Izvoli-rekao je pružajući ruke ka meni…
Ćutala sam ne pomerajući se…
Izvoli-ponovio je…
Nemo sam stajala I gledala njegove ispružene ruke I skupljene dlanove koji su skrivali nešto…
Sa nevericom pogledala sam ga u oči I uhvatila sam njegov siguran pogled…kao da je očima govorio ono pomalo arhaično ‘na’ …
Polako, nesigurnim pokretom krenula sam ka njegovim dlanovima…u trenutku kada sam dotakla njegovu levu šaku,otvorio se poput pupoljka…stresla sam se…odjednom,kao da me je presekla groznica…
Tu,pred mojim očima,na njegovim ispruženim dlanovima,kucalo je njegovo srce…
Čisto,glatko,one divne…divne bordo boje…kucalo je prelepim ritmom,tako...tako…prijatnim…
Poželela sam da zaustavim vreme,da se šćućurim I zaspim uz taj zvuk njegovih otkucaja…
-Izvoli…
prenulo me je najednom…
Pogledala sam ga sa nevericom,smešio se…
Kako ga ne zabole mišići na rukama koliko već stoji ovako držeći ga-pomislila sam
Ne,ne,ne…osvesti se-rekoh sama sebi…
Pa on stoji ovde pred tobom,potpuno ranjiv,potpuno iskren…daje ti sebe,nesebično…
A ti,kretenu jedan,nisi u stanju ni da mu se bar blago nasmešiš I kažeš najobičnije ‘Hvala’…
Mada,dobro,ovakav gest definitivno zaslužuje mnogo više od ‘najobičnijeg Hvala’,ali ipak…
Ali ipak…
Ali ipak…
Hmmmmmmmmmm…
Tišina…
Tišina…
Tišina…
Tišina u glavi…možda traje sekund…meni se meri večnošću…
…
Ali ipak,ipak…Zašto ja sad imam osećaj krivice?
Nisam ga lagala,nisam ga nikada obmanjivala…
Zašto se ne radujem?
Zašto moj smeh ne čuju druge galaksije?
Zašto nisam srećna?…
Tišina…
Zašto ne poželim da mu uzvratim istom merom?
-Probaj…prenu me iznenada…
-Molim?
-Probaj,ponovio je
-Kako misliš da probam?-i dalje sam bila krajnje zbunjena
-Pa,jednostavno…- nasmešio se - probaj…
-Ti si lud-rekla sam gotovo srdito…
Kako možeš lupiti tako nešto?
Okrenula sam pogled u stranu
-Ma daj,šta ti je?-smešio se I dalje..
Oboje znamo koliko si gladna…
Oboje znamo koliko dugo su ti usne suve,želudac prazan…
Oboje znamo koliko ti treba snaga…
Zašto odbijaš?
Želim da ti pomognem-zar je toliko teško shvatiti?
-Jeste,pomislila sam…jeste…
Ko si BRE ti da mi pomažeš?
Ko ti je dodelio ulogu dobrog samarićanina?
Ko ti je,uostalom,uopšte tražio pomoć?
Ne želim tvoju pomoć,ne treba mi…
Jaka sam,snažna sam…sama ću…
Na kraju krajeva.. zašto ja?
-Zašto ja?-ponovila sam naglas…
-Molim?-sad je on na trenutak ostao zbunjen…
-Lepo te pitam,zašto ja?
Toliko godina imaš,nisi balavac,toliko drugih gladnih ima…
Zašto ja?
