RSmusliman
Domaćin
- Poruka
- 3.743
Није више изузетак да се у породилишту у 24 сата не роди ниједна беба, није изненађење ни да је просечна Српкиња већ ушла у пету деценију, нити што одавно бројимо више старих него младих.
Нејасно је, међутим, то што се олако прихвата изостанак државне стратегије која би спречила демографску катастрофу. Епилог: разводи побеђују венчања, абортуси рађања, а самачка домаћинства велике, традиционалне породице...
Док један део стручне јавности каже да је овај тренд очекиван, јер делимо судбину целог европског континента, други упозоравају да нам прети изумирање...
Према попису из 1950. године, било нас је 5,9 милиона, а демографи процењују да ће нас исто толико бити и 2050. То значи да је читав један век, у коначном збиру, прошао - без рађања.
- Битку са белом кугом не смемо да изгубимо, а нисмо ни почели да се боримо - упозорава социолог Биљана Спасић, ауторка књиге „Зашто Срби нестају“. - У овој се борби, у један фронт, морају ујединити патриотизам, политика и капитал. Залуд нам све државне политике ако нема људи.
А људи је све мање. Попис из 2002. године каже да је Србија имала 7,5 милиона становника, а 2008. нас је било 150.000 мање. Дакле, за шест година је нестао град величине Крагујевца. Само у 2008. години однос рођених и умрлих је 33.620 у корист умрлих, што је град величине Ћуприје или Ивањице...
Са негативним природним прираштајем суочавају се сви окрузи у Србији осим Рашког, где је већинско муслиманско, и Пчињског, где је велики удео албанског становништва.
Новац
Док су бројке неумољиве и не остављају простор за полемику, копља се ломе око тражења криваца. Највише је оних који оптужују - новац. Недостатак пара млади парови најчешће наводе као разлог за несамосталност. Због малих примања и незапослености неће напустити родитељско гнездо, тешко ће се одлучити за заједнички живот, а још теже да „појачају“ презиме. Има, међутим, социолога који се све гласније питају - да ли је баш све у новцу?
- Сви као разлог наводе економску ситуацију. Не мислим да је то прави разлог, јер се у време сиромаштва рађало знатно више деце. Данас богати домови имају једно или немају ниједно дете. И даље највише рађа сиротиња - објашњава Биљана Спасић. - Моја истраживања показују да је заправо главни разлог то што патимо од недостатка љубави. Себични смо, егоистични и нисмо спремни на жртву, а рађање и васпитавање детета управо то захтева. Егоистични смо толико да има све више парова који се, тобоже, воле, али не желе да имају потомство. Истраживање је показало да су у 93 одсто разлози искључиво хедонистичке природе.
Помера се и граница рађања. Сада је из жениних двадесетих прешла у тридесете године. Кумује и велики број развода.
- То такође показује да нисмо спремни на компромис. А без брака нема ни потомства. Брак рађа децу - закључује Спасићева.
Такође, пита се наша саговорница, како ћемо охрабрити родитеље ако им нудимо најскупљу беби опрему у Европи, а једнократни родитељски додатак за прво дете уместо да буде највећи - понижавајуће је низак.
Криза
Постајемо све старија нација. Просечна старост становника Србије била је 1953. године 29,9 година. У 2008. се просек, код жена, попео на
42,2 године. А демографи кажу да ће просечна старост половином овог века достићи 52 године.
Тада ће нас сустићи низ геронтолошких проблема. Биће потребно више домова за старе него породилишта и обданишта заједно! А мали број запослених неће моћи да издржава огроман број пензионера.
Зато многи виде спас управо у држави. Републичка влада је, додуше, показала расположење да побољша „крвну слику“ земље. Исписана је серија докумената и изгласан
низ одлука, али мало је вајде од тога. Последњи „папир“ у који су сви полагали наду била је Стратегија за подстицање рађања, усвојена пре две године. У њој је био побројан низ мера које би помогле младим паровима да се одлуче на родитељство.
