Ingenting for dees
Prikazujem rezultate 1 do 4 od 4

Tema: Ingenting for dees

  1. #1
    Domaćin Dont_Break_The_Oath (avatar)
    Učlanjen
    16.12.2003.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Helsinki - Suomi
    Poruke
    3.664
    Reputaciona moć
    88

    Podrazumevano Ingenting for dees

    Jeg har ingen for snakk hit.



  2. #2
    Zainteresovan član
    Učlanjen
    30.08.2004.
    Lokacija
    Bgd
    Poruke
    486
    Reputaciona moć
    53

    Podrazumevano bright side of the moon ....

    psssssssst


    San je ...odgovor

  3. #3
    Početnik
    Učlanjen
    18.09.2004.
    Lokacija
    Pancevo
    Poruke
    9
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano HELLO

    MA KAKVE VEZE JA IMAM
    ME NE NIJE TO TO
    EVO KONACNO SAM USPEO DA SE RREGISTRUJEM
    HAHAHAHAAHAH
    JA CU SADA DA POKRECEM NEKE NENORMALNE TEME
    SAMO DA MI PADNU NA PAMET
    CAO
    VIDIMO SE

  4. #4
    Početnik
    Učlanjen
    22.08.2003.
    Lokacija
    beograd
    Poruke
    46
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano NA BEDNOM LICU ZEMLJE

