...Razorne „savezničke“ bombe pogodile su glavnu Železničku stanicu, železnička stanice u Topčideru i Rakovici, Okružni ured za osiguranje radnika, palatu „Albanija“, Poštu br.2, Fabriku štofova Vlade Mitića na Karaburmi, Fabriku hartije „Vapa“, Tehnički fakultet, Vajfertovu pivaru, Studenski dom. Beograd je bio obogaljen – nemački objekti su ostali tamo gde su i bili.
Nemački gubici u Beogradu bili su sto puta manji od žrtava nevinog civilnog stanovništva. Samo u jednom danu ispred centralnog groblja stajalo je 450 kovčega Beograđana kojima je neko iz porodice ostao živ pa je mogao da se postara za njihovu sahranu.

Kliknite za proširenje...

ŠIFROVANI TELEGRAM
Poslan iz Londona 17 aprila 1943. godine u 19,05
Stigao u Kairo 18 aprila 1943 godine u 06,00
Dešifr. u Komandi 18 aprila 1943 godine u 12,00
Đeneral Draža Mihajlović br. 1440.
U dogovoru sa Englezima i Amerikancima ubacite propagandni materijal koji spremite dogovorno s Denićem.
Đeneral Draža Mihajlović br. 1455. Tražite od Engleza i Amerikanaca da se bombarduju traženi objekti. Sav ušteđen novac u banci dati za nabavku potreba đenerala Mihajlovića i ubacite u zemlju kao i ranije.
Str. Pov. V. K. Br. 349. JOVANOVIĆ
(Slobodan)
VV

goxy:

Zar nisu bili najveće zlo u tom trenutku...Mi smo bilo kolateralna šteta zaslugom naših vrlih vođa

Kliknite za proširenje...

e pa ne možeš tako
sa njih (vojnika iz naroda) skidaš odgovornost jer im je neko tako naložio da rade
a mi (narod) smo kol. šteta i to je ok jer je naša vlada bila kakva je već bila
malo dvostruki standardi, zar ne?
osim toga, i manastir monte kasino je razoren do temelja a da fašista nije bilo ni u tragovima u njamu
neprocenjiv gubitak za evropsku kulturu
to nije kolateralna šteta, takve stvari se ne uništavaju tek tako

SANDRINAbg:

Зато и јесу колективно болесна нација

Забављали се тако уз децу своју дебелу

Kliknite za proširenje...

Tad još nisu bili tako debeli kao danas niti je bilo direktnih prenosa...

Alekasandar3:

ŠIFROVANI TELEGRAM
Poslan iz Londona 17 aprila 1943. godine u 19,05
Stigao u Kairo 18 aprila 1943 godine u 06,00
Dešifr. u Komandi 18 aprila 1943 godine u 12,00
Đeneral Draža Mihajlović br. 1440.
U dogovoru sa Englezima i Amerikancima ubacite propagandni materijal koji spremite dogovorno s Denićem.
Đeneral Draža Mihajlović br. 1455. Tražite od Engleza i Amerikanaca da se bombarduju traženi objekti. Sav ušteđen novac u banci dati za nabavku potreba đenerala Mihajlovića i ubacite u zemlju kao i ranije.
Str. Pov. V. K. Br. 349. JOVANOVIĆ
(Slobodan)
VV

Kliknite za proširenje...

Komunistička propaganda

Бесомучно англо-америчко разарање десетина српских и црногорских градова, вароши и села, започето 20. октобра 1943. а окончано 18. септембра 1944. године, уочи Стаљинове инвазије на Србију, једна је од највећих мистерија наше новије историје. О овој великој ваздушној операцији која је прогутала животе хиљаде невиних људи, чак и неколико тек рођених беба, за Титовог живота нико се није усуђивао да каже ни једну једини реч. Нико то није озбиљније покушао да уради ни после његове смрти па чак ни после распада Титове Југославије. Званични режими Србије и Црне Горе, режими Слободана Милошевића и Момира Булатовића, ни данас ништа не покушавају да учине како би се утврдила права истина о највећој и најтрагичнијој ваздушној инвазији која је на наше просторе икад организована.

Мистерија којом је ова акција Енглеза и Американаца обавијена истрајава тако и до данашњег дана. Кључне карике те велике енигме потпуно су замагљене. Још се поуздано не зна ни ко је ту операцију захтевао, а ко одобравао. Све је то нормално чињено под фирмом истеривања Немаца из Србије и Црне Горе, а ни данас се не зна ни шта је био прави циљ ове инвазије, ни какви су били њени прави ефекти. Још мање се зна зашто су Енглези и Американци ову операцију изводили "на посебан начин„. Зашто су Србију и Црну Гору засипали тепих бомбама, зашто су на нашим градовима и селима увежбавали оно што ће касније примењивати у тврђавама нацистичког режима Адолфа Хитлера у Немачкој? Најзад, зашто је ова терористичка канонада систематски продужавана иако се од самог почетка знало да Немци у Србији и Црној Гори "немају готово никакве губитке", а да је њен прави ефекат "хиљаде наших мртвих људи", како је тврдио Титов најближи сарадник Едвард Кардељ.