Циљеви су подељени у два пакета: на директну финансијску подршку и на помоћ око усклађивања рада и родитељства. Држава се обавезала да ће увећати износ родитељског додатка, као и додатке за друго, треће и четврто дете, чија би исплата требало да буде једнократна уместо уситњена на рате, као данас. Предложена је исплата пуне зараде за трудничко боловање, бесплатни уџбеници за треће и четврто дете, повољнији стамбени кредити за парове до 35 година...
У Стратегији је наведено и да ће се учинити све да се млади родитељи подстакну у запошљавању, да ће се појачати инспекцијски надзор послодаваца због дискриминације породиља, да ће се раширити мрежа предшколских установа, обезбедити помоћ родитељима чија деца имају тешкоће у развоју... Амбициозно замишљени планови остали су, ипак, само на нивоу идеје.
- Стратегија је у 2009. години требало да почне да се примењује. Десила се, међутим, светска економска криза и многи планови су одложени - објашњава Предраг Петровић, начелник Одељења за послове у области популационе политике у Министарству рада и социјалне политике. - Све мере су везане за новац и управо је то кључни проблем. Буџет је био рестриктиван, без икакве могућности да се прошири. А ови предлози захтевају огромна средства. Само да би се једнократно исплаћивао родитељски додатак за друго, треће и четврто дете, као што је случај за прво, неопходне би нам биле четири милијарде, а још ако би се увећао, како је предвиђено Стратегијом, то би коштало осам милијарди динара.
Зато је, према тумачењу Петровића, исплата у ратама подношљивија, иако ни она није једноставна.
- Када би се те мере сада примењивале, оне би изазвале драстичан удар на буџет. При том би се то морало унети у закон, дакле, неопходно би било усвојити и допуне важећег закона. А све то додатно кошта и дуго траје - наставља Петровић. - За финансијску подршку породици већ сада се из буџета издвајају 32 милијарде динара и то је огроман новац. Једноставно нисмо имали простор за ново проширења права.
Проблем
Све је мање оних који имају разумевања за државне омашке, макар оне биле „само“ у процени.
- Не знам да ли су у питању средства, или ресурси, или кадровски проблеми, али пошто Статегија постоји, у њој треба тражити шта држава може и треба да учини како би подстакла рађање. Стратегија рађања мора хитно да почне да се спроводи, да се предузму радикалне мере у овом најважнијем државном питању - сматра Драгана Соћанин, председница удружења „Родитељ“. -Држава би морала, пре свега, да покаже да је искрена. Када већ покрене иницијативу, оснује разна тела, пише стратегије, да све то заиста и спроведе, а не да све остане само на папиру.
У овом удружењу напомињу да подстицање рађања није проблем једнократних помоћи или трајања породиљског одсуства. У питању је национални проблем који се стварао дуго, деценијама, као последица низа других друштвених проблема.
Колико ће у будућности бити помака - нема одговора, али има сумњичавости. Судећи према енергији која се улаже у решавање овог проблема, мали су изгледи да се погреши у песимистичким прогнозама. Последња је да ћемо до краја века имати упола мање становништва него данас.
Држава без слуха
Драгана Соћанин наводи многе примере где су улагања симболична, али држава ни за њих нема слуха.
- Много је мајки које имају проблем да скупе сва документа потребна за материјалну помоћ државе, јер немају кога да пошаљу. Мајке које имају компликације после порођаја једноставно не могу да стигну, а да не говоримо о озбиљнијим здравственим проблемима мајке или бебе. Тако за помоћ не могу да аплицирају управо они којима је најпотребнија. Ако желимо да подстичемо рађање мора да постоји свест да су неке ствари лакше ако постанеш родитељ, да ти је нешто олакшано - а не отежано.
Односно, да је твоје да се бавиш дететом, а држава ће се сама побринути за свој део уместо да мајка или отац или родбина изигравају курире између различитих државних служби.
Села опустела
Права слика демографске катастрофе највише се огледа у селима. У Заводу за проучавање села израчунали су да ће у Србији у наредних 15 године чак 700 села остати без становника. Већ данас у сваком од њих живи мање од 100 мештана. У њима су, махом, остали најстарији.