    NA BEDNOM LICU ZEMLJE


    Grcao je, u neimanju dahaMizerni vazduh ne dostojan njegovih pluća, ostajao je negde van njega... U skučenoj prostoriji sa belim ležajem. Gvozdena ruka držala je njegovo srce. Plakao je njegov brat. Proklete mašine cerile su krljušt svoju, nadnesene nad nepomičnim. Poput vukova željnih sveže krvi. Kidali su njegovo meso. Crvi su milili unutar njegove truleži. Plakala je njegova sestra. Nekolicina nemih zrakova, velikog sunca, pružala je svetlost, u svoj tami skučene sobe. Prokleto sunce je prodiralo kroz crnilo i remetilo njegov voljeni , blaženi mrak. Bolo je njegove oči... Zvezda je njegova pala. U komade razbi se zvezda...u prašini asfalta... Brat je čupao kosu. Odgrizao jekomade mesa sa svog tela. Grebao je svoju kožu, da bi osetio toplinu krvi. A krv se ledila. Kapale su žarko crvene kocke leda. Strah je rastao. Prolazili su minuti, dani i godine. Prolazile su decenije i vekovi, a vreme je stajalo. Stajale su kazaljke. Nisu se micale. Bivala je noć i opet svitalo. Sa još ponekim zagušenim zrakom, u crnini zavesa. U mraku sobe. Zrakom koji je korio krv sa Denisevog tela. Čelična ruka je razdvajala troje-koji su bili jedno. Čelična ruka je sa nasladom pila njihovu bol. Stvori se mržnja. A on i dalje ležaše na istom mesto. Poselja gutase trupinu u njoj... duša je bila daleko. Oh, kako se samo otušno, bedno pomicalo njegovo srce. Snevao je potmulim snom. Vladao je u carstvu kome. Tumarao je trgovima njegov slobodni um.
    Sestra njihova ležaše na drugoj strani zemlje oduzete svesti. U vrtlogu vremena. Neprestano gledajući sveću. Gutajući njen plamen. Osećajući njenu toplinu...i strah. Oči joj postaše plamen. Um bolestan od patnje, umisli da može zaustaviti vreme, koje nije postojalo. Plakaše suzama krvi. Život je stao. Čitav je svet ništavan. Bitan beše samo on. Proklinjaše oči jer videhu samo smrt. Patnja je nesnosna.
    ... Zaustavio je dah i otvorio oči. U magnovenju sreće Denis ostade nem. Izmucenim , teškim pogledom je oko tražilo Denisov lik. Negde u mrtvačkoj tami sobe. Gledao je crnu maglu. Međ crnim plaštom sijahu krvave oči. Zasja onemelo lice.
    - Tiho ću ti reći... jer ne sme čuti strah – prošapta Marko.
    - Zar oterah anđela zla? Ustani sad, i kreni. Mrzeću te bedniče, ostaviš li nas.
    Denis zaplaka,naj bolnijim suzama. Stadoše reči. Jezik se zakoči.
    - Rodih se...sa okovanim srcem. Ne slutih koliko će biti ispunjeno. Ovo polu crce beše srećnije od svih...
    Tiho su isticale suze iz Denisovih očiju, jer slušaše poslednje reči.
    - Snevah... I videk kako pati... Ne sme da pati. Ona nam je sve.
    - Tebe žali, proklet budi ako odeš. Kršiš obećanje...
    - Znao si da je obećanje laž..
    - Verovao sam ti....Izdajniče....Ustani. Volim te više od svega.
    Bol je postao bes, reči Denis nije mogao kontrolisati. U rastrojstvu osećanja...Voleo ga je više od vere.
    - Ja sam sebični mrtvac...i želim vas kraj sebe. Želim postati prah. Uzmi ga u sebe i daj ga njoj. Opet ćemo biti jedno. Stavi me u veliku peć...da izgorim vama...da se pretočim u vas. Sipajte u vino prah...Ispijte pehar i sjedinićemo se....
    - Nikad. Uzmi moju krv. I živi. Živi mojom krvlju. Živi mojim srcem...
    Legao je pokraj njega i obliva ga svojom krvlju. Pojio ga krvlju sa mesa svog koje je otkidao zubima...Znoj ga obli od bola... ali taj je mol bio mizaran. Ništavan je bio naspram bola koji su svo troje osećali.
    - Početak je pred krajem. Ovo je moj početak. Ovo je moj kraj. Zar nije iso. Mesta se poklapaju. Isti ih je stvorio...
    - Ne nije isti....Onaj ko stvori kraj... Umreće od prstiju mojih.
    - Nemojte mi žuriti....
    - Za leđima smo ti. Tvoj je korak i naš. Uvek bio. Uvek će i biti. Zajedno...Govori sa njom brate...videćes da i ona mre...a da ne zna gde si ti...Al oseća to u srcu svom...
    Denis dohvati telefon i pozva sestru.
    Ležala je u sobi, i dalje skamenjena, bez nade, bez smisla. Iču zvuk koji remeti titišinu. Znade...
    - Priča...Čuj brata...tiho.
    Šaptaše Denis drhtavim glasom. I ču sestra dragi glas.Glas tražen po tami svih glasova. Nežan, umilan...
    - Znaš li da si sve, da da do kraja večnosti, imaću samo vas. Radovaću se tome.
    Reči nisu izlazile. Grlo joj se sasušilo. Telo oblivaše suze. On nastavi...
    - Ti si spona moja sa zivotom. Denis isto. Vi ste moja sreća. Živeh vama.
    - Živećeš nama. Moraš. Volim te Marko, neću ići dalje. Slutiš li ti...
    - Slutim –ne. Znam. Videh ta če biti, a znam šta beše. Čvrsto stoj. Nemoj pasti. Nemoj verovati. Vetar će biti jak. I čvrsto drži brata svog. Odneti ga može...al ga zgrabi ti pre svih jer mu niko nije bitan koliko ti...
    - Mi smo jedno. Pamti to. Živi.
    - Pamtim...sreću jer postojaste
    - Nemoj otići. Ne i ti! Ne pred mojom mladošću...
    - A majku ću tvoju nazvati majkom svojom,jer njeno me čedo uze za brata ped Bogom. Patićeš, i ranjavaće te. Plakah, kad u snu videh lice kome ćeš verovati, koje ćeš do krajnosti ljubavi voleti. Ostani jaka. Pružiću ti ruku tad. Tad mi možes doći, al sebično bi bilo...Denis će od muke umreti... Ostani sa njim. Ostanite sjedinjeni. Prkosite vetru. Duvajte u njega....ah a ja vas volim ...koliko vas niko voleti neće....Vetar će vam biti jak. Kad sve bude ništavilo....moja ....će ljubav....vatra biti...Goreće za vas...Za prah ..... volim vas.
    Poslednje žto ču beše Denisov krik. To je bilo sve. Čitav njen život. Čitav Denisov život. Krikom se poše kraj. Preblede. Prolaziše noći i jutra, a ona osta tu... Skamenjena....U poplavi suza. U poplavi krvi.
    Denis vrištaše u lokvi krvi. Pojio ga je i dalje svojom krvlju. Pritiskao ga uz sebe i budio. Čupao je njegovu divnu dugačku kosu, koja se prljala krvlju. Prekrivajući bledo lice i pomodrele usne. Pomodrele oči. Danima ga nisu mogli odvojiti od kavadera u jegovom naručju...
    Sada već jači, blagosloven od mraka, ležao je mirno... van domašaja svakog bola, svake patnje...Pod Nemačkom zemljom. Jedan od troje koji su bili jedno... Tri tela živela su jednim životom do svanuća mraka...Do kraja sveta za preostalo dvoje posle koga žive živi mrtvaci. Hodaju, misle, gledaju...davno umrlih dvoje,koji su bili jedno... Na bednom licu zemlje.
    Marko postade blato zemlje. U njihovim srcima rasla je žeđ za osvetom. Prožimala ga je nemačka prašina. Proždirali su ga nemački crvi.
    Oh... koliko je šelela njegova sestra da postane trulež...da bi ga obuzimala. Da postane zemlja da bi ga obgrlila. Da postane crv da bi živela u njegovom mesu..
    Osvanu...Denis se nalazio na grobu u lokvi krvi. Lešinari kružiše oko jega. Bledo je njegovo lice izgubilo oblik. Oči izgubiše sjaj. Suza nije bilo.
    Na nadgrobnoj ploči, slovima skorelim od krvi, beše urezan u kamenu natpis...

    „...Možda ne stojiš na ovoj prokletoj zemlji, ali si pod njom... i opet nas vezuje ista zemlja...
    Možda su te proterali sa ovog prokletog sveta, ali si na drugom onda, a vezuje nas isti Bog.
    ... Zauvek ćemo biti povezani...srcima...i biće kao uvek...zajedno, sami, nas troje.
    DENIS, MILENA „
    Tražila je odraz u ogledalu. Zaludno. Život je izgubio smisao. Ostala je samo mržnja. Mizantrop željan osvete. Bez odraza. Samo senka.slepa, ruzna senka. Zanavek osta da pati. Prožimalo ju je mrtvilo.


    ....tako izgleda kad poeta sa naprslim mozgom pise prozu...neka ovo bude odgovor na tvoju AGONIJU

Slične teme

  1. Det er ingenting her
    Autor Dont_Break_The_Oath u forumu Književnost
    Odgovora: 33
    Poslednja poruka: 12.10.2004., 13:22

Pravila za slanje poruka

  • Ne možete kreirati novu temu
  • Ne možete poslati odgovor
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoju poruku
  •