Тек у последње време неке од ових енигми су, не само стидлјиво и опрезно, већ и крајње површно, покренуте с мртве тачке. У Лесковцу, вероватно највећој жртви ове "помоћи" англо-америчких "савезника и ослободилаца" организован је и један научни скуп, али после свега контроверзе о свему томе данас су изгледа још и веће него што су биле. Формално табу тема је начета, а прави смисао и циљ ове операције још није откривен. Чак се полако ствара утисак да се та велика мистерија до краја и не може расветлити.

Све је почело још 1943. године: прво бомбардовање Ниша

После вишемесечног истраживања у југословенским, руским и енглеским архивама, "Евроглас" је први био у прилици да ту велику тајну, свакако једну од највећих из наше новије историје, потпуно дешифрује.

Из приче која следи видеће се све. Видеће се хиљаде невиних жртава, жртве и џелати, сценарио по коме је све то чињено. Видеће се и они који су то тражили и одобравали, видеће се и сав цинизам ове "хумане мисије". Видеће се и смисао и бесмисао и оних који се и данас плаше истине, којима су заблуде важније од људских живота, догме прече од елементарног људског морала, утопија дража од образа. Видеће се они који су за власт давали и дају све, од немоћних стараца до тек рођених беба.

Прва жртва наших западних "савезника" био је Ниш, највећи српски град после Београда.

Била је среда, 20. октобар 1943. године. Часовници показују да је 13 часова и 3 минута. Небо је прокључало. У ниском лету, са заглушујућим моторима, Нишу се приближава неколико десетина бомбардера.

Lašićeve depeše

Ovo je prvi dokumenat u kome Tito traži da saveznički avioni bombarduju gradove u kojima su se nalazile italijanske okupacione snage. Kakav je bio odgovor saveznika na zahtjeve Draže Mihailovića i Josipa Broza Tita nije poznat, ali je činjenica da do početka oktobra 1943. godine nije bilo vazdušnih djejstava savezničke avijacije na ovim prostorima.
General Draža Mihailović će tokom proljeća 1943. godine još nekoliko puta ponoviti svoj zahtjev Englezima i Amerikancima da se bombarduju vojni ciljevi u Jugoslaviji.
To isto je zahtijevao četnički vojvoda i komandant Dinarske divizije, pop Momčilo Đujić u drugoj polovini novembra 1943. godine od svog vrhovnog komandanta - da se bombarduje koncentracija neprijateljskih snaga u Dalmaciji, uz navođenje njemačkih i ustaških objekata koje treba uništiti.
Đorđije Lašić, generalštabni major Vojske Kraljevine Jugoslavije, komandant istočnog fronta četnika Crne Gore, u depeši Vrhovnoj komandi od 13. septembra 1943. godine saopštava jačinu njemačkih snaga u Podgorici i broj aviona koji se nalazi na podgoričkom aerodromu.

Lašićeve depeše

Lašić konstatuje da ih „treba napasti i razoružati”, a da bi se ovo izvelo treba „hitno zahtijevati da saveznički avioni napadaju aerodrom u Podgorici”, i to i danju i noću. „Treba tražiti da dođu i padobranci. U ovom slučaju Italijani prilaze nama”.
U depeši od 3. novembra 1943. Lašić javlja da pošto „izgleda Njemci napadaju Crnu Goru i Hercegovinu, onda treba da se saveznici iskrcaju”, i nastavlja: „Stalno bombarduju naši avioni Podgoricu i okolinu. U Podgorici bilo je više žrtava, oko 200. Ja se nalazim na Vjeterniku”.
Po mišljenju četničkog komandanta , Podgoricu bombarduju „naši avioni”, što je dokaz shvatanja i uvjerenja u naklonost Anglo-Amerikanaca prema četničkom pokretu, od kojih se očekivala pomoć za koordinirane vojne akcije, koje su ostale samo u sferi predloga.

Opravdanja za razaranja

I u depeši Rudolfa Perhineka od 27. septembra 1943. godine Draži Mihailoviću iznosi se predlog generala Blaža Đukanovića, komandanta svih četničkih snaga u Crnoj Gori i Boki, da saveznici bombarduju aerodrom u Podgorici, spuste „bar stotinu padobranaca” i da prekinu „partizansku propagandu iz Londona”.
Kasniji četnički izvještaji nalaze opravdanje za savezničko vazdušno razaranje gradova i ubijanje civila u njima. U listu „Ujedinjenje srpstva”, koji izdaju četnici iz „Slobodnih srpskih planina”, u broju 2. od 20. maja 1944. godine, piše da „saveznici napadaju naše gradove, jer su Nemci u njima, zato nam nisu krivi saveznici već Nemci, naši okupatori”. I nastavlja: „U ratu se mora sve podneti. Savezničke bombe nisu uperene na nas, već na nemačke zlotvore i protiv njihovih upravnih, vojnih i prometnih sedišta. Saveznici i naša vlada u Kairu su obavešteni o posledicama vazdušnih napada na naše gradove i ukoliko je bilo savezničkih grešaka, htelo se to učiniti da se one više ne ponove”.