Нејасно је, међутим, то што се олако прихвата изостанак државне стратегије која би спречила демографску катастрофу. Епилог: разводи побеђују венчања, абортуси рађања, а самачка домаћинства велике, традиционалне породице...
Док један део стручне јавности каже да је овај тренд очекиван, јер делимо судбину целог европског континента, други упозоравају да нам прети изумирање...
Према попису из 1950. године, било нас је 5,9 милиона, а демографи процењују да ће нас исто толико бити и 2050. То значи да је читав један век, у коначном збиру, прошао - без рађања.
- Битку са белом кугом не смемо да изгубимо, а нисмо ни почели да се боримо - упозорава социолог Биљана Спасић, ауторка књиге „Зашто Срби нестају“. - У овој се борби, у један фронт, морају ујединити патриотизам, политика и капитал. Залуд нам све државне политике ако нема људи.
А људи је све мање. Попис из 2002. године каже да је Србија имала 7,5 милиона становника, а 2008. нас је било 150.000 мање. Дакле, за шест година је нестао град величине Крагујевца. Само у 2008. години однос рођених и умрлих је 33.620 у корист умрлих, што је град величине Ћуприје или Ивањице...
Са негативним природним прираштајем суочавају се сви окрузи у Србији осим Рашког, где је већинско муслиманско, и Пчињског, где је велики удео албанског становништва.
Новац
Док су бројке неумољиве и не остављају простор за полемику, копља се ломе око тражења криваца. Највише је оних који оптужују - новац. Недостатак пара млади парови најчешће наводе као разлог за несамосталност. Због малих примања и незапослености неће напустити родитељско гнездо, тешко ће се одлучити за заједнички живот, а још теже да „појачају“ презиме. Има, међутим, социолога који се све гласније питају - да ли је баш све у новцу?
- Сви као разлог наводе економску ситуацију. Не мислим да је то прави разлог, јер се у време сиромаштва рађало знатно више деце. Данас богати домови имају једно или немају ниједно дете. И даље највише рађа сиротиња - објашњава Биљана Спасић. - Моја истраживања показују да је заправо главни разлог то што патимо од недостатка љубави. Себични смо, егоистични и нисмо спремни на жртву, а рађање и васпитавање детета управо то захтева. Егоистични смо толико да има све више парова који се, тобоже, воле, али не желе да имају потомство. Истраживање је показало да су у 93 одсто разлози искључиво хедонистичке природе.
Помера се и граница рађања. Сада је из жениних двадесетих прешла у тридесете године. Кумује и велики број развода.
- То такође показује да нисмо спремни на компромис. А без брака нема ни потомства. Брак рађа децу - закључује Спасићева.
Такође, пита се наша саговорница, како ћемо охрабрити родитеље ако им нудимо најскупљу беби опрему у Европи, а једнократни родитељски додатак за прво дете уместо да буде највећи - понижавајуће је низак.
Криза
Постајемо све старија нација. Просечна старост становника Србије била је 1953. године 29,9 година. У 2008. се просек, код жена, попео на
42,2 године. А демографи кажу да ће просечна старост половином овог века достићи 52 године.
Тада ће нас сустићи низ геронтолошких проблема. Биће потребно више домова за старе него породилишта и обданишта заједно! А мали број запослених неће моћи да издржава огроман број пензионера.
Зато многи виде спас управо у држави. Републичка влада је, додуше, показала расположење да побољша „крвну слику“ земље. Исписана је серија докумената и изгласан
низ одлука, али мало је вајде од тога. Последњи „папир“ у који су сви полагали наду била је Стратегија за подстицање рађања, усвојена пре две године. У њој је био побројан низ мера које би помогле младим паровима да се одлуче на родитељство.