(nastupila sam nekim,na prvi pogled,glasom punim samopouzdanja)
Nasmešio se I mirnim glasom rekao…
-Ti me činiš srećnim,kada se smejemo,pričamo,kada ćutimo,kada se mazimo,pevamo…
Volim te mila,zbog svega što si TI,zbog ‘bubi’ I ‘mili’…
Svega što mi daješ…
Ćutala sam…
Stajali smo tako neko vreme,ne mogu reći koliko…gledajući se netremice
On se smešio,meni oči punile suzama…
Uzela sam mu dlanove u svoje,skupljajući ih…poljubila mu šake I samo izustila
‘ne mogu’…
Okrenuh se I krenuh…nisam znala ni gde,ni kuda…ni kome…
Znala sam samo da ono srce nije bilo ‘moje’…
Idem svojim putem,sledim instinkt I njuh…
Pa dok ne pronadjem ono na kome stoji moj pečat…
E tada ću stati I bez trena razmišljanja ispružiti ruke,skrivajući nešto u dlanovima…
Ćutala sam ne pomerajući se…
Izvoli-ponovio je…
Nemo sam stajala I gledala njegove ispružene ruke I skupljene dlanove koji su skrivali nešto…
Sa nevericom pogledala sam ga u oči I uhvatila sam njegov siguran pogled…kao da je očima govorio ono pomalo arhaično ‘na’ …
Polako, nesigurnim pokretom krenula sam ka njegovim dlanovima…u trenutku kada sam dotakla njegovu levu šaku,otvorio se poput pupoljka…stresla sam se…odjednom,kao da me je presekla groznica…
Tu,pred mojim očima,na njegovim ispruženim dlanovima,kucalo je njegovo srce…
Čisto,glatko,one divne…divne bordo boje…kucalo je prelepim ritmom,tako...tako…prijatnim…
Poželela sam da zaustavim vreme,da se šćućurim I zaspim uz taj zvuk njegovih otkucaja…
-Izvoli…
prenulo me je najednom…
Pogledala sam ga sa nevericom,smešio se…
Kako ga ne zabole mišići na rukama koliko već stoji ovako držeći ga-pomislila sam
Ne,ne,ne…osvesti se-rekoh sama sebi…
Pa on stoji ovde pred tobom,potpuno ranjiv,potpuno iskren…daje ti sebe,nesebično…
A ti,kretenu jedan,nisi u stanju ni da mu se bar blago nasmešiš I kažeš najobičnije ‘Hvala’…
Mada,dobro,ovakav gest definitivno zaslužuje mnogo više od ‘najobičnijeg Hvala’,ali ipak…
Ali ipak…
Ali ipak…
Hmmmmmmmmmm…
Tišina…
Tišina…
Tišina…
Tišina u glavi…možda traje sekund…meni se meri večnošću…
…
Ali ipak,ipak…Zašto ja sad imam osećaj krivice?
Nisam ga lagala,nisam ga nikada obmanjivala…
Zašto se ne radujem?
Zašto moj smeh ne čuju druge galaksije?
Zašto nisam srećna?…
Tišina…
Zašto ne poželim da mu uzvratim istom merom?
-Probaj…prenu me iznenada…
-Molim?
-Probaj,ponovio je
-Kako misliš da probam?-i dalje sam bila krajnje zbunjena
-Pa,jednostavno…- nasmešio se - probaj…
-Ti si lud-rekla sam gotovo srdito…
Kako možeš lupiti tako nešto?
Okrenula sam pogled u stranu
-Ma daj,šta ti je?-smešio se I dalje..
Oboje znamo koliko si gladna…
Oboje znamo koliko dugo su ti usne suve,želudac prazan…
Oboje znamo koliko ti treba snaga…
Zašto odbijaš?
Želim da ti pomognem-zar je toliko teško shvatiti?
-Jeste,pomislila sam…jeste…
Ko si BRE ti da mi pomažeš?
Ko ti je dodelio ulogu dobrog samarićanina?
Ko ti je,uostalom,uopšte tražio pomoć?
Ne želim tvoju pomoć,ne treba mi…
Jaka sam,snažna sam…sama ću…
Na kraju krajeva.. zašto ja?
-Zašto ja?-ponovila sam naglas…
-Molim?-sad je on na trenutak ostao zbunjen…
-Lepo te pitam,zašto ja?
Toliko godina imaš,nisi balavac,toliko drugih gladnih ima…
Zašto ja?
(nastupila sam nekim,na prvi pogled,glasom punim samopouzdanja)
Nasmešio se I mirnim glasom rekao…
-Ti me činiš srećnim,kada se smejemo,pričamo,kada ćutimo,kada se mazimo,pevamo…
Volim te mila,zbog svega što si TI,zbog ‘bubi’ I ‘mili’…
Svega što mi daješ…
Ćutala sam…
Stajali smo tako neko vreme,ne mogu reći koliko…gledajući se netremice
On se smešio,meni oči punile suzama…
Uzela sam mu dlanove u svoje,skupljajući ih…poljubila mu šake I samo izustila
‘ne mogu’…
Okrenuh se I krenuh…nisam znala ni gde,ni kuda…ni kome…
Znala sam samo da ono srce nije bilo ‘moje’…
Idem svojim putem,sledim instinkt I njuh…
Pa dok ne pronadjem ono na kome stoji moj pečat…
E tada ću stati I bez trena razmišljanja ispružiti ruke,skrivajući nešto u dlanovima…
salim se ja nego mi se malko pishe
)