С помешаним осећањима, лебдећи између страха и наде, Нишлије упиру погледе ка плавом своду изнад града. Само који секунд касније неверица прераста у шок. Заглушујући хук авионских мотора меша се са потмулим експлозијама, које се чују са свих страна.

Из густе прашине, која је прекрила цео град, чују се само вапаји. Највише из најсиромашнијих делова града смештених око железничке станице, из Шумадијске, Дринске, Призренске, Кајмакчаланске, Шиптарске, Гвоздене и Бањалучке улице.

НИШ МЕТА 15 ПУТА

Поред Ниша, којег су разарали чак 15 пута, и Београда, на који су се обрушили 11 пута, Енглези и Американци су, по Титовом одобрењу, истраумирали и масакрирали практично све веће градове и насеља по Србији и Црној Гори.

Краљево су митраљирали шест пута, Подгорицу, Земун и Алибунар четири пута, Нови Сад три пута, Смедерево, Никшић, Ћуприју и Поповац код Параћина по два пута.

На њиховој мети нашли су се и беспомоћни цивили Сремске Митровице, Руме, Великог Бечкерека, Крушевца, Пећи, Крагујевца, Ковина, Панчева, Велике Плане, Бијелог Поља, Пријепоља, Куршумлије, Прокупља, Вучја, Лебана, Грделице, Подујева, Рашке, Сталаћа, Митровице, Приштине...


Пакао је трајао 14 минута

У рушевинама живот губи више од 250 људи, жена и деце. Међу њима су били Марија Стојановић са својим малим синовима Миодрагом и Слободаном, па Драгиња, Верица, Љиљана, Драган и Властимир Миленковић, ученици Радомир Ђорђевић, Душан Јовановић и Александар Јанковић, радници Живојин Ђорђевић, Никола Вујаклија, Милан Стојановић, Љубомир Косовац, Божидар Велачић, Костадин Здравковић, Милун Стојановић, Милосав Јовановић, Светислав Ранђеловић, Душан Јокић, његова супруга и троје деце, ћерка и два сина.

Убијени су и Новка Пајић, Борјанка и Димирије Ивковић, Зорка Вукановић, Зора Маринковић, Борка и Димитрије Димитријевић, Перса Јовановић, Ранђел Ристић, Илија Јовановић, породица Драгољуба Митровића, сељаци из Габровца, Печењеваца, Суповца, Брестовца, Липовице, Доњег Матејевца, Буковице, Јошанице, Грајача...

Опело за жртве савезника

Немачки окупаторски објекти у Нишу претрпели су само мања оштећења.

У присуству неколико хиљада Нишлија већина жртава је, после опела, сахрањена у заједничку гробницу. На сваку хумку пободен је крст, а на средину заједничке гробнице стављен је велики чамов крст на коме су крупним црним словима исписане речи:

"20. октобар 1943."

На вест о англоамеричком разарању Ниша, које је уследило само неколико дана после московске конференције представника СССР-а, САД и Велике Британије, на којој се расправљало и о ситуацији у Југославији - у Београду су предузете све мере за проглашење узбуне. Железнички саобраћај је одмах обустављен. Са железничке станице склоњени су сви цивили, а чиновници Министарства саобраћаја послати су кућама.

Седам дана касније, 27. октобра у 11 часова, у Саборној цркви у Београду одржан је помен невиним нишким жртвама. Уз саслуживање великог броја београдских свештеника и хора Првог београдског певачког друштва чинодејствовао је епископ Валеријан, а говор посвећен жртвама првог "савезничког" бомбардовања Србије одржао је Влада Милутиновић, протојереј београдске Вазнесенске цркве.

Тајна чувана пола века

Истог дана, у исто време, помен првим страдалницима англо-америчког бомбардовања, које, иначе, није имало никакве везе са било каквом копненом операцијом у овом делу Балкана, одржано је и у Нишу, Крагујевцу, Пожаревцу и многим другим градовима Србије.

Месец дана касније, крајем новембра 1943. године, Тито је, на предлог својих сарадника из Словеније, у Јајцу проглашен за маршала. Два месеца касније, 5. фебруара 1944. године, он ће својим изасланицима у Србији упутити депешу која ће више од 50 година скривати једну од највећих тајни Другог светског рата на нашим просторима. Тајну - ко је, у ствари тражио, ко предлагао, а ко одобравао најбестијалније разарање српских и црногорских градова у њиховој историји.

У овој депеши Тито своје поверенике у Србији најпре обавештава да им у специјалну мисију шаље енглеског мајора Џонија Ханикера, члана Британске војне мисије при Врховном штабу НОВЈ, а онда им од речи до речи каже:

Što još jednom dokazuje koja je ideološka matrica stranaka poput ''SRS'' ili ''SNS''