Циљеви су подељени у два пакета: на директну финансијску подршку и на помоћ око усклађивања рада и родитељства. Држава се обавезала да ће увећати износ родитељског додатка, као и додатке за друго, треће и четврто дете, чија би исплата требало да буде једнократна уместо уситњена на рате, као данас. Предложена је исплата пуне зараде за трудничко боловање, бесплатни уџбеници за треће и четврто дете, повољнији стамбени кредити за парове до 35 година...
У Стратегији је наведено и да ће се учинити све да се млади родитељи подстакну у запошљавању, да ће се појачати инспекцијски надзор послодаваца због дискриминације породиља, да ће се раширити мрежа предшколских установа, обезбедити помоћ родитељима чија деца имају тешкоће у развоју... Амбициозно замишљени планови остали су, ипак, само на нивоу идеје.
- Стратегија је у 2009. години требало да почне да се примењује. Десила се, међутим, светска економска криза и многи планови су одложени - објашњава Предраг Петровић, начелник Одељења за послове у области популационе политике у Министарству рада и социјалне политике. - Све мере су везане за новац и управо је то кључни проблем. Буџет је био рестриктиван, без икакве могућности да се прошири. А ови предлози захтевају огромна средства. Само да би се једнократно исплаћивао родитељски додатак за друго, треће и четврто дете, као што је случај за прво, неопходне би нам биле четири милијарде, а још ако би се увећао, како је предвиђено Стратегијом, то би коштало осам милијарди динара.
Зато је, према тумачењу Петровића, исплата у ратама подношљивија, иако ни она није једноставна.
- Када би се те мере сада примењивале, оне би изазвале драстичан удар на буџет. При том би се то морало унети у закон, дакле, неопходно би било усвојити и допуне важећег закона. А све то додатно кошта и дуго траје - наставља Петровић. - За финансијску подршку породици већ сада се из буџета издвајају 32 милијарде динара и то је огроман новац. Једноставно нисмо имали простор за ново проширења права.
Проблем
Све је мање оних који имају разумевања за државне омашке, макар оне биле „само“ у процени.
- Не знам да ли су у питању средства, или ресурси, или кадровски проблеми, али пошто Статегија постоји, у њој треба тражити шта држава може и треба да учини како би подстакла рађање. Стратегија рађања мора хитно да почне да се спроводи, да се предузму радикалне мере у овом најважнијем државном питању - сматра Драгана Соћанин, председница удружења „Родитељ“. -Држава би морала, пре свега, да покаже да је искрена. Када већ покрене иницијативу, оснује разна тела, пише стратегије, да све то заиста и спроведе, а не да све остане само на папиру.
У овом удружењу напомињу да подстицање рађања није проблем једнократних помоћи или трајања породиљског одсуства. У питању је национални проблем који се стварао дуго, деценијама, као последица низа других друштвених проблема.
Колико ће у будућности бити помака - нема одговора, али има сумњичавости. Судећи према енергији која се улаже у решавање овог проблема, мали су изгледи да се погреши у песимистичким прогнозама. Последња је да ћемо до краја века имати упола мање становништва него данас.
Држава без слуха
Драгана Соћанин наводи многе примере где су улагања симболична, али држава ни за њих нема слуха.
- Много је мајки које имају проблем да скупе сва документа потребна за материјалну помоћ државе, јер немају кога да пошаљу. Мајке које имају компликације после порођаја једноставно не могу да стигну, а да не говоримо о озбиљнијим здравственим проблемима мајке или бебе. Тако за помоћ не могу да аплицирају управо они којима је најпотребнија. Ако желимо да подстичемо рађање мора да постоји свест да су неке ствари лакше ако постанеш родитељ, да ти је нешто олакшано - а не отежано.
Односно, да је твоје да се бавиш дететом, а држава ће се сама побринути за свој део уместо да мајка или отац или родбина изигравају курире између различитих државних служби.
Села опустела
Права слика демографске катастрофе највише се огледа у селима. У Заводу за проучавање села израчунали су да ће у Србији у наредних 15 године чак 700 села остати без становника. Већ данас у сваком од њих живи мање од 100 мештана. У њима су, махом, остали најстарији.