Svecovek
Ističe se
- Poruka
- 2.345
Док су појаве неонацистичких група и њихова употреба свастике изазвали оправдано веома жучне реакције шире јавности, поновна појава и употреба комунистичких симбола не само да није изазвала једнако противљење и осуду већ је штавише дочекана са симпатијама!? Овај несхватљив феномен резултат је жалосне чињенице да у Србији комунистички злочини никада нису адекватно расветљени и објашњени, те да злочиначка природакомунистичког покрета и његови застрашујући резултати у прошлом веку никада нису доспели до наше шире јавности.
Комунизам је, међутим, квантитативно гледано, произвео далеко више директних жртава него нацизам. Док се резултати нацистичке владавине процењују на око двадесет пет милиона жртава, свеукупни биланс комунистичког терора, репресије и прогона процењује се од шездесет до чак сто милиона мртвих (преглед различитих процена може се наћи у изванредној књизи Алана де Беноа „Нацизам и комунизам”, која се прошле године појавила код нас). У Србији, нажалост, никада није објављен најзначајнији документ о монструозној природи комунистичког покрета, волуминозна „Црна књига комунизма” Стефана Куртоа и још петорице историчара која се још 1997. појавила у Француској, затим и на многим светским језицима. Превод се, занимљиво је, већ 1999. појавио и у Љубљани и у Загребу и у Сарајеву, али не и у Београду, иако би управо српски народ требало највише да буде заинтересован за ову тематику као највећа жртва комунизма на овим просторима.
Куртоа и сарадници на преко осамсто страница сведоче о монструозности комунистичког подухвата на различитим меридијанима. Као у неком интензивном хорор филму ређају се бројке и стравични призори истребљивања читавих слојева људи, убиства милиона припадника различитих етничких група планираном глађу, систематског терора над сопственим грађанима, гулага, подстицања глобалног црвеног тероризма, страховитих обрачуна током Шпанског грађанског рата (укључујући и вешања свештеника), окупације читаве источне Европе, бруталне елиминације демократских политичких противника, слике десетина милиона жртава разних маоистичких експеримента у Азији од којих је најмонструознији такозвана Културна револуција (свеукупно око 65 милиона жртава), затим застрашујућа два милиона Пол Потових жртава у Камбоџи, дивљања комунистичких вођа у „народним” режимима Африке (Етиопија, Мозамбик, Ангола), у Латинској Америци итд.
Ми бисмо и те како имали да додамо своје поглавље: отпочињање и вођење братоубилачког рата под видом револуције, лијева скретања у Црној Гори, стравични црвени терор Удбе у јесен 1944. у западној Србији, убиства, протеривања и елиминација великог дела грађанске елите у Србији, пљачкање и отимање приватне имовине, присилни откуп, терор над сељаштвом, насилно укидање монархије, укидање демократије и партијског плурализма, Голи оток, убиства и терор међу емиграцијом, цепање Србије, конструисање нових нација цепањем српског етничког корпуса, разбијање и цепање Српске православне цркве, Устав из 1974. и разбијање српског етничког простора итд.
Због свега овога неопходно је третирати комунистичке злочине једнако као и нацистичке, а симболе и знамења оба покрета посматрати на једнак начин и једнако се односити према њима. Управо онако како је Уставни суд Савезне Републике Немачке урадио током педесетих година прошлог века: у исто време забрањене су и неонацистичка и комунистичка партија Немачке.
Комунизам је, међутим, квантитативно гледано, произвео далеко више директних жртава него нацизам. Док се резултати нацистичке владавине процењују на око двадесет пет милиона жртава, свеукупни биланс комунистичког терора, репресије и прогона процењује се од шездесет до чак сто милиона мртвих (преглед различитих процена може се наћи у изванредној књизи Алана де Беноа „Нацизам и комунизам”, која се прошле године појавила код нас). У Србији, нажалост, никада није објављен најзначајнији документ о монструозној природи комунистичког покрета, волуминозна „Црна књига комунизма” Стефана Куртоа и још петорице историчара која се још 1997. појавила у Француској, затим и на многим светским језицима. Превод се, занимљиво је, већ 1999. појавио и у Љубљани и у Загребу и у Сарајеву, али не и у Београду, иако би управо српски народ требало највише да буде заинтересован за ову тематику као највећа жртва комунизма на овим просторима.
Куртоа и сарадници на преко осамсто страница сведоче о монструозности комунистичког подухвата на различитим меридијанима. Као у неком интензивном хорор филму ређају се бројке и стравични призори истребљивања читавих слојева људи, убиства милиона припадника различитих етничких група планираном глађу, систематског терора над сопственим грађанима, гулага, подстицања глобалног црвеног тероризма, страховитих обрачуна током Шпанског грађанског рата (укључујући и вешања свештеника), окупације читаве источне Европе, бруталне елиминације демократских политичких противника, слике десетина милиона жртава разних маоистичких експеримента у Азији од којих је најмонструознији такозвана Културна револуција (свеукупно око 65 милиона жртава), затим застрашујућа два милиона Пол Потових жртава у Камбоџи, дивљања комунистичких вођа у „народним” режимима Африке (Етиопија, Мозамбик, Ангола), у Латинској Америци итд.
Ми бисмо и те како имали да додамо своје поглавље: отпочињање и вођење братоубилачког рата под видом револуције, лијева скретања у Црној Гори, стравични црвени терор Удбе у јесен 1944. у западној Србији, убиства, протеривања и елиминација великог дела грађанске елите у Србији, пљачкање и отимање приватне имовине, присилни откуп, терор над сељаштвом, насилно укидање монархије, укидање демократије и партијског плурализма, Голи оток, убиства и терор међу емиграцијом, цепање Србије, конструисање нових нација цепањем српског етничког корпуса, разбијање и цепање Српске православне цркве, Устав из 1974. и разбијање српског етничког простора итд.
Због свега овога неопходно је третирати комунистичке злочине једнако као и нацистичке, а симболе и знамења оба покрета посматрати на једнак начин и једнако се односити према њима. Управо онако како је Уставни суд Савезне Републике Немачке урадио током педесетих година прошлог века: у исто време забрањене су и неонацистичка и комунистичка партија Немачке.
